Ако су јеванђелске заповести толико тешке и захтевне ко се онда уопште може спасити? Ово је питање које су апостоли поставили Господу и Његов одговор је био уједно охрабрујући и обесхрабрујући за оне који желе да ово постигну својим сопственим снагама. Рекао је, ово је човеку немогуће, али Богу је све могуће.
Овде постоји један јаз попут јаза између оног небеског и оног земаљског – оно земаљско никада не може да узрасте у оно небеско, јер се небеса морају спустити к нама да би ми били испуњени оним што је небеско. Свети Дух није највиша тачка наше душе, Вечни Живот није само пуноћа живота у времену. Оно што је божанско је божанско и ми то можемо само примити као дар; не можемо досегнути до тога и то освојити само тиме што ћемо узрастати ка небу. Када чинимо тако тада градимо нову Вавилонску Кулу и лутамо и не можемо достићи до Неба.
Али како онда можемо постати способни да примимо оно што је Бог спреман да нам дарује? У посланици коју смо данас читали речено нам је да је Божија благодат написала све оно што су апостоли написали, тј. да је сила и дејство Самога Бога, а не људска бистрина ума, не људска снага и памет, то написала. Дакле, једини пут како можемо испунити наш призив и постати оно што је замишљено да будемо – становници Неба, синови Божији по усвојењу – је да постанемо способни да примимо благодат Божију која нам је дата тако отворено и тако великодушно, али коју примамо тако бојажљиво зато што смо тако ускогруди и затворени. Морамо научити да будемо отворени и да постанемо пријемчиви. На то је мислио Свети Павле када је се изразио речима које му је упутио Сами Господ „Моја сила се у немоћи пројављује“. Само тако постајемо пријемчиви и само тада Божија сила постаје делатна у нама, у супротном ми блокирамо пут Божијег деловања.
Али није поента само у слабости, јер смо сви слаби, а нисмо сви пријемчиви. Постоји посебан начин како морамо постати слаби како бисмо постали пријемчиви и ја ћу покушати да то објасним или да макар укажем на то кроз два примера.
Први пример није толико удаљен од конкретне стварности: уколико се сећате, у Писму реч коју читамо „Дух“ означава дување ветра, означава делање Божије. Овај пример ће нам постати јаснији кроз следећу слику. Када отиснемо бродић постајемо способни да га усмеравамо захваљујући ветру који дува. Ако разапнемо једро, а једро је способно да ухвати ветар зато што је слабашно, зато што је савитљиво, те баш зато може бити усмерено у било ком правцу од стране самога ветра. Само треба да научимо да избацимо једро како би оно ухватило ветар. Ово је први облик слабости који нам помаже у нашем трагању за Богом. Будимо савитљиви и још научимо како да осетимо у ком правцу ветар дува, где је лахор Духа и постанимо отворени за то „дисање“ Духа и будимо испуњени Њиме, дозволимо да будемо испуњени Њиме и дозволимо Духу да Сам управља нашим бродићем. Али пречесто су наше слабости још увек ту и онда покушавамо да будемо затегнути (као у војсци) и мудри и активни и тако спутавамо Бога да не може учинити оно што би лако могао учинити само када му не би „помагали“.
Сигурно сте видели како мало дете добија прву лекцију писања: у руке му је стављена оловка, а мајка узима и његову руку и оловку у своје руке и помера је и то чини све док дете не почне да схвата која је мајчина намера; и док је тако, како само те линије лепо изгледају! Праве и слободне…! Међутим, долази тренутак када дете умисли да оно зна шта мама намерава да учини и жели да „буде на помоћи“, и само повуче руку, и линије постају искривљене. То је оно што ми стално чинимо: Господ покушава да усмери нашу руку, да учини да исписујемо праву причу нашег живота, али нам се причини да знамо боље, да тачно знамо шта Он намерава и желимо да помогнемо! И рукопис те књиге о нашем животу испадне толико ружан… Када би смо само научили да држимо усмерене руке све док заиста не схватимо шта Бог жели да учинимо, све док заиста не схватимо какви су потези и какав је рукопис, али ми то не чинимо. Већ, уобразимо да је наша малена снага толико снажна да замрља оно што Бог Својом руком пише. Ова два примера нам показују да треба, и интелигенцијом, и отвореним умом и свом својом гипкошћу, да будемо способни за обликовање. Треба да будемо трезвени и онда ћемо најпре научити да пишемо, а потом и постати креативни.
Нека нам Бог подари да надрастемо наше слабости и нашу илузорну снагу (слабост наше илузорне снаге), да се одучимо од лажне креативности која је свет у коме живимо учинила толико страшним и да се научимо трезвеној и будној обликоватељности и крхкости кроз коју Бог може слободно да делује градећи Царство Божије у овом свету. Амин!
Митрополит Антоније Блум
Извор: Епархија жичка
.jpg)
