Црна Гора се сама собом брани од екстремизама и једнозначности. Својом слојевитошћу она је превелики залогај свакоме ко хоће да је угура у неку од идеологија овога свијета. Звучи истинито када кажемо да је она земља као и свака друга, али нећемо погријешити ни ако истакнемо све њене посебности. Лично, волим да се поиграм са њеним именом и да примјетим како је Црна Гора, својеврсна Света Гора. Из обиља њених патњи, мука и искушења, израстао је низ споменика (материјалних, писаних, предањских) и тековина људског духа, по којима је она цијела ближе небу него њени величанствени планински врхови.
Црна Гора измиче поједностављењима и тешко је угурати у оквире које људи унапријед припреме у својим главама. Ако устврдите да се ради о земљи која је искључиво планинска, демантује вас морска обала. А ако кажете да је та иста обала нешто најљепше што ова земља има, демантује вас Црно језеро… Ћирилицу надопуњује латиница, латиница не иде без ћирилице. И тако редом. Црном Гором.
У сред Црне Горе бијели се манастир Морача. Задужбина унука Стефана Немање. Умјетнички комплекс разних стилова и традиција. Свједочанство Христовог јеванђеља које се од Палестине, преко античке Грчке, ширило кроз све традиције и амбијенте и стигло до нас у најљепшем могућем облику. Његов средишњи положај није само географски, већ и временски. Као што се својим просторним положајем налази у самом средишти државне мапе, тако и временом настанка Морача стоји математички тачно између првих споменика хришћанства на овим просторима (Дукље, Златице…) из петог вијека и нас садашњих у 21. вијеку.
Бијела немањићка лавра и њена богата историја демантују наопаку и свађалачку ”науку” да је светосавска традиција у Црној Гори нешто страно и споља наметнуто. Јер, Морачки манастир није остатак нечега иза нас, него увијек, па и сада, средиште окупљања, братског договора и еманципације људи у Црној Гори. Морача није тек музеј, него вјековна школа, сабор и жива заједница.
Овако о томе пјева просвећени црногорски књаз Никола, у свом ”Морачком колу”:
”Над Морачом, ђе ускаче/ скок бијели Светигоре./ побожне су Немањића/ руке Богу дигле дворе.
То је ћаба Морачана;/ ту се купе, Бога моле;/ ту вијеће вијећају/ душманима да одоле…”
Међу угледним људима из овог краја који су не само рођени на подручју Мораче, него који су баш одгојени на вриједностима и традицији древне светиње, истакао бих два Морачанина који су обиљежили православну духовност у Црној Гори током 20. вијека. Први је српски патријарх Гаврило Дожић, претходно митрополит пећки па цетињски, а други је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Оба спадају међу најобразованије богослове свога времена, и обојица су значајно обиљежили црквену и народну историју. Митрополит Амфилохије је својом појавом и дјелом прославио родни крај, али можда многима промиче како је митрополијску издавачко-информативну установу назвао именом чудесног водопада који избија испод манастирске цркве. Од Амфилохијевог времена, тај водоскок не ускаче више само у стихију ријеке Мораче, него његова благословена вода засипа домове, људе, путнике, широм свијета, путем таласа Радио Светигоре, страница истоименог часописа, наслова и садржаја бројних издања. Може се слободно рећи да је Амфилохије, преусмјерио ток Светигоре од природе ка људима. Он је ријеку окренуо ка људима, а људе покренуо у ријеку, у благословену поворку.
Морача је, између осталог, галерија најљепших фресака које имамо. Тешко се одлучити је ли љепши осликани животопис Светога Николе у малој морачкој цркви, или гласовито ремек ддјело у ком гавран доноси храну Светом пророку Илији. Као ријетко гдје друго, ове фреске показују изворну намјену црквене ликовне умјетности – да буде визуелни наук богословља, чак и онима који не умију или не стижу да читају.
Овогодишњи јубилеј 770. годишњице манастира Морача, обиљежавамо заједно са вишедеценијским настојатељем архимандритом Рафилом Каликом, који Богу служи међу нама још од времена блаженопочившег митрополита Данила Дајковића, и који, у добром старачком здрављу дочекује и ову обљетницу. Користим прилику да му се, и име свештеника, вјерника и бројних других посјетиоца овог манастира, захвалим на умијећу и жртви коју је принио пред морачки олтар, али их је распоредио и кроз морачке цвјетне баште и лијепо обликоване потоке.
Данас често знамо да са усхићењем избројимо 70 година нечега, и да каквом свечаношћу обиљежимо један такав низ. Па ето и 770 година Мораче заслужили су макар ово подсјећање, у дневном листу који је и сам кренуо да озбиљно намиче календарске вијенце.
Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић,
архијерејски намесник подгоричко-колашински
