Житија светих за 18/31. август - Свети мученици Флор и Лавр

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученици Флор и Лавр; Свети свештеномученик Емилијан; Преподобни Јован рилски; Свети Јован и Григорије, патријарси цариградски; Свети мученици Ерма, Серапион и Полиен; Свети новомученик Димитрије нови; Преподобни Арсеније пароски; Преподобни Варнава и Софроније; Преподобни Христофор; Света мученица Јулијана; Свети мученик Леонт; и преподобни Софроније, подвижник из скита Свете Ане на Светој Гори.

* * *

Тропар празника:

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФЛОРА и ЛАВРА

Свети мученици Флор и Лавр беху браћа не само по телу него и по духу, јер оба једнодушно вероваху у Христа и угађаху Му добрим делима. По занату они беху каменоресци. Учитељи им у занату беху свети људи: Прокло и Максим; од њих се они научише не само занату него и богоугодном животу по правилима хришћанске вере. И најпре учитељи њихови бише убијени за Христа, а затим и они попут својих учитеља постадоше наследници мученичког венца, пострадавши од намесника Илирије Ликиона. Повод за његово страдање беше следећи случај.

Неки кнез суседне покрајине обрати се намеснику Илирије молбом, да му пошаље веште каменаре ради зидања велелепног храма незнабожачким боговима. А пошто највичнији у том послу беху свети Флор и Лавр, Ликион их упути овоме кнезу. Зидајући храм по кнежевом плану, света браћа сву плату што добијаху за свој рад раздаваху сиромасима, и при томе их учаху светој вери у Христа. Сами пак они провођаху време у пошћењу, молитви и раду: јер ноћу се мољаху, а дању обављаху своје послове; храну узимаху у малој количини, но зато изобилно храњаху гладне и убоге. Радећи тако, они приведоше Христовој вери не само сиромахе које надгледаху него и једног незнабожачког жреца са сином његовим. А догоди се то на овај начин.

Једнога дана када света браћа тесаху камен, к њима дође жречев син млад јуноша и изблиза посматраше њихов рад. Утом изненада одскочи парче од камена, удари јуношу у око и изби му га. Од бола јуноша зајаука; на његов јаук дотрча отац његов, незнабожачки жрец, и видевши окрвављено лице синовље и истерано око, он раздра хаљине своје од туге и полете на свете посленике да их бије, али га други радници задржаше, и објаснише му да света браћа нису крива већ сам јуноша, јер је сувише изблиза посматрао њихов рад и није се пазио. А свети угодници Божији Флор и Лавр, тешећи жреца, обећаше да ће ускоро исцелити око сину његовом и да ће њиме видети као и раније.

После тога они увече одведоше јуношу у свој стан и стадоше га учити познању јединог истинитог Бога, Исуса Христа, и говораху му: Ако свим срцем поверујеш у Бога кога ти ми проповедамо, твоје ће око ускоро бити здраво. – Јуноша одговори на то: Ако око моје постане онакво какво беше раније, ја ћу поверовати у вашег Бога и Њему ћу се клањати. Заиста пре треба веровати у онога Бога који исцељује болесне и враћа вид слепима, неголи у оне богове који не само болесне не исцељују него и здраве праве болеснима. – При томе јуноша исприча светима ову ствар: Има међу нашим жрецима један жрец који се зове Ерм. Када пре неколико година хтедоше да га поставе за жреца, одведоше га к идолу Зевса, да руку идолову положе на главу његову: јер је такав обред у нас при постављењу за жреца. Он се састоји у томе што руку идола, причвршћену к раменима идола и покретну, жреци помоћу сребрног ланца подигну увис, па онда спусте на главу постављанога. Када ту руку жреци спуштаху на главу Ерма, њима случајно исклизну из руку сребрни ланац, те рука идола паде на Ермино лице, одра му ноктима сво лице до самих костију, тако да му се и данас виде зуби издалека. И ни један му бог не поможе; напротив, њему је све горе и горе.

Када јуноша исприча то, устадоше свети Флор и Лавр и стадоше се са сузама молити Богу да исцели јуношу и просвети не само његово телесно око него и душевне очи његове. И после довољне молитве они осенише крсним знаком болесно око његово, и оно тог часа постаде читаво и потпуно здраво, и одлично виђаше њиме као и раније. Због тога поверова у Христа не само исцељени јуноша него и његов отац, незнабожачки жрец, коме беше име Мемертин. И од служитеља демона Мемертин заједно са својим сином постаде слуга Господа нашега Исуса Христа.

После тога свети делатељи Флор и Лавр, помагани у своме раду од анђела Божија, за кратко време довршише зидање храма, али га не оставише за обиталиште идолима већ га осветише за прослављање пресветог имена Исуса Христа: јер они поставише у њему према истоку часни крст и, сабравши до триста убогих људи, браћу своју по вери, извршише свеноћну молитву, славословећи Христа Бога, и сиђе одозго неисказана светлост небеске славе и испуни храм дивним сјајем. По завршетку свеноћног славословља сви се они упутише у недалеку зграду, у којој се налажаху спремљени за нови храм идоли, појасима својим везаше те идоле за вратове, па их стадоше вући по земљи, ударати и ломити, док их не поразбијаше у парампарче.

Дознавши за све то, кнез нареди те ухватише Флора и Лавра и све оне што беху с њима, међу којима и Мамертина са сином. Све ове што беху са светом браћом кнез осуди на сажежење, а свету браћу Флора и Лавра жестоко изби, па их везане одасла к намеснику Илирије Ликиону. Ликион их подробно испита о свему, па видевши да су непоколебљиви у хришћанској вери, баци их у дубок бунар, и бунар засу земљом. А након много година бише нађене њихове свете мошти које исцељују од сваке болести, и чесно пренесене у Цариград, у славу Христа Бога нашега.

По народном веровању свети мученици Флор и Лавр особито помажу од животиња коњима.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ЕМИЛИЈАНА ЕПИСКОПА и осталих са њим

Свети Емилијан се роди у азијској земљи Јерменији. Родитељи његови беху хришћани, људи високога рода и богати. Они га дадоше једном врлинском човеку, неком свештеномонаху Илариону, да се у њега учи књизи и књижној науци. Темељно изучивши књижну науку и поставши пунолетан, Емилијан вођаше целомудрен, богоугодан и свети жевот, у усрдном посту, молитви и читању књига, чувајући своју девствену чистоту беспрекорно. А када до Јерменије допреше гласови да су незнабожни цареви римски Диоклецијан и Максимијан дигли у Европи велико гоњење на хришћане, Емилијаи се запали силном ревношћу за веру, па горећи љубављу ка Христу и желећи умрети за Њега, он намисли да иде у европске земље, да тамо незнабошцима проповеда име Христово и да положи душу своју за Господа свога. Емилијан имађаше два брата, Дионисија и Ермипа. Својим богонадахнутим разлозима он и њих одушеви да поћу са њим. Тада браћа, – родитељи им већ беху отишли ка Господу, – једнодушни и сложни: из љубави према Христу оставише кућу, отаџбину, наследство и сва блага овога света, па кренуше из Азије у Европу. Они поведоше са собом и учитеља свог, свештеноинока Илариона, и стигоше у Италију у град Сполитон[3]. У томе граду међу незнабошцима они нађоше много хришћана који вођаху побожни и богоугодни живот, и на њихову молбу они остадоше код њих. Блажени Емилијан бејаше свима пример светости, јер дан и ноћ он провођаше у молитви и проповедању речи Божије.

После извесног времена у суседном граду, званом Требија[4] умре епископ. Тада хришћани тога града, који живљаху усред идолопоклоника као пшеница усред кукоља и крин усред трња, дознавши за живот и мудрост светог Емилијана, изабраше га за свог епископа, иако беше млад по годинама, али разумом и врлинама превазилажаше старце. И узевши Емилијана они га одведоше у Рим к свјатјејшем папи Маркелину ради посвећења. Добивши од папе архијерејско посвећење, свети Емилијан са својим учитељем Иларионом и браћом Дионисијем и Ермипом пресели се у Требију, престони град своје епархије. Ступивши на управу, он изврсно управљаше својом паством, руководећи стадо Христово делом и речју; притом чудесно исцељујући болести, и благодаћу Христовом лечећи тела и душе људске, он многе незнабошце привођаше у свету веру Христову.

У то време намесник у тим покрајинама беше Максимијан, човек сурове нарави, постављен од нечестивих царева над Етруријом и Умбријом. Чувши за хришћанског епископа Емилијана да он многе обраћа од идолослужења ка Христу и испражњује незнабожачке храмове, Максимијан хитно дође у Требију, нареди те светитеља Божјег доведоше пред њега на суд, и рече му: Шта то чујем о теби, Емилијане? Зашто безумљем својим хоћеш да добровољно гурнеш себе у смрт? Ако се боговима нашим не поклониш, бићеш љуто мучен па предан горкој смрти. – Свети епископ одговори потпуно неустрашиво: Нећу се поклонити демонима, јер су сви богови незнабожаца демони, као што се каже у Светим Књигама, и ко им се клања, тај ће наследити вечне муке у паклу.

Ове речи разјарише намесника и он нареди да светитеља бију без милости. Пошто светитеља бише, намесник га стаде исмевати, хулећи Христа Бога и говорећи да хришћански Бог нема силе, а да су богови које он поштује свемоћни. Тада му светитељ Божји рече: Испитај, ако хоћеш, и познај чија је сила већа, Христова или твојих богова? Нареди да овде донесу неког раслабљеног или ма каквог болесника, па наложи жречевима вашим нека се помоле боговима за исцељење болесника; а и ја ћу се помолити Богу моме, па чији Бог силом својом исцели болесника, нека тај Бог буде признат од свих за истинитог Бога и нека се сви поклоне Њему.

Овај се предлог допаде намеснику Максимијану и он одмах посла да нађу болесника. И убрзо донеше једног узетог човека који одавно лежаше непомичан на одру, пошто му сви делови тела беху одузети. На овај призор стече се мноштво народа, желећи да види чудо које се имало догодити. И стадоше се жреци, по наређењу намесниковом, молити боговима својим и призивати Аполона, Зевса, Меркурија и остале ништавне и лажне богове своје, да исцеле раслабљенога. Они се врло дуго молише, али без икаквог успеха. Свети пак Емилијан, стојећи и посматрајући их, подсмеваше се и њима и боговима њиховим. Најзад намесник нареди жречевима својим да престану са молитвом, па се обрати хришћанском епископу Емилијану и рече му: Сада се ти помоли Богу своме, ако очекујеш добити што од Њега.

Тада архијереј преклони колена на молитву, полиже руке и очи к небу, па се стаде молити говорећи: Господе, услиши молитву моју, и вапај мој нека изађе преда те. Немој одвратити лица свога од мене; у дан кад те призивам, похитај, услиши ме (Пс. 101, 1.2). Покажи, Господе, свима што овде стоје да си Ти једини истинити Бог, и спаси оне који верују у Тебе. – Помоливши се тако, светитељ приђе раслабљеноме и, узевши га за руку, рече: У име Господа нашега Исуса Христа устани и буди здрав. – Раслабљени уста, здрав целим телом, и на очиглед свију стаде ходити, радујући се и славећи Бога, и показујући себе свима да је потпуно исцељен, па весео оде кући својој.

Ово чудо удиви све који су га посматрали, и многи повероваше у Христа, па и сам намесник Максимијан стаде у души нагињати ка вери, но нечестиви жреци га одвраћаху од тога, говорећи да то чудо није учињено силом Божијом него мађионичком вештином Емилијановом, и викаху к намеснику: Истреби тога мађионичара са земље, да се не би потпуно уништило поштовање богова.

Слушајући нечестиве жреце и више верујући лажним речима њиховим него очигледној сили Божијој, Максимијан поче поново наговарати светог Емилијана да се поклони идолима, и говораше: Принеси боговима жртву, јер ти је познато да многи, који не послушаше мој савет, изгинуше прошлих дана у љутим мукама. – Одговори светитељ: Они који не принеше жртве поганим боговима твојим него волеше умрети за Христа сада се наслађују с Њим вечног блаженства. – На то намесник рече: Не спомињи више име Христово, већ поштеди младост своју, јер те очекују страшне муке. – Светитељ одговори: Ја сам слуга Христов, и нећу престати јавно исповедати и прослављати име Исуса Христа; за Њега сам готов поднети све муке и саму смрт.

Тада намесник нареди да светитеља нага обесе на мучилишту и да му буктињама жегу тело. Јуначки подносећи то, мученик се мољаше Господу да га укрепи у страдању. И јави му се Христос говорећи: „Не бој се, Емилијане, ја сам с тобом!“ – И тог тренутка се буктиње угасише и џелатима се руке згрчише. Видећи то, намесник нареди да мученика скину са мучилишта и рече му: Каквом вештином ти то дејствујеш, те буктиње погаси и руке слугу мојих унакази? Али ја имам на расположењу још страшније муке за тебе, које нећеш моћи савладати. – Мученик одговори: Вештина је моја Христос мој; и ако ме подвргнеш већим мукама, Он ће ми дати и веће трпљење, и показаће на мени још већу силу Своју.

Тада намесник нареди да се у казану растопи олово и у њега баци мученик. Но Христос се опет јави слузи Своме, узе га за руку и заједно с њим уђе у казан, и одмах се угаси огањ, и казан се распуче, и олово истече, а светитељ остаде неповређен. Ово чудо запрепасти намесника и оне са њим, али ипак они не признаше у њему силу Божију. Намесник онда нареди да се велики камен привеже о врату мученика, па да га баце у оближњу реку Клитумну, и потопе. Али и тамо се јави Христос светом Емилијану, и као некада апостола Петра ухвати за руку и изведе из дубине водне и постави на обалу. Војници опет узеше светог епископа и одведоше к намеснику, и испричаше му догодивше се чудо. Тада намесник баци светог мученика зверовима да га поједу. Али ни зверови му не нашкодише, јер сам Господ, јавивши се поново угоднику Своме, беше тамо, и рече му: „Буди храбар, Емилијане, добри и верни мој слуго!“ – И зверови се укротише: лавови и леопарди постадоше као јагањци, и једни му лизаху ноге а други руке.

Видећи таква чудеса, народ повика: Велики је хришћанскм Бог! Нека слуга Његов буде пуштен на слободу! – И тог дана верова у Христа хиљаду душа. То страховито разјари намесника против народа, те он изведе наоружане војнике и нареди им да убијају оне који прослављаху Христа. На тај начин бише убијени хиљаду њих који беху поверовали у Христа, мушкиње и женскиње разнога узраста. Поред тога, разјарени намесник нареди те побише и зверове који не нашкодише мученику. Видећи погибију зверова, свети Емилијан узвикну: Слава Ти, Христе Боже, јер за Тебе умиру не само људи него и зверови!

Тада мучитељ Максимијан, не знајући шта више да ради мученику, баци га у тамницу. После тога, по савету својих слугу, Максимијан нареди те се начини точак за мучење, сав начичкан оштрим гвозденим зупцима. Но када, по наређењу намесниковом, изведоше мученика из тамнице и за тај точак привезаше, па отиснуше точак низбрдо, светом мученику се јави Господ, одвеза га и скиде са точка, а точак се откотрља и израњави и поби многе од незнабожаца који се налажаху под брдом.

После тога свети мученик би поново бачен у тамницу. А намесник Максимијан, дознавши за два брата светог Емилијана, Дионисија и Ермипа, и за учитеља њиховог Илариона, посла војнике да их пронађу, пошто се они кријаху од страха. Када их војници пронађоше и доведоше к намеснику, он их врже у тамницу код Емилијана. Угледавши свога учитеља и браћу, светитељ се Божји веома обрадова. И сви се заједно радоваху што се удостојише страдати за име Христово. Те ноћи би блаженом старцу Илариону откривено од Бога, да ће они ускоро примити мученичке венце. И убрзо после тога изведени бише на суд пред намесника старац Иларион, Дионисије и Ермип. А када им намесник, приморавајући их да се поклоне идолима, прећаше мукама, њима се јави Христос Господ крепећи их, и би земљотрес, од кога попадаше идоли са својих места и разбише се у прах. Због тога свети мученици, по наређењу намесника, бише љуто мучени и најзад им главе одсече. И тако они примише венце мученичке, обећане им од Господа.

Сутрадан изјутра намесник Максимијан изведе преда се на суд светитеља Божјег Емилијана и рече му: Браћа твоја и учитељ твој одрекоше се Христа, и ја их послах у други град да тамо приме почасти. – Али свети Емилијан, знајући по откривењу од Бога за мученичку кончину светих, одговори намеснику: Лажеш, мучитељу, они се не одрекоше Христа, него душе своје положише за Њега; а истину говориш, рекавши да си их послао у други град, јер убивши их ти си их стварно послао у небески град да приме почасти од Цара славе, Христа, за кога пострадаше.

Ове речи још више разјарише намесника Максимијана и он осуди светог Емилијана на посечење мачем. После ове пресуде светитељ, праћен огромном гомилом народа, би ради погубљења изведен из града на место звано Карпианово, удаљено од града једно потркалиште. Идући на губилиште, мученик певаше славећи Бога и мољаше се за људе. Када џелат мачем удари светитеља по врату, мач се сави као восак и не начини му никакву рану на врату. Тада војници, припавши к ногама светитељу, мољаху га за опроштај, и исповедише да је Христос једини истинити Бог, и мољаху светог мученика да се помоли Христу Богу за њих. И када се мученик, преклонивши колена, стаде молити не само за њих него и за све људе, к њему дође глас с неба који га обавештаваше да му је молитва примљена, а њега самог позиваше у небеске обитељи. Чувши тај глас, свети мученик се испуни неисказане радости. Но иако жељаше да се што пре разреши од тела и са Христом живи, ипак он жељаше да се разреши од тела не просто него кроз мученичку смрт. Стога се он помоли Господу, да му допусти умрети од мача. И дође неки други џелат, и одсече му чесну главу. И тако се свети епископ Емилијан увенча венцем мучеништва. Из рана његових уместо крви истече млеко, и многи од незнабожаца, видевши таква чудеса, повероваше у Христа. И они чесно тело светог мученика увише у чисте плаштанице, умирисане мирисима, и на томе месту погребоше.

Касније, када гоњење на хришћане преста, верни веома свечано пренеше чесне мошти светог мученика у град и положише их у свештеном месту, славећи Христа Бога, коме и од нас нека је слава, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА РИЛСКОГ

Овај велики подвижник и светилник Цркве православне родио се близу Софије у месту Скрину, у време цара Бориса (852-889. г.). Родио се од побожних родитеља, средњег имовног стања. Из младости заволевши Господа, Јован по смрти родитеља раздаде сиромасима и болесницима своје имање, наслеђено од родитеља, замонаши се, и само са једном кожном хаљином на себи напусти свој родни крај и удаљи се у једну дивљу гору, и ту се у једној пећини почне подвизавати. Претрпео је ту многе напасти од демона и од људи, од разбојника и од својих сродника. Потом се пресели у планину Рилску, и настани у једном шупљем дрвету. Хранио се само травом, и бобом, који ту у близини почне расти по Божјем промислу. Многе године он није видео лица човечјег, док га, опет по Божјем промислу, не открију чобани, који су трагали за својим изгубљеним овцама. Тако се светитељ прочује међу људима, и људи му почну долазити гражећи помоћи у болестима и мукама. Многи су долазили к њему са својим болесницима, и болесници су добијали здравље светитељевим молитвама. Један човек у коме већ неколико година бејаше нечисти дух, видећи људе где иду у Јованову пустињу, пође за њима. А када дође на километар од Рилске пустиње, он паде на земљу и стаде викати: „Не могу да идем даље, пече ме огањ“. Санутници свезаше тог јадника, одвукоше га к преподобном и мољаху га да га исцели. Децо моја, рече им преподобни, то није у мојој моћи, ја сам слаб човек као и ви: њега само Бог може исцелити. – Но они га неодступно мољаху, и пустињак се помоли Богу за њега, и болесник наједном постаде здрав, и сви прославише Бога.

Глас о великом пустињаку дође до бугарског цара Петра (927-969. г.). Благочестиви цар силно жељаше да се види с њим, али смирени пустињак избеже да се састане с њим, само му у писму даде потребан савет.

Многи ревнитељи духовног живота, привучени врлинским животом светог подвижника, настанише се у близини преподобног пустињака. Ту се убрзо построји храм и манастир. Достигавши дубоку старост, свети Јован се упокоји мирно у Господу осамнаестог августа 946. године, у седамдесетој години свога живота. По смрти јавио се ученицима својим. Мошти његове пренесене су најпре у Софију, па су одатле приликом најезде Угара однете у Мађарску, а отуда су поново враћене у Трново у време цара Јована Асена (1218. до 1241. г.). Када су касније Турци заузели Трново, посредовањем султаније Маре Бранковић, мошти светог Јована Рилског пренете су најзад у манастир Рилски, где и данас почивају. Рилски манастир су обновили и Српски владари краљ Милутин и цар Душан, и он је кроз векове био кула светиља и место силе чудотворне и утехе духовне за народ хришћански у Бугарској, нарочито пак у тешка времена робовања под Турцима. Житије пак преподобног Јована Рилског написао је на грчком Георгије Скилица (у 12. веку), а на словенском Трновски патријарх Јефтимије.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА и ГЕОРГИЈА, патријараха Цариградских

Јован V патријарховао у Цариграду од 669. до 674. године, а Георгије I од 678. до 686. године; обојица за царовања Константина Погоната; преставили се у миру. Свети патријарх Јован био најпре хартофилакс и скевофилакс Велике Цркве, а затим као патријарх богоугодно управљао Црквом и мирно се упокојио 674. године. Свети патријарх Георгије најпре је био синђел и скевофилакс Велике Цркве у Цариграду (Свете Софије), па после патријарховања Теодора I би позван и изабран за патријарха васељенског. За његово време би одржан у Цариграду Свети Шести Васељенски Сабор 680. до 681. године, на коме би осуђена нечестива монотелитска јерес. Благочестив и строг у подвизима, он у побожности управљаше Црквом до свог престављења, које би 686. године.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА УБОГИХ МНОШТВО

Ови свети убоги људи (њих око 300) мученички пострадаше за Христа огњем спаљени. О њима видети опширније у опису (напред) страдања св. мученика Флора и Лавра.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМА, СЕРАПИОНА и ПОЛИЕНА

Ови свети мученици беху из Рима. Њих незнабошци оптужише градоначелнику Рима, да обожавају Христа а мрзе идоле и ниподаштавају их. Изведени пред градоначелника, они смело исповедише своју веру у Христа. Зато их најпре затворише у мрачну и смрдљиву тамницу. Затим, када их изведоше из ње, они не хтедоше принети идолима жртву. Стога их стадоше вући по каменитим и непроходним местима, и они, ломећи се о камење, у мукама предадоше Богу чесне душе своје, и примише од Њега неувенљиве венце мучеништва.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА НОВОГ, из Самарине у Епиру

Рођен крајем осамнаестог века у селу Самарини под планином Пиндом у Епиру. Постао монах у једном манастиру свога краја, где се усрдно подвизавао. Када Алипаша 1808. године угуши у крви устанак у Грчкој, који беше дигао на Турке поп Евтимије Влахавас, Димитрије тада из ревности изиђе из манастира и проповедаше веру хришћанску по селима Тесалије, говорећи народу о потреби трпљења у невољама и искушењима. Оклеветан, он би ухваћен од Турака и приведен пред Алипашу, пред којим сведочаше да му циљ проповедања није био други него учвршћивање вере у народу и поучавање да слушају власти и законе.

Али му Алипаша не поверова и баци га у тамницу, а затим нареди његово мучење. Џелати најпре удараху мученику гвоздене клинце под нокте руку и ногу, а онда му клинцима прободоше и врат. Приликом тог мучења Алипаша спази на мучениковим грудима икону Пресвете Богородице и затражи од Димитрија да му је преда. Но свети мученик одби да то изврши, да је не би неверни Турчин оскврнио и опоганио. У даљем расправљању са пашом храбри мученик Христов показа велику непоколебљивост у вери и ни на који начин не пристаде да се одрекне Христа Бога и свог хришћанског имена.

Ово разбесни веома Алипашу и он нареди џелатима да мученику стежу главу гвозденим обручем, настојећи притом да испитивањима дознају од мученика ко су му били наводни сарадници. На таква испитивања свети мученик не одговараше, већ само молитвено призиваше име Господа свога и Пресвете Владичице Богородице. И тако издржа док не пуче онај гвоздени обруч око главе. Тада га Турци поново бацише у тамницу, па га сутрадан опет ставише на још љуће муке. Обесише га за ноге изнад ватре, али пошто се мученик ни тако не угуши, мада га огањ опаљиваше, Турци га скидоше и положише на земљу па му ставише даску преко груди и онда по њој скакаху и играху еда би мученику поломили грудни кош и смрскали утробу. Али непобедиви јунак Христов и те муке храбро издржа, тако да својим трпљењем ули такву веру присутним хришћанима, да један очевидац Турчин из Касторије одмах поверова у Христа, крсти се и би затим погубљен од безбожног тиранина Алипаше.

Најзад Алипаша нареди да мученика живог зазидају до главе у један зид где свети нови страдалник Димитрије проведе тако зазидан десет дана, непрестано се молећи Господу своме и Спаситељу. Потом предаде дух свој у руке Господа свога за Кога је тако јуначки и храбро страдао. Пострада свети новомученик Димитрије 18. августа 1808. године. Његовом мученичком страдању би присутан француски конзул из Јањине Е. Пукевил, који сведочаше да су се многа чуда дешавала простим призивањем имена светог новомученика Димитрија. Његовим светим молитвама нека би Господ помиловао и спасао све страдајуће за веру хришћанску, а и нас грешне. Амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА ПАРОСКОГ

Преподобни отац наш Арсеније, који засија у ова последња времена као сјајна звезда на небу Цркве Православне, родио се у Јањини Епирској од побожних родитеља 31. јануара 1800. године. На крштењу доби име Атанасије. Као дете остаде без родитеља сироче, али не и без небеског Родитеља. Тако се оствари на њему реч псалмопевца: „Отац мој и мајка моја ме оставише али ме прихвати Господ…“ Вођен Божјим старањем, деветогодишњи Атанасије допутова у Кидонију Мале Азије где га прими за свога ученика познати по врлини и образовању јеромонах Григорије Сарафис, који беше управник тамошње школе. Ту он постаде брзо омиљен и учитељима и ученицима због своје простоте и безазлености, смирења и побожности. Оставши пет година у реченој школи, беше међу првима, и по учењу и по врлини.

Последњих година његовог боравка у школи, дође у Кидонију ради вршења исповести познати духовник из Загоре Димитријадске старац Данило, један од најистакнутијих Духовника онога времена. Упознавши се са њим и исповедивши код њега, мали Атанасије заволе овог светог Старца и постаде његов послушник, оставши му веран до саме смрти. После не дуго времена старац Данило реши да иде у Свету Гору ради молитвеног тиховања и подвига. То много ожалости дечака, па га са сузама мољаше говорећи: „Молим те, Старче, не остави ме сиротог него ме узми са собом. Жеља ми је да и ја идем у Свету Гору, у тај врт Богородичин, да постанем монах. Не желим да останем у овом сујетном и трулежном свету; Христа тражим, за Христом жудим, за Христом желим да пођем“. Понављаше и речи пророка Јелисеја које овај упути своме учитељу пророку Илији: „Жив је Господ, жива је и душа моја, нећу те оставити“ (4. Цар. 2, 1).

Старац, не могавши одолети наваљивањима овог петнаестогодишњег дечака, на крају пристаде и поведе га са собом у Свету Гору. Ту живљаше са својим Старцем, учећи се од њега истинској мудрости монашког живљења, које се назива „уметност над уметностима и наука над наукама“. Младић се радовао што му Бог даде таквог мудрог учитеља који га учаше делом и речју отсецању воље, смирењу и послушању, тој троједној врлини истинске философије. Старац опет, гледајући духовни напредак свога послушника, захваљиваше Богу што његов труд доноси богатог плода. Испробавши га тако и сазнавши да је достојан да постане монах, обуче га у велики и анђелски лик, давши му име Арсеније.

Преподобни Арсеније остаде шест година у Светој Гори са својим старцем Данилом. У то време беху избиле распре међу светогорским монасима око кољива и око питања честог причешћивања пречистих Христових Тајни. Неки неразумни монаси беху устали против оних мудрих, врлинских и светих мужева, који су подржавали схватање да хришћанин, поготово монах, да би победио грех и ђавола и да би се приближио Богу, треба што чешће да се искрено исповеда, моли и достојно припрема за што чешће примање светих Тајни Христових, као што то прописују апостолски и светоотачки канони. Њихови пак противници говораху у свом незнању, да је забрањено чешће се причешћивати, јер је то тобож јеретички обичај. То би повод великих немира, саблазни и клевета на горе речене свете мужеве пред Цариградским патријархом. Патријарх, поверовавши у почетку њиховим тужбама, и не испитавши ствар подробније, наложи епитимију на горе речене свете подвижнике. Њихови противници то искористише и покренуше гоњење против њих: неке од њих протераше из Свете Горе, друге злостављаху а неке опет клеветаху. То примора многе од њих, да би се избавили од сталних оптуживања, немира и саблазни, да напусте Свету Гору и разиђу се по разним крајевима Грчке, сејући семе истине и упућујући многе душе на пут спасења.

Међу овим врлинским и изабраним оцима беше и преподобни Данило са својим послушником Арсенијем. И они напустише Свету Гору, и дошавши, настанише се у почетку у манастир Пендели код Атине. После краћег времена бише приморани да потраже прибежиште на Кикладска острва, будући да у Грчкој изби устанак против Турака и обузе је ратни вихор. Најпре дођоше у манастир звани „Лонговарда“ код познатог им из Свете Горе игумана Филотеја. Али пошто је манастир био у тешком стању, игуман их посла у манастир Светог Антонија, у коме је живео познати мисионар Кирило Пападопулос са једном групом светогораца кољивара, који су ту нашли прибежиште. Но пошто после неког времена бура у Светој Гори у вези кољива и честог причешћивања поче да се стишава, дотични монаси врате се на Атонску Гору, а ова двојица благочетивих подвижника пређу прво на острво Сикинос а потом на Фолегандрос, где борављаху не мало година. Ту Арсеније, по благослову свога Старца, би рукоположен за ђакона и постављен за учитеља, по жељи и наваљивању народа оног места.

Блажени Арсеније овај учаше децу Фолегандрана не само писмености него и врлинском живљењу, јер је знао да писменост без врлине и моралне просвећености доноси више штете него користи. Учаше их да чувају заповести Божје, да воле Бога свим срцем својим, да поштују родитеље своје и воле браћу, рођаке и сваког човека; да не лажу, да не осуђују и не псују, да се моле, исповедају, посте и причешћују пречистих Тајни, да посећују болеснике и теше уцвељене, да помажу сиромашне. Тако за кратко време, с једне стране старац Данило преко исповести и духовних поука за одрасле, а с друге стране ђакон Арсеније преко школе и моралног васпитања деце, – постигоше помоћу Божјом, да приведу побожности и Богу све становнике овог острва, богате и сиромашне, велике и мале, људе и жене, да их повежу везама узајамне љубави, тако да је сво острво било као једна породица. Овде је важило слово пророка Давида: „Како је лијепо и красно кад сва браћа живе заједно!“ (Пс. 133, 1). И оно Еванђелско: „Где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам и ја међу њима“ (Мат. 18, 20).

На крају дође време растанка учитеља и ученика. Старац Данило прозревши крај свога живота на земљи, позва свога послушника Арсенија да се опросте, и заповеди му да после две године сакупи кости његове и понесе их са собом у Свету Гору или на неко друго место где му Бог одреди да проживи остатак свога живота. Опростивши се и од све своје духовне деце, и причестивши се Светих Тајни, блажени Старац Данило предаде своју душу Богу, кога заволе од младости и коме даноноћно служаше целог живота свог.

Две године после старчевог уснућа, Арсеније извади по послушању његове мошти и крену се за Свету Гору, уз велико противљење и жалост становништва острва. У пролазу поред острва Пароса, наврати се у манастир Лонговарду да се опрости са старцем Филотејем и Кирилом, који се последњих година подвизавао у манастирчићу Светог Георгија што га сам основа. Но старац Кирило се беше упокојио, а његов наследник и духовни син Илија Епирски, веома мудар и пун учености и врлина муж, проповедник на Кикладским острвима, чувши за Арсенијеву намеру, рече му: „Брате Арсеније, знај да није воља Божја да идеш у Свету Гору. Воља Божја је да останеш овде са нама. Овамо те посла Бог молитвама старца Данила и Кирила“. Тако на крају и би: Арсеније прими речи његове као вољу Божју, јер му и Старац беше прорекао да се може десити да и на неком другом месту, а не само у Светој Гори, проведе остатак свога живота.

Манастир Светог Георгија је био метох манастира Фанеромене. И у једном и у другом живљаху тада мужеви одабрани, мудри и образовани, и по врлини и по труду. Живећи са њима и подвизавајући се, Арсеније их све претече по труду и врлини. Бдео је по целу ноћ, спавајући дневно не више од 3-4. часа, и са сузама се молио за себе и за сву своју духовну децу коју остави на Фолегандру, као и за цео свет. Јео је само једном у току дана и то врло скромно. Духовна храна му беше читање божанских Писама и дела Светих Отаца, и њу сматраше много важнијом од телесне, јер сладост духовне хране често храни и душу и тело. Често се дешава да духовна храна, кад се једе са апетитом и благодарношћу, окрепљује и тело, које њоме заслађивано толико се радује, да губи потребу и жељу за телесном храном. О томе сведоче житија многих пророка и светитеља.

Пророк Мојсије и пророк Илија са храном за један дан, постише четрдесет дана. Ко их је хранио? Реч Божја, духовна храна. Хранили су се оном храном за коју је Господ рекао: „Човек не живи само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божјих“ (Мат. 4, 4). Претеча Гоеподњи и Крститељ Јован хранио се влаћем жбуња пустињског и дивљим медом, преподобна Марија Египатска, Света Теоктиста, многи пустињаци, подвижници, хранили су се годинама травом и водом. Зар је могуће да човек живи само о некуваној трави и води? Како су живели? Храњени сладошћу слова Божјег и духовне хране, сећањем на Бога, небеским добрима. Неки су чак живели само од Светог Причешћа. Свети Антоније је често док је јео са својим ученицима, падао у духовно усхићење и престајао да једе. Понекад опет престајао је да једе и почињао да плаче. Кад би га ученици његови упитали: „Зашто плачеш, оче?“ – одговарао би: „Плачем, чеда моја, зато што, будући човек разумни, храним се храном неразумних животиња“.

Тако и отац Арсеније: кад би га звоно за трпезу затекло у читању Светог Писма или на молитви, врло се жалостио, што је напуштао сладосну духовну храну, да би је заменио телесном и трулежном. Видевши манастирска братија његово врлинско живљење и смирење, богољубље и братољубље, предложише га епископу те против своје воље би рукоположен за презвитера од стране Кикладског митрополита Данила. Од тада још више се стараше на духовном усавршавању, јер је знао какав треба да буде свештеник, особито кад је и духовни отац. Служио је службу Божју са страхом и трепетом, и изгледало је као да стоји пред лицем свудаприсутног Бога, служећи му.

Осећајући да је служити Богу велика и страшна ствар, чак и за саме небеске силе, лице му постаде светло као анђелско, а из очију му се изливаху сузе умилне. Често се дешавало да су присутни на служби коју је он служио, чули његов плач и ридање из олтара, плач духовни кога задобијају само они који су отсекли своју вољу, кроз истинско послушање и смирење.

Свети Арсеније, као и многи други свети пре њега, скриваше своје врлине, колико год му је то било могуће, избегавајући људску славу. Али Бог који испитује срца и утробе, видећи његове тајне трудове у славу имена Свога, јавно га прослави. Његово име се прочу, те многи долажаху на исповест код њега и за духовни савет, не само са Пароса, него и са других острва, из Атине, Пиреја, Свете Горе и других манастира Грчких. Бог га беше обдарио даром расуђивања и љубави, тако да све примаше са очинском љубављу и свима даваше са разборитошћу, оно што им је потребно и корисно за духовни живот и покајање. Од свих лекова највише је нудио ова два: лек покајања и лек милосрђа и љубави Божје.

Деси се тако једном, дође једна девојка са острва Сироса у посету својој сестри монахињи, која је живела у женском манастиру Преображења Господњег. Ова беше обавештена да јој је сестра скренула са правог пута, па кад чу да је дошла пред манастир и да је тражи, поче да виче и да говори: „Бежи, бежи од манастира, грехом си загађена, па хоћеш да упрљаш и манастир са сестрама“. И уместо да има сажаљења према њој, да је загрли и спасе од моралне низбрдице, она је претуче са другим сестрама, и сву искрвављену отера од манастира. „Бежи, говорила јој је, прљава блуднице, дошла си да обесветиш ову светињу. Бежи, иначе ћу те убити, да оперем образ наше порорице“. „Погрешила сам, опрости“, одговарала је блудница. „Зар немаш сажаљења у срцу свом за сестру твоју?“ – „Не“, одговарала је, „ти си блудница а не сестра моја“. „Куда онда да идем?“ – „Одлази, скочи у море, уби се“.

Када се ова сирота девојка удаљи, сва изранављена, на око 800. метара од манастира, седе поред пута уплакана и очајна. „Шта да радим несрећница?“ говорила је. „Где сад да идем, кад ме и ова сестра, која је била моја последња нада, одбаци и протера? Ништа друго ми не преостаје него да идем да скочим у море и да се удавим. Боже мој, смилуј ми се несрећници!“

У том моменту наиђе онуда по Божјем промислу старац Арсеније и видевши је како плаче и сву у ранама, сажали му се, приступи јој и упита је: „Шта ти је, чедо, зашто плачеш и зашто си тако изранављена?“ – „Претукла ме моја сестра, оче, са још неким калуђерицама“. „Зашто?“ – „Зато што ме неки покварени људи и жене увукоше у грех и постах блудница. Но увидевши да не радим добро, дођох у манастир да затражим заштиту и помоћ од моје сестре, и ево, оче, шта су ми урадиле калуђерице… Зар тако раде калуђерице, које напустише свет да спасу душу своју? Шта да радим, шта ми ти, оче, саветујеш? Да скочим у море или да се обесим?“ – „Ја, чедо, не дао Бог да те тако нешто саветујем. Волим те као своје дете, и ако хоћеш узећу те са собом, да ти исцелим и душевне и телесне ране“. – „Куд да ме водиш, оче?“ – „У манастир да те предам Христу“, одговори Старац. И утешивши је, поведе је са собом, рекавши јој да се не плаши калуђерица; а пошто се она исповеди и покаја, обуче је у хаљину покајања. Калуђерице пак сабра у храм и оштро их укори за њихов грех, особито њену немилосрдну сестру. Запрети им, да ако се не покају, да ће их све казнити. „Без милости сте и без љубави“, рече им, „исто сте што и убице, и ако не признате свој грех пред Богом и сестрама које нису у њему учествовале, одлучићу вас три године од светог Причешћа“.

Будући да се монахиње покајаше, смањи им канон, сестри ове девојке забрани да се причести за годину дана, а осталим монахињама као саучесницима, шест месеци. А ова бивша блудница, која прими монашки чин, толико се предаде подвижничком живљењу, посту, уздржању, бдењу, молитви, целомудрију, и вршењу других врлина и заповести Божјих, да је ускоро претекла све остале сестре по врлини, тако да се и на њој испуни реч Апостола Павла: „Где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат“. (Рим. 5, 20).

Овај блажени отац Арсеније беше строги чувар отачких предања. Према покајницима беше необично милостив, а према упорнима у неверју и греху – непопустљив. Трудио се да све приведе покајању, стрпљењем, смерношћу, љубављу. Зато многи, чувши о његовом врлинском живљењу и владању, долажаху да се исповеде и потраже духовни савет, благодарећи и славећи Бога, што им посла таквог Духовника и исцелитеља срца и душе.

Када се упокоји отац Илија, настојатељ манастира Св. Георгија, братија изабра једнодушно за његовог наследника овог блаженог Арсенија. Но због великог народа, који се скупљао са свих страна, ради исповести, после неког времена он препусти управу другоме, а сам се предаде подвигу и духовном крепљењу и лечењу других.

Често док је јахао на магарету, идући у посету манастиру Лонговарда или манастиру Св. Преображења или неком другом месту на острву, ради исповести, покривао би панакалимавком лицс своје, да не би видео ништа друго и ум му се расејавао: то ради тога да би само са Богом непрестано разговарао. Исповедајући друге, и сам се често исповедао код светог оног старца у манастиру Лонговарди, духовника Јеротеја Восиниота првог. „Причао ми је“, каже отац Филотеј, писац Арсенијевог житија и данашњи игуман манастира Лонговарде, старац Игњатије Рагусис следеће: „Кад сам дошао као млад послушник у манастир, служио сам старца Јеротеја. Често сам отварао врата његове ћелије без куцања и затицао некад старца Јеротеја на коленима пред старцем Арсенијем на исповести, некад опет старца Арсенија пред Јеротејем. Кад год ми је то причао са простотом која га је красила, плакао би од умилења“.

Ево шта каже песник оног времена, духовно чедо ових двојице стараца:

„Имали смо оних година два Старца на Паросу који беху савили гнездо на брдима острва нашег. Седи обадва и бели као јануарски снегови скривени на главици св. Георгија и на Бахни. Хиташе к овима народ на исповест и добијаше опроштај грехова својих…“

„Где су нам данас“ пита се старац Филотеј, њихов достојни наследник, „такви духовни Оци, такви свети Старци? Таквих данас више нема не само на Паросу, него ни у целој Грчкој, ни у Светој Гори, ни у Јерусалиму, ни на Синајској Гори, ни у пустињама Египатској, Тиваидској, Нитријској, Европи, Азији, Африци. Авај, душо моја, плачи и наричи горко, јер исчезе преподобни са земље …“

Такви беху ови двојица стараца духовника, Арсеније и Јеротеј: пуни смирења и сваке врлине. Видевши Бог њихово смирење, обдари их небеским даровима, даровима мудрости и страха Божија, расуђивања и чудотворства.

Овај блажени Арсеније, поред драговољних трудова, постова, бдења и злострадања, патио је и од неразумног понашања према њему неких од старешина острва и од њиховог оговарања, па чак и од сопственог митрополита, који је дотле ишао да му је једно време забранио и да служи. Често су га жалостиле и монахиње манастира Преображења Господњег, о којима се духовно старао, својим свађама и непослушношћу и сталним немирима. Једном, будући да не хтеше да се измире и послушају његове молбе, реши се да их коначно напусти и да се врати у манастир св. Георгија. Стигавши до близу манастира, јави му се у виду младића, на месту званом „Лангада“, св. Георгије, и упита га: „Куда идеш, Арсеније?“ – „У манастир св. Георгија“, одговори старац. – „Зашто си напустио калуђерице?“ – „Напустио сам их јер нисам више могао да подносим њихове испаде и свађе“. – „Како ти не дође на ум, да Господ трпи недостатке милиона људи, чак и оних који не верују у Њега, него Га псују, руже, презиру; претрпео је и оне који су Га разапели, молећи се за њих са Крста: „Опрости им, Оче, не знају шта чине“. Зар ти да не потрпиш недостатке 40. калуђерица, које су као жене слабе по природи. Оне те истина ожалостише али су се већ за то и покајале“. Старац још увек не схватајући о коме се ради, рече: „Немогуће је да се оне покају, много пута ми то обећаше, али не одржаше обећање. Сад сам већ и ја остарао, идем да се мало постарам о својој души“. Тада му рече св. Георгије: „Окрени се, Старче, на десну страну и реци ми шта видиш?“ – Старац окренувши се, виде пресјајну и сладосну светлост, па ће рећи тобожњем младићу: „Видим једну чудесну светлост, пресјајну, предивну и свесладосну, али не знам о каквој светлости се ради“. – „Погледај, рече му, на лево“. А он окренувши се, виде густу таму и осети смрад који се из ње ширио и рече ономе који му се јавио: „Видим мрак густи из кога се шири неподношљиви смрад“. – „Слушај, Старче, рече му он, ако ме послушаш и вратиш се да утешиш монахиње које се покајаше, и плачу што су те ожалостиле, светлост коју си видео, пратиће те до краја живота и увести у вечност Царства Божјег. А ако се не вратиш да утешиш, посаветујеш и потрпиш недостатке њихове, тама коју си видео, биће твоје вечно наслеђе“. Рекавши ово, лице тобожњег младића засија као муња, и јављени намах исчезе. Старац задивљен схвати да је овај младић био уствари великомученик Георгије, и на место да продужи куд је кренуо, врати се натраг у св. Преображење и нађе све монахиње сабране у цркви, како плачу и моле се Христу да им поврати њиховог духовника, како би их разрешио од греха. Оне када ги видеше, затражише опроштај, претворивши сузе туге у сузе радоснице.

И тако старац Арсеније добар рат ратова са видљивим и невидљивим непријатељима до последњег даха свога живота. Своју пак блажену кончину прорече на месец дана пред смрт. Последњу литургију отслужи на Богојављење 1877. године. После великог водоосвећења наслони се на кревет и говораше сакупљеним монахињама: „Ово је била, чеда моја, моја последња литургија. Благодарим Свеблагоме Богу који ми даде снаге да завршим литургију и водоосвећење. Свом душом захваљујем Творцу моме и Даваоцу безбројних дарова, благослова и добара, којих ме удостоји. Ништа друго не тражим него да ми опрости многе моје грехе и да прими дух мој“. Вест да је Старац на умору, пронесе се муњевитом брзином по целом острву. Хитали су са свих крајева острва људи и жене, деца и старци, богати и сиромашни, да се опросте са њим и да приме његов последњи благослов. Уочи блажене своје кончине, сазва он монахиње и рече им: „Знајте, чеда моја, сутра напуштам овај привремени живот и отаџбину и прелазим у вечни живот и Небеску Отаџбину, јер у овој овде смо туђинци и пролазници“. Монахиње спопаде плач и ридање велико, а Старац их тешаше говорећи: „Не плачите, децо, не очајавајте и душе не грешите. Ја одлазим али вас остављам бољем Оцу од себе, Господу Христу и Његовом старању и заштити. У Њега верујте, у Њега се уздајте, Њега волите свом душом и свим срцем својим, и све што од Њега затражите даће вам. А изнад свега и пре свега иштите Царства Божија. Знајте и тврдо верујте, ако Га будете волеле и извршавале заповести Његове, и Он ће вас заволети. А кад Њега имате са собом, све имате и нико други вам неће требати. „Бог је љубав и који у љубави борави, у Богу борави и Бог у њему“. Ово је, чеда моја, мој последњи савет вама и заповест: имајте мир међу собом, имајте смирења, сећајте се Христа, Његовог смирења и послушања и према свима љубави. Без такве љубави нема вам спасења, све друге врлине без ње су бескорнсне. Никад не заборављајте разлог вашег напуштања света, родитеља и браће, пријатеља и рођака: да се са Христом венчате и да добијете небеске дарове. Да би пак Христа задобиле, треба колико је год могуће да Му подражавате, да будете као мудре Девојке, да напуните светиљке душа својих уљем, тј. са љубављу. Ако то постигнете, ући ћете са Жеником Христом у небеске дворе, за време Његовог другог доласка; без тога двери ће се пред вама затворити као пред лудим девојкама. А и ја од свих последњи, ако задобијем смелост пред Богом, молићу се небеском Оцу, од свих зала да вас храни и брани, и да вас удостоји свога Небеског Царства. Амин“.

Посаветовавши тако своја духовна чеда, замоли да му се изврши св. тајна Јелеосвећења; следећи дан се причести светих и животворних Тајни Христових, помоли се Богу за све, заблагодари Му, па подигавши руке и ум небу рече: „Господе, у руке твоје предајем ово мало стадо које си ми поверио и дух свој кога си ми даровао. Твој сам, Господе, спаси ме јер заповести Твоје тражих“. Рекавши ово, затвори очи своје и предаде дух свој Богу, 31. јануара 1877. године, у старости од 77 година.

Сво острво Парос оплакивало је свога светог Старца, чувши за његово пресељење у вечност. Хитали су велики и мали са свих страна да дају последњи целив његовим светим моштима. Три дана стајале су свете мошти његове у храму, да би могли сви да се опросте од њега. Потом бише погребене са песмама и сузама, на место које он сам одреди још за живота свога.

Бројна су чудеса којима Бог прослави овог верног слугу Свог и за живота и после смрти. На његову молитву два пута посла Бог кишу за време велике суше, исцели двадесетогодишњу девојку звану Јелену, сестру монахиње Марије Сифнеу, умножи хлебове дате за милостињу, и учини многа друга чудеса. Поред дара чудотворства и лечења душевних и телесних болести и недуга, преподобни Арсеније доби од Бога и дар прозорљивости. Ево неколико примера за то. Чувени атински проповедник Макракис Апостолос, дође једном на острво Парос и остаде неколико дана у ман. Лонговарди. По савету братије оде у ман. Преображења да се исповеди код Старца. Али на место да исповеда своје грехе, са смирењем и скрушеношћу срца, он поче да прича нашироко о својим подвизима: како изобличује у проповеди оне који греше, особито архијереје и јереје, представнике власти, и са смелошћу износи на јавност њихове преступе. Старац Арсеније му рече смирено и благо: „Послушај ме, чедо. Треба да знаш да на исповести људи исповедају своје грехе а не своје врлине и подвиге. То што проповедаш слово Божје, добро радиш и угодно је Богу, али пази да проповедаш са смирењем а не са гордошћу. То што критикујеш и износиш у јавност грехе других, особито свештених лица, не само да није од користи него је од штете, како теби тако и твојим слушаоцима. Зато пази на ссбе, и ако хоћеш да се окористиш и да другима будеш од духовне користи, обрати пажњу и на своје грехе, не само на грехе других. Господ нам је заповедио да не судимо, да не бисмо били осуђени. Такође и апостол Павле поручује: „Ко си ти да судиш туђему слузи?“ Моли се са смиреношћу, а уз молитвено правило придодај и понеко коленопреклоњење“. Макракис, међутим, не само што не прими његове савете и ово лако правило које му даде преподобни, него још и одговори са иронијом и презиром: „Метаније су за калуђере. Мој посао је много виши и узвишенији: да проповедам слово Божје и да изобличавам оне који греше“. Његов одговор дубоко ожалости о. Арсенија, због гордости и презрења које показа за време свете Тајне исповести, па му рече: „Требало је, човече, да се смириш и да послушаш, да те не би смирио Бог који се противи гордима, а смиренима даје благодат. Знај да колено које се не приклања (пред Богом), биће сломљено и сатрвено“. Макракис ни овим речима Старца не поклони много пажње. Но одлазећи из манастира, на малом одстојању од њега, паде с мазге и повреди ногу, као што о. Арсеније прозре. Међутим, ни то га не уразуми и не побуди на смирење. У својој самоуверености, он не хтеде ни лекара да тражи, те му на крају цела нога би отсечена због гангрене. Када је пак одлазио из манастира, старац Арсеније рече онима који су били са њим: „Да знате, овај човек страда од демонске гордости, пашће у заблуде и бити узрочник раздора и штете по Цркву“. То се заиста доцније и обистини, тако да Макракис би чак и осуђен од Цркве.

Деси се једном друтом приликом да на литији, коју је вршио светитељ против заразне болести, буде присутан и један Јерменин. После литије приступаху хришћани да целивају крст кога је Старац држао у руци. Приступи и Јерменин али са страхом. Видевши га, светитељ му рече: „Приђи, чедо, не бој се, иако ниси православан ипак си и ти дете Христово“. Јерменин се задиви откуд зна да није православан, будући да се раније уопште нису видели. Приступивши часном крсту, целива га заједно са старчевом десницом, и оде благодарећи Богу што га удостоји да види једног таквог светог човека.

Светитељ учини многа чудеса и после смрти, од којих наводимо само ово, примера ради: Нека жена из Агерја Пароскога имађаше парализовано дете. И узевши га, понесе га са вером на гроб светитељев, чувши за чудеса која он чини силом Божјом. После свршеног молебна на гробу, дете устаде потпуно здраво и поче да хода, на запрепашћење и дивљење свих присутних, а у славу Бога, који дарује такву славу светима својима. Слична чудеса и данас се догађају над свима онима који са вером у Бога приступају гробу овог Његовог угодника. Његовим молитвама нека би благи Господ и нама подарио обострано здравље. Амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАРНАВЕ и СОФРОНИЈА

Родом Атињани; рођаци; спасавали се на гори Мела, близу Трапезунта у Малој Азији, у петом веку. Ту основали манастир Сумела, и у миру Господа свога се упокојили.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОФОРА

Обновитељ и настојатељ манастира Сумела на гори Мела; родом био из Трапезунтеког местанца Газари; подвизавао се у седмом веку, и у миру се упокојио у Господу.

* * *