Подвиг, као што смо рекли раније, има за своју основу испуњење циља и смисла нашег хришћанског живота. У делатном подвижништву све се налази у стварном усаглашавању наших жеља и наших живота, са жељама и животом самога Спаса и Бога нашег. „Будите у мени и ја у вама“ (Јн. 15, 4). То је нераздвојива сагласност и јединство. Један од најважнијих момената ове сагласности јесте молитва, и она због тога представља врхунац сваког подвижничког дела. Молитва је центар из кога свако друго дело задобија своју потврду и силу за остварење.
Господ наш, који је самоистина, говори нам да „без мене не можете ништа учинити“ (Јн. 15, 5). Последица овог нашег односа са Њим јесте молитва. Он Сам нас позива „иштите… тражите … куцајте и отвориће вам се“ (Мат. 7, 7) Нико дакле, нека не заборави подвиг молитве. Свака врлина која води чувању заповести Божјих корисна је и поуздана. У нашем односу са Творцем, молитва има највеће достојанство међу врлинама. Праведни и богомудри Оци наши, држали су молитву, и безусловно је препоручивали. У том смислу и Апостол Павле каже: „молите се непрестано“ (1 Сол 5, 17).
Речи Христове: „без мене не можете ништа учинити“ откривају нашу потпуну немоћ. Стога имамо потребу да се сусретнемо са нашим Спаситељем. Тај сусрет се остварује у молитви. У овом смислу треба схватити нужност манастирског одвајања, кога су се монаси свагда са ревношћу држали. И у периоду Старог Завета, у периоду пророка и Закона, сви који су Бога поштовали чинили су то молитвом. Молитвом која настаје из великог бола и смирења, тако да може претстављати правило за оне који желе да поново задобију оно што су изгубили.
Молитва може да има многе облике у својој обухватности и изразу. Молитва се може мењати, у односу на околности и нужности са којима се суочавамо. Сваки човек који има потребу за схватањем и помоћи, окреће се „Богу силном који спашава“ и своју молитву прилагођава према највећој невољи која га мучи. Преклињање и усрдна молитва, молитвословље и исповедање, благодарење и славословље, као и сви други облици молитве, неизоставно су потребни сваком човеку.
Главни циљ молитве је дакле, сусрет у љубави, са Богом Спаситељем. Ова љубав је својство „чисте молитве“, за којом трагају хероји подвига. То је пламена љубав за мисленим Жеником којој „стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже“ (Фил. 3, 12).
Уздржање – пост
„Непослушношћу Ева узе храну са дрвета и сиђе у пропадивост“. Ето првих врата за излазак из Раја и отпадање од живота. А противотров овоме је: одмах отпочети са уздржањем, том незаобилазном уздом за наше древно прегрешење. Због тога, свемудри учитељ Павле говори да: „сваки који се бори, од свега се уздржава“ (1 Кор. 9, 25), и: „изнуравам тело своје и савлађујем га, да проповедајући другима не будем сам одбачен“ ( 1 Кор. 9, 27). Ово сведочанство је веома важна потврда неопходности борбе коју води онај који учествује у нашем животном подвигу. Ако стремимо ка главном циљу нашег предодређења, ни на који начин нећемо одустати од подвига, на који смо прионули. „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Мат. 5, 8). „Трчимо да награду добијемо“ (1 Кор. 9, 24). Ово треба да имамо на уму: „да бисмо како достигли у васкрсење мртвих“ (Уп. Фил. 3, 11). Дужни смо „никако ни у чему не давати спотицање, да се служба не куди“ ( 2 Кор. 6, 3).
Због тога нам је и Учитељ и Спаситељ наш, када је након крштења у реци Јордану отишао у пустињу, поставио темељ наше подвижничке борбе. Тако је Он поставио пост као први корак ка нашем оздрављењу. „И би одведен Духом у пустињу… и не једе ништа у те дане“ ( Лк. 4, 2).
У у време Закона Мојсијевог, уздржање постом је представљало прву претпоставку за успех у тешкој борби. У различитим борбама, пост су користили сви праведници и пророци и уопште сви они који су желели да спознају вољу Божију или да се избаве од опасности и замки, и – што је најважније – да задобију опроштај и отпуштење сагрешења и да постану пријатељи Божји.
Центар свељудске пропасти и одступништва јесте себељубље. Оно је један од извора страсти, и оно кроз страстољубље установљује и води у бесмисао и изопачење. Од ове страсти нема другог избављења осим уздржања и поста. Ово је разлог, због чега ове две врлине заузимају највећи део хришћанског подвижничког пута. Према апостолу Павлу, ово је први степен на путу подвига.
Они који желе да се избаве од власти старог човека и сваке изопачености, нека се држе уздржања и поста, као онога што једино ослобађа, и нека непрестано бораве у молитви. Небројено је мноштво примера подвижника кроз векове, који су помоћу ових врлина досегли циљ коме су тежили.
Ево и нелажног, истинитог сведочанства, великог древног ревнитеља – пророка Давида – који нас позива у победу. „Колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени јелеја ради“ (Пс. 108, 24). Напоредо са себељубљем, постоје и друга злострашћа као одговарајући органи страстољубља. Међу њима снажно напада страст према уживању која води у смрт. „Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих“ (Прем. Сол. 1, 13). Унижење и смрт породили су жеља за допадањем и себељубље, које је човек изабрао и према којима је, након пада имао склоност. Делатно одбацивање ових страсти и пребивања у смрти и трулежности, јесте управо оно што им је супротно – љубав према страдању. Ово се назива крст али и „узак и тесан пут који води у живот“ (Мат. 7, 14).
Да би потврдио неопходност лечења и ослобађања од узрока наше сопствене пропадивости и смртности, Спаситељ и ослободитељ наш, је Сам извршио заповести, када се кенозом ( = истошчанијем) Својим, нашао међу нама, научавајући својим делима, пут нашег поновног саздања. Како би подвижништво постало правило и образац нашег живота, да се нико о томе није ни запитао?
Основа наше природе је двострука. Двострука је и борба подвижника. Уздржање телесно и биолошко. Уздржање морално и духовно. Уздржање биолошко, какво је одредила Црква, али и зауздавање осталих чула која раздражују. Јер „ко погледа са жељом“ ( Мат. 5, 28) такође греши. Када се човек доведе у склад уздржањем, када обузда чуло укуса, исто треба да учини и са осталим својим чулима, како му не би постала подстицај за неразумно понашање. Колико примера људи у историји налазимо, који су своје погледе оставили нечуванима и који су стога запали у неопростива грешења и страсти, изазвавши тиме чак и ратове и смутње у друштву! Вратимо се сада подвигу, и сагледајмо га са стране људске злобе. Тако, када се стари човек разбесни на самог себе, они који желе да буду поштеђени његовог гнева, морају му се супротставити на одговарајући начин.
Посебна вредност подвижништва је у обнови карактера, у саздавању врлина, у очишћењу срца, у употпуњавању ( = „заокруживању“) човекове личности, како би „по икони“ постало „по образу“, и како би се на тај начин испунио циљ због којег је човек створен.
Стварни љубитељи ове савршености немају потребе да трагају за другим примерима, ако обрате пажњу на живот и пример Ослободитеља и Спаситеља нашег Исуса Христа. Поред најбољег водича којег имају у Његовом свеврлинском животу, задобиће и благослов Његов, што су мудро изабрали да се на Њега угледају. И Павле нам говори да је ово задобио: „Угледајте се на мене, као и ја на Христа“ ( 1 Кор. 11, 1). И колики многи су након Павла задобили од изобиља Господа нашег!
Нека нам буде дозвољено да објасним облике ( = врсте) подвига како би били јасни, нарочито због оних који се труде са стрпљењем и марљивошћу, на најстрожи начин се подвизавајући у Христу.
Грешка првосазданих представљала је двоструко сагрешење и донела је двоструку кривицу. Довела је до праведне осуде творевине – због недржања заповести – и одвела је у стварну употребу онога што је забрањено. Човек је непосушањем, изгубио своју душевну доброту и своју безвременост ( = бесмртност), када је преступио Божију вољу, и тиме се истовремено окренуо самоме себи, кушајући и учествујући у забрањеноме.
Од тада, наша страдална природа, нема слободу да испуни своју сопствену вољу, већ је насилно наклоњена ономе што је безаконо.
„Јер грех узевши повод кроз заповест превари ме и уби ме њоме… Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него грех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро што хоћу не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А када чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим“ (Рим. 7, 11 -23). (Јер грехом је упропаштена прилика коју је заповест пружила, и човек се њоме преварио и осмртио… Тако, уствари не знам шта чиним. Не чиним оно што бих желео да чиним, већ насупрот, оно што желим да избегнем… јер препознајем ( = спознајем) да у мени, у моме бићу, не борави добро. Када желим да чиним добро, не налазим у себи снаге да то и остварим. И тако, не чиним добро, што бих желео, него чиним зло, што не желим… Споља се слажемо и саглашавамо са свиме што закон Божји каже. Али видим да у делима, следим једном другом закону, који је у супротности са законом са којим се слаже моја савест. Тај закон, коме делима следим, јесте закон греха, који има власт над мојим бивствовањем (= егзистенцијом) и који ме чини својим заробљеником).
Заиста „анатомски“ опис, који нам даје Павле, показује меру погибли која нас је задесила због пада, узрокованог преступањем заповести. Они који желе да се избаве од власти смрти и да се врате у добро божанских заповести Спаса нашега Христа, само подвигом и добровљним страдањем, могу да достигну овај циљ.
Већ смо говорили о двоструком узроку и последицама у закону греха. Подвиг зато јесте и остаје двострук, и односи се и на тело и на душу. „Јер који су по телу телесно мисле, а који су по Духу духовно“ (Рим. 8, 5).
Као што је, приликом стварања, тело претходило души, тако и дела телесна, која се називају „практичним ( = делатним)“ претходе „созерцатељним“.
Због дубоке усађености ове разлике између телесног и духовног, сви подвижници до сада, започињали су свој пут делатним подвигом, тј. телесним делима.
У телесној активности учествују чула, од којих зависи, и која представљају наше биолошко постојање. Ми смо сасвим зависни од наших телесних чула, и њиховим се потребама најлакше потчињавамо, пошто је наш живот повезан са њима. Ово зна и наш свелукави непријатељ, Ђаво, и зато се он и највише труди у области чула. И бива ( = Ђаво) уверљив, лажно наводећи да закон живота или здравља и њихово добро захтевају да чинимо и оно што стварно није неопходно, и да без тога не можемо да живимо. Тако, лажним навођењем живота и здравља као разлога, убеђује нас да се потчинимо наводном старању о себи. Мамац непријатеља постиже успех, иако је по природи немоћан.
Чињеница је да, непријатељ наш Ђаво, који неуморно и непрестано војује против нас, ничим не може тако да нас пороби као оним што је у нама. Стога је неопходно да будемо обазриви у различитим околностима нашег живота и нашег труда на повратку у стање пре пада. Због тога су, богоносни Оци употребили сву своју мудрост и пажњу да пониште све методе лукавог. У химнологији Цркве, описује се први узрок нашег стања: „Једењем ( = храном) изведе непријатељ из Раја Адама“ (Блаженства, Икос А). У неопходности хране, и њеној важности за живот, крије се мамац непријатеља. Међутим, „сви који су Христови, распеше тело са страстима и жељама“ (Гал. 5, 24), подвижнички се супротставише и уздржањем избегоше замке.
Наши праоци су давали првенство подвигу и непрекидном страдању, и уздржљивошћу у храни, облачили се се као оклопом. Чврсто су се држали поста, тако да непријатељ, никаквом замком није могао да их улови. Тако су избегли опасности везивања за страсти, у коме се налази лудило себељубља и страстољубља, које своје жртве поробљује оним што лажно приказује као неопходно. Пошто је наша природа сједињена са материјом, и у њој се заиста налази склоност ка страстима, постоји стварна опасност од страстољубља, које је врло лош сусед.
Наши одважни Оци разделили су међусобно два основна узрока која владају нашом природом. Они су паралелни један са другим, али су и одвојени као „исток од запада“. први од њих се зове нужност а други жеља. Ако их се не ослободимо, они владају човековим постојањем.
Први од ова два узрока – нужност – јесте неопходни елемнат од кога се наша природа састоји. Онај који се подвизава, може да је веома ослаби, али не може да је победи. Они који су следовали овом правилу уздржања и самовласности ( = самоконтроле), онеспособили су непријатеља који против њих војује и који их вара користећи склоност творевине ка страстима, у чему се и налази пораз и отпадништво.
Други узрок – жеља – ако пронађе основу, подчињава себи и слободу, и вољу, и читаву личност човекову. Човек се тада сурвава у безаконост и пропаст, и, како каже народ, човек тада не једе да би живео, него живи да би јео, и свакако да би трошио, и на крају пропао.
Као што бива са уздржањем од хране, при чему истинити подвижници сасвим одбацују погрешну употребу жеље као безумну, и служе природи само онолико колико је потребно, тако бива и са осталим животним потребама. Ти истините подвижнике, Господ ће препознати као „верне домоуправитеље“ и они ће, према Његовом обећању, блаженствовати. Смисао читаве ове беседе, који смо дужни да подвучемо, јесте у пажњи, да одбацимо употребу онога што је непотребно, а чему води незасита жеља. Безумна употреба жеље, која води непотребностима, свагда је видљива, нарочито данас у савременим друштвима, где је пређена свака баријера и граница, тако да су и сам живот и здравље доведени у опасност. Поремећена је чак и природна хармонија стихија, економском пљачком која се догађа, тако да су пољуљани и међународни основи друштвеног живота.
Покајање
Две безобзирне и дрске побуне, учинио је човек у својој немудрој историји. Прву такву побуну учинио је против свог Створитеља Бога, а другу против себе самога и своје природе.
Не постоји други начин спасења, осим једино искрене исповести, да би се васпоставило оно што је кроз ове две побуне изгубљено. Повратак Богу толико зависи од овога, колико је и у природним дисциплинама потребна строга и тачна вежба. Наше ослобађање од насиља безакоња, које нам је нашим лошим поступком наметнуто као друга природа, не може бити постигнуто без подвига. Ово је разлог, због кога је Отачки пут, и уопште строги подвиг, неопходан.
Један вид ове побуњене природе човекове, описује и пророк Давид: „И човек у части будући, не разумеде, изједначи се са стоком неразумном, и постаде јој сличан“ ( Пс. 48, 13). Ето пуноће наше пропасти, у свој својој величини! Ако се човек, свим својим силама не супротстави свом бесмисленом ( = безаконом) стању, умире двоструком смрћу. Строгост подвижничких напора Отаца изражава исправљање несреће које је на нашу природу навукло одбацивање воље Божије.
Поврх свих правила природних закона, наша словесна природа има и једну другу обавезу. Да се уподоби и саобрази Господњем животу као своме обрасцу ( = прототипу). Сва сведочанства о свеврлинском животу Господа нашег, имају за циљ наше усавршавање, како бисмо спознали делатни начин остварења наших дужности, пошто смо након пада запали у свецелосно отпадништво. А закон оздрављења, више од свега, налаже повратак и дужност љубави.
Иако нас наша потпуна кривица и одговорност, обавезују да осећамо колико смо дужни, живот у Христу нам открива, да се Бог и Спаситељ наш, понаша према нама као да смо Му равни. Последица тога је да нас ни на шта не приморава силом. Сам говори: „Где сам ја, онде ће и слуга мој бити“ (Јн. 12, 26), са претпоставком да Га слуга следи до краја „све до крста“ ( Уп. Мт. 16, 24). Они који примају спасење ово не треба да разумеју као какву метафору у некој причи, већ као пут обожења. Међутим то обожење у потпуности зависи од нашег настројења у животу, у коме, да бисмо обожење задобили, треба свагда да будемо свети.
Много пута је Отац, у светом Јеванђељу поновио и посведочио, да је Христос љубљени Син Његов. Међутим, Христос каже, да све оне који изврше вољу Оца, Отац љуби као и Сина Свога: „Не молим се пак само за њих ( тј. само за Апостоле), него и за све оне који због речи њихове поверују у мене… и славу коју си ми дао ја сам дао њима… да позна свет да… да љубиш њих као што мене љубиш. Оче, хоћу да и они које си ми дао буду самном где сам ја, да гледају славу моју коју си ми дао… и ја им објавих име твоје и објавићу: да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима“ ( Јн. 17, 20 – 26).
Овакве речи, које се у читавој људској историји никада нису чуле из уста створења, могуће је разумети једино тако, да Онај који их је изрекао није нико други до Сам Бог, те да им стога није потребно никакво накнадно истраживање или потврда. Јасно је, нарочито у наше време, колико је умањена и искривљена истинитост божанског откровења о људској егзистенцији и његовом коначном назначењу. То је право непознавање сваке чињенице његовог достојанства и његове победе. Од човека се захтева нарочита пажња и трезвеност, како би испунио своје назначење, јер се у њему обнавља и сва створена природа, која је запала у пропадивост ( = трулежност). Јер, према речи Господњој, „каква је корист човеку, ако сав свет задобије а души својој науди“ (Мт. 16, 26)? Заиста, „сав свет у злу лежи“ ( 1 Јн. 5, 19). Зло се састоји у томе што је човек поробљен грехом. Васпостављење човека, и његово избављење из стања у коме се налази, његов повратак у стање пре пада, и више од тога, улазак у „сваку благодат“, у сав живот божански, у преображење, у обожење – ради чега се и збило оваплоћење Бога Логоса – зависи од сарадње ( = синергије, садејства) Бога и човека.
Овде ћемо поново подвући, ради оних који љубе сазнање, да се без подвига на главном месту, ништа не може исправити. Јер Бог је једна непроменљива и потврдна стварност. Бог свагда жели „да се сви људи спасу и дођу у познање истине“ (1 Тим 2, 34). За јадног човека, стварност је, међутим, безизлазна, и он може бити исцељен једино стрпљивим подвигом. Ето зашто је Црква у време прогона пронашла одшелништво и усамљеност. Слаб и склон ка злу, човек, немоћан да савлада садашње узроке због којих је у сталној борби, изабрао је да се одвоји од самих тих узрока.
Чврсто подсећање Господа нашег, свима онима који који желе да се боре како би се овенчали ( = победили), и јасно упутство за досезање највишег достојанства у које нас воде дарови Христови, открива се у заповести Његовој: „будите дакле савршени, као што је савршен Отац наш небески“ (Мт. 5, 48) и „будите свети, као што сам и ја свет“ ( 1 Пет. 1, 16). Циљ је ослобађање и слобода од елемената смрти, и остварење божанских обећања. Времена, борци и ревнитељи натприродних тајни свом душом стичу љубав за страстотрпљење, у коме се крије смисао Крста, и задобијају васкрсење и усиновљење, у чему је и пуноћа божанских дарова.
Старац Јефрем Катунакијски
.jpg)
