Житија светих за 12/25 август - Свети мученици Фотије и Аникита

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученици Аникита и Фотије; Светих 12. мученика критских; Свети мученици Памфил и Капитон; Свети свештеномученик Александар, епископ комански; Преподобни Паламон; Преподобни Кастор; и преподобни Сергије и Стефан.

* * *

Тропар празника:

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНИКИТЕ и ФОТИЈА и многих са њима

У граду Витинијске области Никомидији незнабожни цар Диоклецијан подиже отворено гоњење на хришћане; по његовом наређењу усред града бише постављена многобројна оруђа за мучење: мачеви, сечива, кочеви, железни нокти, тигањи, точкови, котлови и друге справе, измишљене за бездушно мучење; беху ту доведени и страшни зверови; свим тим Диоклецијан је хтео да заплаши оне који призивају име Христово. И разасла Диоклецијан грозна наређења у све крајеве римског царства, у којима наређиваше да хришћане свуда гоне, муче и убијају; при томе многе хуле ригаше на Јединородног Сина Божијег.

У то време живљаше у Никомидији један високородни и знаменити великодостојник, по имену Аникита. Испунивши се ревности за Господа Бога, Аникита ступи пред цара и неустрашиво исповеди да је Господ Исус Христос истинити Син Божји и Бог, и красноречиво изложи цару о беспочетном рођењу Сина Божијег и о Његовом оваплоћењу, у потребно време, ради спасења нашег; у исто време свети Аникита исмеја заблуду идолопоклоника, називајући незнабожачке богове глувима и неосетљивима, и најзад рече: Царе, муке које си за хришћане спремио и објавио, ни најмање нас не плаше, јер су све муке ништа за нас, и ми се никада нећемо поклонити бездахним идолима.

Испунивши се гњева и јарости, и не могући више слушати богонадахнуте речи светог Аниките, цар нареди да му се одмах одсече језик. Но свети Аникита, и када му одсекоше језик, говораше јасно, славећи Христа Бога. Затим би воловским жилама жестоко бијен дуго, да му и кости провирише кроз кожу. Међутим свети Аникита, јуначки подносећи то мучење као у туђем телу, громко проповедаше присутном народу да је Христос једини истинити Бог. – После тога цар нареди да Аникиту предаду зверовима да га поједу. И на светог Аникиту би пуштен страховити лав који ужасно рикаше, но када се приближи мученику он постаде кроткији од јагњета и умиљаваше се око светог мученика, и зној који беше избио на челу и лицу мучениковом он обриса својом шапом као сунћером. А свети Аникита повика говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме избавио од зуба овога звера! Молим Те, Господару, и у предстојећем подвигу пружи ми у помоћ десницу Своју, да бих узмогао победити мучитељеву јарост и удостојити се мученичког венца од Тебе.

Пошто се свети мученик помоли тако, настаде земљотрес, и Херкулово идолиште паде са идолом његовим, и одвали се један део градскога бедема, и многи незнабошци погинуше под њиховим рушевинама. Тада нареди цар да мученикову главу одсеку мачем. Но када џелат подиже мач да мученика посече, њему тог часа клонуше руке, и сам паде на земљу, и постаде непомичан као да је мртав. Видећи то, Диоклецијан нареди да мученика привежу за точак који се налазио усред оштрих гвоздених полуга, да подложе огањ и да окрећу точак, да би свети мученик умро кидан оштрим гвожћем и паљен огњем. Но свети Аникита, привезан за точак, овако се мољаше: „Господе Исусе Христе, ослободи ме од овог мучилишта ради присутних, да би они који ме посматрају, видећи Твоју брзу помоћ, могли јуначки противстати мучитељу и примити од Тебе венац победе“. – И тог часа се ланци на светом Аникити одрешише, точак стаде као укопан, и огањ се угаси.

Тада мучитељ нареди да се котао напуни оловом, да се олово растопи, и у врело олово баци мученик. И сви видеше где Анђео Господњи са мучеником улази у котао, и чим се мученик дотаче котла, одмах остину котао са оловом, и постаде као лед.

Док се свети Аникита тако подвизаваше за Христа, сродник његов Фотије, видећи силу Христову како чудесно чува слугу Свога, одбаци сваки страх, изађе испред присутног народа, притече к светом мученику, и с љубављу га грљаше и целиваше, називајући га оцем и посредником свога спасења, и тиме показујући да је готов поднети за Христа свакојаке муке. Затим, обраћајући се цару, Фотије рече: Застиди се, идолопоклониче! богови су твоји ништа. – Тада цар с јарошћу викну војницима: Посеците га мачем! – Но када један од војника замахну мачем да мученика удари њиме по врату, силом Божјом се руке његове с мачем окренуше на њега самог, те он удари себе по коленима, и паднувши на земљу издахну.

После тога светог Аникиту и Фотија оковаше у ланце и обојицу заједно вргоше у тамницу. Након три дана Диоклецијан изведе мученике преда се и рече им: Ако ме послушате и боговима се поклоните, ја ћу вас обасути великим почастима и обогатити имањима. – Светитељи одговорише: Почасти твоје и богатство твоје нека остану с тобом на погибао твоју.

Разјаривши се, мучитељ нареди да их наге обесе на мучилишту и да им тела стружу железним ноктима, жегући им ране свећама, па да их затим камењем бију. Но све те муке светитељи подношаху с радошћу, и благодараху Бога, јер не осећаху никакав бол: Господ их чуваше неповређене ради славе светог имена Свог. Потом они бише привезани за ноге дивљим коњима, који их вукоше. Али ни таквим мучењем Диоклецијан ништа не постиже: јер их Господ опет сачува без повреде, и свети мученици, вучени коњима, као да се вожаху на колима, слављаху непобедиву силу Господњу и сокољаху један другога; а дивљи коњи изненада стадоше, и ноге се светима одрешише, и они устадоше потпуно здрави. Онда мучитељ поново нареди да их свирепо бију, и да им ране поливају сланим сирћетом. После тога их вргоше у тамницу. У тој тамници свети мученици проведоше три године.

По истеку три године свети мученици бише опет изведени на мучење. Мучитељ нареди да се народно камено купатило загрева три дана, па у њега затворе мученици. Но свети Аникита и Фотије у том купатилу молише се Богу, и купатило се раседе, и изби извор воде који им ствараше свежину. А када стражари трећега дана отворише купатило, угледаше свете мученике живе где ходе по њему и певају хвалу Богу, па известише о томе цара. Цар пак, просто не верујући томе, прође лично сам да то провери. А свети мученици, угледавши цара, рекоше му: Ето, мучитељу, у свима мукама ми се јависмо победиоци, а ти си побеђен и посрамљен.

Цар се врати дома са стидом, и нареди да мученике узму и држе у оковима док он не смисли како да их погуби. И по његовом наређењу би начињена огромна пећ, учвршћена на четири гвоздена стуба; у њој је могло стати мноштво људи. И као некада Навуходоносор, он нареди да се та пећ усија, намеравајући да у њој спали не само ова два света мученика него и све хришћане које буде пронашао. А хришћани, не чекајући да их незнабошци хватају и бацају у пећ, сами заједно са женама и децом хитаху журно к пећи громко кличући: Хришћани смо! поштујемо Бога јединога!

У пећ најпре уђоше свети мученици Аникита и Фотије; затим и све мноштво хришћана, који се беху сабрали тамо, подигавши руке к небу и помоливши се, улетеше у пећ. И из пламена хришаћни клицаху: „Благодаримо Ти, свесилни Боже Оче, што си нас Јединородним Твојим Сином, Господом нашим Исусом Христом, сабрао на овај мученички венац; молимо Ти се, Свемилосрдни, пружи одозго руке Своје и прими душе наше у вечни покој који си уготовио исповедницима Твојим“. – И тако молећи се скончаше. А свети Аникита и Фотије остадоше три сата живи у тој усијаној пећи. Затим, помоливши се, предадоше душе своје у руке Божије. А када слуге гвозденим справама извукоше тела светих слугу Божјих, Аниките и Фотија, они видеше да су им не само тела остала неповређена од огња него им и коса беше потпуно нетакнута огњем. И многи од незнабожаца повероваше у Христа Бога нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ДВАНАЕСТ ВОЈНИКА са острва Крита

Пострадали за Господа мачем посечени.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ПАМФИЛА и КАПИТОНА

За своју веру у Христа пострадали мачем посечени.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА, епископа Команског

У граду Коману, близу Неокесарије коју тада украшаваше свети епископ Григорије Чудотворац, живљаше у добровољном сиромаштву један човек по имену Александар. Његов богоугодни живот беше сакривен од људи, и познат само Богу јединоме. Јер Александар бејаше изврстан философ, и могао је стећи велика богатства и углед међу људима, али он изабра себи добровољно сиромаштво Бога ради.

Презирући свет, он ниушта не рачунаше своја знања и прављаше се веома прост, неук и невјежа. На тај начин од испуњаваше на себи апостолову реч: Ако ко међу вама мисли да је мудар на овоме свету, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 18). Приводећи себе у крајње смирење и желећи да себе издржава трудом руку својих, блажени Александар се одаде последњем занату – постаде ћумурџија: прављаше ћумур и продаваше, и тако зарађиваше себи насушни хлеб. Сав гарав и поцепан, свети Александар служаше деци за забаву и задиркиваље: правећи ћумур и доносећи га на пијацу, он беше гарав у лицу као црнац, а и одело му беше црно од ћумура. У целом граду он беше познат као Александар ћумурџија.

Међутим Господ, који на висинама живи и на смирене поглсда и уздиже их, благоволи да још у овом животу прослави смиреног слугу Свог Александра и да Цркву Своју њиме помогне и украси: Он га уздиже на свечесни степен архијерејства. И то на следећи начин. Епископ комански умре, и житељи овога града послаше изасланике у Неокесарију к светом Григорију Чудотворцу са молбом, да дође у њихов град ради постављења епископа. Свети Григорије оде к њима. Када на сабору стадоше бирати човека који би био достојан епископског чина, настадоше несугласице: једни су хтели лице високог порекла, други – богато, трећи – красноречиво, четврти – лепо на изглед и зрело, и све избранике они привођаху к светом Григорију Чудотвоцу, као људе достојне похвале и епископства. Свети пак Григорије Чудотворац не хиташе са избором и посвећењем епископа, него очекиваше да сам Господ покаже достојнога. И обраћајући се сабору он га подсети како Бог изабра Давида да царује у Израиљу: јер када Јесеј приведе најстаријег сина свог Елијава к светом Самуилу пророку, и пророк упита Господа, да ли је овај одређен за помазаника Његовог, Господ рече Самуилу: „Не гледај на лице његово ни на висину раста његова“ (1. Цар. 16, 6.7). Тако и ми, говораше свети Григорије, треба да изаберемо пастира овоме граду, не гледајући на лице него иштући онога кога је Бог припремио за то: јер човек гледа на лице, а Бог гледа на срце, и достојност зависи не од спољашњег изгледа него од унутрашње невидљиве настројености срца која је позната једино Богу.

Ове речи светог Григорија беху непријатне некима, и они с подсмехом рекоше: Ако се при избору епископа не гледа на спољашност и достојанство, онда нека Александар ћумурџија буде изабран и постављен за епископа! – При овим речима наста општи смех; а свети Григорије помисли у себи: „Тај човек коме се сви смеју, споменут је овде не без дејства промисла Божјег“. И стаде распитивати: „Ко је тај Александар кога споменусте? хоћу да га видим“. – У то време свети Александар стајаше пред зградом у којој се одржавао сабор и држаше мазге оних што заседаваху у сабору; неки изиђоше и доведоше Александра у сабор. А када он стаде усред сабора, сви уперише очи у њега, и стадоше се смејати, јер беше сав гарав од ћумура, са оделом поцрнелим од ћумура. У време тог свеопштег смеха он стајаше пред епископом Григоријем с поштовањем, удубљен у себе и не обраћајући ни најмању пажњу на оне који му се смејаху. А свети Григорије Чудотворац, имајући дар прозорљивости, познаде Духом благодат Божију обитавајућу у блаженом Александру, која га чињаше достојним архијерејског престола. Уставши са свога места, он узе насамо тог гаравог човека и стаде га питати, заклињући га именом Божјим, да му каже истину о себи, ко је. А Александар, мада је желео да сакрије себе, ипак није могао рећи неистину иред тако уваженим светитељем, усто се и клетве бојао, и исприча све о животу свом: како најпре беше философ, затим Бога ради смири себе и узе на се добровољно сиромаштво. Из разговора с њим свети Григорије се увери да он одлично зна не само световне науке него и Свето Писмо. Стога светитељ нареди својима да светог Александра одведу у његов стан, да га тамо окупају, обуку у пристојно одело, па поново доведу у сабор. Сам пак свети Григорије, севши на своје место у сабору, држаше за то време богонадахнуту беседу.

После мало времена у сабор би уведен свети Александар, окупан, у светлој одећи, диван лицем, и једва га познаше они који су га раније знали, и чуђаху се. А свети Григорије стаде разговарати с њим, постављајући му питања из Светога Писма. Свети Александар одговараше тако паметно, да сви присутни увидеше да је он заиста врло учен и паметан; при томе се они нарочито чуђаху томе, што је човек тако велике мудрости скривао своју мудрост живећи међу њима као последњи невјежа. И они осуђиваху себе у савести својој што су тако мудрог човека, који је Бога ради смирио себе, исмевали, сматрајући га за луду. Тада сви на сабору с радошћу и једногласно изабраше светог Александра за епископа, на испуњење речи Господњих које кажу у Светом Писму: „Човек гледа на лице, а Господ гледа на срце“ (1. Цар. 16, 7).

Свети Григорије, уздижући блаженог Александра по стененима свештенослужитељским, посвети га најпре за јереја, па затим за епископа. По посвећењу за епископа, свети Чудотворац му нареди да изговори народу поуку. И када свети говораше поуку, из његових уста течаше благодат Светога Духа као река, приводећи у умилење срца свих. И сав се град радоваше и слављаше Бога што имају таквог учитеља и пастира.

После тога свети Григорије отпутова у Неокесарију, а свети Александар пасијаше у Коману стадо Христово, служећи вернима за пример својом речју и животом. При овом светитељу догоди се да се један млади философ из Атике нађе у Коману, и чувши архијерејеву поуку народу, он се подсмеваше простоти његове беседе, лишене ораторских украса. Међутим свети Александар се у својим поукама народу бринуо не о лепоти речи него о користи душа, и због простоте слушалаца његове беседе биваху просте, али веома душекорисне. Но једном овај млади атички философ имаде овакво виђење: пред њим се појави јато веома лепих белих голубова, који чудесно блистаху, као што каже псалмопевац: Крила голубија посребрена а перје се златни (Пс. 67, 14); и при томе би глас: „Ово су речи Александра епископа, којима си се ти подсмевао“. – Пренувши се од виђења, млади философ се застиде свога поступка, и отишавши к архијереју моли га за опроштај.

Ускоро потом цар Диоклецијан подиже гоњење на хришћане, и свети Александар, епископ Комански би ухваћен од безбожних многобожаца; и примораван на идолопоклонство он се не одрече Христа. Због тога га мучише, па у огањ бацише, где свети епископ мученички сконча за Христа Бога нашег.

* * *