На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Рафаило шишатовачки; Свети апостол Тадеј; Света мученица Васа са децом; Преподобни Аврамије смоленски; Свети праоци старозаветни патријарси Аврам, Исак и Јаков; Преподобни Јефрем смоленски; Преподобна Теоклита чудотворка; Свети Александар иконијски; и прпеодобни Корнилије.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог свештеномученика Рафаила шишатовачког
* * *
Тропар празника:
СВЕТИ СВЕШТЕНОМУЧЕНИК РАФАИЛО ШИШАТОВАЧКИ
Молитвени спомен на свештеномученика Рафаила наша света Црква чини 24. августа/3. септембра. Отац Рафаило је рођен 1875. године, у честитој земљорадничкој породици. Као дечачића родитељи су га дали за манастирског ђака у манастир Ковиљ, одакле са Мироном Ђорђевићем одлази у Манасију где је примио монашки чин. Био је и у Бођанима – тамо је осликао капелу на Водици, а у бођанском манастиру је остао и велики број његових слика. Сликарство је студирао крајем 19. века у Русији (живео је у подворју Српске Патријаршије у Москви). Студије је наставио у Венецији где је био на специјализацији, а био је и студент Прве српске цртачке школе у Београду. За собом је оставио многобројна дела. Међу најзначајнијима његовим радовима је иконостас цркве у Великој Крсни, израђен по жељи краљице Драге Обреновић. Велике и лепе иконостасе је оставио и у Ковиљу и Пачиру. На предратним југословенским изложбама излагао је као пејзажиста, а оставио је значајан траг и као портретиста. Последње његово дело јесте иконостас цркве Ружице на Калемегдану из 1925. године.
У време усташке најезде, 1941. године, јеромонах Рафаило, настојатељ манастира Шишатовца протеран је са многобројним свештеницима и монасима преко Фрушке Горе у Славонску Пожегу. Био је на челу колоне мученика који су, по наређењу усташких бојовника и гонитељâ, сами себи, успут, служили опело. Био је тучен и злостављан. Уморен је, а ни дан данашњи му се не зна гроб. Но, Господ га је препознао и прославио, а наша света Црква уврстила у ред свештеномученика.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ТАДЕЈА, од Седамдесеторице
Свети апостол Тадеј бејаше из града Едесе, по народности Јеврејин, и савршено знађаше Свето Писмо Старога Завета. У дане светог Јована Крститеља он оде у Јерусалим, и чувши његову проповед и видевши његово ангелско живљење удиви се, и прими крштење од њега.
Ускоро после тога он виде Господа нашег Исуса Христа који у телу борављаше међу људима; и чувши Његову проповед, и својим очима видевши чудеса која Господ чињаше, он оде за Њим, и Господ га прикључи лику Седамдесеторице апостола, о којима је речено у Еванђељу: Изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим у сваки град и место куда шћаше сам ићи (Лк. 10, 1). Шаљући ову седамдесеторицу апостола, међу којима и светог Тадеја, на проповед Еванђеља, Господ им рече: Жетва је велика а посленика мало; него се молите Господару од жетве, да изведе посленике на жетву своју. Идите; ето ја вас шаљем као јагањце међу вукове. Не носите ни торбе ни обуће, и никога не поздрављајте на путу. У коју год кућу уђете најпре говорите: мир кући овој. И ако буде онде син мира, остаће на њему мир ваш; ако ли не буде, вратиће с к вама. А у оној кући будите, и једите и пијте што у њих има; јер је посленик достојан своје плате; не прелазите из куће у кућу. И у који год град дођете и приме вас, једите што се донесе пред вас. И исцељујте болеснике који су у њему, и говорите им: приближи се к вама царство Божије. А у који град дођете и не приме вас, изишавши на улице његове реците: И прах који је од града вашег прионуо за нас, отресамо вам. Али ово знајте, да се приближило к вама царство Божије… Ко вас слуша, мене слуша; и ко се вас одриче, мене се одриче; а ко се мене одриче, одриче се онога који је мене послао (Лк. 10, 2-11.16).
Седамдесеторица апостола одоше с великом радошћу на проповед Еванђеља, и проповедаху реч Божију, чинећи чудеса. Потом се вратише ка Господу радосни, и обавестише Га да им се и ђаволи покоравају у име Његово (ср. Лк. 10, 17).
Када се после добровољног страдања, смрти, тридневног васкрсења и вазнесења на небо Господа нашег Исуса Христа, свети апостоли разиђоше по целој васељени ради проповеди Еванђеља, свети апостол Тадеј би послан Господом у град Едесу. Јер Господ Христос још пре добровољног страдања Свог беше обећао едеском кнезу Авгару, шаљући му на убрусу нерукотворну икону лица Свог, да ће му по вазнесењу Свом послати једног од својих ученика, који ће га потпуно исцелити од његове болести и дати живот вечни њему и његовима.
Када свети апостол Тадеј дође у град Едесу, он се не јави одмах кнезу, него најпре уђе у кућу једног познаника свог, Јеврејина Товије; и станујући код њега свети Тадеј стаде силом Христовом творити разна исцељења, исцељујући све могуће болести полагањем руку и призивањем имена Господња. Вест о светом Тадеју брзо се разнесе по целом граду, и житељи града стадоше доносити к њему своје болеснике, и видећи како их апостол Христов брзо исцељује, дивљаху се веома. А након извесног времена би обавештен кнез Авгар, да неки човек, који је дошао из Јерусалима, чини многа чудес а именом Христовим. И Авгар се одмах опомену обећања Христова, да ће му послати једнога од својих ученика, и помисли у себи: да није дошао онај кога ми Господ обећа послати? – И нареди те позваше Товију, и он му рече: Чујем да се у твојој кући налази неки човек из Јерусалима, који именом Исусовим исцељује болести. – Товија одговори: Заиста, господару, гост мој чини многа чудеса именом Исусовим. – Кнез му онда рече: Доведи га к мени. – Товија оде к светом Тадеју и рече му: Позвао ме је кнез овога града и наредио ми да те водим к њему, да га исцелиш од болести, од које пати. – Свети Тадеј одговори: Стварно сам послан к њему.
Сутрадан изјутра они оба одоше кнезу, код кога се већ беху скупили све велможе и бојари. Када свети апостол Тадеј са Товијом улажаше на врата кнежеве палате, кнез погледа у њега и виде где његово апостолско лице сија неком необичном светлошћу. Авгара спопаде ужас, и он брзо устаде са свога места и покдони се до земље Христовом апостолу. Међутим сви се присутни веома зачудише, видећи где се кнез клања простоме човеку, јер не беху приметили необичну светлост која излажаше из лица апостола Христова. И кнез упита светог Тадеја: Јеси ли ти ученик Господа Исуса Христа, Сина Божија, који ми писмом обећа послати једног од својих ученика, да ме потпуно исцели од моје болести и дарује мени и свима мојима живот вечни? – Апостол Христов одговори: Зато што си велику наду положио на Господа мог Исуса Христа, ја сам и послан од Њега к теби. И ако се вера твоја у Њега увећа још више, онда ће ти се по вери твојој испунити све што желиш. – Авгар одговори: Ја толико веровах у Господа Исуса, да сам хтео скупити војску и ударити на Јевреје који Га распеше, да би им одмаздио за њихово неваљалство и потпуно их истребио; али ми забрани римска власт под којом се налазимо. – На то свети Тадеј рече: Господ и Бог наш Исус Христос није требао људске помоћи у време Свога страдања од завидљивих и неваљалих Јевреја; јер је могао, да је хтео, извести легионе анђела; али, испуњујући вољу Оца, Господ наш пострада за спасење целога евета. А испунивши вољу Оца Свога, Он узиђе к Њему на небо са славом и седе с десне стране Њега. И Господу нашем није потребно да се ко свети за Њега непријатељима Његовим, јер сам има власт над свима; и Он ће судити живима и мртвима, и свакоме дати по делима његовим.
Свети апостол Тадеј говораше много о Христу Богу Авгару и свима што беху с њим, и привевши га у савршену веру у Господа, он га крсти. И доби Авгар у светом крштењу исцељење и оног остатка губе што му по првом исцељењу беше остала на лицу, јер спочетка он имађаше губу по целоме телу. Када њему би донесено писмо Христово и нерукотворна слика пресветог лица Христовог, тада Авгар по први пут би исцељен: тело му се очисти од губе, само му, по промислу Божјем, остаде мало губе на лицу до доласка светог апостола. А друго, потпуно исцељење не само тела него и душе, догоди се после доласка апостола Тадеја у светом крштењу: јер кнез Авгар изиђе из свете купељи потпуно читав и здрав. И крсти се не само кнез Авгар него и сав дом његов, и сви који видеше чудеса апостолова, а исто тако и они које свети апостол исцели од болести њихових. Затим свети апостол Тадеј нареди кнезу да сазове све грађане, да сви чују реч Божију.
Сутрадан ујутро сабра се сав народ. Апостол Христов, ставши на узвишеном месту, стаде благовестити свима о једином истинитом Богу, који је свемоћном силом Својом створио небо и земљу, и све видљиво и невидљиво; свети апостол благовести им о томе како Син Божји сиђе с неба на земљу, оваплотивши се на неисказан начин ради спасења рода људског, како Он добровољно пострада, васкрсе, узнесе се на небо, и уготови за добре вечну награду, а за зле – бесконачне муке у паклу. Благовести свети апостол подробно и о свима осталим тајнама нашега спасења.
Чувши апостолове речи и видевши чудеса његова, сав народ верова у Христа Господа: јер сви видеше исцељеног кнеза и многе друге који раније паћаху од разних болести, и стадоше славити Христа Бога и просити крштење. И тако се град Едеса просвети вером Христовом и светим крштењем. Потом се подигоше цркве, и бише постављени презвитери рукоположењем од апостола.
Кнез Авгар силно жељаше да се на неки начин одужи светом апостолу за своје исцељење, па му понуди много злата; али свети апостол не прими ништа, рекавши: Кад своје остависмо, како туђе да примамо?
Пошто свети апостол Тадеј утврди у Едеси свету веру и побожност, и све добро уреди, он оде у Месопотамију. Тамо он просвети многе, обративши их ка Христу, и подиже цркве. Свети апостол прохођаше и многе сиријске градове, свуда се трудећи у проповедању Еванђеља Христова. Потом дође у финикијски град Вирит (Бејрут); и ту проповедавши име Христово и крстивши многе, свети апостол Тадеј заспа у Господу.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ВАССЕ, и деце њене: ТЕОГНИЈА, АГАПИЈА и ПИСТА
Света мученица Васса живљаше у време цара Максимијана у граду Едеси. Удавши се за неког идолског жреца, по имену Валерија, она роди три сина: Теогнија, Агапија и Писта, и васпита их у хришћанској побожности, пошто беше хришћанка, од родитеља својих научена светој вери у Христа. А када је сам муж њен оптужи због њене вере у Христа, она предстаде судији и изјави да је хришћанка. Због тога она би бачена у тамницу заједно са децом својом.
Потом света Васса би изведена на судиште, и на њене очи бише мучени синови њени: најпре Теогније би обешен и струган; затим други син њен Агапије би бијен, и кожу са главе одраше му до груди, али он ћуташе и не проговори ни речи: онда трећи син њен би стављен на разне муке. А мајка, гледајући страдања своје деце, сокољаше их и молитвено саветоваше да јуначки истрају у подвизима. И сва три ова дечака јуначки подневши муке за Христа бише заједно посечени мачем.
Мати њихова света Васса обрадова се што испред себе посла Христу мила чеда своја; па поново би затворена у тамницу. У тамници она би морена глађу, али добијаше храну од анђела, те се поткрепи за још већа страдања. Затим по наређењу мучитеља она би одведена у Македонију и тамо приморавана на погано жртвоприношење, али се она не покори мучитељима. Стога она би бачена прво у воду, затим у огањ; после тога је камењем бише; али усред свих тих мучења она остајаше неповређена. А када је одведоше у идолиште, она дохвати идола Зевсовог, па га тресну о земљу и разби. Потом света Васса би бачена зверовима да је поједу, али је они не дирнуше. Онда је мучитељи бацише у море, тридесет потркалишта далеко од обале. И видеше сви који гледаху на светитељку издалека, како три светла човека, који сијаху јаче од сунца, уведоше светитељку у лађу и посадише на престо. Осам дана након тога света Васса се јави војницима на острву званом Хелеспонт. Дознавши за то, игемон македонски, по имену Филип, написа у Кизик управитељу Хелеспонтске области, да ухвати мученицу. Овај ухвативши светитељку присиљаваше је на идолско жртвоприношење. Али видевши да мученица никако неће да то учини, он нареди те јој везаше руке наопако, па јој свирепим батинама све удове поломише, и најзад јој чесну главу одсекоше. Тако света мученица Васса предаде своју свету душу у руке Христу Богу, коме слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА СМОЛЕНСКОГ
Преподобни Аврамије се роди и би одгајен у граду Смоленску, измољен од Бога молитвама и милостињом родитеља. Јер мати његова рађаше децу, али све женску; А због тога туговаху и отац и мати, и многе сузе проливаху у молитвама Богу, обилазећи цркве, и обилно милостињу дајући, и молећи да им подари сина. И што молише добише: заче се овај угодник Божји, и би још у утроби матере своје изабран на службу Богу. Јер још док га мати ношаше у утроби, једна монахиња која живљаше светим животом имаде овакво виђење о њему. Када она после јутарњег богослужења у недељу заспа, учини јој се као да неко куцну на врата њене келије и зваше је говорећи: „Устани брзо и иди к Марији, јер она роди дете, које ћеш ти по крштењу примити“. Монахињи се у том саном виђењу учини да она устаде и оде у кућу Маријину, и виде тамо многе свештенике у светлим ризама где омивају дете у купељи крштења, а једна пресветла жена стоји и држи у руци одећу белу као снег. Ову жену упиташе слуге говорећи: „Госпођо, заповеди коме да дамо ово дете?“ Она нареди да га принесу њој. И пошто она обуче дете у ону као снег белу одећу, даде га матери његовој. – Ово своје виђење монахиња исприча истога дана Марији која већ ношаше у утроби плод свој, и каза Марија да у тај час оживе у њој дете.
Потом када се наврши време Марија роди мушко дете, и оно обрадова своје родитеље који су желели такав пород. По хришћанском обичају родитељи просветише дете светим крштењем, и васпитаваху га у побожности. А када порасте они га дадбше да учи књигу, и убрзо показа велики успех у томе, јер благодат Божја беше на њему која га уразумљиваше и упућиваше на схватање наука које му предаваху учитељи. И беше дечак, пун зрелога разума, јер не одлажаше са вршњацима својим на игре, него хиташе на црквена богослужења, и ревноваше у читању књига, и предаваше се речима Божјим које воде на пут спасења, А када постаде пунолетан и беше у цвету младићске лепоте родитељи га сиљаху на брак, али он волије живети у девственој чистоти него обложити себе телесним сластима и житејским бригама. Када му пак родитељи отидоше к Богу, он све имање што му беше остало после њих раздаде светим црквама, манастирима и ништима, а сам се обуче у дроњке и постаде један од ништих, и начини се јуродивим, ругајући се свету и саблазнима његовим. И мољаше се Богу дан и ноћ, просећи да му покаже на који начин и каквим путем да дође до спасења, и често са уздахом изговараше Давидову реч: Покажи ми, Господе, пут којим ћу ићи!
И после кратког времена, вођен Богом, он оде у манастир Пресвете Богородице, пет потркалишта на истоку од града, у место звано Селиште, и тамо се постриже у монашки чин. Као монах он служаше Богу, подвизавајући се у пошћењу и молитвама, пролазећи манастирска послушања у трпљењу и кротости, и украшавајући се свима монашким врлинама. Он веома усрдно читаше душекорисне књиге, а особито вољаше да прочитава често житија древних светих отаца, чувених у монаштву по испосничким подвизима: Антонија Великог и Илариона, ученика његовог; великих светила палестинских: Јевтимија, Саве, Теодосија, и других; такође и руских угодника Божјих: Антонија и Теодосија Печерских; и труђаше се да их према моћи својој подражава. Осим тога он прочитаваше и књиге светог Златоуста, и Јефрема Сирина, и остале светоотачке поуке, повести и казивања; и од свију њих скупљајући духовну сладост, као трудољубива пчела мед од цветова, он храњаше своју душу.
Видевши врлинско живљење блаженог Аврамија, игуман га примора да прими свештенички чин. Примивши свештенички чин, Аврамије прими и најдубље смирење, и велике подвиге, о којима нећемо подробно говорити. Доста је да кажемо за њега, да он постаде изабрани сасуд Светога Духа, и вршаше свету литургију достојно, са великим страхопоштовањем, као анђео Божји, и никада не пропушташе црквена богослужења, нарочито божанствену литургију; исто тако не пропушташе ни свој посебни келејни подвиг, и стаде много више него пре ревновати у читању и преписивању Божанствених Књига. И Господ му отвори ум да разуме тешко разумљиве тајне у Светом Писму; а да би користио не само себи него и другима, Господ даде устима његовим благодат за душеспасоносне беседе и поучења. И беше у устима његовим готов одговор на свако питање које се односило на тумачење тешких места у Светом Писму, јер је памтио све што је прочитао, и ум његов бејаше као библиотека са много књига. Поред тога и реч његова имађаше силан утицај на његове слушаоце, јер изазиваше у њима умилење и скрушеност срца. Њега радо слушаху не само многи монаси него и световњаци; и из града нарочито долажаху световњаци и свештеници, да слушају душекорисне поуке из уста преподобног Аврамија.
Међутим ненавидник добра ђаво, не могући да гледа корист коју многи имађаху од угодника Божијег, подиже на њега гоњење, јер нахушка неке од монаха, те стадоше завидети преподобном Аврамију, и ненавидети га, и наносити му увреде, и чинити му пакости и неправде. Но незлобиви слуга Господњи трпљаше све то с кротошћу и смирењем, благодарећи Бога за искушење, и мољаше се за своје увредиоце и ненавидљивце. При томе, он не напушташе своје делање, и не малакеаваше и даље учити оне што долажаху к њему и утешавати их благодаћу Христовом. И проведе преподобни отац Аврамије пет година у таком прогањању од завидљиваца, или боље – од самог ђавола. Поред тога и игуман, подбадан некад од монаха а некад од невидљивог врага, забрањиваше блаженом Аврамију да држи поуке, и говораше: Ето, цео си град привукао к себи, и гордиш се што си књижеван, учен и бољи од нас. Престани дакле са поучавањем, ја за тебе одговарам Богу. – Тако игуман забрањујући Аврамију с гневом, одгоњаше оне који долажаху к преподобном Аврамију ради поуке, и много кињаше слугу Господњег, заграђујући на тај начин извор благодати која истицаше из уста његових. Напослетку игуман с бешчешћем истера преподобног из манастира као непотребног слугу.
Истеран невин из обитељи у којој се постриже, слуга Христов оде у град Смоленск и настани се у манастиру Часнога Крста. Овај манастир беше тада мален и сиромашан, и људи почеше одлазити тамо да слушају реч Божју из уста блаженог Аврамија. Због тога туговаше невидљиви враг, а Господ прослављаше слугу Свога дајући му благодат за проповедање и силу за подвиге. И све што беше потребно Бог шиљаше изобилно блаженом слузи Свом преко дарежљивих и милосрдних људи; и поче манастир тај имати свега због Аврамија: јер преподобни Аврамије све што му даваху раздаваше братији и ништима; поред тога он и цркву украси иконама и сваком красотом од милостиње коју му даваху; и беше стројитељ тога манастира са благословом архијереја. И сваки дан долажаше к њему мноштво људи на црквене службе, привлачени његовим поукама, којима их упућиваше на пут спасења. Некад им је читао свете књиге, а некад им је говорио усмене поуке, и са сузама подстицао грешнике на покајање. И многи, тронути до дна душе, престајаху са гресима и исправљаху свој живот истинским покајањем. Имајући свагда на уму Страшни Суд и учећи друге да га се сећају и боје, преподобни Аврамије изради две посебне иконе: једну другог доласка Христовог, а другу – истјазавања на митарствима од стране ваздушних духова. И често гледајући на њих, и другима указујући на њих, он обливаше лице своје сузама, уздишући из дубине срца.
Преподобни Аврамије беше сув у телу од великог уздржања, да су му се и кости могле избројати: јер изможди себе веома суровим живљењем, и лице му беше бледо. По изгледу личио је на светог Василија Великог, и подражаваше га у богоугодним подвизима. Преподобни Аврамије имађаше не малу борбу са ђаволима, који га нападаху путем страшилишних привиђења и сањарија: понекад на јави, као дивље звери ричући, и као ратници нападајући и кољући, али не могаху повредити слугу Господњег; јер када ђаволи немају власти над свињама без допуштења Божјег, утолико пре не могу имати власти над људима који усрдно служе Богу, нити им могу нашкодити, па ма колико беснели, јер помоћу привиђења они само плаше људе, али их не смеју дарнути. И када преподобни Аврамије стајаше у поноћи на молитви, ђаволи, претварајући се у разна обличја и у бестидне жене, труђаху се да му прекину молитву, али том истом молитвом они биваху као копљем рањавани и одгоњени. А када би преподобни прилегао на одар да се мало одмори, они су га збацивали са одра и нису му давали да заспи, да би, изнемогавши телом од неспавања, престао са својим уобичајеним подвизима. Али преподобни благодаћу Господњом јачаше духом и снажаше се телом на сваки подвиг, и посрамљиваше духове зла који га нападаху.
Пошто Сатана не могаше ни сам ни помоћу својих невидљивих ангела омести преподобног Аврамија на његовом добром путу и прекратити корист многима, он се постара да преко видљивих ђавола, рђавих људи, изведе своју препредену вештину. Бог пак допушта искушења на Његове свете, да би се угодник Божји, пошто буде у искушењу прекаљен као злато у огњу, већма прославио а противник постидео. И после неког времена Сатана диже градске попове против светог Аврамија, као што раније подиже у манастиру монахе, те попови почеше завидети светоме и говорити: Ето, сву нашу духовну децу заведе она варалица и привуче к себи. – Затим из дана у дан злоба међу поповима растијаше, и они се стадоше саветовати како да отерају из града невиног слугу Христовог. У том циљу они најпре почеше хушкати народ против њега, сејући лажне клевете као кукољ и преносећи рђаве гласе о њему, јер га називаху јеретиком и врачарем, читаоцем демонских књига и лажним пророком. Осим тога његов чист живот каљаху причама о прљавим телесним гресима, лажући на њега, као да има везе са женама и чини друге гадне ствари, а овамо се претвара и лицемерно изиграва свеца. И тако буњаху људе који се духовно коришћаху од њега, и одвраћаху их од њега, да не одлазе к њему на поуку, да не слушају речи његове, нити да разговарају с њим, пошто је он противник Богу. Ове клевете подржаваху и многи монаси са својим игуманима, јер говораху међу собом: Откуда се овај нови светац и учитељ појави међу нама? Ето, лицемерством и лажним учењем својим он све превари.
Пошто се договорише, сабраше се једнога дана игумани са монасима, и попови са ђаконима и цркварима, и праћени од мноштва народа, одоше у епископију к епископу Игњатију, код кога се у то време налажаше и кнез. И стадоше тужити Аврамија за многе непостојеће кривице: једни говораху да је јеретик и врачар, а други – да је починио гадне грехе и многа безакоња, те стога заслужује смртну казну. Епископ и кнез, видећи и слушајући ову народну вреву, послаше слуге да доведу Аврамија. Отишавши, слуге затекоше преподобнога у његовој келији на молитви, бесно га зграбише, и два ученика његова с њим, и са бешчешћем као злочинца вођаху, ругајући му се, и гурајући га, и грдећи га; а свуда по улицама много народа гледаше то; и беше свети и невини слуга Христов гледање анђелима и људима, вучен као јагње на заклање; при томе, он никоме ништа не одговараше, нити се правдаше, него се само тајно у срцу мољаше Богу и на Њега полагаше сву наду.
Када светог Аврамија на тако сраман начин вуцијаху, неки преподобни Лука, звани Прусин, читаше Девети час у цркви светог Архистратига Михаила, и њему дође глас од Господа говорећи: Ено воде угодника мог Аврамија са два ученика његова на скуп ради ислеђења, али се ти немој саблазнити о њега. – И изишавши из цркве, блажени Лука хитно оде на тај скуп, и стаде викати: Невин је кога осуђујете! неправедно га ружите и лажно клеветате! О, да би греси његови били на мени! – И док Лука тако викаше, нико га не слушаше. А кад попови угледаше Аврамија доведена у архијерејев двор, многи од велике злобе зашкргуташе зубима на њега, и подигоше гласове своје вичући против њега: Нека буде протеран из града и заточен ова варалица и лицемер! Нека буде спаљен јеретик! Нека буде убијен врачар! – Тако и игумани с монасима говораху.
И предстаде невини оптуженик епископу и кнезу на суд, док сви грајаху на њега и клеветаху га. После дугог испитивања и ислеђења од стране суда поводом оптужби изношених против преподобног Аврамија, нађе се да у њима нема ничег истинитог већ све сама лаж и клевета. Клеветници сипаху само голе речи, не наводећи ни доказе ни сведоке. А светитељ отајаше као јагње усред вукова који хоће да га растргну, имајући за сведока своје невиности само Бога, и молећи се Њему за своје клеветнике, говорећи речи светог Првомученика: Господе, не прими им ово у грех! (Д.А. 7, 60). – И омекша Бог срца кнезу и властодршцима, и отвори им очи ума да виде невиност светитељеву и злобу тужилаца, и стадоше корити и ружити тужиоце због њихове неправде и злобне мржње. А они, постиђени, стадоше један за друтим излазити са скупа, покривајући лица своја. Међутим епископ одложи суђење за сутрадан, наредивши светитељу и обојици ученика његових, да остану у његовом двору док тачније не испита оптужбе против њега.
Сутрадан се клеветници опет слегоше код епископа, и изношаху исте оптужбе и клевете против Аврамија, и прављаху силну галаму, желећи да окриве невиног и осуде праведног. Епископ, да би стишао метеж, посла преподобног Аврамија из града у пређашњи његов манастир, у коме се беше постригао, забранивши му да лигургише.
Подневши таква искушења, свети Аврамије се радоваше духом као да није претрпео никакво зло, и благодараше Бога за све што га беше снашло, готов и на веће патње. А пакосни ненавидници и тамо допираху до њега злобом својом: јер дознавши да неки богобојажљиви људи одлазе к преподобном Аврамију ради поуке, поставише путем заседе од рђавих људи, који забрањиваху одлазницима, а многе од њих избише и опљачкаше као разбојници.
Након извесног времена к епископу Игњатију дође блажени Лазар, јереј, који није узимао учешће у клеветама и лажним оптужбама на преподобног Аврамија, и рече епископу: Велика ће казна од Бога снаћи овај град због толике неправде и прогонства невиног човека Божјег.
И збише се ове речи блаженог Лазара: јер исте године, по гневу Божјем за неправду учињену Његовом угоднику, би бездождије и велика суша, те се посуши све растиње и усеви и баште, пресахнуше извори и потоци, и земља постаде тако сува, да се раседаше од страшне суше. Због тога сви беху утучени, и мољаху се Богу. Сам епископ са целокупним свештенством ношаше око града литије са часним крстима и светим иконама, служећи молепствија и светећи воду, и просећи кишу од Бога. Али разгневљени Господ не услишаваше њихове молитве. И неко од духовних људи, покренут Богом, рече епископу: Знаш ли, владико, због чега Бог не слуша толике молитве свих нас? Несумњиво зато што је Аврамије невино унижен и од литургисања одстрањен. Ако би се он помолио Богу, Бог би услишио његову молитву.
Тада епископ Игњатије одмах посла и чесно дозва преподобног Аврамија, и поново расмотривши оптужбе против њега, нађе да су све лажне. Стога разреши преподобнога од забране, а клеветнике хтеде казнити заслужним казнама и одлучењима. Међутим, незлобиви отац Аврамије паде пред ноге епископу, молећи га са сузама да их не кажњава због њега. И не престаде молити док не умоли архијереја да опрости његовим клеветницима. А и епископ мољаше преподобнога за опроштај, говорећи: Опрости ми, слуго Христов, сагреших према теби у незнању, јер послушах злобне људе. Опрости и свима грађанима који повероваше лажним тужитељима и клеветницима, и помоли се за нас Богу, да нас помилује кишом, јер ето због тебе нас кажњава сушом, пошто те неправедно ојадисмо. – Преподобни одговори са смирењем: Ко сам ја грешни, да би се Бог због мене наљутио на кога и кажњавао? И ко сам ја, да бих умолио Господа да пошаље жедној земљи дажд? Ти се, светитељу, помоли за богоповерено ти стадо словесних оваца, а и ја сам дужан, као и остале слуге твоје, да извршујем оно што ти наређујеш.
Отпуштен од епископа, преподобни крену у свој манастир, и мољаше се путем говорећи: Господе Боже Сведржитељу, услиши молитве Твога архијереја, и свих Твојих јереја, и свих људи, и одврати гнев Твој од слугу Твојих, помилуј град и људе Твоје, Милостиви, и примивши уздахе и сузе свих који Ти се моле, излиј дажд и напој лице земље, те обрадуј људе и стоку. Господе, услиши и помилуј.
Док се он тако мољаше, и пре но што стиже у манастир, Бог пусти силан дажд који дуго падаше, све док добро не напоји земљу. Тада сви људи у граду говораху: Гле, како брзо услиши Бог молитве слуге свога Аврамија! – И сви се веома радоваху, и слављаху Бога. И тада увидеше сви да је Аврамије потпуно невин и да ништа није истина од онога што против њега изношаху клеветници и завидљивци. А и сами клеветници увидеше грех свој, и веома се постидеше, и уплашише се да их не постигне неко зло и казна због слуге Божјег, јер неки од њих изненада умреше. Бојећи се тога, остали журно одлажаху у манастир к преподобноме, и са сузама припадајући к чесним ногама његовим исповедаху своју кривицу, кајаху се и прошаху опроштај. А преподобни, опраштајући свима и молећи се за њих, поучаваше их да не поклањају вере празним речима људским, нарочито када неко рђаво говори о ближњем свом, пошто су синови људски лажљиви; и саветоваше им да никога не осуђују, и да се не друже са онима који друге осуђују.
Од тога времена преподобни Аврамије се још већма просвети благодаћу Христовом, и би као светионик који светли свима добрим делима. А невидљиви враг, ђаво са анђелима својим би посрамљен, пошто његове замке бише обелодањене и уништене трпљењем угодника Божјег.
После тога епископ Игњатије подиже у граду цркву у част Пресвете Богородице, и при њој основа манастир, у који преведе преподобног Аврамија, да би својим богонадахнутим учењем опет био на корист целоме граду. И произведе га за игумана и архимандрита тога манастира. У том манастиру преподобни проведе остале дане живота свога у великом богоугодништву, и многе упути спасењу, и епископа Игњатија испрати к Богу, и чесно тело његово погребе, па се и сам пресели из овог временског живота у вечни,[6] и настани се у нерукозданим обитељима, ушавши у радост Господа свога, коме ревносно послужи педесет година у монашком чину. Али он и од самог повоја свог бејаше верни слуга Господа Христа, служећи Му у светости и правди до последњег даха, а сада, у лику преподобних и праведних предстојећи престолу Господњу, слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме нека је и од нас слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ ПРАОТАЦА ПАТРИЈАРАХА АВРАМА, ИСАКА и ЈАКОВА
Свети праоци старозаветни патријарси Аврам, Исак и Јаков, о којима се опширно говори у Светом Писму, (1. Мојс. 11, 27-37, 35. и 46, 1-50, 24) спомињу се и у недељу Праотаца пред Божић као праведници и угодници Божји и као Христови праоци по телу (ср. Мт. 1, 1.17; 22, 32. итд.).
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА СМОЛЕНСКОГ
Брло драг ученик светог Аврамија Смоленског и усрдни подражавалац врлина свог светог наставника: кротости, смиреносги и љубави к ближњима; упокојио се око 1238. године.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АВРАМИЈА ПЕЧЕРСКОГ
Свети трудољубиви подвижник Печерски подвизавао се у четрнаестом веку. Свете мошти његове почивају у Антонијевим пештерама.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОКЛИТЕ ЧУДОТВОРКЕ
Родом из Мале Азије; ступивши у брак, наговорила свога супруга да живе као брат и сестра; и пребивајући у девству, сва се предала подвизима побожности: бавила се читањем душекорисних књига и све своје силе и напоре посвсћивала помагању ближњих. Унапред обавештена Господом о дану своје смрти, она се у миру преставила, у деветом веку. Свете мошти њене прославиле се мноштвом чудеса.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ АЛЕКСАНДРА ИКОНИЈСКОГ
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ КОРНИЛИЈА и АВРАМИЈА ПАЛЕОСТРОВСКИХ
Аврамије ученик преподобног Корнилија. Рођен у Пскову, Корнилије рано оставио свет, жељан строгог монашког живота и сурових подвига. Преко Финландије удаљио се на обале Белога мора. Странствујући кроз непролазне шуме, он ишао од села до села и проповедао Еванђеље тамошњим незнабошцима. И његова апостолска делатност би плодотворна. Стигавши до маленог острва Палија на Оњежком језеру, преподобни реши да се ту настани ради усамљеничких подвига и живљења созерцајног. Он начини колибицу, и сав се предаде пустињачком живовању. Убрзо се к њему стадоше стицати људи жељни подвижничког живота. И око његове колибе почеше ницати келије. Онда преподобни подиже храм у част и славу Рождества Богородице. Тиме би постављен почетак Палеостровском манастиру, и преподобни постаде први његов игуман. Ради што ревноснијег вршења молитвеног правила и подвига, преподобни се често повлачио у једну оближњу пештеру, и тамо се подвизавао постом и молитвом носећи на себи тешке железне вериге. Пред смрт преподобни би једне ноћи за време молитве у пештери удостојен дивне посете: њему се јави Спаситељ са крстом у рукама, и благослови преподобнога и његову обитељ. Ово чудесно јављење испуни сву душу преподобнога оца таквом сладошћу, да он одлучи не напуштати више пештеру, у којој му се Господ јавио. Зато он место себе постави за старешину обитељи свог омиљеног ученика Аврамија, предаде братији благослов, па остаде у пештери као у добровољном затвореништву. И ту он ускоро отиде ка Господу, око 1420. године.
Преподобни Аврамије би ученик и усрдни следбеник подвижничког живота преподобнога Корнилија; и много се потруди око напретка и процвата манастира. За време његовог игуманства Господ прослави оснивача обитељи преподобног Корнилија нетљеношћу његових чесних моштију: и оне бише преподобним Аврамијем и братијом свечано пренесене из пештере у саборну манастирску цркву Рождества Богородице. Преподобни пак Аврамије престави се ка Господу у почетку друге половине петнаестог века. Господ удостоји и њега венца нетљенија. А свете мошти обојице светих подвижника почивају и сада у цркви њиховог манастира.
.png)
