Житија светих за 30. август / 12. септембар - Сабор светих српских просветитеља и учитеља

На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Сабор светих српских просветитеља и учитеља; Свети Александар, Јован и Павле цариградски; Преподобни Христофор; Преподобни Фантин; Преподобни Александар свирски; Свети мученици тивејски; Свети мученици Мелитински; Свети свештеномученици Филикс, Фуртунијан, Септимин и Јануарије; Свети Евлалије; Преподобни Сармат; Преподобна Вриена; Преподобни Филакс; и спомен преноса моштију Светог Александра Невског.

* * *

Препоручена емисија:

Емисија о богослужбеним особеностима празника светих српских просветитеља и учитеља

* * *

Стихира празника:

САБОР СВЕТИХ СРПСКИХ ПРОСВЕТИТЕЉА И УЧИТЕЉА

Овога дана спомињу се не сви српски светитељи уопште него само неколико архиепископа и патријараха, и то: Свети Сава, први српски архиепископ, назван равноапостолним; Арсеније, наследник светога Саве, велики јерарх и чудотворац; Сава II, син првовенчаног краља Стефана, живео у Јерусалиму подуже време, назива се „сличан Мојсију у кротости“ (Србљак); Никодим, подвизавао се у Светој Гори и био игуман Хиландарски, потом архиепископ „све српске и поморске земље“; Јоаникије, најпре архиепископ а од 1346. године патријарх, преминуо 1349. године; Јефрем, подвижник, изабран преко своје воље за патријарха у време кнеза Лазара 1376. године, и крунисао Лазара, потом се отказао престола патријаршијског и повукао се у самоћу; Спиридон, наследник Јефремов, скончао 1388. године; Макарије обновио многе старе задужбине, штампао црквене књиге у Скадру, Венецији, Београду и на другим местима, подигао чувену трапезарију при Пећском манастиру, и много урадио на унапређењу цркве уз припомоћ свога брата, великог везира Мустафе (Мехмеда) Соколовића, упокојио се 1574. године; Гаврило, по роду племић од Рајића, учествовао на Московском сабору при патријарху Никону, због чега буде од Турака исјазаван за велеиздају и обешен 1656. године. Уз ове још се помињу Евстатије, Јаков, Данило, Сава III, Григорије (епископ Рашки), Кирило (патријарх), Јован, Максим и Никон. Многи од њих подвизавали су се у Светој Гори, но сви беху „раби блази и вјерни, добри же дјелателије винограда Господња“.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ: АЛЕКСАНДРА, ЈОВАНА и ПАВЛА, патријараха Цариградских

Свети Александар бејаше хороепископ при светом Митрофан, првом патријарху цариградском, украшен свима врлинама. Када се у Никеји сабра Први Васељенски Сабор светих отаца, патријарх Митрофан, пошто због престарелости и болести не могаше сам ићи, посла овог поборника благочешћа Александра. Као заменик и представник патријарха у Сабору, Александар се са великом ревношћу бораше за православну веру против злочестивог Арија. Када се заседање Сабора заврши, и Александар беше на повратном путу из Никеје у Цариград, блаженом Митрофану јави се анђео Господњи, јављајући му да му је крај близу и наређујући му да за патријарха после себе одреди Александра. Анђео рече Митрофану: Кроз десет дана ти ћеш добити венац од Бога, а престо патријаршијски нека после тебе прими твој саслужитељ Александар.

Благочестиви цар Константин Велики, са многим оцима дође у посету свјатјејшем патријарху Митрофану, који болестан лежаше на самртничком одру. И када га Константин упита, коме би он благословио предати патријаршиски престо после свога престављења, свети Митрофан одговори: Господ ми откри да после мене престо прими мој саслужитељ Александар, ваистину достојан избрања и дара Духа Светога.

Тако и би. Јер када свети Митрофан отиде ка Господу, Александар би постављен за патријарха цариградског. Он ревносно пасијаше словесно стадо Христово, одгонећи вукове – јеретике и јелине, јер он имађаше велику борбу не само са аријанцима него и са јелинским философима.

Једном неки од јелинских философа приступивши к цару, усудише се изобличавати патријарха Александра што је одбацио древну веру отаца, и законе римске и грчке, а примио неку нову веру и нове законе, што ће бити, говораху они, не на утврђење него на разорење царства. И философи мољаху цара да им допусти имати препирку о вери са епископом Александром. Цар допусти да буде препирка. А светитељ Божји Александар, ма да не беше обучен јелинској философији, ипак, пун Духа Светога, не одби препирку. Философи се скупише у великом броју и изјавише жељу да сви воде препирку са хришћанским епископом, онда их светитељ замоли да из своје средине изаберу најмудријег и најречитијег философа који ће водити препирку, а да остали слушају. Јер је немогуће, говораше свети Александар; да један човек одговара свима вама када будете викали и грајали. – Философи онда изабраше између себе једнога, кога сматраху за најмудријег, и представише га светитељу, а сами се припремише да слушају пажљиво. Отпочињући препирку, свјатјејши патријарх Александар рече томе философу: У име Господа мога Исуса Христа наређујем ти да умукнеш! – И одмах се философу одузе језик и он постаде нем, те не могаше проговорити ни речи. Видећи то, сав скуп философа се препаде и постиде, те једни од њих са стидом побегоше, а други у Христа повероваше. Онемели пак философ помоћу знакова објасни да признаје како своју заблуду тако и истинитост хришћанске вере; онда припаде к ногама светитељу; и одреши му се језик од немила; и он стаде громко славити Христа; и би крштен са осталим пријатељима својим. – Томе се обрадова цар и сви верни, и сви прославише Бога који дарова тако чудесну силу угоднику Своме.

Овај свети Александар потом молитвом својом умртви и злочестивог Арија. Јер јеретик Арије, неколико година после Првог Васељенског Сабора, позван у Цариград, препредено превари благочестивог цара Константина, када га овај упита, да ли верује онако како утврдише веровати свети оци на Сабору у Никеји? А Арије, имајући у недрима својим хартију на којој беше исписано јеретичко зловерје његово, ударајући себе по прсима рече: Тако верујем! – На тај начин овај јеретик привидно и преварно изрази сагласност са вером утврђеном у Никеји, док у уму свом он говораше да верује онако како је руком својом написао на хартији што је у недрима његовим. И кунијаше се пред царем да „тако верује“.

Не знајући какво је лукавство посреди, цар поверова Аријевим речима, и посла Арија к свјатјејшему патријарху Александру, наређујући му да прими у црквену заједницу Арија као православног. При томе би одређена и недеља, као дан у који је Арије имао бити уведен у храм ради општења са вернима. Но свети Александар одбијаше да Арија прими у црквену заједницу, као оснивача јереси. Међутим субота пролажаше и недеља се примицаше. И те ноћи уочи недеље архијереј Божји баци се у олтару пред престолом на молитву, са сузама молећи Бога да му одмах узме душу из тела, да не би дочекао дан у који ће Арије приступити црквеној заједници и причешћу Светим Тајнама; или да сажаливши се на Цркву Своју, истреби Арија са земље живих.

Тако се свети Александар сву ноћ мољаше Богу. А кад свану и приближи се време свете литургије, Арије са великом гордошћу крену из царских палата, окружен царским великодостојницима, присталицама његове јереси, и мноштвом оружника. А кад се Арије приближи месту званом „Константинов трг“, где стајаше стуб са царевим кипом, Арија обузе страх од гриже савести, и од тог страха потера га нужда, и он стаде тражити неко заклоњено место. Недалеко одатле налазио се народни нужник; Арије уђе у њега, али га изненада спопадоше силни болови у стомаку, и препуче му утроба, као у Јуде, те му сва црева испадоше. И тако бедно издахну јеретик, изригнувши горко душу своју. А они што стајаху споља и чекаху да Арије изађе, видећи да га дуго нема, уђоше код њега и нађоше га мртва где лежи у гноју и крви. И одмах се пронесе по целоме граду вест о ужасној изненадној смрти јеретика Арија. И јеретици се силно постидеше, а православни се радоваху што Христос, истинити Бог, одмазди Своме непријатељу и хулнику. Нарочито свјатјејши патријарх Александар узношаше благодарност Христу Богу што се сажали на Цркву Своју и спасе је од оног опаког вука. И благочестиви цар Константин, дознавши за такву смрт Аријеву, веома се учврсти у благочестивој вери, и све до смрти своје штићаше догмате Никејског сабора.

Такву силу пред Богом имађаше праведна молитва великог архијереја Божјег Александра. Као оштар мач она умртви непријатеља Божјег и достави славље Цркви православној. То касније спомену и свети Григорије Богослов у својој речи Цариграђанима, похвално се изражавајући о Александру, говорећи овако: Истину ћу вам рећи, јер сте ученици славног Александра, великог поборника и проповедника Свете Тројице, који и речју и делом одагна јеретичку заблуду. Ви се сећате његове равноапостолске молитве, којом он оснивача и руководиоца безбожја уништи на месту, које заслуживаше најбезбожнији језик, да срамоту срамотом освети, и да срамном смрћу, потпуно заслуженом, вечито буде изобличено смртоносно зло јеретиштва, које погуби многе душе.

Ову реч свети Григорије говори у похвалу светог Александра а на посрамљење злочестивог Арија, споменувши Александровом молитвом изазвану срамну смрт Аријеву у нечистом месту: јер као што Арије срамоћаше Сина Божија, хулећи Његово Божанство, равномоћно и савечно Богу Оцу, тако и сам доживе срамоту – бешчесну смрт; на тај начин срамотом би одмаждена срамота.

Пасући Цркву Христову много година, свети Александар достиже дубоку старост. И када беше на самрти, словесне овце окружише одар свога пастира и питаху га: Оче, коме остављаш нас, децу своју? Кога нам постављаш место себе, који би, идући твојим стопама, управљао Црквом мудро? – А он, указавши на два чесна мужа, на Павла презвитера и на Македонија ђакона, рече: Ако хоћете да имате пастира мудрог и украшеног врлинама, онда изаберите себи Павла; а ако желите да имате пастира само благообразног и спољашњом лепотом украшеног, онда изаберите Македонија. – Рекавши то свјатјејши патријарх Александар се престави ка Господу, имајући деведесет и осам година од свога рођења. После њега престо прими свети Павле, први патријарх цариградски са овим именом; његов спомен празнује се шестога новембра.

Свети Јован, прозван Кападокс, јер беше родом из Кападокије, прими престо цариградског патријарштва после неправоверног Тимотеј, при крају царовања Анастасија јеретик. Он би изабран против своје воље, јер није желео тако високи чин, и би узведен на патријаршиски престо више правоверним народом него царском влашћу. И неимађаше мира од злочестивога цара Анастасија до дана смрти његове, јер га Анастасије ненавиђаше и гоњаше. Јер овај цар припадаше јереси псевдопатријарха антиохијског Севера, противника Четвртог Васељенског Сабора светих отаца у Халкидону. Овај јеретик Север, следећи учење Диоскора и Евтихија, одлучених на том Сабору и преданих анатеми, признаваше само једну природу у Лицу Господа нашег Исуса Христа; он тврђаше да су се Бог Слово и тело при оваплоћењу слили у једну природу, а не признаваше да у једном Лицу Христовом постоје две природе, као што свети оци научише веровати и као што и сада догматујући Црква пева: Будући Бог по природи, и нас ради поставши човек по природи, Он се не раздељује у два лица, него се познаје у двема природама које су несливене Овај злоумни противник православља лудост тврђаше, као да је Божанство Свете Тројице страдало на крсту заједно са човечанством Христовим; и због тога се усуђиваше Трисветоме додавати речи: „распнијсја за ни, помилуј нас“.

Од овог бедног Севера поникла је јерес акефалита, тојест безглавих, тако названих зато што нису признавали власт епископа православних који старешинују над црквама, као што глава старешинује над осталим удовима, него је сваки од њих сматрао себе за старешину и учитеља, по умовању своје безумне главе. Када изумреше неправоверни епископи и презвитери који се држаху овог лажног учења, међу овим јеретицима није се вршило по прописаном црквеном чину ни крштење, ни божанствена литургија; а причешћиваху се они издавна спремљеним и чуваним агнецом Тсла Христова, сабирајући се у дане свете Пасхе и ломећи агнец на најситније делиће. И тада сваки од ових јеретика измишљаше себи веру какву је хтео; и самовољно присвајајући себи власт учитељства, они учаху и друге своме лажном учењу. Стога се од ових јеретика расплодише многе друге јереси, једна другој супротне. О овим јеретицима грчки црквени историчар Никифор Калист, у осамнаестој књизи, у глави четрдесет петој, пише: У такве јеретике спадаше злочестиви цар Анастасије и смућиваше много Цркву Божју, прогонећи православне архијереје са њихових престола. Овај цар намисли да на сваки начин прогна и новопостављеног патријарха цариградског, овог светог Јована, али казна Божја постиже јеретика и прекину му живот грозном смрћу.

Није излишно споменути овде и о смрти овог злог цара, која се догоди на следећи начин. Овај цар, на неколико дана пред своју погибију, виде у сну неког страшног човека који као Судија сеђаше на високом престолу у слави, коме многи предстојаху. Тај Судија држаше у руци Својој књигу, коју отворивши нађе у њој име цара Анастасија, и показавши то цару Анастасију рече: „Ја сам хтео да ти дозволим да поживиш још доста времена, али због зловерја твог ја ћу избрисати из живота твог четрнаест година“. Рекавши то Судија избриса записано у књизи. А цар, тргнувши се из сна сав цептећи, дозва једног од највернијих саветника својих, по имену Аманта, свог једномишљеника у јереси и у свима залима, и с тугом му исприча своје сновиђење. Чувши то, Амант се препаде и рече: Ове ноћи и ја имађах страшно виђење: учини ми се као да стојим пред царским лицем твојим и служим ти; и гле, нека огромна свиња притрча, дохвати ме за горњу хаљину, обори ме на земљу и поједе.

Испричавши један другоме тако страшне снове, и због тога обузети ужасом, они позваше неког врача, по имену Прокла и изложише му своје снове, да би их протумачио. Он им рече да ће обојица ускоро умрети. И стварно, после не много дана у царев дворац удари гром и уби цара. И тако зли цар погибе злом смрћу.

По погибији цара Анастасија на престо царски би изабран Јусти, човек благочестив и праведан. А Амант и с њим други покварени људи, сарадници Анастасијеви у његовим злим делима и гонитељи Цркве, по праведном суду бише предани смрти. И тако се на Анастасију и на Аманту збише њихова сновиђења. После погибије ових непријатеља Цркве, наступише мир и спокојство у Цркви Христовој и међу њеним пастирима. Свјатјејши патријарх заједно са новоизабраним благочестивим царем Јустином и са свим правоверним народом, радосни због ослобођења Цркве свете из ропства насилничког, узнеше благодарне молитве. Ускоро после тога патријарх сазва четрдесет најближих епископа на помесни сабор, који предаде анатеми Севера, лжепатријарха антиохијског, и све његове једномишљенике, а потврди и прослави Четврти Васељенски Сабор, Халкидонски. Остале дане живота свог свети Јован проведе у миру црквеном, ревносно пасући поверено му стадо и угађајући Богу. Провевши на престолу три године, свети патријарх Јован отиде ка Господу.

Свети Павле, данас празновани, четврти цариградски патријарх тог имена, беше родом са Кипра. Патријаршиски престо он прими после Никите, јеретика иконоборца, за царовања Лава сина Копронимова. О овом светом Павлу пише се у Житију светог Тарасија. Павле бејаше муж врлински и благочестив, али бојажљив: јер, видећи велика насиља која злочестиви цар чињаше многим правовернима због светих икона, он тајаше своје благочешће и општаше с јеретицима, иако против своје воље. По смрти пак овог зловерног цара он хтеде васпоставити побожно клањање светим иконама, али не могаде, пошто не имађаше помоћника; међутим иконоборство се силно учврсти у целоме граду, и у околним покрајинама. Због тога Павле беше веома ожалошћен; и видећи да се не може надати успеху, он намисли да остави патријаршиски престо, на коме проведе не више од четири године; и разболевши се, он тајно отиде из патријарашког дома у манастир светога Флора, где прими на себе свету схиму.

О томе се убрзо свуда сазнаде, и сви се веома чуђаху. Царица Ирина се ожалости што је патријарх учинио то не обавестивши никога. И она оде к њему са сином, царем Константином, и упита га: Оче, што си то урадио и са ког разлога? – Павле јој одговори: Да примим овај свети схимнички образ побуди ме моја болест и очекивање блиске смрти; а да оставим патријаршиски престо највише ме побуди црквена смутња и неред; јер Црква страда од иконоборачке јереси; од дугог злог умовања јеретика Црква доби страховиту рану, и ја бедник већ сам трипут руком својом и потписом одобравао ту јерес; ја не само нисам избегао замке зловерја, него сам се и језиком и руком уплео у њих, због чега се сада силно кајем; но више свега ми неизмерно тишти и мучи душу то, што све земље, потчињене вашој власти, држећи православно исповедање вере, пребивајући и веселећи се у православном учењу, туђе се наше Цркве и нас као туђе овце одгоне од себе као од Христова стада. Ето, због тога не желим да будем пастир јеретичком скупу, и више волим боравити у гробу него подлежати анатеми светих четири престола апостолских. Али пошто Бог даде власт скиптра у руке ваше, да царску бригу водите о хришћанском стаду у поднебесју, немојте превидети тугу Матере ваше – Цркве, нити је оставити и надаље у неутешној тузи, него се на све могуће начине постарајте, да она опет добије своје пређашње благољепије. Не допуштајте више одвратној јереси да попут свиње која је изашла из шуме пустоши и уништава виноград Христов у време вашег благоверног царовања, и да га загађује безбожним умовањем. Ви имате искусног радника који може обрадити грозд истинског исповедања; изгњечивши грозд у божанственој каци једине Цркве, овај ће радник напунити чашу премудрости и спремити побожном народу пиће православног умовања. – Упиташе га: Оче, о коме то говориш? – Он одговори: Говорим о Тарасију, првом саветнику вашем царском; знам да је достојан бити управитељем Цркве, јер је моћан жезлом разума свог одагнати лажно учење јеретичко, и мудро напасати словесно стадо Христово и сабрати га у један тор правоверја.

Чувши такве речи од патријарха Павла, благочестива Ирина и њен син цар Константин, отидоше тужни. А Павле, обраћајући се неким великашима који остадоше код њега, рече: О, да нисам никада седео на том престолу када Црква насиљем би сметена и од васељенских престола проклета! Ако се не сазове Седми Васељенски Сабор и иконоборачка јерес не буде осуђена, ви не можете бити спасени. – Великаши га упиташе: А зашто ти при постављењу свом за патријарха даде писмено одобрење иконоборству? – Павле одговори: Зато сада примих на себе покајање што тада дадох то одобрење, и бојим се да ме Бог не казни што тада из страха ћутах и не говорах вам истину. Сада пак кајем се, и кажем да вам нема наде на спасење, ако у тој јереси останете.

Након не много дана после тога патријарх Павле упокоји се у миру. Од тада грађани у Цариграду почеше слободно и без страха разговарати и препирати се са јеретицима о светим иконама, у чију заштиту нико није смео отворити уста од времена Лава Исавријанца па све до тада.

Дознавши све ово о сада празнованим трима светитељима: Александру, Јовану и Павлу, прославимо Једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ХРИСТОФОРА

О овом преподобном Христофору Јован и Софроније, писци књиге „Лимонар“ пишу следеће: Када бејасмо у Александрији ми одосмо к ави Теодулу који се налажаше у Светој Софији што је у Фарани; и старац нам исприча, говорећи: У киновији преподобног оца нашег Теодосија, која се налази у пустињи светог Христовог града Јерусалима, ја се постригох у монаштво, и тамо сретох великога старца, по имену Христофора, родом Римљанина. Једнога дана ја му се поклоних, говорећи: Покажи љубав, оче, па ми испричај какве си подвиге имао од дана младости своје. – Пошто га дуго и веома усрдно мољах, старац увиде да ја то чиним ради душевне користи, па ми стаде причати о себи овако:

Када се одрекох света, чедо, ја имађах велику љубав и усрђе к монашком подвигу: дању сам обављао послушања, а касно увече одлазио сам у пештеру, у којој су раније имали обичај молити се преподобни Теодосије и остали свети оци. Улазећи у пештеру, ја сам правио сто метанија, и на свакој степеници падао ничице пред Богом; а степеница има осамдесет. Ушавши у пештеру, ја сам остајао у њој молећи се, док не би ударило клепало за јутарње богослужење; и тада сам излазио из пештере и одлазио у цркву.

У таквом подвигу проведох једанаест година, никада не мењајући ово правило, подвизавајући се с великим пошћењем и чувањем помисли, трудећи се телом у послушањима која су ми налагана, и трпећи сваку оскудицу због сиромаштвољубља мог. Но једне ноћи, када дошавши к пештери обавих по обичају моја коленопреклона мољења на степеницама, и стигох до последње степенице, ја стадох: неочекивано се нађох у екстази, у заносу, и угледах сву пештеру пуну кандила, од којих једна гораху а друга не. Видех такође и два светлолика човека у белим хаљинама, који хођаху и удешаваху кандила, и ја их упитах: Зашто сте поставили овде та кандила, те не могу од њих да уђем и да се помолим? – Они ми одговорише: Ово су кандила отаца који се труде Богу. – А ја их онда упитах: Зашто једна кандила горе а друга не горе? – Они ми одговорише: Који усрдно служе Господу упалише кандила своја, а лењивци не упалише. – Ја им се онда поново обратих: Имајте љубави па ми кажите: гори ли моје кандило или не? – Они ми одговорише: Труди се и моли се, па ћемо га упалити. – А ја рекох: Ја се свагда молим, и ништа друго до овог времена не радих.

После ових речи ја дођох к себи и више никога не видех. Онда рекох себи: О Христофоре! потребни су ти велики трудови, да би упалио своје кандило! – И сутрадан ујутру ја изиђох из свог манастира и кренух на Синајску гору, не поневши ништа са собом сем одеће која беше на мени. И пошто проведох педесет година на Синајској гори у многим трудовима и подвизима, к мени дође глас који ми говораше: „Христофоре“, иди у свој манастир у коме си се раније подвизавао, да се тамо упокојиш са оцима својим“. – Испричавши то о себи, преподобни Христофор поживе после тога мало, па предаде свету душу своју у руке Божије.

Опет тај исти ава Теодул исприча нам, веле Јован и Софроније, о истом оцу Христофору да једном приликом, пре свог престављења, преподобни Христофор каза ово: Једнога дана изиђох из манастира свог у свети град Јерусалим да се поклоним и целивам животворни Крст Господњи. И када бих тамо и поклоних се, излазећи ја видех неког брата који стајаше на вратима сред црквене порте, па нити улажаше нити излажаше. А видех и два гаврана који без страха лећаху испред његовог лица, налећући крилима својим на лице његово, и не даваху му да уђе. Ја познах да су ти гаврани – демони, и рекох том брату: „Кажи ми, брате, због чега стојиш насред врата, и не улазиш?“ Он ми одговори: „Прости ми, оче, опхрвали ме помисли; један ми помисао вели: иди и поклони се чесноме Крсту и целивај га; а други ми вели: не, немој! него најпре иди и сврши посао свој, па ћеш другом приликом доћи и поклонити се“. Чувши то, ја узех тог брата за руку и уведох у цркву, и тог часа ишчезоше она два гаврана; и предложих брату том, те се поклони часноме Крсту и светоме Гробу Господњем, па га отпустих с миром.

Ово ми исприча преподобни Христофор, рече Теодул, пошто беше видео да се много бавим манастирским пословима а мало ревнујем за молитву, да бих на тај начин сазнао: да прво треба свршавати духовне послове, па онда телесне.

Чувши ово, блажени оци Јован и Софроније записаше то на корист онима који читају и онима који слушају, а у славу Христа Бога нашег.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФАНТИНА

Преподобни Фантин родио се у Калабрији у Италији, син Георгија и Вриене. Из детињства он посвети себе Богу. У десетој својој години он би дат у манастир, и примивши монашки постриг он упражњаваше сваку врлину. Пошто постаде искусан вршилац заповести Божјих, он би удостојен божанских откривења. Ходећи по пустињама и горама, он по двадесет дана провођаше без хране, и четири године проведе потпуно наг. Многа зла и невоље доживе преподобни када Сарацени разбојнички упадоше у Италију и пустошаху крајеве њене. Шездесет година трпељиво подносећи та искушења, блажени Фантин напослетку узе два своја ученика, Виталија и Никифора, и отпутова с њима у Пелопонез. Бавећи се дуго време у Коринту, он постаде многима узрок спасења. После тога он оде у Атипу, где се помоли у храму Пресвете Богородице. Затим отпутова у Ларису, где подуже време проживе код гроба светог Ахила. Након тога он се упути у Солун. У Солуну се он срео са преп. Атанасијем Атонским и чувеним подвижником Павлом Ксиропотамским, који, како је сам говорио, „као светеоник обасјавају сада пустињу“. Тамо се он осам година наслађивао чудесима од моштију светог великомученика Димитрија, држећи се свог уобичајеног правила уздржања, и упокоји се у дубокој старости, отишавши к своме многожељеноме Господу. Његов ученик Никифор, по заповести коју прими од Господа још у Калабрији, оде после Фантиновог престављења преп. Атанасију у Велику Лавру Атонску, где се упокоји у миру. Његове свете мошти испуштаху благоухани мирис. (Преп. Фантин се празнује и 14. новембра).

* * *

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АЛЕКСАНДРА СВИРСКОГ

Блажени Александар родио се петнаестог маја 1448. године у области Великог Новгорода у селу Мандери, у близини Островског манастира Ваведења Пресвете Богородице. Он се родио од оца Стефана и матере Василисе по неком јављењу Божје силе, и би освећен светим крштењем. Када стиже за школу, родитељи га дадоше да учи Божанско Писмо. Но док другови његови брже успеваху у учењу, он у томе беше спор. Али то би по нарочитом промислу Божјем, да би му разумевање било дато од Бога а не од људи, што се и догоди. Једном Александар оде у цркву, паде пред икону Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Матере Његове и са сузама се мољаше да му се да разумевање за изучавање Светога Писма. И на његову молитву њему одмах дође одговор: он чу глас који му рече: „Устани, не бој се, добићеш што си молио“.

Обрадован, дечко устаде и оде к оцу свом. Отац и мати приметише његову душевну радост, и досетише се да га је милост Божија посетила, и благодараху Бога за то. А блажени дечак од тога времена поче брзо напредовати у учењу, при чему пажљиво слушаше читање Божанских књига и у свему беше послушан својим родитељима. У то време он држаше и строги пост, јер једанпут дневно јеђаше само хлеб, и то под меру; при томе и врло мало спаваше ноћу. Томе се чуђаху родитељи. И мати, саветујући га, рече му једном: Чедо моје, зашто тако затиреш себе? Једи заједно с нама и спавај, као и ми. – На то он одговори: Зашто ми тако говориш, мајко, одстрањујући ме од слаткога уздржања? Та речено је у Светом Писму, да нас јело и пиће не постављају пред Богом (1. Кор. 8, 8). Стога ме остави да продужим као што сам почео. – Дивећи се тако мудром одговору његовом, а нарочито видећи његово усрђе према таквом подвигу, мати му рече: Ради, како ти је воља.

Дивни дечак сав се одаваше подвизима, а видљива блага и богатство сматраше као паучину, и на све људско на земљи гледаше као на таште и ништавно. Када пак Александар постаде пунолетан, родитељи намислише да га ожене. Међутим божанствени јуноша и не помишљаше на то; напротив, он је стално желео и размишљао како да се удаљи из света. И ту своју жељу он и оствари. И то на овај начин: узе благослов од оца као да хоће да иде у оближње село, и оде од родитељске куће; и вођен Богом, или боље рећи, имајући анђела за свог сапутника, он дође у манастир светог Преображења Спасова, што је на Валааму. У манастиру он умоли настојатеља да га постриже у монаштво. У то време њему беше двадесет шест година. У манастиру он се с таким усрђем подвизаваше у врлинама, да га сви стадоше хвалити. Узнемирен тиме, он измоли од тамошњег настојатеља благослов, и изиђе из манастира ноћу, не поневши са собом ништа осим мантије на себи. И дође на место, где је хтео најпре да се настани по одласку из родитељске куће. То се место налазило на обали Рошчњеског Језера, на четири потркалишта од реке Свире. Ту преподобни направи себи малу колибу, у којој се по мало одмарао од својих подвига.

Једном преподобни обилажаше околна места и разгледаше где би себи начинио обиталиште; и угледа дивно место, обасјано неком божанском светлошћу, на коме и до сада постоји манастир. Живећи на том месту, он једном, када беше изашао из своје келије на језеро да захвати воду, чу с неба глас који га зовну по имену и рече му: „Пошто си био извршилац мојих заповести, то ћу сабрати к теби безбројно мноштво људи; а ти их не одбацуј, него их прими раширених руку и буди им наставник ка спасењу“. – Чувши ове речи, преподобни паде ничице на земљу и узнесе Богу благодарне молитве; затим захвати воду и врати се у своју колибу.

Након нешто времена после тога к преподобноме дође његов рођени брат Јован, који га је тражио. Угледавши брата, преподобни Александар му се обрадова, и они се заједно дадоше на посао да саграде пространо обиталиште, пошто су хтели да живе заједно. Но после не много времена престави се брат преподобнога Јован, и блажени га опоја и сахрани. Потом блажени се и надаље држаше строгог испосништва, а број братије се увећаваше. Пребивајући у побожном молитвеном тиховању. они живљаху одвојено један од другога и подражаваху преподобнога сваки према својим моћима.

Тако провођаше свој живот преподобни и достиже то, да молитвом својом прогоњаше демоне, и да анђеле имађаше за своје сабеседнике. Једном се он удостоји видети самога Бога, који му се јави у Три Лица, и разговарати с Њим о томе како да подигне цркву, сагради манастир и сабере братију. А када се затим он помоли Богу о томе на ком месту да подигне цркву, њему анђео Господњи показа место. Потом га братија примораше да прими свештенички чин. Након неког времена преподобни сагради цркву у име Свете Тројице, и освети је, а братство се множаше све више и више.

Мада преподобни и прими старешинство над братијом, он ипак не измени своје правило, но и у том звању он свима даваше пример смирења, сећајући се речи Господње: Који хоће међу вама да буде први, нека буде од свију најзадњи и свима слуга (Мк. 9, 35). Стога преподобни смираваше себе, и чињаше себе мањим од свих, и служаше свима, и собом даваше пример свима, и пре свију одлажаше на посао. Он сваки дан рађаше својим рукама, и у кујну одлажаше, и тесто сам месијаше, и хлеб пецијаше, понекад и воду са језера доношаше, дрва сецијаше и у манастир ношаше. Каткад блажени одлажаше у воденицу, где су братија жито млели, и док братија још спаваху он би самлео све спремљено жито, и онда одлазио у своју келију. У цркву он долажаше пре свију и излажаше после свију. Њега нико никада не виде да лежи на рогожи, или да излива воду на своје тело. Његова одећа беше: мантија израђена од грубе тканине, и толико подерана, да је на њој било мноштво закрпа. Многи му се неразумни људи подсмеваху и ругаху, али он све то с радошћу примаше.

После неког времена, по Божјем саизвољењу, преподобни сазида од камена цркву у име Пресвете Животворне Тројице[26] прошири манастир, нареди да се са све четири стране изграде келије, а у средини подиже велику цркву и трапезу, и устроји све остало што беше од потребе за братију.

Тако богоугодно поживе преподобни у подвизима све дане на земљи, због чега и доби од Бога дар чудотворства још за живота овога. Напослетку, осећајући да наступа време његовог одласка к Богу, он позва братију и рече им: „Браћо, ево већ се приближује крај мога живота, и ја одлазим из овог живота, а вас предајем у руке Божије; Он нека вас сачува и утврди у љубави Својој“. – Рекавши то, преподобни поучи братију о међусобној љубави, и о међусобној снисходљивости, и о другим врлинама. Најзад им завешта да и после његове смрти нико од њих не држи код себе алкохолна пића. А када наступи час у који душа преподобнога имаше отићи к Богу, преподобни подиже руке своје к небу и сатвори молитву, завршивши је речима: „Господе, у руке Твоје предајем дух мој“.

И тако, с молитвом на устима преподобни предаде Господу чесну душу своју, у тридесети дан месеца августа 1533. године, када му беше осамдесет пет година. Чесно тело његово би чесно погребено крај цркве Преображења, с десне стране олтара. Оно подаје многа исцељења онима који са вером приступају к светој раци преподобнога.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСНАЕСТ МУЧЕНИКА ТИВЕЈСКИХ

Свети мученици ови мачем пострадали за Христа Господа.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА МЕЛИТИНСКИХ

Скончали за Господа Христа у мору и прешли у безобално море Његове блажене вечности и бесмртности.

* * *

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА: ФИЛИКСА ЕПИСКОПА, ЈАНУАРИЈА ПРЕЗВИТЕРА, ФУРТУНИЈАНА и СЕПТИМИНА

Мученици свети, храбри Христови војници: свештеномученик Филикс, Фуртунијан, Септимин и Јануарије, горећи божанском ревношћу вере, јуначки војеваху против заблуде идолопоклонства. Јаки вером у Бога, они разгоњаху мрак неверја, јер држећи божанске законе и заповести Христове, они мудро побијаху и у прах претвараху све примедбе које незнабошци изношаху против хришћанске вере. Због тога ови блажени претрпеше и гоњења и тамнице и мучења; и много их вукоше из места у место, док их најзад не осудише на посечење мачем. И тада се догоди страховито чудо: сунце и месец, не подносећи неправедно посечење светих, претворише се у крв. А кад мученицима бише одсечене главе, они примише од Господа неувенљиве венце мучеништва.

* * *

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВЛАЛИЈА

Био епископ Кесарије Кападокијске; један од претходника светог Василија Великог. Свога сина лишио чина за ношење одела, неприличног духовноме звању.

* * *

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САРМАТА

Упражњавајући увек подвиг пошћења и уздржања, преподобни Сармат тако силно победи сан, да када је говорио сну: „одлази далеко од мене!“ сан је одлазио; а када му је говорио: „дођи!“ сан је долазио.

* * *