Светост није неки чин, или одликовање, које Свети нису имали, него им тек придали верни или Црква својим прослављањем и величањем. Не могу верни и Црква дати или не дати светост Светима, него они њихову светост само објављују и сведоче. Свети су светост постигли својим трудом, уз помоћ благодати Божје. У томе им је, као што рекосмо, и Црква помагала својим средствима освећења, али створити од несветих Свете својим декретом, или канонизацијом, то Црква нити је чинила, нити је могла чинити. За њу је акт канонизације, и кад је вршен формално и када није, увек био декларативан, имао смисао објављивања и сведочења постојеће стварности, тј. светости, а не конститутиван, тј. придавање Светим светости коју они дотле нису имали.
Поменути митрополит Константинос тачно примећује: „Није од потребе, такорећи, никакво званично признање светости Светих од неке власти, нпр. епископа, или сабора епископа, што је у тој ствари чврст став Цркве“. То потврђује и сам назив „канонизација“, што значи уношење у канон, списак Светих, као и новији грчки израз за тај појам „анакириксис агион“, објављивање Светих. Својим дејством већ утврђени култ појединих локалних Светих виша црквена власт је само објављивала целој Цркви. Углавном, то је бивало без неког нарочитог званичног поступка канонизације, него самим уношењем службе Светих у званичне црквене књиге, Минеје и др.
Зато нас не чуди што из тог старог доба „не само да до нас није дошао ниједан оригинални акт о вршењу канонизације, ако је било таквих аката, него није познат индиректни запис који говори управо о томе“. Чак, како вели проф. Л. Мирковић, „није познато ни да ли је (канонизације) уопће било“. Из доцнијег времена има података о активном дејству црквене власти у објављивању, канонизацији појединих Светих како у Грчкој (патријарха Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Герасима Кефалонијског, Свете Филотеје Атињанке), тако у Руској и нашој, Српској цркви. Али потребе за тим – како вели Јероним Котсонис – бивало је ретко, и „ова пракса не чини правило“.
O празновању и проглашењу Светих у Српској цркви рекли смо већ да су општи принципи за то, као код Грка и Руса, били и код нас. И писци ван Цркве знају да је код нас Срба „култ најчешће отпочињао народ. Њихову ставу спонтано се временом прикључила и званична Црква. Јасно је да код нас не постоје строга правила отпочињања тога акта“. С друге стране, има података и да су поједини Свети канонизовани од званичне црквене власти: Светогорског сабора, Пећког Патријарха и, најзад, Архијерејског Сабора наше Цркве.
Култ Светог кнеза Владимира настао је врло рано због његове мученичке смрти. Али, не само због ње. Грчки писац Јован Скилица, из друге половине XI века, пре попа Дукљанина, казује о Светом да је био „праведан, мирољубив и врлинама испуњен“.А поп Дукљанин вели даје Свети био „украшен сваком мудрошћу и светошћу“ (decoratus omni sapiencia et sanctitatae).
Слично je било и ca мучеником Ђорђем Кратовцем, пострадалим у Средцу (данашњој Софији) од Турака 1515. г. Написана му је служба са житијем и празновање је отпочело одмах после смрти. Због чуда на гробу Светог Саве, и у Трнову и у Милешеви, мошти му се постављају „напред у цркви, свима на виђење и поклоњење“, убрзо по преносу у Милешеву. И поштовање Светог Стефана Првовенчаног почело је рано, чим су му нађене целе и чудотворне мошти. Његову службу написао је патријарх Пајсије. Но, биће да је он службу само допунио, те да је и раније био написан макар само тропар и кондак. Култ Светог кнеза Лазара настао је рано, по преносу његових мошти из Приштине у Раваницу, кад му је и служба написана. О званичној канонизацији побројаних Светих немамо података.
Но, из Доментијановог житија Светог Саве излази јасно да је Светог Симеона-Немању званично канонизовао Сабор преподобних отаца Свете Горе, на челу са Протом, побуђени чудом изливања мира и исцељивања од сваке болести на гробу његовом: „Написаше га у ред Светих великих преподобних Отаца, још и чудотвораца, и поклонише му се као и свима Светима и Богом прослављеноме на небу и на земљи. И свршивши Св. божанствену Литургију, сатворише празник Светом Симеону, новоме мироточцу, и приложише га ка Светоме Симеону Богопримцу, да им се празнује заједнички празник у један дан. И благословише богоноснога оца нашега кир Саву да му напише каноне и чудотворства његова“. Из овог казивања види се јасно у чему се састојала канонизација: Уписивање у каталог Светих, указивање поштовања клањањем као и свима Богом прослављеним, вршење Свете Литургије, одређивање дана прослављања уз писање службе. Проф. Мирковић тачно примећује: „Ово су свакако главне црте начина канонизације и осталих Срба Светитеља, а не само Светог Симеона…“
Званичном канонизацијом биће да је уведен у каталог Светих цар Урош, како изгледа према његовом житију од патријарха Пајсија.Свети Петар Цетињски уведен је списак Светих одлуком Петра II Петровића Његоша.
По православном учењу, живи и упокојени верни сачињавају једну духовну заједницу, чланови су једног тела Христовог, једне Цркве. Та се заједница смрћу не прекида, живи се моле за своје покојнике, а упокојени Свети моле се за живе чланове Цркве на земљи. Овакав став имала је Православна црква кроз векове до данас. Стога и наша, Српска црква, вршећи на Видовдан помен свима изгинулим „за крст часни и слободу златну“, од Косова до последњег рата, чини разлику помињући с једне стране Светог Кнеза, а с друге остале велможе, старешине и борце који су изгинули тада, или у доцнијим ратовима за ослобођење. Друго су, наиме, Свети, друго остали верни, иако су живот свој дали за узвишену ствар као што је слобода. Светом Кнезу се тога дана врши служба у којој га прослављамо за његову веру и света дела по вери, и молимо га да нам помогне у достизању Царства Небескога. Црква не сматра да је он свет и мученик само зато што је био вођа хришћана против нехришћана, и борац за слободу против завојевача. Него зато што је он свети став имао и пре борбе. Борба је његову светост и свети живот само запечатила.
То је схватио и народ и ставио му у уста оне славне речи коначног опредељења не за Царство земаљско, него за Царство небеско и правду његову. Само живот у Христу и смрт за веру у Њега уздиже човека до светости и мучеништва. А то, као што рекосмо, свако за себе мора да оствари и извојује. Не могу га несвети остварити уз Свете само тако што би заједно са њима пали у борби за слободу.
Лаичко је схватање да је Црква Свете прогласила светим из захвалности што су јој давали прилоге, подизали цркве и манастире, указивали још помоћ, тј. да су они постали Свети зато што их је Црква таквим прогласила. Из досадашњег излагања јасно је да ствар стоји обратно: Црква их је прогласила светим зато што су били свети. Несумњиво, светост не може остати затворена унутра без пројављивања споља у чињењу добрих дела: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела… (Мт. 5, 16). Стога се и доброта Светих царева и краљева неминовно показивала у помагању сиротих, заштити слабих, подизању цркава итд. Али, ако им при томе не би био главни мотив љубав према Богу и ближњима (како и народ у песми каже да је цар Немања потрошио благо зидајући манастире Богу на славу, а градећи мостове и калдрме „дијелићи кљасту и слијепу“, из љубави према ближњим, „док је души мјесто ухватио“), него гордост, престиж и репрезентација, тежња да задобију подршку свештенства у одржавању власти итд., они не би били Свети, нити би им Црква светост могла признати.
Несумњиво да међу косовским и доцнијим борцима није био свети само кнез Лазар, него их је било више, мада им имена ми не знамо, али их зна Бог.
Но, још је више било оних који ту духовну висину нису достигли. Они су имали вере и интересовања за Царство Небеско, али им је брига за Царство земаљско и корист од „слободе златне“ била у првом плану. „Крст часни“ за њих је првенствено био символ борбе за слободу спољашњу и она добра која је она осигуравала: политичко и социјално устројство, домет културе, књижевности, права итд. То им је било најпрече. Нису стигли до схватања првенствене важности унутрашње слободе, борбе са грехом и ослобођења од греха, стицања врлина, што без обзира на спољашње околности живота осигурава непролазне вредности Царства Небеског, по речи Господњој: Шта вреди човеку да сав свет задобије, а душу своју изгуби (Мт. 16, 26). С правом се истиче пример цара Нерона и Светог апостола Павла. Нерон је спољашње био цар, а унутрашње роб греха, мртав за Царство Небеско. Апостол Павле је спољашње био роб у тамници Нероновој, али унутрашње слободан од греха, Свети. Царство Нероново је прошло, и он с њим. Царство Небеско не пролази, ни светост Павлова и других Светих. Када се оствари слобода од греха, све спољашње је само додатак: Иштите најпре Царства Божјега и правде његове, и све ово додаће вам се (Мт. 6, 33). Ми, дакле, не сматрамо да је додатак неважан, него да је Царство Небеско важније.
Многи, дакле, од бораца за крст часни и слободу златну не спадају у број Светих, у коме је био Свети Кнез, али спадају у број верних и Црква се и за њих моли. А таквих је било и у другим ратовима до данас. Црква их не оставља без своје молитвене помоћи, те се задушнице на Видовдан у ствари врше за све оне који су Цркви припадали, свесно се борили за „крст часни и слободу златну“, али који нису били достигли ниво светости. За Свете се Црква не моли, него се моли њима као пријатељима Христовим (Јов. 15, 14, 15), да се они моле за нас и заузму се за нас пред престолом Божјим.
*Извод из текста блаженопочившег патријарха српског Павла, објављеног у Гласнику за мај 1983.
Фото: Инфо-служба Епархије бачке
