„Шта је човјек да га се сјећаш, шта ли син човјечији да бринеш за њега?“ (Пс 8,4)
Пита са чуђењем Давид Псалмопојац Бога. Ово питање прати историју људског рода од њених самих почетака до данашњег дана. И заиста шта је то што човјека чини вриједним пажње коју му Бог поклања? Чини ми се да је поготово данас, у наше вријеме, веома важно да се покуша наћи одговор на ово питање.
У времену разних недаћа, у вртлогу ратова, епидемија, економских криза, када страх и неспокој све више нагризају човјекову душу, све јачом бива сумња у моћ и постојање онога што зовемо људскост.
Погођени и разочарани неправдом, себичношћу, безобзирношћу (неријетко и себи блиских) људи, или нијеми пред количином зла и разарања које је човјек у стању да произведе, питамо се често да ли је човјек заборавио сврху свога постојања. Да ли је људски род, изгубивши свој духовни компас, залутао у беспућима сопствених заблуда, лажних вјеровања и недјела?
„Шта је човјек да га се сјећаш?“ (Пс, 8,4)
У тренуцима када вјера у људску племенитост затамни, је битно присјетити се тајне коју нам Свето Писмо открива о човјеку, о његовој величини и смислу његовог постојања. Псалмопојац Давид богонадахнуто подсјећа:
„Ти си га мало мањим од Бога учинио, славом и чашћу њега си овјенчао, дјела руку својих у власт си му дао“ (Пс,8,5-6)
Овај стих изражава основу библијског, хришћанског учења о човјеку: Бог ствара човјека мало мањим од себе. Он утискује у новостворено биће животворну искру свог благодатног присутва, обдарује човјека оним што библијски језик тајанствено назива иконом Божијом. Бог овјенчава човјека славом и чашћу, даје му у руке власт на над својом творевином, чини га садјелатником величанственог плана обожења цијеле творевине. Бог дарује човјеку смисао.
Свети Апостол Павле подсјећа, како у надашњем читању чусмо, да је сваки човјек храм Божији и да Дух Божији обитава у сваком од нас. (1. Кор 3,16)
Бог је дакле обдарио сваког човјека достојанством и слободом која са собом носи одговорност. То је залог светости који нам је Он дао да носимо у себи и који смо обавезни да чувамо. Зато апостол Павле додаје: „Ако неко разара храм Божији, разориће њега Бог; јер је храм Божији свет, а то сте ви.“ (1. Кор 3,17)
Сви ови величанствени дарови које човјек добија од Бога приликом стварања треба да уграђујемо у темељ на коме свако од нас треба да зида свој живот.
„Свако нека гледа како зида“ (1.Кор 3,10) – каже свети Апостол. „Ако ли ко зида на овоме темељу злато, сребро, драго камење, дрва, сијено, сламу. Свачије ће дјело изићи на видјело…“ (1. Кор 3,13) Другим ријечима свако од нас је позван на одговорност према даровима који су нам дати на рођењу и касније потврђени крштењем, и да будемо садјелатници Божији на дјелу спасења нас и цијелог свијета.
А то ћемо успјети једино ако препознамо да је истински темељ нашег живота Христос.
У данашњој јеванђељској причи сазнајемо како Христос у једном тренутку, видјевиши да су његови ученици у животној опасности, креће ка њима ходајући преко воде. Запрепаштени апостоли не могу да појме шта се дешава и бивају још више уплашени, мислећи да им у сусрет долази утвара. (Мт, 14,26) Наједном вјетар престаје да дува, вода се умирује и Господ им се обраћа говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се! (Мт 14,27)
Ова драматична сцена нам открива ко је уствари Исус Христос. Открива Нам Истину о томе да Бог долази у свијет, да на тајанствен и нама нејасан начин прихвата начин нашег постојања на себе. Он кроти и преображава природу због једног разлога – да би пришао нама, да би нас призвао себи и спасио од пропасти која пријети нашем постојању.
Христос је дошао у лађу да буде са својим ученицима, апостолима и свима нама који се трудимо да га слиједимо, да на њему градимо наш живот. Дошао је да нас води кроз море живота у мирну луку. Та лађа јесте Црква, заједница људи, свих нас, који смо се окупили и окупљамо око Христа Богочовјека.
А пловидба лађом по води великој јесте живот који нам је дат на дар. Дат нам је као шанса да се остваримо као непоновљива, величанствена бића, као иконе Божије.
Христос је кренуо ка нама и позива сваког од нас ка себи. Позива нас из дубине нашег бића, буди нашу савјест и подсјећа да се увијек вриједи борити за живот, доброту, милост, љубав. Кренимо му и ми без страха у сусрет. Па иако, попут Петра понекад у вјери својој посустанемо и паднемо у воду, знајмо да је Господ Христос ту, уз нас, и да нам пружа руку подижући и тјешећи нас ријечима: Не бојте се, ја сам, не плашите се. (Мт, 14,27) Амин.
*Беседа изговорена у недељу 9. по Педесетници, 1/14. августа 2022. године у минхенском храму.
