У новом броју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1319, 1. март 2022), на стр. 37-38. објављен је ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа стобијског и мјестобљуститеља струмичког г. Давида (Нинова), под насловом: Сотирилошка онтологија кинематографског посланства
Поводом 350 година од упокојења Светог Василија Острошког, у продукцији Телевизије „Храм“, снимљен је документарни филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“, чији је аутор катихета Бранислав Илић.
На самом почетку филма, Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије надахнуто говори о Светом Василију Острошком Чудотворцу, представљајући модел светитеља, који можемо стваралачки да подражавамо. У чему да га подражавамо? Одговор је једноставан, реч је о љубави, о светитељу љубави, који према Христовом примеру, љуби сваког човека и љуби цео свет.
Аутор филма пажљиво одабира и све друге саговорнике, који се на један упечатљив начин осврћу на личност Светог Василија Острошког, на места на којима је пребивао и путовао, на битне документе из архиве Острошког манастира, на чуда, која се непрестано дешавају код његових светих моштију, а дивне су и дечије изјаве из којих се јасно види колико деца искрено воле Светог Василија Острошког.
Аутор филма се такође потрудио да гледаоцу приближи прекрасне пределе родног места Светог Василија Острошког, манастире у којима је живео, као и гроб светитељеве мајке Ане, која је од малих ногу задојила Светог Василија Острошког истинском побожношћу и која је заједно са својим супрогом Петром одвела свог сина у манастир Завала, да постане монах.
Све до сада речено, сасвим је довољно, када се ради о оном аспекту филма, који се односи на прелепу илустрацију житија Светог Василија Острошког са филмским кадрима. Разуме се, немам намеру да препричавам филм о којем је реч, већ ми је циљ да сасвим накратко проговорим о једној другој димензији филмске уметности, коју ово филмско остварење заиста живо сведочи.
Наиме, познато је да је од проналажења филмске траке, до данас, однос између теологије и филма претрпео много промена. Овом приликом бих, сасвим накратко, за илустрацију навео следећи пример: у познатом тексту Џолијана Мичела: „Теологија и филм“, представљено је неколико раних римокатоличких докумената, који се баве филмом. Нпр., у својој првој енциклици по питању филма (Vigilanti Cura од 29. јуна 1936 г.), папа Пије XI, пишући веома уопштено, изражава своју дубоку бригу да филм може да буде „школа покварености“, будући да има моћ да утиче на промену људског понашања. Тај утицај може да буде лош, али, свакако, може да буде и добар.
Бавио сам се додирним тачкама уметности и теологије, посебно од краја Другог светског рата до данас, те бих зато, овом приликом само за илистрацију истакао став теоретичара уметности Ернста Блоха, који каже: благодарећи Холивуду, филм је постао најсрамнији вид уметности. Холивуд користи кич за идеолошко заглупљивање мозга. Имајући речено у виду, овде бих наставио са упечатљивим ставом Епископа крушевачког Давида, који пише да покушаји цензуре имају смисла, јер могу да помогну истинској уметности да се бори против шунда.
Разуме се, Блохов став о Холивуду не можемо генерализовати. Америчка филмска уметност није само Холивуд. Нил Харли заступа став да је могуће да се у филму препознају знаци благодати. Исто тако видимо да се временом мењају горенаведени ставови из поменуте енциклике, те римокатолички аутор и филмски критичар Ендру Грили тврди да филм, као део популарне културе, јесте locus theologicus - теолошко место, подручје на којем се човек може срести са Богом.
Тако долазимо и до данашњег locus-а theologicus-а, до филма „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“ аутора катихете Бранислава Илића, снимљеног у продукцији Телевизије „Храм“. Овај филм је пун знакова благодати и живо сведочи да православна теологија и уметност, у овом случају филмска уметност, нису два одвојена ентитета. И теологија, и филм, могу бити начини сагледавања и артикулисања заједнице, могу да побољшају постојеће перцепције и да омогуће свежа искуства. Теологија и лепа уметност могу да одбаце лажне поделе на свето и оскрнављено, будући да сагласно Филипу Шерарду: реч свето (ἱερό) подразумева посвећеност, а у језику првих хришћана срећемо и израз тајна (μυστήριο), који, између осталог, упућује на чињеницу да се и у одређеној пракси, у одређеном делу, открива сам Бог. Свето је нешто у чему је присутан Бог, нешто што је проникнуто Његовим светим и нествореним енергијама. Црква је света, а све остало је потенцијална Црква. То значи да нпр. земља, природа, живот, фотографија, музика, слика, филм или било шта друго, јесу заправо свети онда када су израз Некога ко их надилази, а Кога они откривају и објављују, исто као што филм о коме је реч, открива Светог Василија Острошког, а преко њега и самога Христа.
Није могуће да је нешто свето само по себи, без Другога, Који пребива у нечему, дакле, није могуће да је нешто свето само зато што неки сматрају да је свето, а притом, то се налази изван заједнице са Богом и Црквом. У нашој епохи, нажалост, теологија понекад постаје нешто апстрактно, нешто што наставља да постоји само на универзитетима или у неким затвореним црквеним круговима, те се таква теологија, према Шерарду, шаљиво назива Богоразговарање – God-talk. Сасвим супротно, лепа уметност извире из начина живота и она је пророчанство светости, те према речима Епископа западноамеричког Максима та уметност је у најприснијем односу са човеком, нпр. рекао бих да филм има ту привилегију да уђе у кућу човека, те да уметност и духовност могу да помогну људима да постану чланови Цркве, која је јача од смрти.
Истинска теологија не познаје раздељење, већ само расуђивање. Следствено, питање није да ли постоји веза између теологије и уметности, укључујући и филмску уметност, већ се према професору Стамулису, проблем састоји у расуђивању између уметности (τέχνη), и зло-уметности (κακοτεχνία). У његовој истакнутој књизи „Света красота“ (која је доживела многе преводе и која ће, ево, овде први пут најављујем, ускоро изаћи и на српском језику у хиландарском издању), Стамулис истиче да у отачкој теологији управо Бога срећемо као: истинског уметника, најбољег уметника, творца; те, бисмо због тога могли, каже Стамулис, да уместо теологије, ставимо израз καλλιτεχνία, тј. лепа-уметност, имајући у виду да у православном предању теологија није плод пада, већ је стваралачка уметност, емпиријска уметност, аскетска уметност, уметност пројављивања лепог, које происходи са небеса. Зато, и свети Порфирије Кавсокаливит каже: ко хоће да постане православни хришћанин, прво треба да постане песник; тј., додао бих, човек који пројављује лепо, који се усхићује, а, не човек који све раздељује и све избацује из Цркве, избацује филмску уметност, књижевност, сликарство итд., и који према речима професора Никоса Мацукаса, жели да на тај начин направи карикатуру од Цркве.
Стамулис још додаје да је теологија дуго времена функционисала одељена од лепог, које је било предано, препуштено естетици, те је теологија остала без моћи прекрасног, следствено без естетике. Потребно је да се сагледа да данас у Цркви постоји и једна тако именована – естетска теологија или теологија лепог, која заснива своју визију углавном на повезаности са уметношћу.
Црква се труди да се постави отворено према свету, а то може да учини, између осталог, управо језиком уметности и културе. Филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“ јесте сведок те отворености теологије према свету, као калитехније (καλλιτεχνία). Овај филм јесте једна теологија, која је жива, пластична, кинематографска, и јасно показује да кинематографија јесте, а може и те како, још више да постане теолошка радионица.
Христос се оваплоћује и на филмском екрану, а православна теологија се може изразити и иконама кинематографије, која актуализује њен живототворни дух.
Коначно, филм „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења“ нам сведочи о аутентичном сусрету човека са Богом и са другима, и успешно изражава сотириолошку онтологију кинематографског посланства.
