Житија светих за 23. август / 5. септембар - Свети свештеномученик Иринеј, епископ лионски

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети свештеномученик Иринеј, епископ лионски; Свети свештеномученик Потин, епископ лионски; Свети мученик Луп; Преподобни Евтихије и Флорентије; Свети мученик Виктор; Свети мученик Албан; Свети свештеномученик Калиник, патријарх цариградски; Свети Антоније, митрополит сардски; Преподобни Никола сикелиот; и Свети свештеномученик Иринеј, епископ сремски.

* * *

Препоручени прилог:

Празник Светог Иринеја Лионског - имендан Епископа новосадског и бачког др Иринеја

* * *

Тропар празника:

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИРИНЕЈА, епископа Лионског

Свети Иринеј, епископ Лионски, спада у најзнаменитије оце и учитеље Цркве. Живео је и подвизавао се у другом веку, посветивши сав свој живот борби са гностицизмом. Његов значај за хришћанску Цркву другога века може се сравнити са значајем светог Атанасија Великог за хришћанску Цркву четвртога века. И један и други јављају се у своме животу и раду првенствено као заштитници чистог, неповређеног црквеног учења против лажних јеретичких учења свога времена: свети Иринеј – против гностицизма, свети Атанасије – против аријанизма.

Свети Иринеј се родио у граду Смирни, у Малој Азији; од ране младости одао се темељном изучавању јелинске мудрости, и постао одличан зналац грчке поезије, философије и осталих јелинских наука. Ипак световно знање није занело младог Иринеја. Чувши за духовну мудрост, мудрост хришћанску, и почевши се упознавати с њом, он се одушеви њоме и зажеле да је свим срцем усвоји, јер осећаше спасоносност и неизмерну важност њену.

Истинама хришћанске вере млади Иринеј се најпре учио од светог Поликарпа, епископа смирнског. Свети Поликарп беше ученик светог апостола и еванђелиста Јована Богослова, који га и постави за епископа града Смирне. Као епископ он се много потруди за Цркву Христову, јер се старао не само о својој смирнској пастви, него је писао посланице и суседним црквама. По сведочанству блаженог Јеронима, Поликарп је био „вођ целе Азије у хришћанству“.

Ученик тако светог и богомудрог учитеља, Иринеј заволе душекорисно учење хришћанско више од сваке световне науке. Поставши ученик Поликарпа, свети Иринеј као да постаде ученик самога Господа Христа, јер свесрдно усвајаше умом својим истине хришћанске вере и сав се предаде на службу Богу. Пошто је свети Поликарп био ученик светог апостола и евангелиста Јована Богослова, то је предавао светоме Иринеју све оно што је сам слушао од очевидаца и слугу Христових – светих апостола.

Због свога врлинског живота и смирене Еванђелске учености свети Иринеј би рукоположен од светог Поликарпа за презвитера и послан у Галију да проповеда реч Божију. У то време у Лиону беше епископом свети Потин, који касније своју проповед Еванђеља запечати мучеништвом за Христа. Стигавши у Лион, свети Иринеј се стаде усрдно трудити, помажући светом Потину у његовим архипастирским пословима. Након неког времена у Лиону настаде жестоко гоњење на хришћане, и свети Иринеј се показао као храбар заштитник хришћана и тврд стуб Цркве. Из Лиона свети Иринеј би послан од стране епископа Потина у Рим, да однесе посланицу исповедника епископу Елевтерију.

По повратку из Рима свети Иринеј ступи на архијерејски престо светога Потина, пошто овај мученички пострада. Као архијереј, свети Иринеј мудро руковођаше своју лионску паству у тешким временима, јер многе невоље нападаху Цркву Христову: незнабожни идолопоклоници гоњаху хришћане, а безбожни јеретици стадоше стварати пометњу и раздор у Цркви Божјој. Свети Иринеј трпељиво подношаше ради имена Христова притиске и непријатности које му наношаху идолопоклоници, а против јеретика неустрашиво војеваше својом речју и својим књигама. Архипастирска делатност светог Иринеја не ограничаваше се на Лион, чије све грађане он преведе у хришћанство, него се распростираше на сву Галију. Поред тога свети Иринеј одржаваше живе везе са римском црквом и са малоазијским црквама, о чему сведоче његове посланице, упућиване тамошњим епископима.

Велику ревност показа свети Иринеј у изобличавању и оповргавању ондашњих јеретичких учења. У том циљу он написа много књига, у којима богомудро оповрже заблуде јеретика И изложи и одбрани истине хришћанске вере. Од свих његових дела најзначајније је оно под називом: „Против јереси“, или тачније: „Изобличење и оповржење лажноназванога знања“, у пет књига. Ово дело свети Иринеј поче писати на молбу једног пријатеља свог ради оповржења јереси валентинијана, који у то време беху силно раширили своје лажно учење не само у Риму него и у Галији. Затим, желећи да покаже лажност и суштину Валентинове јереси, која понавља заблуде ранијих јеретика, свети Иринеј описа старе јереси које су се биле раније појавиле и ступиле у борбу са хришћанством, са истинском хришћанском мудрошћу побијајући све заблуде јеретика и раскривајући једино спасоносно учење хришћанске Цркве. При томе руководећа мисао богомудрог оца, светог Иринеја, јесте ово: „Сваки који жели да зна истину, треба да се обрати Цркви, јер су апостоли само њој јединој саопштили божанску истину, и, као богаташ у ризницу, положили у њу све што се односи на истину. Само је Црква врата живота“.

Овакво значење Цркве, као једине непогрешиве чуварке и носитељке истинског апостолског предања, свети Иринеј заснива на томе што у Цркви стално борави Дух Свети и непрестано делају божански дарови и силе. Дух Божји, по учењу светог Иринеја, обитава у Цркви од самог њеног оснивања. Он је као живот и душа Цркве; Он је покреће и управља њоме онако као што душа покреће и управља члановима нашег тела. У Цркви је дато све, чиме се извршује наше спасење. Зато што у Цркви стално и непосредно борави Дух Божји, Црква никада не може погрешити или пасти у заблуду. Отуда божанска истина, предата јој усмено или писмено од светих апостола, остаће свагда у њој једна и иста, онако чиста и божанствена каква је била и при апостолима, јер један и исти Дух Свети делао је и у апостолима, дела и сада у Цркви – у лицу њихових прејемника. Прејемство апостолског звања чува се у Цркви свуда и непрекидно, а уједно с њим чува се и апостолско предање у његовом чистом и неповређеном виду. Уопште, вели свети Иринеј, Црква, иако расејана по целоме свету, чува свуда једно и исто учење присутношћу у њој једног и истог Духа Божјег и непрекидношћу у њој једног и истог звања апостолског. Она подједнако верује, имајући као једну душу и једно срце; подједнако проповеда, учи и предаје, имајући као једна уста. Подједнако верују и имају једно и исто предање цркве и у Германији, и у Шпанији, и у Галији, и на Истоку, у Египту и Либији. Као што је сунце једно и исто у целоме свету, тако и проповед истине сија и све просвећује једна и иста у целој Цркви.

Тако учећи и упућујући све, свети Иринеј спасе многе од незнабожачког идолопоклонства и од јеретичких заблуда; многе хришћане он настави на пут спасења, а неке укрепи на мученички подвиг. Напослетку и сам пострада за име Христово у време цара Севира њему би одсечена глава. И тако свети Иринеј прими славни венац мучеништва у царству Господа нашег Исуса Христа.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПОТИНА, епископа Лионског

Свети Поликарп посла светог Потина из Мале Азије у Галију на проповед Еванђеља. Тамо он постаде први епископ Лионски, и преведе много незнабожаца у хришћанство. За време гоњења хришћана 177. године и свети Потин би изведен на суд; управо донет на рукама, јер беше стар 90 година. „Ко је Бог хришћански?“ упита га проконсул. „Узнаћеш, ако се удостојиш тога“, одговори му старац Потин. Незнабошци навалише на њега са штаповима и камењем, и тукоше га без милости. Бачен у тамницу свети Потин сконча од убоја после два дана, и пресели се у царство небеско.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛУПА

Свети Луп живљаше у време цара Аврелијана и бејаше роб у неког господара, али слободан у Христу Господу, у кога он верова. Испунивши се божанске ревности, свети Луп разби бездахне јелинске идоле, а друге побаца у дубину морску. Видевши то, незнабожни идолопоклоници се страховито разјарише, па са исуканим мачевима полетеше на Лупа да га на комаде исеку, али се избезумише и стадоше један другога сећи. Међутим свети Луп, стојећи усред њих, проповедаше им реч Божију, пун вере, мудрости и благодати Божије. И поред свих напора, незнабошци га не могаху ухватити, јер их спречаваше сила Христова, која им чак не допушташе ни да се приближе мученику Христовом. Стога незнабошци, стојећи издалека, затегоше лукове своје и почеше пуштати стреле на светитеља, но уместо мученика они стрелама рањаваху један другога; Међутим свети Луп, стојећи између њих као нишан за стрељање, не само не би устрељен него ни рањен. А пошто мученик Христов још не беше крштен и жуђаше за светим крштењем, то да не би некрштен умро од руку мучитеља, он се помоли Богу о томе, и одмах се с неба изли вода на њега. На тај начин свети мученик Христов прими свише божанствено крштење, док то сви незнабошци посматраху и чуђаху се.

После тога свети Луп добровољно предаде себе, као безазлено јагње, на заклање у руке незнабошцима, а они га одведоше к игемону. Игемон најпре покуша да ласкама наговори верног слугу Христовог да одступи од Господа свога и да се поклони идолима. Али пошто не успе да саблазни светитеља, игемон нареди да мученика непоштедно бију моткама. После тога игемон стављаше светитеља на разне љуте муке, па пошто ни на тај начин не могаше савладати непобедивог војника Христовог, он га осуди на посечење мачем.

И тако свети мученик Луп, приклонивши под мач главу своју, положи душу своју за Христа, Господа свог, и би од верних чесно сахрањен. Од гроба пак његовог даваху се исцељења од свих недуга и болести, светим молитвама његовим а благодаћу Гоепода нашег Исуса Христа.

* * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЕВТИХИЈА и ФЛОРЕНТИЈА

У Нурсијској области живљаху заједно у пустињачкој усамљености два мужа у светом монашком лику; једном беше име Евтихије а другоме Флорентије. Евтихије, загреван топлотом духовне ревности, стараше се не само о своме спассњу него се брињаше и о спасењу других, и труђаше се да својим душекорисним поукама и саветима многе душе приведе к Богу; а Флорентије, у простоти својој, гледаше само себе, проводећи живот свој у молитвама.

Недалеко од обиталишта ових преподобних отаца налажаше се манастир. Догоди се да у том манастиру умре ава, и монаси скупа дођоше к Евтихију и умолише га да им буде ава у њиховом манастиру. Одазвавши се њиховим молбама Евтихије оде к њима и прими управу манастира, а друга свог Флорентија остави да се сам подвизава на том усамљеничком месту, да не би опустела мала црква коју они онде имађаху.

Оставши сам Флорентије се стаде молити свемоћноме Богу да му помогне, да се може несметано подвизавати на том усамљеном месту. И једнога дана излазећи из цркве по обављеним уобичајеним молитвама, Флорентије угледа пред вратима медведа који стајаше погнуте главе к земљи и ничим не испољаваше своју зверску нарав, него напротив кротошћу својом показиваше да је послан од Бога к њему да му служи и ради. Разумевши то слуга Божји Флорентије захвали Богу што му је послао таквог сажитеља. И пошто преподобни имађаше крај своје келије пет оваца и не беше никога да му их пасе и чува, то он нареди медведу рекавши му: Иди, и стерај ове овце на пашу, и паси их; а у дванаест сати врати се заједно с њима.

И стаде звер свагда радити то, пошто му беше наложено да се стара о овцама и да чобанује; и он, који је био навикао да се храни месом раскидајући лов, гладан пасијаше овце савлађујући своју зверску природу. А када је човек Божји хтео да се пости до три сата по подне, он је наређивао медведу да се врати са овцама у тај сат; и звер је тако поступао. Када пак није имао намеру да се пости до три сата по подне него је желео да узме храну у дванаест сати у подне, медвед се онда враћао у тај сат у подне. Једном речју, звер се повињаваше сваком наређењу човека Божјег, и ни у чему не погреши; јер никада не дође у три сата када му беше наређено да дође у дванаест, нити дође у дванаест када му беше наређено да дође у три. Јер тога звера кога потчини угоднику Своме, сам Бог уразуми и научи да разуме старчево наређење и да извршује вољу његову. И пошто тај звер дуго време тако служаше старцу, стаде се по целој земљи тој ширити слава о човеку Божјем Флорентију, јер се сви дивљаху томе чуду: да звер пасе овце служећи старцу.

Међутим древни враг ђаво подстаче неке на завист; јер ђаво када види да добри људи сијају славом, тада он уловљује завишћу оне који су покварени по нарави и животу и вуче их у погибао. Тако, натуткани ђаволом, четири монаха блаженог Евтихија веома позавидеше Флорентију, пошто учитељ њихов не чињаше чудеса, док се Флорентије, остављен њиховим учитељем сам у пустињској келији, толико слави због чудотворства. И ови завидљивци, ухвативши заседу на месту где медвед изгоњаше овце на пашу, убише медведа. Пошто се медвед не врати к старцу у сат у који му беше наређено да се врати, старац се узнемири. Почекавши до вечера и видевши да се звер не враћа с овцама, старац стаде туговати што му се не врати медвед, кога он из простоте беше навикао називати братом.

Сутрадан изјутра преподобни Флорентије крену у поље да тражи медведа и овце; и нашавши медведа убијена, он се веома ожалости. Но пошто марљиво испита он дознаде ко је убио медведа, и стаде плакати не толико због погибије медведа колико због душегубне злобе она четири брата; и горко ридаше старац. А када ава Евтихије сазнаде за жалост и тугу преподобног Флорентија, он га позва к себи и поче га тешити. Тада човек Божји, обузет великим болом, рече пред лицем аве: Надам се на свемогућег Бога, да ће они који су убили медведа који им није учинио никакво зло, добити још у овом животу на очиглед свих казну од Господа. – Чим то угодник Божји изрече, одмах за речима његовим следова и само дело: јер она четири монаха бише изненада поражени од Бога страшном губом, те им иструлеше сви удови, и они умреше у тој болести.

Пошто се ово догоди, човека Божјег Флорентија спопаде велики страх што прокле ону браћу, и целог живота свог не преста кукати због те братије, а себе називаше најсвирепијим убицом њиховим. Ово пак учини свемогући Бог да се овај прост и врлински човек не би никада више усудио, када је увређен, проклети икога устима својим.

Овај богоугодни муж учини и другу чудесну ствар. Када се глас о њему пронесе свуда, к њему дође издалека један ђакон, да се удостоји његових молитава и благослова. Угледавши око келије преподобнога огромно мноштво змија и разних гмизаваца, ђакон се страховито препаде и повика рекавши: Слуго Божји, помоли се за мене! – У том часу ваздух беше чист и небо ведро, пошто сунце грејаше. Изишавши из келије, преподобни Флорентије подиже очи и руке к небу и стаде се молити, да Господ отера одатле те гадове на који хоће начин. И одмах загрме гром и сину муња, те поби све змије што се налажаху на том месту. Угледавши побијене змије, човек Божји Флорентије опет погледа у небо и рече: Ето, Господе, побио си ове змије, али ко ће их уклонити одавде? – И одмах после ових његових речи долете онолико птица колико бејаше убијених змија; и свака птица узе по једну змију, однесе је далеко и баци, те се на тај начин очисти од змија место на коме преподобни живљаше.

Пошто све дане живота свог проведе у великом богоугодништву, свети Флорентије пређе у живот бесконачни. Такође и преподобни ава Евтихије, пошто је много година пасао поверено му стадо, и многе упутио на пут небеског царства, и многе руководио у спасењу, престави се ка Господу. И он који за живота свог није чинио чудеса, показа се чудотворац по престављењу свом, пошто Господ прослави слугу Свога: јер од одеће његове што остаде после смрти његове, даваху се исцељења болесницима који страдаху од разних болести. И када је бивало бездождије и велика суша, тада су се људи тога краја сабирали, узимали одећу преподобног Евтихија, односили је у Цркву пред Господа, вршили молепствије, пролазили са њом кроз села, њиве и баште, и одмах је Господ давао кишу, која је богато напајала земљу. Ово јасно показује како је велику силу богоугодних врлина имала за живота на земљи унутра у себи душа онога, чија спољашња одећа, доношена пред Господа, одврађаше гњев Господњи.

Тако се Бог у оба ова угодника Своја прослављаше тада чудесима, и сада се њих ради прославља од нас слугу Својих, и биће прослављан у бесконачне векове. Амин.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВИКТОРА

Свети мученик Виктор пострада у Марсељу у трећем столећу. После љутих мука би бачен у тамницу, где обрати стражаре у веру Христову. Распет на крсту скончао.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛБАНА

Свети Албан беше племић енглески. Он у време гоњења сакри у своме дому једног хришћанског свештеника, и овај га поучи вери у Христа. Тада Албан даде своје одело свештенику, а он се обуче као свештеник, па отиде и предаде се мучитељима. Осуђен на смрт, он и свога џелата приволе вери Христовој.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КАЛИНИКА, патријарха Цариградског

Најпре био презвитер при цркви Влахерни; под царем Јустинијаном II, године 693, постао патријарх Цариградски. За своју непоколебљиву ревност о Цркви Божјој, јер није хтео да благослови рушење једног храма у Цариграду (Богородичиног митрополитског храма), он примио мучеништво од споменутог цара: светог Калиника најпре мучише, па га онда послаше у Рим, и тамо зазидаше у камени зид; када после 40. дана развалише зид, светог Калиника нађоше још жива, али након четири дана он сконча. Свето тело његово би погребено у Риму (око 705. године), у цркви Светих Апостола Петра и Павла.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА, митрополита Сардског

Овај свети епископ града Сарда (у Малој Азији) живљаше у време патријарха Цариградског Николаја Мистика (912-925. г.), који му и пријатељска писма писаше. Спомиње се у Синајском рукописном минеју број 631 (из 10-11. века), где има заједнички канон са светим мучеником Лупом, напред споменутим.

* * *