Звона на почетку сјутрашње Свете Литургије (Црква Петровића на Крушевцу у 08:30) означиће почетак двонедељног поста посвећеног Пресветој Богородици.
У свијетлу јучерашњих трагичних догађаја може се слободно рећи – почиње пост који нам је потребан, као ни један до сад. Никад нам као данас (које је дошло након овог и онаквог јуче) није потребно вријеме које ћемо посветити тражењу смисла. Смисла нашег заједничког живота по кровом Ловћена, смисла нашег односа према другим личностима, нарочито према оним који су другачији од нас, смисла и значаја пријатељства али и непријатељства - смисла одговорности сваког према свима. Јер не заваравајмо се – јуче се само оборила последња домина у низу непрекидног низа насиља које, некад мање а некад више видљиво, обиљежава наше животе већ више година.
На почетку Успењског поста ове године, промислом Божијим, дочекује нас једна од најпознатијих прича из читавог Јеванђеља – приповијест о Христовом ходању по мору. Тачније Господ је ходао по језеру и то Генисаретском тј Галилејском, које је мјесто радње многих важних прича из Исусовог живота на земљи. Он је закорачио по површини воде да би се нашао својим ученицима у невољи.
Ова прича се, и суштински и хронолошки, надовезује на ону од прошле недеље. Након тог чудесног догађаја умножења хљебова Христос је убиједио своје ученике да уђу на лађу и оду на другу страну језера. За ово убјеђивање Вук Караџић у свом преводу користи израз натерати, а савремени синодски превод глагол приморати. Све ово указује да ученици нису жељели да оду на пучину овог ћудљивог језера. Апстоли, међу којима је било и искусних рибара су сигурно предвидјели каква их судбина чека када се отисну од обале и невољено су пристали на овај Христов благослов. И заиста њихов бродић нашао се „насред мора, угрожен од валова, јер бијаше противан вјетар“. Борба апостолске барке са олујом трајала цијелу ноћ. И негдје пред зору или како Матеј каже „у четврту стражу ноћи“ на хоризонту се указао Христос како хода по води.
Апостоли јесу свједочили великом броју Христових чуда, али нису могли а да не помисле да слика пред њима није стварна. Узнемирено су вриштали са палубе чамца мислећи да ка њима иде каква утвара. Господ их је умирио, изговоривши ријечи наизглед једноставне, које заправо одјекују вјековима. „Ја сам“ била је шифра коју су апостоли одмах препознали – истим ријечима Бог се представио Мојсију када га је његов пророк питао - шта да каже када га сународници буду питали ко га шаље. „Ја сам онај што јест“ одговорио је Бог говорећи кроз чудну пустињску биљку која је горела а никако није сагоријевала.
У читавој овој паници најбржи на језику, као и обично, био је Свети апостол Петар. Та особина често га је много коштала али је и мотивисала Христа да му каже да ће баш на његовом исповиједању вјере сазидати Цркву своју. „Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води“ узвикнуо је Петар и добио позив да и он закорачи на површину воде. Загледан у Христа и он је кренуо и ходио по нестабилној води као по сувом. Међутим олуја је била прејака и Петар није могао игнорисати таласе који су ломили око његових ногу и „видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!“ Сви људи, па и ми, ако почнемо да гледамо само на себе и своје могућности можемо само да тонемо. Али погледамо горе, ако видимо Христа можемо да прескочимо све препреке баш као што је Петар ходио по води. Макар у почетку.
Христос се, наравно, нашао своме Петру, пружио му руку али и укорио апостола ријечима „Маловјерни, зашто посумња?“ Сумња о којој говори Исус је био тренутак слабости, невјероварња и маловјерја, тренутак који је Петра тада али и све нас у своје вријеме, одвојио од учествовања у свемогућности Божијој. Том омнипотентном Богу су се и поклонили апостоли на крају страшне кризе. Ученици су се поклонили небеском Оцу славећи Његовог Сина, који је ходио по мору као по сувом и којег је олуја послушала без да је рекао и једну једину ријеч.
Позив Цркве да постимо у наредне двије седмице можемо упоредити за Христовим позивом Петру да му се придружи у Његовом ходу по води. Као што је, гледано очима овога свијета, апостолски бродић једина, ма каква, шанса за спас од олује, тако је и тјелесна храна, истом логиком, једини начин да преживимо у овом свијету. Разум наређује – без хљеба нема живота! Али као што је апостол Петар, загледан у Христа успио да закорачи по површини немирног језера, тако ћемо и ми пратећи Христа и његову пресвету мајку показати да „не живи човјек само о хлебу“, да нам је за живот у овом свијету потребна љубав, мир и солидарност.
Не дозволимо себи да нас икада више на ту истину подсјећају догађаји попут оног у Цетињу, већ да нас пост и молитва доведу до оног мира у ком демон, тај „убица од искона“, неће моћи да савлада никог од нас и наведе га страшна дјела којима смо сви свједочили јуче.
Свим жртвама јучерашње муке Царство небеско и опроштај грјехова. Нама осталима поука да се никада не занесемо и помислимо да било какво решење може доћи кроз говор оружја.
презвитер Павле Божовић
*Текст је преузет са Фејсбук профила презвитера Павла Божовића, сабрата подгоричког храма Светог великомученика Димитрија
