Што је човјек, а мора бит човјек!
(Петар II Петровић Његош)
Ко год је био у прилици да се сусретне са теоријама културе уваженог професора др Ђура Шушњића, није могао не примијетити професорову потребу за једном свеобухватном теоријом која би ,,покривала културни живот у његовој пуноћи, прије него у његовим деловима – наш начин мишљења мора се окренути од аналитичког према синтетичком“ (Ђуро Шушњић, Теорије културе). Слиједећи такво мишљење и дајући предност синтетичком и цјеловитом, над аналитичким и појединачним, произлази идеја о универзалној теорији културе – Есхатолошкој теорији културе.
Увијек актуелна, свевремена питања су она која људски род одувијек себи поставља: ,,Ко сам и куда идем? Да ли сам безразложан или са сврхом? Само данашњи или свагдашњи?“ На своја питања људски род добија одговоре, људске и Божије. Најпознатија људска одгонетка је дарвинистичка. Дарвин покушава да одгонетне ,,како“, али не даје одговор пред ,,ко“. С друге стране јављају се Божије одгонетке. У опреци са Еволуционизмом стоји Креационизам. Црквено свједочанство о стварању свијета садржано у Светом писму говори о Творцу, дајући одговор на људско ,,ко“, загонетно прећуткујући још једно људско ,,како“. У том континуитету постављања питања и давања дјелимичних одговора, овај свијет се још увијек дијели на дарвинисте и библиовјерујуће.
Сваки преображај људског дјеловања, био он атеистички или теистички, стварајући од појединца ниже или више биће, јасно и недвосмислено указује на динамички карактер људске природе. Она, таква каква јесте, никада није статична, или назадује или напредује. Њена статичост није чак ни ненапредовање, јер се и у том случају говори о назадовању. Та мисао о назадовању као ненапредовању најбоље је исказана у латинској сентенцији – non progredi est regredi. Она се може сматрати и обавезујућом, с обзиром на динамику људске природе која своје природно станиште проналази у ,,монументалности кретања“. Сваки застој значи малу смрт, важан је покрет, па макар био и на штету, макар и разграђивао, ако већ не слиједи свој племенити циљ успона и остварења. Разградња је рушилачка, изградња је стваралачка, започети говор о конструкцији значи окренути се говору о култури.
На спомен имена ,,култура“, та апстрактна слика може код појединца изазвати осјећај нечег ријетког и узвишеног, о чему расправља елита. При визуелизацији ријечи ,,култура“, та конкретна слика указује на њену морфологију и њен коријен садржан у морфеми ,,култ“. Он је носилац самосталног значења, а додавањем различитих наставака, формирају се нова, сродна значења, култури и културном саобразна. У свакој од новонасталих лексема, култ је једнозначан и води поријекло од латинског cultus. Он увијек означава неку бригу, његу, дораду, усавршавање, култивисање. Њиме се, дакле, жели ставити до знања да култура није природна ствар, већ да се за њу појединац мора побринути. Да није спонтана датост, већ промишљена задатост. Од датог до задатог, од прошлог до будућег, од садашњег до могућег воде мостови што воде од натуре (природе) до културе.
Да ли је свјетоназор једног појединца еволуционистички или креационистички, кључно је питање за исправно разумијевање човјека и његове улоге и судбине у свијету. Оно је од суштинске важности за све оне који промишљају човјека и духовне науке, а нарочито за културне посленике, будући да они, као дарвинисти или библиовјерујући, детерминишу начин свог културолошког дјеловања. Посебно је питање да ли у је у Дарвинизму култура уопште могућа, с обзиром да такво учење заступа хаос и анархију, не намјеру и креацију. Занимљив је примјер књижевника-пјесника који, и премда ствара осмишљено књижевно дјело, себе назива ,,непоправљивим атеистом“.
Креационистички приступ у вези са настанком свијета основ је за било какав говор о култури. Само промишљено стварање свијета даје човјеку за право да, на исти начин, узме учешћа у осмишљеном (само)стварању. Смислено (само)стваралаштво суштина је културе, оно је ковач и ковачница које човјека кује у злато. Исковати себе значи метаморфозирати себе, остварити најбољу верзију себе. Да човјек постоји као могућност и да је позван да себе непрестано изграђује, полазиште је културе. Из чега произлази динамички карактер културног бића које је позвано да буде ,,савршено као што је савршен Отац његов небески“. Човјек, постављен између материје и духа, увијек се налази на муци избора, да ли одабрати природу или културу, да ли се раздуховити или се обожити. Тај динамизам наниже или навише, одређује човјека као природно или културно биће, његов цјелокупни живот креће се између датости и задатости. Дата је природа коју је потребно одуховити, дат је човјек као јединка и број, позван да постане личност. У тој непрестаној игри датости и задатости, одвија се живот словесног бића, ,,вјечита борба човјека са горим самим собом, за бољег самог себе, са ропским бићем у себи за слободно биће у себи“.
Креација је позив оних који се не осврћу на оно што је, креационисти вјерују да може више и боље. У тајном чину култа, који активира унутрашње снаге, наметнувши се као духовно које покреће материјално, сажела се мисао цјелокупне културе – могућност развијања најбољег (божанског) себе. Да је човјек онакав какав јесте само могућност за нешто узвишеније, мисао водиља је укупне културе. Маштати о савршенству значи бавити се културом, потреба за савршенством вапај је културе. Та узвишена мисао није кратковида, њен није краткорочни, ефемерни став. Напредовање ка бољем води напредовању ка истински бољем, а напредовање ка истински бољем води само једном крају – Божанском бескрају. С културом се надилази бесциљно тумарање, она почиње да значи сврховито напредовање, јер напредовање ка сврховитом крају води ка Есхатолошком бескрају.
С таквим узвишеним (есхатолошким) циљем – тежњом ка бескрају, култура као средство у његовом досезању, постаје суштинска и важна. Мијешајући се у есхатолошко и надилазећи вријеме и са-времено, дах културе почиње да значи све-времено – непролазно и вјечно. Своје средство израза дах вјечности најприје проналази у култури и умјетности које, везујући се за култ, испуњавају своју есхатолошку мисију. Отуда идеја о Есхатолошкој теорији културе, смислу и суштини сваке креације. Човјек није само створен, већ је створен и да ствара. Креационизам му је дат да себе преображава у вјечно и непролазно биће – homo creator alias homo aeternus. То пропутовање од нижег до вишег себе у потпуности коинцидира са суштином културног бића и божанске природе која увијек настоји да (се) буде више.
Мр Николина Ђуровић
*Редакција нашег информативно-катихетског портала благодари проф. Николини Ђуровић на достављеном тексту.
