Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благословио је 23. септембра 2022. године у Ректорату Универзитета у Београду рад научног скупа „Привредник кроз три века“, који је приређен поводом 125 година од оснивања и сто година од преласка у Београд Српског привредног друштва Фондације Привредник.
Скуп је отворио ректор Универзитета у Београду проф. др Владан Ђокић, а затим се испред Српске академије наука и уметности обратио проф. др Стеван Пилиповић. После беседе председника Матице српске г. Драгана Станића, присутнима се обратио државни секретар у Министарству просвете, науке и технолошког развоја проф. др Маријана Ђукић Мијатовић.
Благословивши почетак рада научног скупа патријарх Порфирије је поручио:
– Пријатељи, мислим да то могу са правом да кажем, јер углавном сви се овде мање више добро познајемо и заиста осећамо једни друге као пријатеље, па и више од тога, као браћу. Знамо да смо без обзира што свако има неки свој дар и таленат – један организам. Наша Црква је заправо наш народ и иако понекад користимо формулацију Црква је увек уз народ, то у суштини није тачно; јер не постоји Црква као скуп некаквих црквених прелата или оних који носе посебне одеће, у нашем случају мантије, и насупрот њих народ. Црква је заправо народ и у Цркви свако има своје место. Зато нема ништа логичније од тога да Црква не само буде присутна у једној таквој институцији и организацији као што је Привредник, него је и сам оснивач Привредног друштва Фондације Привредник у темеље своје организације поставио Цркву. Чињеница је да су на терену у најважнијем послу, у одабиру ђака, талентоване деце која нису имала могућности да се школују, учествовали управо учитељ и свештеник; дакле, просвета у пуном смислу те речи, не само у спољашњем смислу и спољној форми као стицање инфомација из неке области, било да се ради о привредној, научној или било којој другој, него, заиста, они који су бирали децу која треба да се васпитавају и образују, а то значи која треба да пре свега развијају честитост, да се развијају по, да употребим ту реч, образију и подобију Божјем, а то значи да се развијају у духу врлине, а онда око врлине, као стожера, да стичу нека знања. У том поступку, у том послушању и задужењу, учестововали су, дакле, они који треба највише да воде рачуна о образовању и о васпитању младих људи, а то је Универзитет, да се тако изразим. У искуству Владимира Матијевића и онога што он нама предаје јесте и Црква. Дакле, Владимир Матијевић је у потпуности био Србин, у сваком смислу те речи – у најбољем смислу те речи. Није био само биолошки Србин, ма колико да је можда био успешан, да је био богат, да је имао позицију, него је био Србин у буквалном смислу те речи, а то обухвата и биологију. Отуда је, дакле, природно да је и Црква од почетка у овој Фондацији и током читавог њеног трајања, ево, до данас.
Лично да признам, нисам имао такав утисак када сам пре двадесет и једну годину од неколико људи, који су у то доба били у Привреднику, замољен да се прикључим и чак да заузмем водећу улогу. Иако монах у манастиру Ковиљу, заправо сам све ове године неизмерно богаћен искуством проведеним у Привреднику и сматрам то великим благословом и даром Божјим. Наравно, не знам да ли је већи дар то што сам имао прилику да срећем људе који су имали могућности и хтели да помогну Привредник, а хтели да остану потпуно анонимни; или са друге стране што сам имао могућност да сретнем велики број деце, младих људи, који су баш радни, који су честити, који су штедљиви, не у смислу себичности, него у смислу уздржавања од тога да отимају простор, да отимају место, да отимају позицију и похвалу, па, ево, и материјални добитак од било кога. Подразумева се да како је време протицало и како је ова спознаја и код мене лично сазревала, а ево Бог је промислио да сам на месту на којем сам сада, да ћу у пуном свом капацитету и много више и не жалећи труда и времена хтети да остварим дело Привредника колико год је могуће из ове позиције и позиције Цркве. Верујем да ћемо сви заједно подизати Привредник тако да демантујемо оно на шта нас позивају људи модерног доба. То сам и синоћ говорио у Коларцу, а то је да будемо модерни, при том под модерности подразумевајући да треба да заборавимо себе, да одбацимо себе, да погазимо себе, да искључимо, употребићу и ту реч, свој систем вредности и уључимо неки нов систем вредности како бисмо били модерни, како бисмо, често се чује и та крилатица, могли да пратимо трендове. Често нам се спочитава: Где ви живите?! Ви не пратите трендове! Наравно да све то није тачно; ми пратимо трендове у смислу да се обавештавамо о трендовима и информишемо се, наравно, на сваком пољу модерности и модерни смо у смислу да живимо свим оним цивилизацијским тековинама које су нама предате. У исто време, и на то нас позива Привредник, подсећа и томе нас учи да гледати у прошлост не значи напуштати садашњост и одустајати од будућности и затварати се у некакав мрак и гето, оно што је некад било, гледајући у прошлост Привредника, поред максиме, крилатице која изражава дух Привредника, а то је: рад, штедња, честитост.
Ми се утврђујемо у својим коренима, из тих корена црпимо једну трајну истину, а то је да смо духовно једно, да смо духовно јединствени без обзира где се налазимо и без обзира какви су политички токови или модерни трендови. Са друге стране, знамо да љубав – оно што је основна порука Јеванђеља, оно што је порука Христова, оно што је позив нама људима према Богу и према ближњем – итекако има смисла, да итекако има смисла трудити се да чујемо реч Божју која нас позива на то да волимо ближњег и да је притом сваки човек наш ближњи. Наравно, да је то широка тема и да ће често неко хватајући се за детаље из наших живота тумачити нас саме да смо контрадикторни сами себи. Знамо да гледајући у Привредник као у нешто што је иза нас – ево, у трећем веку смо од како живи Привредник – преносећи дух Привредника у наше време осавремењујемо Привредник, утврђујемо се у ономе што јесмо и припремамо се за потпуну отвореност без комплекса и страха према свима и свакоме са киме можемо доћи у контакт и то не са жељом и идејом да отмемо и покрадемо, него, напротив, да дарујемо оно што је наше и наравно да будемо спреми да примимо дар рода који је спреман да нам дар поклони, да нам дарује себе.
Ја вам честитам на овом јубилеју и опростићете ми што нећу моћи да останем на научном скупу јер морам да путујем у Епархију тимочку, у Неготин, где сутра имамо освећење храма. Сигуран сам да ће Ваши радови бити публиковани, тако да ћемо се сви упознати са оним што свако од вас има да каже везано за Привредник. Живели и нека вас Господ све благослови!
* * *
Прво излагање на научном скупу одржао је проф. др Милош Ковић на тему „Историјске околности с краја 19. и почетком 20. века у Аустро-Угарској монархији и положај српског народа“. На тему „Покретачи идеје оснивања СПД Фонда Привредник – мотиви и достигнућа“ говорио је др Петар Крестић. „Хуманизам и образовање у борби против сиромаштва“ назив је предавања проф. др Владимира Вулетића, а затим је о задужбинарству и доброчинству у Срба током три века говорио др Радивоје Стојковић. „Нови почетак: реоснивање Привредника и његов рад у новим друштвено-историјским околностима“ тема је излагања проф. др Јова Радића и Николе Лунића, док је о искуству Привредникових питомаца говорио помоћник министра просвете ”у Влади Републике Србије проф. др Бојан Тубић и правни саветник у Европском парламенту г. Душан Цветановић.
Извор: Инфо-служба СПЦ
