Свештеничка служба речи, наша проповедничка дужност
Спаситељ: „Идите и начините све народе мојим ученицима… учећи их да држе све што сам вам наложио“ (Мт 28, 19–20).
„Бићете моји сведоци како у Јерусалиму тако и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље“ (Дап 1, 8).
„Павле ми је изабрано оруђе – да изнесе моје име пред многобошце, и краљеве, и синове Израиљеве“ (Дап 9, 15).
Предмет проповеди: „Учећи их да држе све што сам вам наложио“, а не што проповедник или ко други учи и заповеда. Паства има права да не слуша наше „мудролије“, поготово када осети да ми у ствари немамо шта да им кажемо.
Апостол: Квалификација – Да буде сведок васкрсења. Приликом избора Јудиног наследника у апостолском сабору поставише апостоли следеће правило: „Треба дакле са нама заједно да буде сведок његовог васкрсења… за све време откако је Господ Исус дошао к нама и отишао од нас – почевши од Јованова крштења па до дана када би узнет од нас“ (Дап 1, 21-22). То значи: да има лично искуство о Господу Христу. Узмите за пример Марково јеванђеље као Петрово казивање у првом лицу једнине, или Матејево казивање о своме звању, или Павлово аутобиографско казивање у свима приликама, или Јованово оно: „Што смо чули, што смо видели својим очима, што посматрамо и што наше руке опипаше“, па опет „Што смо видели и чули, то и вама објављујемо“ (1Јов 1, 1 и 1, 3).
Апостол Тома мора да је говорио: „Ја, брате, бејах скептик, па се деси са мном тако и тако.“
Клеопа: „Ја га познах тек када нам благослови хлеб“ и тако даље.
Хришћанство је настало њиховим проповедањем. Апостол Павле у својој Посланици Римљанима каже: „Свако, ко призове име Господње, биће спасен“. И онда наставља, са: Јесте! То је тачно, али: „Како ће, дакле, призвати онога у кога нису поверовали?“ – прво;
„А како ће веровати у онога за кога нису чули“ – друго;
„Како ће пак чути без проповедника“ – треће;
„И како ће проповедати, ако нису послани“ – последње, но, истовремено ово је по важности прво.
Ми: Ако је Хришћанство настало од проповедања, од систематског учења незнабожаца, да ли је нелогично држати да ствари могу узети један обрнути правац, ући у један негативан процес разхристијанизације и враћања у незнабоштво? То би у некрологу гласило: Спасили би се да су веровали; нису веровали, јер нису Бога никада упознали; нису Га упознали, јер није било проповедника, а уколико је некаквих и било – нису били позвани!
Шта за нас значи бити позван?
Формално, одговор на ово питање је врло једноставан: у дипломи богословије обично стоји како је тај и тај свршени богослов квалификован за две ствари: за свештеничку службу и за вршење вероучитељске дужности. Томе додај још и рукоположење, са давањем троструке благодати за сарадњу са епископом у учењу, управљању и свештенодејствовању.
Готова је ствар – послан!
Но, има и случајева, о којима говори апостол Павле, где је благодат „примљена напразно“: „Опомињемо вас да не примите напразно благодат Божију“ (2Кор 6, 1). Исто тако и Свети апостол Јаков вели да и побожност понекад „ништа не вреди“ (Јак 1, 26). Па, онда, и знање Светога писма и теологије, без љубави може да буде узалудно, јер „Знање надима, а љубав назиђује“ (1 Кор 8, 1). Савременици Спаситељеви су знали Свето писмо, али му нису разумели смисао, нити препознали Месију о коме оно говори у свакој књизи.
Послан је онај који је квалификован у апостолском смислу и који може рећи да има неко лично искуство у своме сусрету са Христом; који може рећи: „Мој је живот узео такав и такав правац, јер сам поверовао у Христа. Ја бих иначе чинио то и то. Моје је искуство са Христом и овом науком и вером што ја вама проповедам ово и оно. Ја сам дошао до убеђења да је ово Божија ствар, Божија наука, Божија сила – ово је моје искуство о реалности наше заједничке вере.
На другом месту, послан је онај не који донекле зна богоотворене истине , већ онај који их непрестано учи, студира, испитује, продубљује и проширује своје ограничено знање ових. „Свршени богослов“ стоји далеко иза несвршеног, онога који осећа своју мизерију и стално настоји да учи, усавршава и допуњује своју неспрему. Ко може рећи: „Оно што ја знам, то је не само довољно, већ представља и врхунац, који би требали да следе сви други свештеници“. Нико! Свети Кирило Александријски после Ефеског сабора, у име Сабора, пише императору Теодосију II: „У тајну Христову могу проникнути само они који су савршено предани проучавању Светога писма, па и они чак виде само као помоћу огледала – у загонетки“ (1Кор 13, 12). На трећем месту, знајући да се Свето писмо може разумети само помоћу истога Духа који је и инспирисао његов постанак, послан проповедник мора имати отворене благодатне канале, тако да би зрак истога Духа могао да осветли и облагодати и његову душу, нарочито његов ум и говорничку моћ, да би могао „с великом силом“ (Мк 13, 26) говорити Божију реч Божијем народу. Као што пред читањем Јеванђеља молимо Господа „да у срцима нашим засветли чиста светлост Твога богопознања, и отвори очи нашег ума да бисмо схватили твоје јеванђељске објаве“, тако и беседник мора да зна да без молитве и без благодати одозго нема успеха, пошто се већ припремио својим напором, а начисто је да су му намере чисте пред Богом када ступа пред народ Божији, да се свесрдно помоли Богу.
Не могу да се молим Богу ако се осећам као кукавица и преварант који се није уопште спремао, ни читао, ни мислио, ни Свето писмо и учење Цркве консултовао, већ као лењивац тражим сада од Бога да Он чини неко чудо и да мене, лењивог слугу, употреби за свога сведока. Тачно је да Божија благодат укрепљује слабог и немоћног за велика Божија дела, но Бог још не даје своју помоћ пре него што ја употребим оно што ми је већ дао. Ја могу да се осећам послан само после поштенога труда око моје беседе, читања, размишљања, мољења пре тога дана. И када се помолим кратко у себи, у часу изласка пред народ, имам осећај и одважност да говорим у име Божије, у име Његове Цркве. Тада знам да сам на Божијем послу и да ме он неће оставити, ни мене, ни моје слушаоце, за време моје беседе. За мене је овај тренутак у значењу „бити послан“ од највеће важности. Ако то не осећам у часу изласка, осећам се не као пастир, већ као лупеж који „прелази с друге стране“ (Јн 10, 1).
У томе духу се јасно изражава и Посланица источних патријараха из 1723. године, једна од врло важних формулација наше православне вере, која вели: „Будући да је јасно да Свето писмо садржи дубину и висину мисли, стога су потребни људи искусни и Богом просвећени, да га проучавају ради истинскога разумевања, ради познања онога што је правилно и сагласно са целим Светим писмом, као и његовим аутором Духом Светим… Но, није могуће свима да постигну то што Свети Дух открива. Пази! Не што је открио, већ што и данас откривасамо онима који су савршени у мудрости и светости.“
У тој Посланици, када се говори о Светом писму, употребљен је један израз који би ми свештеници требало да имамо на уму када се припремамо за беседу (а још више када се не припремамо): „И јеретичко сујетно мудровање прихвата Свето писмо, само га наопако тумачи, служећи се двосмисленим речима и слично смишљеним изразима и препреденостима људске мудрости, сливајући уједно оно што се не сме мешати и играјући се као деца стварима које не смеју да буду предмет за збијање шале.“
Само јеретици то, наводно, чине. Но, мене прогони мисао да се и ми некад, као нека духовно неразвијена деца, ваистину играмо са најозбиљнијим и најсветијим стварима и правимо шале са оним што не сме да буде предмет за збијање шале. Свако површно и олако стајање за проповедаоницом је управо то – изигравање. При том, разуме се, заборављамо да Свето писмо упозорава да се „Бог не да исмејавати“ (Гал 6, 7) или како је то Бакотић превео: „Нема с Богом шале“.
Не могу изаћи пред народ Божији да проповедам Божију реч, сем ако сам или послан, или их варам да јесам, иако интимно знам да нисам, јер се нисам ни молио као Исаија: „Ево мене, мене пошљи“ (Ис 6, 8).
Пророк Исаија је слушао речи Божије и онда одговорио на питање Божије: „Кога ћу послати? И ко ће нам ићи“. Ти и ја смо у положају који је сличан у часовима озбиљног студирања Речи Божије. У молитви човек говори Богу. У читању Светога писма Бог говори човеку. Немам шта да кажем кад по мени Он ништа и не поручује! Како ћу поручивати када се нисам ставио у положај да Га чујем, да сазнам Његове речи и поруке?! Слушам људе, читам шта људи веле, зато и говорим људско. Међутим, људи који разговарају са Богом, у оба правца, они износе из своје ризнице Божије, они мисле јеванђељски и говоре у том духу. И народ то радо слуша. Људскога је сит и пресит. Божијега је гладан и жедан. Ми бисмо морали да имамо у виду да иста гневна осуда свештеника и пророка (то јест проповедника онога времена) о којој читамо код пророка Исаије, Осије, Језекиља и Амоса, има да падне и на нас, као и на свакога који треба да буде истински „слуга речи“, а он, уместо тога, бива сличан пророцима за које Господ каже: „И пророци њезини мажу је неваљалим кречом, виђају таштину и гатају им лаж говорећи: тако рече Господ, Господ – а Господ не рече“ (Јез 22, 28).
„Изгибе мој народ, јер је без знања; кад си ти одбацио знање, и ја ћу тебе одбацити да ми не вршиш службе свештеничке; кад си заборавио Бога својега, и ја ћу заборавити синове твоје“ (Ос 4, 6).
Није ли беседа обавезни део Свете Литургије?
Имао сам прилику да чујем да је неко казивао протестантима: „Литургија је комплетна и без беседе, јер ње нема у Служебнику.“
Знам свештенике који никада нису проповедали, а знам једнога свештеника, врло ревносног пароха, који је тужен од своје сабраће да „уводи протестантске обичаје, држећи сваке недеље беседу“. Да ли је то тако?
Није и не дао Бог! У једном од најранијих литургичких списа, у Јустиновој Апологији, забележено је и ово: „Колико год времена имамо, ми читамо писма Апостола и пророчке списе, а тада кад читач заврши, тада предстојатељ нама говори, учећи нас да и ми имитирамо дивне оне ствари које смо пре тога чули. Тада сви устајемо и молимо се… измењамо целив љубави. Тада се доноси хлеб, вино и вода.“
Значи има места и то у дубокој традицији. Та традиција је и формално формулисана у једној канонској одредби Пето-шестог Васељенског сабора: „Онима који су на челу цркава треба сваки дан, а особито на Дан Господњи, да поучавају свештенство и народ благочестију и правој вери, изабирајући из Божанскога Писма мисли и расуђивања о истини, и држећи се у томе већ установљених граница и предања богоносних отаца… Јер када народ науком речених отаца позна што је добро и чему треба тежити… он онда управља на боље свој живот, нити пада у невољу незнања… те ради на своме спасењу због страха од предстојећих казни“ (Канон 19).
Овде је дат предмет, правац и обавеза проповедања. Додуше, ово је казано за епископе. Како је са нама, свештеницима? Одговор је: ми смо асистенти епископови. Пошто је Црква већа и епархије веће него некада у доба васељенских сабора, епископ врши своју обавезу проповедања свему народу преко нас где год сам не може тога дана да стигне. Ми смо продужење његовог домашаја. Зато је наша главна црквена врлина послушност. Тим више ми морамо пазити како беседимо, јер ако то не чинимо савесно и адекватно, епископ може да нам одузме овлашћење да то чинимо, па макар да смо и седам богословија завршили!
Незнање Речи Божије – узрок свих зала
У својој Омилији IX на Посланицу Колошанима Свети Јован Златоусти вели: „Чујте ви који живите у свету и који имате жену и децу, како вас Свети Павле упућује на читање Светога писма и то да не буде олако, ни ма како, већ са много ревности… Ако вас туга снађе, зароните у њих [књиге Светог писма] као у кутију са медицином, јер узрок свих зала је незнање Светога писма“.
Како ми и наш народ стојимо у том погледу? Нека свако одговори на ово питање. Нека свако постави питање: „Шта да чиним, људи и браћо?“ Да чини што није чинио, да верује што није веровао и да се упозна са својим Спаситељем кога до сада није у ствари ни познао, нити име Његово призивао, а без призивања Његовог имена нема спасења!
Ми стојимо пред Богом у потреби спасења исто тако као и они који нас слушају. Разлика је можда између нас и њих у томе што ћемо се ми спасити ако проповедамо као истински посланици Божији. Њихово пак спасење зависи како они слушају и да ли слушају поруке које им преко наше недостојности шаље исти Бог, који нама каже: „Ако ли ти опоменеш безбожника да се врати са свога пута, он ће погинути за своје безакоње, а ти ћеш сачувати душу своју“ (Јез 33, 9).
Ми спасавамо своју душу ако проповедамо, без обзира да ли наши верници слушају или не. Разуме се, како за проповедање, тако и за слушање, потребна је Божја благодат. Бог је даје, а ми канале кроз које долази благодат треба да држимо отворене и чисте. Тако ћемо се можда искупити, али ако проповедање занемарујемо, или вршимо немарно, сигурно ћемо бити осуђени.
Епископ Сава (Вуковић)
Извор: Теологија.нет
