Храм Светог Саве у Грачацу у претпразништво празника Успења Пресвете Богородице, у петак 26. августа 2022, био је домаћин промоцији књиге „Беседе и речи – о стогодишњици рођења протојереја-ставрофора Добривоја Ћилерџића“.
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г.Г. Јустина и трудом и залагањем Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Г.Г. Андреја и пароха грачачког јереја Милана Костића, дочекали смо да након две године одлагања због свима познате ситуације, ова за нас значајна књига-споменица једном врлом човеку, свештенику и пастиру наше цркве, а пореклом Грачанцу буде и шире обнародована.
Вече је започело вечерњом службом, коју је служио протојереј Милан Мионић, парох горњемилановачки. Изузетну радост и част учинио нам је својим присуством Његова екселенција Амбасадор Србије у Аустрији, г. Небојша Родић, са супругом Јаном. Након службе почела је промоција књиге, химном призренских богослова. Присутне је поздравио јереј Милан Костић, захваливши се Епископу Јустину на благослову за ово вече и Епископу Андреју који је обезбедио да ова књига дође до великог броја домова у Грачацу.
Домаћин је истакао да је то јако важно, јер се тек открива личност проте Добривоја у његовом родном селу и да је ова промоција у том смислу тек почетак. Истакао је да му је једна реченица посебно привукла пажњу, а то је сведочење једног од свештеника који су дали свој допринос књизи – да је прота Добривоје Ћилерџић волео све људе, јер је волео Христа. Управо на такву љубав нас Јеванђеље позива, а прота Добривоје је јеванђелски живео и зато је наша дужност да га не заборавимо, најпре у својим молитвама, а затим и на оваквим скуповима.
О личности проте Добривоја затим су говорили протојереј-ставрофор Милун Костић, пензионисани дугогодишњи парох у Лондону, а пријатељ дома Ћилерџића, затим протонамесник Владимир Петковић, рецензент овог издања, протојереј Радош Младеновић, парох врњачки и добри познавалац прилика у Грачацу које су изнедриле свестрану и даровиту личност проте Добривоја и на крају Епископ Андреј. Свако је на свој начин говорио и откривао црте свестране, аутентичне, широког знања и велике љубави личности оца, пастира, сарадника, прегаоца, утемељитеља, чувара јединства и слоге српског народа у дијспори, ученика и сарадника Светог владике Николаја и блаженопочившег владике Лаврентија, градитеља духовног живота, али и више цркава на подручју Немачке. Отац Милун говорио је о породичној црти, љубави која је владала у дому Ћилерџића, протиници Маријани, која је свом супругу била десна рука, о проти као добром сараднику и саветодавцу, старијем и искуснијем брату, помоћнику на радовима на „њиви Господњој“ у тешким условима послератне емиграције. Отац Владимир осврнуо се на протине изванредне беседе, које је он оставио иза себе у писаном облику. Осврнуо се на његово широко теолошко и академско образовање, богатство тема, али и утицај који су на њега оставиле речи, речи које су га натерале да даље истражује, чита и открива то о чему је прота говорио. Протојереј Радош Младеновић говорио је веома исцрпно о приликама које су владале у Грачацу током 19. века, од обнове цркве 1812, до 40-их година 20. века, о кући Аћимовића из које је била протина мајка Станица, породици која је у Грачацу давала свештенике читав један век, о људима и догађајима који су одређивали у многоме судбину читавог овог краја и шире, па самим тим нису остали без утицаја на светосавско и јеванђелско утемељење потоњег проте Добривоја Ћилерџића.
На крају, окупљенима се обратио кратко протин син, Епископ Андреј, најпре се од срца захваливши Епископу Јустину за његову братску љубав и благослов да увек може да дође у место свог порекла. Он је истакао да је књига настала као његово уздарје свом родитељу и као дар грачачком народу. Говорећи о неколико приватних догађаја, јаких сведочанстава о емотивној патњи и тешкоћи са којом је прота Добривоје у емиграцији живео, упркос бројних успеха и постигнућа које је имао као свештеник и „добри пастир повереног му стада Божијег.“ Патио је за својим родним Грачацом и породицом коју није видео пуних 50 година, за Призренском богословијом која је обликовала његов духовни живот и потоње службовање, патио је због дешавања у својој земљи како после Другог светског рата, тако и током рата у Хрватској и БиХ, а посебно због стигматирања српског народа у немачким медијима, којима је улагао протесне ноте. У тој борби, пуне животне и пастирске остварености, са једне стране и немогућности да довољно помогне свом народу, са друге стране уснуо је у Господу 11. маја 1995. Године, у Дизелдорфу, где и почива.
И након свих излагања, опет је остало много тога што се није поменуло. Изванредне личности не могу се обухватити једном вечерју, једним текстом, једним сведочанством, али ако реч још нешто значи, а у наслову је ове књиге, онда нека ово вече буде вече наше живе речи упућене помало закаснело, али не и прекасно, потомцима који, како рече отац Владимир, треба да трагају и да изучавају своју прошлост, људе који су живели на нама данас невероватан начин, који су заиста, у сваком смислу, сведочили Бога, као свој једини Пут, Истину и Живот.
Извор: Епархија жичка