Када нам богоносни Оци говоре о „закону који није по природи“, указују на свеобухватну пропаст коју је донео пад и даље отпадништво човеково. Међутим, велика је милост Господа нашег, Који је својим оваплоћењем и присуством међу нама, исцелио нашу рану и вратио нам спокој.
Преступањем и непослушношћу вољи Божијој, остварили смо своју вољу која је породила смрт. Пут нашег избављења од ове казне, јесте одбацивање и удаљавање од ове наше смртоносне воље, и оздрављење човека кроз повратак ономе што је „по природи“.
Вршећи своју вољу, човек је природне силе ума усмерио „не по природи“. Тада настаје безакоње. Ево неколико примера.
Природна сила ума јесте здрава жудња. Када ум дела „по природи“, он ствара жудњу за Богом, љубав, и уопште је спреман на свако богољубиво и добро дело. Али, непријатељ је изокренуо ову силу ума ( тј. жудњу – прим. прев.), и она је постала зла и лукава жудња, тако да човек жуди за оним што је нечисто и смрадно.
Природна сила ума јесте ревновање. Без ревновања за Бога нема напретка. „Ревнујте за веће дарове“ ( 1 Кор. 12, 31), говори Апостол Павле. И ову, здраву ревност према Богу и врлини, непријатељ је променио у „противприродну“, учинивши тако да завидимо и да ревнујемо како би нанели зло једни другима.
Природна сила ума су и гнев и љутња. Без њих се не може постићи чистота. Човек би требало да се гневи на свог непријатеља (тј. ђавола – прим. прев.) који сеје своја лукавства. Због наше властите непажње и ова сила ума се преобразила, и постала „противприродна“. Наш гнев се окренуо против ближњег, наневши толико штете и зла.
Природна сила ума је мржња. Без мржње против грозних зала, у души се не може показати чедност, и заиста се никаква вера не може исповедити – а то је наша главна сврха и циљ. И ову је силу изобличио непријатељ наш у “ противприродну“ мржњу према ближњима, и покоривши тако душу, довео је човека до ђаволоподобности, учинивши га тако иконом сатане!
Жудња, ревност, гнев и љутња, мржња. Ова природна својства. створена су у нама чистим и неокаљаним. Њих је изменило и изобличило непослушање. А непријатељ наш, крије се иза њих, и безаконом употребом наших сопствених сила, одваја нас од Бога.
Све ово, и сву нашу пропаст, променио је и исцелио Господ наш Својим свеврлинским животом и науком Својом.
У пракси је корисно и плодоносно, да се у духовној борби удаљавамо до узрока. Човек који живи у непосредном контакту са узроцима, везује се за њих, и подлеже жељама и страстима. Сигуран начин удаљавања од ових узрока и повода јесте узрастање у љубави Божијој.
Када се, благодаћу Божијом, приближи љубав Његова, одбацују се телесна настојања. А ова саможртва, која настаје вршењем заповести, рађа наду. Тада настаје укрепљење и нерасејаност, како би подвижник спознао прави начин ратовања у невидљивој борби.
Један од највећих успеха у овој борби јесте да подвижник савлада сопствену сујету ( = гордост). Ово је први степен у познању Бога. Онај, пак, који се привеже за ову срамну и подлу страст, удаљава се од мира. Постаје жртва отврдлости и узнемирености, а нагота његовог лицемерја и лажи држи као на улару.
Онај ко здравим покајањем одбаци телесне страсти и остале слабости палог човека, достојно припрема душу своју и постаје ризница благодати, и више од тога, постаје храм Божји.
Ономе ко се смиреноумљем, неуморном борбом и благодаћу Христовом, утврди у овој врлини, Бог открива његове грехе да би научио да против њих војује. А ако му у помоћ притекне и жалост због учињених сагрешења – а то је сигурно – тада ове две врлине изгоне из душе седам најлукавијих демона, који бораве у палом човеку. Тада се душа храни, најслађом храном врлине. Оваквом подвижнику се не приближава ни частољубље, нити стид од људи. Ако човек не може да се правилно односи према ближњем и да му даје што је право, тада се јавља његова савест која се не умирује, што се завршава страшним падом. Молитва Богу са страхом, враћа мир и љубав и смирење, и одагнава „противприродни“ гнев. Ако у човеку пребивају мир, љубав и смирење, тада се гнев не окреће против ближњег, већ против страсти и демона, док у души остају жалост и смиреноумље.
Онај ко успе да не одговори свадљивом и безумном човеку, Бога ради и ради умирења сопствених мисли, назваће се „сином мира“ и задобиће мир душевни, телесни и духовни. А ако задобије ово троје, тада непријатељи престају да војују против закона ума, и оно што је телесно бива побеђено. Ко ово оствари, назваће се „сином мира“ и Дух Свети ће се у њему настанити и никада га неће напустити.
Један од најподлијих духова, који неуморно ратује против човека, је дух страшљивости. Он онемогућава сваку добру намеру. Нарочито када ум задобије уздржање по Богу, он користи непажњу, како би умањио врлину. Једини спас тада је распаљивање љубави, смирење и уздржање – наравно ако је подвижник уверен да је непажња ( = расејаност) узрок штете.
Много је трезвености потребно да би се супротставило духу чамотиње, који води губитку одважности и остављању подвижничке борбе. Како да тежи великим врлинама, онај који у себи не види ништа врлинско, како да не буде устрашен грехом и бешчашћем, и како да не прецени снагу овога света?
Господ нам рече: „Не можете служити Богу и мамону“ (Мт. 16, 24). „Мамон“ је, према Светим Оцима, светско мишљење (мишљење саобразно овом свету – прим. прев.), које у „овом веку“ поробљава оне који не знају Бога. Два узрока постоје у души. Један је спољашњи а други унутрашњи. Спољашњи узрок је обраћање пажње на „овај век“, ради подмирења телесних потреба. Унутрашњи пак, покреће страсти које онемогућавају врлине. Душа не осећа унутрашњи узрок страсти, уколико се не ослободи од ропства спољашњем узроку.
Господ нас учи како да избегнемо ово ропство: „тако, дакле, сваки од вас који се не одрече свега што има ( дакле, сопствене воље), не може бити мој ученик“ (Лк. 14, 33)
Наш свеврлински Владика је знао, да је воља узрок нашег двоструког ропства, и да она држи његове узде. Када човек врши своју вољу, умртвљује ум, као и пажњу душе, тако да, како спољашњи тако и унутрашњи узроци, слободно делују. Ако је, пак, душа верна заповестима Господњим, и ако одсеца своју вољу, ум се тада буди, одбацује страсти и устремљује се врлинама. Господ жели да они који су Његови буду слободни од везаности за материјално, тј. од безаконих жеља, као и од скривене везаности за материјално у души, тј. од страсти. Управо ово – (тј. такву везаност – прим. прев.), одбацио је Господ оваплоћењем Својим: „Останите у мени и ја у вама“ (Јн. 15, 4), позива нас Господ. У стварности, „да останемо у њему“ пре свега значи да Он остане у нама, онолико колико ми можемо да примимо.
Оци су нам назначили три врлине, које су незаобилазне за просветљење и буђење ума: физичка спремност, одважност, и суздржљивост. Ако ово троје узнапредује у уму, он осећа да је постигао бесмртност; то троје су: расуђивање, прозорљивост, и чврста вера у божанско просветљење.
Три врлине доводе божанско просветљење у ум: да не види ништа лоше у ближњем свом, да чини добро онима који му наносе неправду и зло, и да прима, без узнемирености и без роптања, све што му се догађа. Ове три врлине рађају друге три још веће. Не видети ништа зло код свог ближњег, рађа љубав, чињење добра онима који нам наносе зло, рађа мир, а нероптање због свега што нам се догађа доноси спокој. Удостоји нас свеврлински Владико, Који си ризница свих добара, да ти следујемо Амин.
Четири врлине се боре у души: ћутање, држање заповести, непопустљивост према потребама, смиреноумље. Уму су наведене четири врлине потребне: за непрестану, са смирењем, молитву Богу, за одбацивање самога себе у туговању по Богу, за избегавање осуђивања било ког човека, и за потпуно препознавање страсти које га узнемиравају.
Четири врлине, када бораве у души, успокојавају је у борби: Милосрђе, негневљивост, дуготрпљење и супротстављање горким стремљењима греха. Међутим, супротстављање забораву употпуњује све ове врлине.
Четири су, пак, узрока због којих се тело побуњује: многоспавање, стомакоугађање, (узимање превише хране), раскалашност и улепшавање тела.
Због следећа четири узрока, помрачује се душа: због мржње према ближњем, презира, зависти и роптања.
Због четири ствари опустошује се душа. То су: бесциљно прелажење са места на место, много лутање, љубав према материјалном, среброљубље.
Човек тешко задобија следеће три ствари, које, међутим, чувају врлине. То су жалост, сузе због учињених грехова, и на концу сећање на смрт.
Три велика зла увек спречавају учвршћивање врлина: поробљеност страстима, лењост и заборав. Ово зло, које називамо заборав, војује против човека до његовог последњег даха.
Навели смо, дакле, дела „новог“ и дела „старог“ човека. „Онај ко љуби душу своју да је не изгуби“ (уп. Мт. 10, 39) бори се да сачува дела „новог“ човека. Онај, пак, ко жели да буде безбрижан у овом животу, врши и чини дела „старог“ човека, губећи тако душу своју.
Старац Јефрем Катунакијски
