У јулско-августовском 386. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са протопрезвитером-ставрофором Миливојем Мијатовим, умировљеним парохом новосадским, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Високопречасни, оче прото! Потичете из свештеничке породице, а од најранијег детињства сте задојени љубављу према Цркви Христовој и храму Божјем као дому молитве и богослужења. Замолио бих Вас да на почетку нашег разговора поделите с нашим читаоцима сећања на рано детињство, школовање у Богословији и на Богословском Факултету.
Пре него што Вам директно одговорим на постављено ми питање, дозволите да Вам се најпре захвалим на указаној ми части да се, посредством страница Православног Мисионара, обратим верној пастви Цркве Христове и да заблагодарим Тројединоме Богу на Његовој љубави која ме је пратила свих ових година мога живота.
Сећати се свога детињства за мене не значи пуко враћање у прошлост, него ново оживљавање већ проживљеног великог промишљања Бога Живога о свакој твари Својој, а у том контексту и о мојој недостојности. Ако ћу казати истину, а њу несумњиво увек треба говорити, онда ћу рећи да живот моје недостојности ни по чему није, сȃм по себи, вредан и о њему се, као таквом, нема богзна шта казати. Једина вредност преко које не могу олако прећи, а која ме искрено радује, јесте очигледно промишљање Божје милости о мени, очитовано у томе што сам удостојен да будем рођен у хришћанској породици и васпитан у првославној Христовој вери коју сам, Богу хвала, са својом породицом очувао до данас. Али и та једина вредност мога живота није моја заслуга, већ ванредни дар Промисла Божјега. А ако бих говорио о себи самом, ако се треба хвалити, онда ћу се својим слабостима хвалити (II Кор. 11, 30). Нешто боље од тога немам.
Иако је моје детињство протицало током зенита богоборног комунизма који је a priori подразумевао и дириговану атеистичку пропаганду, ипак сам, драгом Богу хвала, имао срећно детињство. Та срећа је извирала из породичног васпитања у којем се коренило све оно што је и данас добро у мени. Слушај, сине, наставу оца својега, и не остављај науке матере своје, учи старозаветни мудрац (Пр. Сол. 1, 8). Гледајући свога, сада покојног оца, као свештенослужитеља за Часном Трапезом, али и друге часне служитеље Божјега олтара, и слушајући и надахњујући се умилним појањем појацâ дероњских, стапарских и сомборских, – то је подручје у којем сам одрастао, – и да сам хтео, а нисам хтео, не бих се могао отргнути снажном зову Бога Живога који ме је сваким новим даном све више привлачио себи, све док ме није сасвим поробио Својом милошћу и љубављу. Осим у породици, прво знање из вере наше хришћанске сам стекао на часовима веронауке. У то време часови веронауке су се одржавали искључиво у кругу храма, односно у једној од просторија парохијског дома, недељом, пре Литургије. Тада је и дошло до развијања искреног другарства „свога са својима“, јер су на часове веронауке долазила малобројна, али искрено верујућа деца, једнако честитих и верујућих родитеља. Због тога смо и били „своји са својима“, али безрезервно прожети хришћанском љубављу према вршњацима који су на веру Христову гледали другим очима. Живели смо у овоме свету као да смо од овога света, иако нисмо од света овога, него нас Господ Христос изабра од света овога који у злу лежи (Јн. 15, 19; I Јн. 5, 19). Била је то, рекао бих са ове временске дистанце, моја лична припрема за потоњи живот у заједници истомислећих људи – подразумевам интернат Карловачке Богословије, и данас дубоко укорењен у срцу мом. Без обзира на тешке услове живота у оскудном интернату Богословије и на тугу због одвојености од породице, топлина којом су нас наши професори и васпитачи у Богословији прихватили, будно бдијући над нама, – јер наше млађане душе и неупрљане животе су наши родитељи њима поверили на старање, – давала нам је снагу да издржимо и онда кад смо мислили да више не можемо издржати. А са друге стране, они су у правом смислу речи почели да обликују наш ум и наш дух у вери православној, тако да смо сазревали у сваком погледу и стасавали у одговорне и честите младиће. И данас, кад чујем у апостолском читању на Литургији, или и сȃм прочитам заповедну реч апостола Павла: Сећајте се својих старешина и учитеља, који вам проповедаше реч Божју (Јевр. 13, 7), у мислима ми оживе ликови дивних учитеља Богословије и Богословског факултета, захваљујући којима сам постао ово што јесам. Благодаћу Божјом јесам што јесам, каже апостол Павле (I Кор. 15, 10), и та истина је у потпуности применљива и на моју недостојност. Али, не могу занемарити нити пренебрегнути ни ванредни труд мојих професора надамном. Свестан сам чињенице да су управо они свесрдно обрадили, нађубрили и залили душу и срце моје науком Господњом, али Бог учини да узрасте (I Кор. 3, 6) и сазре у мени плод њиховог педагошког залагања.
*Према неисказаном Промислу Божјем, своје служење Цркви почели сте као наставник у Богословији. Како сте доживели тај благослов и прилику да Цркви послужите као педагог млађим нараштајима у једном од богословских училишта, у којем се страху Божјем и вечној науци Господњој уче будући служитељи олтара Божјег?
Наш народ лепо каже: нико као Бог! Он све устројава и приводи срећном почетку и свршетку. После успешног окончавања школовања у Карловачкој Богословији, академске 1975/76. године сам, благословом тадашњег епископа бачког Никанора, уписао Богословски Факултет у Београду, који је у то време још увек неправедно битисао изван Београдског Универзитета, а у друштвеној заједници је доживљаван и прихватан као „приватна поповска школа“. Међутим, већ после успешно положених испита такозваног првог степена, неочекивано сам добио позив тадашњег Ректора Карловачке Богословије – проте Младомира Тодоровића, да, као наставник, предајем црквено појање с правилом. Када сам се у том смислу обратио молбом моме епископу Никанору, благослов сам добио уз један услов: мој рад у Богословији не може бити разлог или изговор за занемаривање испитâ на Факултету. У противном, после четири године од уписа на Факултет, благослов ће бити повучен. Радостан због добијеног благослова, обећао сам своме Епископу да ћу оправдати указано ми поверење – обећање сам и испунио! У летњем испитном року академске 1979/80. године, тачније 19. јуна 1980. године, дипломирао сам на Богословском Факултету наше Цркве у Београду, на задовољство мојих родитеља, мојих професора – и на Факултету и у Богословији – а поготову мога Епископа који је схватио да сам човек од речи и одговорности. На дужности наставника појања, али и других предмета који су ми током времена додељени, остао сам све до јануара 1981. године када сам, уочи самога Божића, позван на служење војног рока.
Како описати осећање које ме је све време пратило током рада у Богословији? Да су прилике биле другачије, да свештенство наше Цркве није десетковано у светском рату и после њега, вероватно да бих, колико је до мене стајало, у мировину отишао са дужности професора Карловачке Богословије. Осећај да ми је Црква указала част и поверење и пријатну обавезу да будем педагог младим нараштајима, иако се и сȃм још увек школујем и узрастам у духовном и интелектуалном сазревању и освајању неисцрпне ризнице Божје мудрости, није лако описати речима. Био ми је то додатни подстицај за учење, за убрзано стицање знања, јер без обзира на предмет који сам предавао, ђаци су ми често постављали питања и из других области вере, а ја сам им својим одговорима радо излазио у сусрет на обострано задовољство. Нека не буде погрешно схваћено: волели су са мном да разговарају о свему. Да бих удовољио њиховој знатижељи, најпре сам морао себе самога усавршити, по речи апостола Павла: Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш (Рм. 2, 21)? И, почевши од тога времена, моја искрена љубав према млађим нараштајима и образовању уопште убрзано је почела да се развија и пламти. Поготову кад сам, као парох, почео да предајем веронауку деци у Сомбору. Касније, кад је веронаука уврштена у школски систем, – тада сам већ био парох суботички, – благословом Његовог Преосвештенства Господина Иринеја, Епископа бачког, почео сам да предајем веронауку у свим средњим школама у Суботици и Бачкој Тополи. Био је то напоран пионирски труд, а већ сама појава чинообразно обученог свештеника у школи, у школској зборници и с дневником у рукама у учионици, био је догађај за себе. Скромно сматрам да смо сви ми, тадашњи вероучитељи, савесно вршили поверена нам послушања и да смо поставили добар темељ данашњим нараштајима који у великом броју похађају часове веронаке у својим школама.
*Сходно испуњеним условима и роковима службе, после вишедеценијског делања у винограду Господњем, пре нешто више од годину дана умировљени сте. Како сагледавате Ваше целокупно вишедеценијско пастирско служење?
Када се из ове перспективе осврнем на прошавши живот и, без обзира на године живота, схватим да је све веома брзо прошло, не могу а да се не сагласим с вечитим питањем највећег страдалника међу људима – праведнога Јова: није ли човек на војсци на земљи, а дани његови нијесу ли као дани надничарски, и с његовом констатацијом: јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сјен (Јов 7, 1; 8, 9)? Наравно, не доживљавам их у песимистичком смислу нити их цитирам као какав жȃл за прошавшим, него просто да бих њима нагласио реалност пролазности у којој живимо. Међутим, када се мало боље удубим у прошавше време па ми на ум нагрну сећања да сам, као непотребни слуга, учинио што сам дужан био учинити (Лк. 17, 10), а притом и без гунђања и двоумљења (Флп. 2, 14), и кад схватим да и не могу да се присетим свега онога што сам током протеклих 40 година пастирске службе учинио, онда видим да сам, колико су ми моћи дозвољавале, на добро Цркве употребио даровано ми време живота. Свагда сам настојао да успоставим здрав пастирски однос с повереном ми паством и то је, рекао бих пежуративно, рецепт за успех. Рад са људима је најлепши и најблагословенији рад, али уједно и најтежи и најзахтевнији у сваком погледу. Одрицање од себе самога, од личних потреба и жељâ, и подређивање потребама парохијанâ јесте, по мом скромном и ничим обавезујућем мишљењу, битан предуслов за добро пастирствовање. Пастир добри мора своје време и своје планове увек подредити времену и потребама поверене му пастве. Често су зарад тог благословеног послушања и породичне дужности стављане у други план. Зато сам неизмерно благодаран Господу Богу што је и моја супруга Зорка имала слуха и разумевања за потребе моје службе, искрено ме подржавајући у свему. Треба знати да таква жртва никада не остаје ненаграђена од стране милостивога Господа и тада се човек заиста осети срећним и блаженим, у строгом смислу речи. Труд и жртва на добро Цркве Христове и вернога народа Божјега никада неће бити ни маловажни ни заборављени пред Богом Господом.
*Имали сте посебан благослов, част и указано поверење, да дуги низ година будете један од ближих сарадника Његовог Преосвештенства г. др Иринеја, Епископа новосадског и бачког, те сте обављали многе дужности: најпре архијерејског намесника суботичког, а потом и архијерејског намесника новосадског првог. Замолио бих Вас да поделите с нама неке од детаља који ће приближити значај службе коју сте предано, усрдно и с љубављу вршили.
Свештеничка служба је нешто најлепше и најчовекољубивије што је Господ Бог могао даровати Свом боголиком створењу. Довољно је само свагда на уму имати речи које свештеник чита сваки пут кад служи свету Литургију, па схватити да је то дар над даровима, милост над милостима и благослов над благословима. Почевши од речи молитве Херувимске песме: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим небеским силама“, преко молитве у канону Евхаристије: „Помени, Господе, по мноштву милосрђа свог, и моју недостојност; опрости ми свако сагрешење хотимично и нехотично; и немој због мојих грехова отклонити благодат Светога Духа твога од ових Дарова који су пред нама“, па до највећега дара – држања Јагњета Божјега у рукама и изговарања: „Светиње светима“, јасно нам се показује колико великом и неизрецивом милошћу је Бог обдарио човека, у првом реду свештенослужитеља Цркве Христове. Онога, чега ни анђеоске небеске силе бестелесне не беху удостојене – служење Литургије, удостојен је човек. И не само да је човек удостојен служења Литургије, него му је Бог Отац, Богом Духом Светим кроз Бога Сина, открио оно у што анђели желе завирити (I Петр. 1, 12). Самим тим човек има ванредну обавезу да веру хришћанску православну, којој припада, схвати онако како му се она открива и предаје у Цркви Христовој. Шта желим да кажем? Хришћанска вера православна не може, нити сме, бити схваћена само као декларативна доктрина, нити пак као ма каква доктрина у строгом смислу те речи. Хришћанство мора постати начин живота, што ће рећи да га морамо усвојити свим срцем, свом душом и свим бићем својим. А такво усвајање хришћанства, опет, мора бити спроведено искључиво у љубави и љубављу, јер Сȃми Бог наш је – Сŷшта Љубав, и свеколико Његово откривање и показивање свету и човеку, кроз Сина у Духу Светом, не бива другачије осим у љубави и кроз љубав. То је разлог што љубав, као свеза савршенства (Кол. 4, 14), безусловно има бити постављена у темељ нашег живота у Цркви Христовој. Љубављу мора бити прожета и сва наша козмологија, антропологија и, надасве, теологија, јер, љубав је врлина над врлинама: љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати (I Кор. 13, 8)! С правом је и сасвим основано наш богомудри и боготражитељски народ изнедрио умну изреку по којој свако ко има љубави, има и Бога у себи, јер – Бог је љубав (I Јн. 4, 8)! Ако, напоредо са овом, знамо и другу истину: да је од богољубља неодвојиво братољубље – љубав према ближњима, онда ћемо заиста свим срцем бити укорењени у вери Христовој православној.
Што се тиче благословених послушања везаних за дужност архијерејског намесника, које поменусте, дозволићете ми слободу и простор да кажем следеће.
Бити архијерејски намесник не значи бити просто у броју блиских сарадника надлежног Господина Епископа, него превасходно значи бити трезвен и будно водити рачуна о дешавањима у повереном ти намесништву. То даље значи верно и благовремено извештавати Епископа о свему, искључиво у писаном облику, односно путем званичног извештаја, не прикривајући и не улепшавајући чињенично стање. Једино писани извештај може бити, и јесте, гарант и потврда објективног извештавања утемељеног на одговорности потписаног намесника. Све друго може бити подведено под једно од двога: или обмањујеш свог епископа или, пак, свесно наносиш зло свом брату и саслужитељу. Такву слободу, злоупотребљену, никада себи нисам допустио током службеног поступања, нити сам се упуштао у такву авантуру. И данас, док ово пишем, стојим иза сваке написане речи у званичним намесничким извештајима Господину Епископу. Такав приступ и однос према повереним послушањима би уједно био и мој савет млађим колегама, не само архијерејским намесницима него и браћи свештеницима уопште. Без одговорности, од Бога нам дарована слобода се лако претвара у беспоредак, а беспоредак неизоставно рађа хаотичну анархију која, и по Божјој и по људској правди, повлачи одређене последице. Ако сам у вршењу поменутих послушања у ма чему, колико зрно горушице, помогао своме Епископу да лакше носи бреме архипастирске службе, сматраћу да сам своју дужност у потпуности извршио, а указано ми поверење Епископа Иринеја у свему оправдао.
*Као дугогодишњи парох и настојатељ највећег новосадског храма – Алмашкога, посвећеног Светим Трима Јерарсима, приредили сте импозантну монографију чији свеобухватни квалитет надилази очекивања читалачке публике. Лепа је прилика да са читаоцима „Православног Мисионараˮ поделите Ваше искуство у вези са писањем поменуте монографије.
Своје пастирско службовање сам почео у милом ми Сомбору, наставио га у Суботици и, промишљањем Његовог Преосвештенства г. Иринеја, окончао у Новом Саду, у Алмашком храму, односно у Саборној цркви. Милост Божја ме је удостојила да се моје службовање у храму Света Три Јерарха – Алмашком, поклопи с великим јубилејем тога храма. Наиме, 2017/18. године, навршило се три стотине година од градње првог Алмашког храма који су, 1717/18. године, саградили житељи негдашњег насеља Алмаши (у преводу с мађарског значи јабука), које се налазило на данашњој тромеђи насељâ Темерина, Сирига и Србобрана. Кад су се Алмашани, по којима је не само храм него и тај део града данашњег Новог Сада добио име, доселили подно зидина Петроварадинске тврђаве, они су одмах прионули на градњу свога храма који, Богу хвала, траје до дана данашњега. Сви детаљи, везани за градњу тога храма, подробно су описани у монографији и немогуће их је сада и овде понављати. Оно што ћу једино нагласити, без помињања именâ, јесте чињеница да је милост Божја, молитвеним заступништвом Света Три Јерарха, почетни страх моје недостојности шта и како писати, – такав историјски датум није могао остати неовековечен, – упућивањем на добре људе и искрене пријатеље, верна чада Цркве Христове, претворила у до тада непознато искуство и неописиву радост пројављену током промоције монографије, 5. марта 2018. године, у препуној сали Галерије Матице српске у Новом Саду. Нескривена радост се јасно очитовала и на лицу Његовог Преосвештенства г. Иринеја, Епископа бачког, којем се и овом приликом захваљујем на архипастирској љубави, поверењу и благослову за писање монографије. Урадили смо оно за шта смо у почетку мислили да премашује наше скромне моћи и уградили се у историју ове светиње. Монографија представља моје уздарје драгим ми парохијанима – Алмашанима, на љубав којом су ме толико година примали у своје домове и срца.
*Били сте главни и одговорни уредник „Винограда Господњегˮ, званичног листа Епархије бачке. Да ли је тешко уређивати један тако квалитетан и озбиљан часопис? Који би био Ваш савет делатницима који се труде у црквеном издаваштву?
Његово Преосвештенство г. Иринеј, Епископ бачки, својим богомудрим архипастирским бдењем над повереном му епархијом, проценио је у једном моменту да моја недостојност, поред других послушања која сам вршио, може на добро послужити и у уређивању Винограда Господњег, листа Епархије бачке. Бити уредник Винограда Господњег је више неголи тешка и одговорна дужност, јер су критеријуми за уређивање листа с правом високо постављени. Није то учињено због тога да би се уреднику отежао рад, него да би уредник у сваком броју, заједно са својим сарадницима, узалазио на степеницу више и дао свој максимум. Захваљујући томе, ја сам неосетно, током уређивања Винограда Господњег, усавршавао себе самога: и стицањем нових знања, како из правописа тако и из техничког уређивања једног часописа, али и развијањем свести о томе шта значи одговорно стајати иза штампане речи. Тада сам и схватио праву намеру Господина Епископа поверавањем ми уређивања Винограда, те му се и овом приликом захваљујем на љубави, доброј намери и указаном поверењу. То би уједно била моја порука и свим делатницима у црквеним издавачким установама: свагда будите одговорни и самокритични у свом раду.
*Приредили сте и објавили велики број превода светоотачких списа, али и остале душекорисне литературе. Када се појавила Ваша љубав према овом сегменту служења Цркви и да ли сада, као умировљени свештеник, имате више времена да делате на пољу превођења и штампања нових књига?
Љубав према превођењу светоотачке литературе се родила из реалне потребе коју је, млади и ентузијазмом поробљен попа сомборски, сматрао превасходном да би своје беседе обогатио мислима светих отаца. У то време, нажалост, на матерњем нам језику није било доступно толико делâ светих отаца као што је данас случај. А беседити у храму и изговорену реч не потврдити, најпре цитатом из Светог Писма оба Завета, а потом и прикладном речју оца Цркве, мало је добра могло донети слушаоцима, односно верним и богочежњивим душама поверене нам пастве. Свето Писмо је непресушиви и неприкосновени извор наше вере, а свети оци и учитељи Цркве су богомдани чувари и тумачи православне вере и црквеног предања. Зато их с правом сматрамо и називамо лиром Духа Светога, то јест непорецивим ауторитетима Цркве. Најпре сам с руског преводио тек поједине мисли отаца и учитеља, за потребе ове или оне беседе, а касније сам почео да преводим и читаве одељке и поглавља неке књиге, односно целовите чланке и студије, да бих врхунац достигао у превођењу књигâ. И, захваљујући искуству стеченом током уређивања Винограда Господњег, ја сам добрано избрусио свој стил у писаном изражавању, али сам устројио и специфичан начин изражавања. Да није било проницљивости мога Епископа, о којој сам говорио у одговору на претходно питање, ко зна да ли бих се уопште усудио да се окушам на том пољу рада у овом облику, обиму и степену који сам, Богу хвала, достигао. Не надимам се реченим, јер увек може боље, али простодушно верујем да је то поље мога пастирског рада угодно милостивом Богу Господу. И да будем сасвим јасан: да, један од разлога због којих сам се радовао одласку у мировину јесте и тај, да се могу сасвим посветити превођењу светоотачке литературе, докле год Богу буде угодно да ме остави у овоме животу.
*Будући да сам имао незаслужену част и благослов да духовно стасавам уз Ваше скуте и надахњујем се Вашим пастирским поукама, Вашим омилијама произнесеним са амвонâ новосадских храмова, али и Вашом очинском љубављу којом грлите свакога човека, замолио бих Вас, драги прото, да из драгоцене ризнице дарованог Вам и стеченог пастирског искуства упутите савет младим свештенослужитељима, катихетама и вероучитељима који се труде у делу служења Цркви?
Лепо је, мада у почетку разговора већ рекох да нема ничега вредног у мом животу осим тога што ме је Бог погледао и благословио да се родим као хришћанин, и што ме је позвао у Своју службу, чути о себи похвалне речи младог и надареног делатника у Цркви Христовој. Но, треба знати да нико не може грлити и љубити ма којег човека, ако најпре није пригрлио и узљубио Господа Бога, пројављеног и откривеног у Личностима Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светога. Та љубав мора долазити из дубине душе и очитовати се као љубав свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом (Мт. 22, 37). Али, није љубав у томе што ми завољесмо и љубимо Бога, него у томе што Он (први) завоље нас, и посла Сина, као жртву помирења за гријехе наше (I Јн. 4, 10). А са друге стране, ако пастир свагда на уму има истину да је сваки човек једнако боголика твар Бога Живога и да анђели њихови на небесима стоје пред лицем Оца небескога и моле за њих (Мт. 18, 10), и постави своју службу у складу с том истином, онда ће једном ногом већ искорачити из овога света и ступити у духовни свет – постаће духован: тако је сваки који је рођен од Духа (Јн. 3, 8). То је једна истина и један савет. А друга истина и други савет младима је ово. Времена су тешка и биће још тежа, као што су и (поједини) људи тешки и, нажалост, биће још тежи. Али ви будите искрени, храбри и одважни јер сте Христови, а ко је Христов он је и слободан. Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5, 1), и без устезања и страха сејте семе речи Бога Живога. Ако је Бог с нама, ко ће против нас (Рм. 8, 31)?
*Као дугогодишњи уредник „Винограда Господњегˮ и искусни прегалац на пољу црквеног издаваштва, шта бисте поручили уређивачком одбору, сарадницима и сатрудницима „Православног Мисионараˮ?
Сасвим искрено и нелицемерно, надовезујући се на управо речено, у братској љубави и поштовању посебну хвалу упућујем уредништву и сарадницима Православног Мисионара на ванредном и очигледном залагању у свом раду. Посебно ме радује нови и освежени, што бисте ви млади рекли – имиџ часописа, не само на пољу техничког изгледа, него још више и пре на пољу врсних делатника и ауторâ, односно ауторских текстова који употпуњују више неголи пријатан утисак кад човек у руке узме Мисионар. Наставите у том правцу и не плашите се изазова уз братољубив и очински савет: увек пишите одговорно и са жаром у срцу, а Господ ће већ благословити ваш труд и наградити вас обиљем дарова Својих.
*Драги прото, дозволите ми да Вам у име уређивачког одбора „Православног Мисионараˮ, као и у своје лично име, честитам јубилеј 40 година од рукоположења и заблагодарим на надахнутом и надасве поучном разговору, желећи Вам да на многа и блага лета служите Господу и Цркви Његовој, а да свима нама, као и до сада, будете светиљка којом озарени и ми ходимо путем живота по Јеванђељу! На многа и блага лета, драги наш прото!
Част је моја драги ми у Христу, Браниславе, брате и пријатељу! Ни сањао нисам да ће ме Господ некада удостојити разговора на страницама Православног Мисионара, а поготову да ће ми, ничим заслужено, бити уступљено толико простора. Али, као што већ рекох: нико као Бог! Зато, нека је благословен Бог који нас милује обиљем дарова Својих. Хвала Ти најлепша на лепим и искреним жељама, а члановима уређивачког одбора и Теби лично, свако добро у будућем раду. Благодат и мир да вам се умножи познањем Бога и Господа нашег Исуса Христа (II Петр. 1, 2).
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у јулско-августовском 386. броју "Православног мисионара" (стр. 14-22)
