Након дисторзије чињеница које је изнео професор Драган Веселинов, а у вези са српском историјом и Светим Савом, морамо се дотаћи онога што Пруст назива истинским живљењем – литературом.
Српска држава се рађала на размеђу Истока и Запада, око границе коју је између два света још давно повукао Теодосије. Док су се око територија које је настањивао српски народ отимала два царства, Византијско и Бугарско, на духовну јурисдикцију над њима претендовале су Римска и Цариградска патријаршија. У тренутку када црквени раскол још није заживео и попримио потоње драстичне размере, Стефана Немању су родитељи крстили вероватно у римокатоличкој цркви, док је његов син, Стефан Немањић, круну примио од римског папе. С друге стране, новокрштени Срби припадали су Охридској архиепископији. Али као што озбиљнијег мисионарског деловања није могло бити без подршке стабилне државне организације, тако ни дефинитивног покрштавања Срба није могло бити без коначног одређивања правца у ком ће се ићи. Ту је пресудну улогу одиграо Свети Сава. Његово тражење самосталности за српску цркву је тумачено на разне начине, чак и као напред смишљен политички потез који би учврстио српску државу. Међутим, често се пренебрегава чињеница да је Сава Немањић био пре свега светогорски монах, те да је из личног опита и подвига схватио неопходност самосталне српске цркве, пре свега ради спасења народа. То не значи да аутокефална српска црква није била стуб и потпора самосталне српске државе, али то није био Савин примарни циљ. На концу, Немањина држава је прошла с историјом, док светосавска црква опстаје у историји управо зато што је залог спасења који долази из вечности.
Када је Сава у Никеји 1219. добио благослов Васељенског патријарха за оснивање Аутокефалне српске цркве чији је он био први архиепископ, чинио је све да се хришћанска мисија међу Србима заокружи и да се они утврде у Тројичној вери, а у томе је основно средство било употреба народног језика. Тај језик се временом из Светог Писма и богослужења прелио најпре на хагиолошку, а потом уопште на књижевност, те је овим Свети Сава утицао и на христијанизацију, али и на општу еманципацију српског народа.
Одвајајући своју Цркву од Васељенске патријаршије, Свети Сава је заправо, парадоксално, тесно везао за њу. Самостална српска Црква је одлучно окренула своје кормило ка православном Истоку. О томе јасно говоре и Свети Сава и његови наследници у својим хагиографским списима. Тиме што се одвојила и себе јасно дефинисала, српска црква се придружила великој породици православних народа, богатећи истовремено екуменско православље својим аутентичним изразом.
Када су се историјске околности промениле и постале прилично неповољне за нашу државу, наш народ је поново потврдио и крвљу запечатио своје опредељење, а они који су иза Косовског боја остали, опстали су као православни захваљујући светосавској цркви. Сукцесивним падом српске државе под Отоманску управу, укинута је и Пећка патријаршија, те је простор некадашње српске државе духовно поново потпао под јурисдикцију Васељенске патријаршије, конкретно Охридске архиепископије. Међутим, залагањем Великог везира Мехмед-паше Соколовића (у то време везира Румелије) и Рустем паше Опуковића, Пећка патријаршија је обновљена 1557. године, а на патријаршијски трон је устоличен његов брат Макарије Соколовић. Под њеном духовном управом су били православни Срби Отоманског царства, а како су се границе државе шириле, тако су и они Срби који су се својевремено селили ка северу и северо-западу, поново нашли у оквирима Пећке патријаршије, те су се границе њених ингеренција мање-више преклапале са националним.
Преузимајући потпуну бригу над српским живљем у Отоманском царству, како духовну тако и политичку, епископи и патријарси су узимали учешћа и у устанцима и борбама за ослобођење, а у два наврата су повели народ и у суседну Хабзбуршку монархију. Сеобама које су предводили патријарси Арсеније III Чарнојевић и Арсеније IV Јовановић, луча светосавља је пренета преко Саве и Дунава. Друга луча светосавља горела је у Црној Гори. Када је 1766. године укинута Пећка патријаршија, митрополит црногорски је својој титули додао „егзарх Пећког трона“, изражавајући на тај начин неслагање са одлуком Порте, и указујући на то да Пећка патријаршија, иако формално угашена у Отоманском царству, није престала да постоји.
Према привилегијама које је српска национална мањина добила у Хабзбуршкој монархији, патријарх Арсеније III најпре, а потом карловачки митрополити, били су и духовни и политички представници народа. Истичући стално историјску везаност српског народа за светосавље и за немањићко наслеђе, успели су да очувају његово православно исповедање у инославној средини константно изложеној унијатској пропаганди, као и да спрече његову асмилацију. Чврсто укорењени у идентитету који им је Свети Сава одредио и стојећи на путу којим их је он управио, Срби се нису либили да се отворе савременим европским токовима, и да, попут пчела из поука Севтог Василија Великог, убирају добар полен са сваког цвета. Своју Цркву су уредили служећи се резултатима оновремених реформи Римокатоличке цркве. Увиђали су значај образовања па су здушно радили на отварању српских школа. Још тада су схватили потребу за превођењем Светог Писма на народу разумљив језик, те су тиме и мисију цркве унапредили, и допринели модерном развоју српског језика. Не заборавимо да је у Грчкој цркви превод Светог Писма на народни језик и данас табу тема. Толико су били напредни визионари наши јерарси из Карловачке митрополије. И у великој мери захваљујући њима, слободарски пламен је запаљен у поробљеној Србији јужно од Саве и Дунава те стога није случајно да је први ослободилачки устанак на Балкану подигнут управо у Србији.
Србија се још по нечему издваја од своје балканске православне браће. Наиме, сваком оснивању националне државе, њеним издвајањем из залазећег Отоманског царства, следило је проглашавање аутокефалије, односно издвајање епархија новостворене државе из окриља Цариградске патријаршије. Све аутокефалне цркве изузев српске прогласиле су атокефалију самостално, па ју је Цариград касније признавао. То се најпре десило у случају Грчке, па потом и Румуније и Албаније, док је осамостаљивање бугарске цркве попримило драматичне размере. Због тога што стављају нацију изнад православне вере, Бугари су оптужени за етнофилетизам и проглашени за шизматике. Једино су се у случају Србије, као некада у време Светог Саве, ствари одвијале канонски. Осим што је Црква у ослобођеној Србији тражила благослов за своју самосталност од Васељенског патријарха, српски владари су радо платили све заостале порезе. Васељенски патријарх је био духовни, али и политички представник хришћана у Отоманској империји, те тиме задужен и за сакупљање пореза. Свако одвајање црквене јединице подразумевало је најпре исплату заосталих дуговања држави. Друге балканске државе за то нису имале, или нису желеле да дају средства, док се Србија, следећи Светом Сави, у свему држала поретка. Исто се десило и 1920. године када је поново успостављена Пећка патријаршија драговољним и дуго очекиваним уједињењем покрајинских цркава.
Окретање Светог Саве ка Истоку и његово опредељење за православље, заувек је обележило историјски развој нашег народа. Непоколебљиво опредељење за Христа доносило нам је увек и еманципацију на свим осталим пољима. Али само онда када ствари бивају по поретку, када је охристовљење и спасење „отечества Симеоновог“ на првом месту. Онда се потомцима Светог Немање свега додавало у изобиљу, и писмености и уметности и овосветске сигурности и заштите, и опстанка у свим временима. А шта бива ако било шта ставимо пре Христа и пореметимо хијерархију коју нам је Свети Сава у наслеђе оставио? Када одлука за осамостаљењем не проистиче из бриге за спасење народа, него је потакнута од разних спољашњих, национално-политичких фактора. Тада није посреди спасење људи кроз Цркву, него Црква треба да послужи као потпора политичким конструкцијама. А улога Цркве није да служи овом свету, него да му буде „со и светлост“.
Јелена Петровић
