Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије стигао је 3. септембра 2022, године у поподневним часвима у Будимпешту.
Пратњу Његове Светости Патријарха чине преосвећена господа епископи бачки Иринеј, ремезијански Стефан и хвостански и изабрани западноевропски Јустин.
Његову Светост г. Порфирија испред храма Светог великомученика Георгија у Будимшпешти дочекао је Преосвећени Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан. Један од повода Патријархове посете Будимпешти јесте и двадсетогодишњица службе владике Лукијана у трону архијереја будимских. Том приликом, у поздравном слову владика Лукијан је нагласио:
-Свештенство, монаштво и верн и народ Будимске епархије са радшћу дочекује нашег драгог госта Патријарха српског г. Порфирија и његову пратњу. Овај древни храм памти много, памти и време пре Мохачке битке, памти турске чалме, памти ратове и режиме, али вољом Божјом, ево и чудом Божјим, опстао је до данашњега дана и укопан је дубоко у темеље града Будимпеште.
Није први пут да поглавар Српске Православне Цркве посећује Будимску епархију. Пре Вас, драги наш Најсветији Владико, био је патријарх Иринеј, а пре њега блажене успомене патријарси Павле и Герман, пре њих Арсеније III и Арсеније IV, a пре свих њих 1219. године првојерарх наш и началопастир Свети Сава када је уговорио мир између краља Андраша II и свог брата Стефана Првовенчаног. То се догодило неки кажу у Банату, неки кажу у Бачкој, те 1219. године. Андраш II је био краљ хришћанин, борио се у Светој земљи за хришћанску ствар и имао је шта да разговара са Светим Савом, Интересовале су га ствари вере. Светог Саву је интересовало како стоје ствари у Светој земљи, да ли се спремају да иду на хаџилук. Као што знамо, два пута је био на хаџилуку. Као добар домаћин краљ Андраш је рекао: А сад, архиепископе, посети своје Раце овде по мојој краљевини. Има их доста. Ево ти моје најбоље војводе да те прате. И тако је Свети Сава кренуо да обилази Раце и много их је нашао. И манастире и цркве и свештенике. И како каже Мађарски лексикон Римокатоличке Цркве у то време, а то је 13. век, цветало је православље, наше српско, овде у Мађарској Краљевини. Гост је преко Барање, Славоније и Срема отишао у своје отешество. Иза себе је оставио виноград и то добро посађен виноград, пишу Мађари. Све пишу, не пропуштају да забележе да су два епископа, Јован и Козма, била у Веспрему, а помињу и свештенике Вида, Бујка, Петка, Живка, Васу, Ђоку, Мику и још њихове вернике Брана, Болеслава, Даномира, Прибислава, Стојшу, Десимира, Војислава и Судибога.
Од Савине посете па надаље, ми смо имали често добре односе два народа и две државе. Мађари памте ћерку великог жупана Немања која се удала на мађарски двор и родила краља Гезу. Ми памтимо Каталину из династије Арпад, ћерку угарског краља Стефана IV, која се удала за нашег краља Драгутина. На зиду у манастиру Српском Ковину је записано да га је обновио краљ Милутин и да је напунио манастир монаштвом. Дакле, заиста је овде Српска Црква оставила дубоке темеље и корење још од Светог Саве па до данашњег дана.
За ових 800 година нису се ни Мађари ни Срби много променили, па ни државне и црквене вође ова два комшијска народа. Нажалост, ни прилике за хришћане у савременом свету нису много лакше од оних у Средњем веку. Данас Срби и Мађари негују пријатељске односе. Мађарска држава има посебан слух за нас православне Србе који овде живимо и чинимо саставни део мађарског друштва кроз историју и данас. Зато је долазак Ваше Светости у овај канонски део Српске Патријаршије, у духовни виноград Светог Методија и Светог Саве, а поводом јубилеја стогодишњице уједнињења Српске Патријаршије од великог значаја и биће запамћен и забележен за будућа поколења.
Поздрављајући присутне, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је поручио:
-Преосвећени у Христу брате и саслужитељу Лукијане, домаћине ове богоспасаване Епархије будимске, високопреосвећена браћо архијереји, високопреосвећени представници сестринских помесних Цркава и сви по реду, представници држава и државних институција са свих страна са којих сте дошли, браћо свештеници, монаси и монахиње и најдража браћо и сестре, православни пре свега Срби, али и сви други који живите у овом граду и у овој земљи,
Ја сам данас заиста више него ганут што сам по љубави владике Лукијана, а и по промослу Божјем, дошао овде у Мађарску, у Будимску епархију. Морам да кажем да сам већ на самој граници осетио добродошлицу, љубав и више него добру вољу оних који живе у овој благословеној земљи.
Ми смо дошли и окупили смо се овде, у овом дивном храму да и овде отпочнемо саборно прослављање два црквена јубилеја: најпре, стогодишњицу обнове древне Пећке Патријаршије, односно уједињења свих српских црквених области у једну јединствену Српску Патријаршију, али такође и да обележимо двадесету годишњицу архијерејског служења драгог нам у Христу брата и саслужитеља, вашег брижног архипастира, Његовог Преосвештенства Епископа г. Лукијана на трону епископа будимских.
Пре неколико дана сам, браћо и сестре, у Боки Которској, у Херцег Новом, говорећи на сабрању какво је и ово наше данашње овде у Пешти, рекао да православни Срби повезују два најважнија и кључна европска цивилизацијска и привредна крвотока – Дунав и Средоземно море. И ево нас данас на Дунаву, на најсевернијој тачки наше црквене јурисдикције, где су ваши и наши преци још у 16. Столећу, а чули смо и много пре тога, још за време Светог Саве, а нарочито у 16. столећу на овом месту подигли и почели да подижу храмове. Сутра ћемо се сви ми окупити на светој Литургији у Саборној цркви у граду и на месту на којем је, пре 332. године, велики патријарх Арсеније III Чарнојевић зауставио брод на пустој дунавској обали где је посечен први балван за храм, за цркву брвнару.
Колика и каква је била духовно, да кажем, идентитетска свест ваших и наших предака о важности очувања најпре духовног идентитета, сведочи чињеница да су у Сентандреји у најкраћем року наши преци подигли осам велелепних храмова, а у исто време су живели веома оскудно, може се рећи сиромашно, у колибама и земуницама. Показали су шта је то што је најважније за њихов живот. Показали су шта је то око чега ће они устројавати своју заједницу, свој однос према Богу, међусобне односе, однос према творецини Божјој, али и однос према другима. Они су стојећи између чекића и наковња, у сукобу тада великих сила Турске и Аустрије – нажалост непрестано смо и ми суочени и суочавамо се са разним сукобима и неретко опет великим – нашли најбољи и једини прави модел да не само не нестану као народ него да опстану и да буду веома плодотворни, да обогате себе, јер обогаћавајући себе и своју културу, обогаћују и оне који су око њих. Они су са собом, преко Саве и Дунава понели оно што је најважније, оно што их духовно конституише и чува. Понели су своје иконе, мошти светих, друге реликвије, значи понели су своје храмове, понели су оно што је неуништиво, понели су своје небо. Знали су да ако не живе у свом духовном идентитету неће успети да сачувају ниједан други. Знали су да је Царство земаљско замалена, а Божје увек и довека.
Због тога сви ми и данас, можемо поносно да запевамо Ми же Сентандрејци славни целог света. Тако је свест о духовном идентитету како у Епархији будимској, тако и у Карловачкој митрополији у целини, кључно допринела даљем општем напретку нашег народа у свим областима његовог живота:и у привреди, и у грађевинарству, и у култури, у књижевности, у свему. Сентандреја је због свега тога постала кључно место, истакнути топос на коме се спајају и вечито ће се спајати историјско и оно вечно, како кажемо језиком богословља, есхатолошко, једно и друго биће нашега народа. У томе је за пуноћу наше помесне Светосавске Цркве значај ове древне епископије будимске, у томе је значај њених архијереја, значај и њеног садашњег архијереја, свештенства и свег вас, браћо и сестре, православног верног народа, свих вас чији животи и данас пишу непрекинуту повест православног нашег рода на овим панонским просторима, учешћем у црквеном животу, старањем за наше културне и просветне установе, чувањем и унапређивањем наше баштине.
Ово је прилика да по субјективном избору своме, али и фрагментарно, више упућено онима који мање знају, него вама овде сабранима, да издвојимо из читаве плејаде само неколико одабраних личности и подсетимо која је то баштина овде створена, односно како је оствариван верски, културни, значи идентитетски континуитет нашег народа на овом подручју.
У периоду сеоба, када је изгледало да престаје и нестаје континуитет српске књижевности, али и културе у целини, монаси из Раче украј Дрине стижу за својим патријархом у Сент Андреју и ту настављају већ развијену преписивачку делатности. Појава зачетника и утемељивача Рачанске скрипторије, не украј Дрине, него у Сент Андреји, више славнаго града Будима, монаха Кипријана Рачанина, омогућила је, у тренутку гашења штампарија, снабдевање мноштва нових богослужбених места свом неопходном богослужбеном и хагиогафском литературом. Његове руке нису само преписивале богослужбене текстове, него су их и украшавале у складу са традицијом наших илуминираних рукописа претходних столећа.
Кратко потсећање на Рачане и њихову скрипторију окончаћу са неколико речи о најбољем Кипријановом ученику, свакако најбољем представнику српске књижевности у првом делу, првој половини 18. столећа, јеромонаху Гаврилу Стефановићу Венцловићу. О пореклу овог славног проповедника из Сент Андреје, како је забележено у Коморанском летопису, веома мало се зна. Он је оставио иза себе више од 20.000 страница. Он је теолог, преписивач, писац, поета, проповедник, историчар, реформатор правописа, сликар и иконописац, преводилац, чак и драмски списатељ.
Сопствени избор личности из историје Епархије будимске допунићу цртицама само о двојици великих архијереја. То су Дионисије Новаковић и Георгије Зубковић.
Појам учености, не само свога доба, Дионисије Новаковић, је на катедри будимских архијереја био од 1749. до 1767. године. Пре тога је за време знаменитог бачког епископа Висариона Павловића, 1741. године основао прву српску високошколску установу, Духовну академију на којој је професор философије и богословља и сам био. По мишљењу експерата, спада у сам врх српске теологије у доба барока, писац је капиталних богословских дела. Његова Епитом или краткаја сказанија свјашченаго храма је била најпреписиванија књига код Срба у другој половини 18. и првој половини 19. века. Као епископ ове дијацезе саградио је четири цркве у Сентандреји.
Личност Владике Георгија Зубковића, непосредно је везана и за прослављање 100 годишњег јубилеја васпостављања јединствене Пећке Патријаршије, који нас је ево слава Богу окупио. Столовао је на будимском трону од 1912. до 1951. и све време чувао веру и православни идентитет српског народа у веома сложеним, често и трагичним околностима. Место будимског епископа захтевало је и изражене дипломатске способности, како у годинама пред и али и током Великог рата тако и током Другог светског рата, када се владика Георгије залагао за спасавање верног народа који је одведен у логоре, а исто тако током и свим деценијама његовог епископствовања. По завршетку Великог рата, веома је запажен његов рад на обнови уједињења Српске Патријаршије, који је крунисан 12. септембра 1920. године, када је у Сремским Карловцима, уз хиљаде верника окупљених из свих ослобођених и уједињених српских земаља, али и из Будимске и Темишварске епархије, уз звуке звонâ са свих карловачких храмова и топовске салве победничке српске војске, обнародован указ о обнови Пећке Патријаршије и саборном јединству српских црквених области.
Тада је, после стотину и педесет четири године од насилног укидања Пећке Патријаршије, уз литургијско јединство, које никада није ни било нарушено, васпостављено и канонско и административно јединство и свечано проглашена обновљена Пећка Патријаршија, односно Српска Православна Црква, на подручју њене историјске и канонске јурисдикције. Тако су коначно испуњене тежње многих покољења наших предака. Али и поред успостваљеног јединства Српске Православне Цркве, eпископ Георгије је наставио да води другу борбу – за очување Епархије будимске у оквиру Српске Православне Цркве, јер су постојале снажне тенденције да се она одвоји од матице и осамостали, а на eпископа Георгија вршилен је снажан притисак да буде њен самостални поглавар. И поред свих претњи, Епископ Георгије је одбио све нападе сачувавши своју епархију у саставу Српске Православне Цркве.
Достојни наследник поменуте двојице великих архијереја наше Цркве, али и других великана који су предстојале Епархијом будимском, јесте наш владика Лукијан, који нас је благословио да са њим поделимо радост двадесетогодишњег јубилеја на овом светом трону. Молимо се Богу да му да снаге и мудрости али пре свега хришћанске љубави да и даље сведочећи Христа вас, браћо и сестре, води ка спасењу и ка Царству Небеском. Узнесимо сви заједно усрдну молитву Спаситељу за нашег владику Лукијана: Долгоденствуј Свјати Владико на многаја и благаја љета!
Браћо и сестре, Господ нека вас све благослови и утврди у православној вери и у своме Јеванђељу, а ја заједно са сабраном браћом архијерејима на овом месту све вас носим и носићу вас увек у своме срцу, и за вас, као и за сав православни народ наше Цркве где год се налази, упућиваћу своје скромне молитве Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Светоме Духу, сада и у све векове. Амин.
* * *
Свечани чин доксологије служио је протосинђел Варнава, у молитвеном присуству високопреосвећене господе митрополита аустријског Арсенија (Цариградска Патријаршија) и будимпештанског и мађарског Илариона (Московска Патријаршија), преосвећене господе епископа апамејског Пајсија (Цариградска Патријаршија), будимског Лукијана, бачког Иринеја, ђулског Силуана (Румунска Православна Црква), као и ремезијанског Стефана и хвостанског и изабраног западноевропског Јустина.
После доксологије Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије са пратњом посетио је Амбасаду Републике Србије у мађарској престоници. На почетку свечаног пријема, коме су присуствовали истакнути представници српске заједнице у Мађаркој, Његову Светост Патријарха је поздравио амбасадор Иван Тодоров. Уследила је беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија:
-Ваше Преосвештенство, високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, Ваша Екселенцијо, драги пријатељи,
Осећам велики благослов и велику радост што сам данас братски и пријатељски дочекан овде у Мађарској. Малопре сам посетио Саборни храм у Будимпешту, а ево, хвала Богу, сада се налазимо у Амбасади Републике Србије. Већ смо у више наврата чули да је веома дуга историја преплитања судбина српског и мађарског народа, мађарског и српског, и да су та два народа не само упућени кроз историју једни на друге, него су кроз историју и заједно живели.
Заједнички живот подразумева динамику и, хвала Богу, та историја је у највећем свом делу била плодотворна. Наравно, била је као што има и у искушењу појединца, па и у искушењу заједница, и искушења, али ево, хвала Богу, данас у овом тренутку и ових година ми смо успели да доживимо – како је амбасадор Републике Србије рекао – ситуацију да српски народ и мађарски народ, мађарски и српски народ, Мађарска држава и Србија имају највеће могуће не само разумевање, него истинску и раду сарадњу у свим сегментима.
Амбасада је засигурно та која у име државе Србије претвара у праксу што се на највишем могућем нивоу договори и са друге стране обезбеђује прве кораке правног контекста да нешто може да дође до свог крајњег циља. Што се тиче Цркве, Црква нема границе ни у времену ни у простору, јер је Црква Тело Христово, јер је Црква у овом свету, али није од овог света. Црква у овом свету јесте предукус тајне будућег века. Зато и Црква наша, Српска Православна аутокефална Црква која у породици Православних Цркава јесте Црква чија је ово канонска територија и опет има своје дубоке историјске корене који, како смо чули, сежу све до времена Светог Саве. Ако није неумесно да кажем у првом лицу, ја сам живео деценијама у манастиру који се налази у Бачкој, у Војводини, где наравно поред православних Срба има много Мађара, једни су римокатоличке вере, други су православне вере. Хтео да кажем конкретизујући оно што је владика Лукијан рекао у цркви у вези сусрета краља Угарске Андрије II и Светог Саве, који је био миротворац и који је помирио угарску војску Андрије II и војску Стефана Првовенчаног, брата Светог Саве. Наиме, њих двојица су се измирили посредовањем Светог Саве уз једно чудо, а предање каже да се то чудо десило у близини Дунава, на месту на којем је подигнута једна мала црква у почетку, а да се на том месту касније се развио манастир. То је манастир Ковиљ. Ми верујемо и прихватамо да се то чудо десило у манастиру Ковиљу. И не само због те чињенице, него и због чињенице да сам лично одрастао у Војводини и у средњој школи и у основној школи имао пријатеље Мађаре са којима сам се дружио и заједно учио, допринело је да не само будем свестан мађарског народа, мађарске културе и мађарске државе, него да имам и непосредна искуства из најранијег детињства из те области, а наравно нарочито из манастира Ковиља, где је најупечатљивије остало то да је заправо мир оно што је Свети Сава донео између мађарског и српског народа и да је тај мир нешто што не може да се постигне искључиво и само људским снагама, него да је то увек мир који је дар Божји. Тај мир може доћи међу нас само онда када ми успостављамо мир са Богом како је то управо учинио Свети Сава.
Зашто ово говорим? Због тога што смо као човечанство, као људски род, данас суочени са безброј изазова. Наравно да постоје многи људски напори да се ти изазови и проблеми разреше и превазиђу, а често су ти проблеми глобалног карактера и тичу се система вредности. Модерни свет или свет у коме живимо је такав да је он постидеолошки, ако могу да кажем, и у том смислу системи вредности и идеологије које бујају као печурке после кише долазе на наше просторе и хоће не само да нас запљусну, него истински да нас потопе тако што релативизују све. На тај начин хоће да ишчупају корен и почупају стубове на којима наша друштва – друштва наших народа, заједнице и државе – не само да живе него имају своје истинско постојање и у прошлости и у садашњости, а засигурно то је и перспектива, то је и будућност.
Као што је Свети Сава измирио мађарски и српски народ благодаћу Божјом, кроз чињеницу да је сам био у миру са Богом и на та два народа у том тренутку дошло је измирење благодаћу Божјом, тако и данас једнини могући начин да препознамо те разне идеолошке цунамије који долазе са свих могућих страна и покушавају на силу да се наметну као једини могући поглед на свет, као једини прихватљиви систем вредности – а заправо је систем вредности који урушава и укида сваку врсту вредности – да најпре можемо да разликујемо црно од белог, светло од таме, добро од зла и тако редом… јесте да будемо укорењени у оном систему вредности који је наш, да будемо укорењени у ономе што ми јесмо. Не треба нико да нам дође и каже шта смо ми! Ми смо укорењени у свом систему вредности! Утемељени у њему можемо имати истински и прави имунитет за сваки идеолошки вирус, наметљив и агресивни, који нам долази споља. Оно што је јединствено за оба народа, и за мађарски и за српски народ, као и за све људе који живе на овим просторима јесте управо Јеванђеље Христово, јесте хришћанска вера. То је фундамент и оквир из кога можемо бити свесни себе, можемо јачати, можемо бити снажни, а онда у тој снази, у тој самоспознаји, без икаквих задршки можемо изграђивати истинско и право пријатељство и на крају крајева и братство, на шта нас Јеванђеље позива.
Ја се радујем да смо ми управо добрано загазили на тај пут, да идемо том стазом. Што се тиче наше Цркве сигуран сам да она не само може допринети, него истински доприноси баш самим својим постојањем, много више постојањем, него оним што чини, много више оним што јесте, а то је управо Јеванђеље Христово, то је мир Христов за који се молим да дође и овде на Вас, Ваша Екселенцијо, на нашег Амбасадора у Мађарској, на све који се овде са Вама труде и раде на путу пријатељства, али и на читав овај град и на све људе добре воље који живе у Мађарској, као и на оне који нису добре воље да их Господ одобровољи и да постану добре воље. Живели! Хвала вам!
* * *
После краћег разгледања Трга хероја, недалеко од Амбасаде Републике Србије, Његова Светост Патријарх г. Порфирије је посетио Самоуправу Срба у Мађарској. Том приликом, обраћајући се политичким представницима српског народа у институцијама Мађарске, Његова Светост је поручио:
-Велики апостол народа, апостол Павле је казао да је Црква Тело Христово, а да су чланови тог Тела су сви они који су крштени у име Оца и Сина и Светог Духа. Црква смо сви ми, а глава тој духовној заједници која се зове Црква јесте сам Господ Христос. Неизмерно сам радостан што видим да управо на тај начин и Ви доживљавате себе и своје биће иако сте удаљени од матице у овом тренутку.
Независно од тога где ко живи, онда када је везан за своју Цркву, а то значи за своје духовно биће, онда гради један чврст идентитетски темељ који не може поколебати никаква олуја која с времена на време наилази на појединца или на заједницу. То нам ви на најбољи могући начин сведочите. Сведочите нам да Црква јесте Тело Христово у смислу који сам малопре навео. Отуда и ваша улога. Служећи своме народу служите и својој Цркви. Подразумева се да Владика са својим свештеницима чини све да имате најбољи могући духовни простор за суштинску потребу самосвести и духовног идентитета реализујете на најбољи могући начин.
Ја сам Богу благодаран што је то тако. Желим да вас похвалим, али исто тако да се заједно са вама молим Богу да увек тако остане и да непрестано растемо у неговању и чувању свог идентета ма где били, јер на тај начин ћемо најбоље могуће допринети и простору и заједници у којој живимо. Обогаћиваћемо ту заједницу као што то и показују толики бројни примери током историје, а истовремено и ми ћемо бити обогаћивани тим простором, културом, духовношћу и идентитетом људи са којима живимо. Као такви, што је управо случај са Србима из Мађарске, обогаћиваћемо и свој народ у матици. Сами сте навели неколико личности, и ја сам неколико, а има их безброј који су живели и овде и тамо. За њих нису постојале вештачке границе и вештачке поделе, него баш због тога што су били освећени Духом Светим, што су били у Цркви и са Црквом, били су и са својим народом. То је био најбољи могући пут да осете откуцаје пулса и срца свога народа и широм ових простора, али могу слободно рећи и широм васељене. Срби одавде су на најбољи могући начин репрезентовали нас Србе православне у целини, али и истовремено послужили и као понос и вредност и народа у којем или са којем су живели, тј. државе у којој живе.
Ја морам још само на крају да кажем да је шанса велика, а то значи и велики задатак, за нас који живимо у овом времену, јер су се отвориле огромне перспективе и могућности да заједно Мађари и Срби учврстимо пре свега своје међусобне односе, да будемо једни другима истински пријатељи, комшије и браћа, да колико можемо чувајући своје и чувајући себе можда макар најмање зрно доприноса очувању па и европског идентитета и цивилизације као такве нешто допринесемо. Нека вас све Господ благослови.
* * *
Свечана вечера у част Патријарха српског г. Порфирија је одржана у знаменитом културном, просветном и духовном центру српског народа – Текелијануму, задужбини великог српског добротвора Саве Текелије.
Извор: Инфо-служба СПЦ
