Дана 30. септембра 1920. године упокојио се Митрофан (Бан), Архиепископ цетињски и Митрополит Црне Горе, Брда и Приморја (1885–1920).
* * *
Повезан садржај:
Монах др Павле (Кондић): Пастир добри
Проф. Предраг Вукић: Цетињска митрополија у вријеме митрополита Митрофана Бана
Монах др Павле (Кондић): Добротворна мисија Митрополита Митрофана Бана
О митрополиту Митрофану Бану до ступања на столицу Цетињских митрополита, Павле Кондић („Митрополија црногорско-приморска у другој половини IXX и почетком XX века (1851–1920)“) пише сљедеће:
„Марко Бан је рођен 15. марта 1841. од родитеља Ђура и Анастасије рођ. Бајковић, у селу Главати, Грбаљ. Основну школу учио је у Врановићима, прве три године, а завршио је у Котору. По завршеном школовању, пошао је 1854. на рад у Цариград. После две године рада на месту писара у једној трговачкој радњи у Мисиру, вратио се 1857. у родно село. Током боравка у Цариграду и Мисиру сазрела је у њему животна одлука да се посвети монашком животу. Са благословом Епископа далматинско-истријског Стефана Кнежевића, ступио је у манастир Прасквицу 1862. за искушеника. Убрзо је прешао у манастир Савину ради школовања у богословским предметима. После четворогодишњег спремања за монашки чин, замонашен је са именом Митрофан. Монашење је у савинској цркви Успења Мајке Божије, извршио владика Стефан, 26. августа 1865. Неколико дана касније, владика Стефан рукоположио га је у чин јерођакона и поставио за сабрата манастира Савина. После извесног времена, 1867. године у Саборној цркви у Задру, 21. октобра, рукоположио га је исти владика Стефан у чин јеромонаха и одредио за настојатеља манастира Подластва. Службу настојатеља је преузео 7. новембра. На том месту био је до краја октобра 1869, када је због одмазде аустроугарске војске коју је изазвао Бокешки устанак, међу осталим селима и црквеним објектима, спаљен манастир Подластва а Митрофан избегао у Црну Гору.
С обзиром да је почетком 1869. по потреби службе архимандрит Висарион Љубиша, дотадашњи настојатељ манастира Мораче, прешао за настојатеља Цетињског манастира, митрополит Иларион именовао је 28. новембра исте године Митрофана Бана за настојатеља Мораче.
У Морачи је био безмало десет година игуман. У том периоду био је и учитељ у основној школи која је радила при манастиру. С обзиром да је простор Мораче и Роваца био гранични, јер су Колашин држали Турци као погранично место са војном постајом, Митрофан је био укључен у сва збивања која су се односила на однос Морачана и Ровчана са Турцима, било ратна или мирнодопска, када је требало преговарати и утврђивати границе. Већ 1872. после сукоба са турском војском у Липову, Митрофан је, уз морачке главаре, био члан преговарачког тима за успостављање мира. Његово учешће у црногорско-турском рату 1876–1878, донело му је ретко признање: Обилића медаљу за храброст.
Због потребе да се на место цетињског архимандрита постави личност која може одговорити потребама не само старешине Цетињског манастира већ и свим оним претпостављеним а још више ненадним пословима које намеће централна црквена управа, књаз Никола је именовао игумана Митрофана за цетињског архимандрита…
Уочи празника Мале Госпојине, славе Цетињског манастира, Митрополит Иларион произвео је Митрофана у чин архимандрита.
Преузимање дужности на Цетињу, Митрофану је за годину дана одложио дипломатски задатак који му је поверио књаз Никаола а то је било вођење преговора са командом турске војске у Колашину ради мирне предаје града и области који су, по одредбама Берлинског конгреса, припали Црној Гори. Пошто је успешно обавио поверену му мисију, Митрофан је коначно, 13. октобра 1879. дошао на Цетиње…
Пошто је књаз Никола за новог Митрополита црногорског и брдског 26. октобра 1882. именовао епископа Висариона Љубишу, истога дана за администратора Захумско-рашке епархије именовао је архимандрита Митрофана… Настављајући успостављени рад на унапређењу црквеног живота, који је епископ Висарион чврсто утемељио, и администратор Митрофан је током две године колико је администрирао Захумско-рашком епархијом у чину архимандрита, урадио све што је било могуће на пољу успостављања чврстог црквено-правног поретка…
После свечане сахране митрополита Висариона, 17. априла 1884. архимандрит Митрофан се вратио у Острог и наставио са администрацијом Захумско-рашке епархије. Убрзо, за Тројичиндан, главни сабор народа у Острогу, дошао је и књаз Никола са великом пратњом. На други дан Духова, 27. маја 1884. књаз Никола је у Острогу објавио да је за архијереја Митрополијске епархије именовао архимандрита Митрофана… По објављеном именовању, књаз је питао присутну господу да ли да се ради хиротоније новог владике позову епископи далматинско-истријски Стефан и бококоторско-дубровачки Герасим на Цетиње и да се ту изврши тај свети чин или да Митрофан буде упућен у Русију. Главари су углас рекли да је боље да буде послан у Русију и то је определило Митрофанову хиротонију у Русији. Митрофан је на хиротонију морао чекати годину дана, колико је времена прошло од наименовања до примања архијерејског чина. Разлог томе је била замена руског посланика на Цетињу и административни процес који је морао бити обављен ради организације пута новог владике у далеки Петровград.
Хиротонија архимандрита Митрофана, која је била заказана у Петровграду за 6. април, баш на дан главне богослужбене прославе у Русији поводом 1000 година од упокојења Светог Методија Архиепископа Панонског, имала је дубоку симболику јер „тако су хтјели да ту словенску свечаност ознаменују са мојим рукоположењем, а то баш зато што се на ту обћеславенску свечаност рукополаже на сјеверу епископ један са јужнога славенскога краја“.
Свечана хиротонија архимандрита Митрофана у чин епископа црногорског и брдског извршена је у Исакијевском сабору у Петровграду, на празник Светих Кирила и Методија, 6. априла 1885. Свети чин су у току Божанствене Литургије извршили Митрополит петроградски Исидор, председавајући Светог Синода и Архиепископи тверски Сава и волински Паладије и Епископи Серапион екатеринобурски, Арсеније холмски и виборски Сергије, чланови Светог Синода, уз саслужење великог броја угледног свештенства и ђакона. У току богослужења у цркву је дошао и цар Александар III са царицом Маријом и децом. Нови епископ Митрофан је имао велику част да га руски император поздрави и честита му примање архијерејског чина.
Новом архијереју Митрофану била је учињена част да је био примљен у приватну аудијенцију код руског цара и царице, 15. априла 1885. у царској резиденцији у Гатчину…
Епископ Митрофан је своје ступање на катедру Митрополијске епархије објавио посланицом упућеном свештенству и народу 14. маја 1885. О пажњи са којом је праћен почетак Митрофанове архијерејске службе сведоче чланци о првој канонској визитацији и наведеној посланици, који су објављени у руским црквеним часописима Црквено–друштвени весник и Црквени весник.
Пошто је од 14. априла 1885. управљао Митрополијом са титулом Епископа црногорског и брдског, коју је добио приликом рукоположења у Петрограду, Митрофан је истовремено наставио и са администрацијом Захумско-рашке епархије. Ова администрација се продужила све до 1909. када је управу преузео епископ Кирило Митровић.
Приликом прославе 25 година владавине и брака књаза Николе, 27. октобра 1885. Митрофан је, од стране књаза Николе био именован за Митрополита црногорског и брдског. Истовремено, одликован је и највишим црногорским Орденом књаза Данила, првог реда.“
Митрополит Митрофан је током тридесетпетoгодишње архијерејске службе имао много заслуга на реорганизовању Православне Цркве у Црној Гори. Један од највећих успеха у дугогодишњој архијерејској служби Митрофана било је рјешавање материјалних питања парохијског свештенства 1900. године, које се огледало у укидању сакупљања свештеничког бира у натури и установљење систематских плата свештенству. Иницијативом митрополита Митрофана, у сарадњи са Епископом далматинско-истријским Никодимом Милашем, почетком 1904. године отпочела је нова ера у црквено-административном животу Православне Цркве у Црној Гори, када су званично објављени акти књаза Николе којима је дао законску снагу Уставу Православних Конзисторија и Уставу Духовног Савјета (Светог Синода). Залагањем митрополита Митрофана, послије дуготрајних припрема и скупштинских анализа, ступио је на снагу 1909. године Закон о парохијском свештенству, на основу кога је извршена реорганизација парохија у Црној Гори. Митрополит Митрофан је прописао и „Правилник дужности свештеника који је одређен за поучавање осуђеника на затвор или смртну казну“, чиме је и правно дефинисано једно од најделикатнијих питања из свештенопастирске службе. Увођење свештеничких униформи умјесто народног одијела, као и подизање црквене просвјете, такође се могу убројати у заслуге митрополита Митрофана.
Поред наведеног, залагањем митрополита Митрофана уређени су разни сегменти црквеног живота Митрополије. Рјешавање питање прелазака у Православље у датом историјском и политичком контексту било је веома деликатно, а посебну осјетљивост питање конверзије добијало је током ратних периода у којима је дошла до изражаја чврстина и истрајност митрополита Митрофана о неопходности испуњавања канонске и државноправне нормативе по том питању. Митрополија је ревносно бринула да се очува чистоћа вере и православна традиција у народу. Ради тога било је важно и какав је тип икона које су улазиле у домове вјерника као и избор иконописаца који су радили на изради иконостаса у храмовима. Веома важно питање било је снабдјевање богослужбеним књигама, посебно послије ратних пустошења у којима ни храмови нијесу остајали поштеђени. У току своје дуге архијерејске службе митрополит Митрофан је сваке године слао свештенству и монаштву по неколико расписа и окружница, који се односе на административно уређење црквеног живота и поретка, као и већи број посланица упућених свештенству и народу.
Митрополит Митрофан је био по положају предсједник Духовног Савјета (Светог Синода) и под његовим предсједавањем су одржана четири засиједања: 1908, 1909, 1912. и 1918. године. У раду Светог Синода разматране су духовне теме и давани разни предлози надлежној државној власти, од предлога да се приходи са манастирских имања убудуће користе искључиво за потребе самих манастира, према одредбама канонског права, праксом црквеног живота и одредбама Устава Светог Синода и Устава књажевине Црне Горе, до предлога да се изгради зграда Богословије. Последње засиједање Светог Синода, одржано је 1918. на Цетињу, када је разматрано питање уједињења Православних Цркава у Црној Гори Србији.
Поред веома разгранатог и богатог богослужбеног живота митрополита Митрофана током његове дуготрајне архијерејске службе била је запажена и његова јавна дјелатност, посебно ако се има у виду да је од доношења Устава Књажевине Црне Горе 1905. г. био вирилни посланик Народне скупштине и по положају члан Државног савјета у Књажевини и Краљевини Црној Гори. Поводом прославе стогодишњице од рођења Петра II Петровића Његоша 1911, митрополит Митрофан се налазио на челу Одбора за прославу, а 1910, приликом прославе јубиларних свечаности када је проглашена Црне Горе за Краљевину био предсједник Централног Одбора за прославу педесетогодишњице владања Њ. Кр. Височанства књаза Господара. Митрополит Митрофан је био члан – добротвор Друштва за помагање заната и трговине у Црној Гори, основаног 1902. на Цетињу.
Поред предсједавања и чланства у многим одборима у Црној Гори митрополит Митрофан био је и почасни члан Петроградске духовне академије; петроградског Славјанског благотворителног обшчества; Монашког удружења у Србији и Свештеничког удружења у Србији.
Попут својих претходника, он је био и предсједник црногорског Црвеног Крста, као и многих одбора на пољу добротворне дјелатности. Његова активност ће посебно доћи до изражаја током аустроугарске анексије Босне и Херцеговине (1908), приликом прикупљања помоћи имигрантима из Старе Србије и Скендерије (1910), за вријеме Првог балканског рата (1912), Другог балканског рата (1913) и за вријеме Првог свјетског рата (1914–1918).
Током своје архипастирске службе митрополит Митрофан је имао веома добру сарадњу са епархијама у окружењу: Дабробосанском и Захумско-херцеговачком епархијом, Рашко-призренском митрополијом, Бококоторско-дубровачком епархијом и Београдском митрополијом. На духовном темељу, који су у непрекинутом континуитету одржавали сви зетски епископи – митрополити црногорски, брдски и приморски, заснован је и у Митрофаново вријеме однос Цетињске митрополије према манастирима Пећкој патријаршији и Дечанима, све до њиховог ослобођења од турске власти. Поред сталне и добре сарадње са епархијама у окружењу, митрополит Митрофан је одржавао везе – путем писама и пригодних честитки – и са Јерусалимском, Цариградском, Александријском и Антиохијском Патријаршијом, као и са Атинском Архиепископијом.
Посебан однос митрополит Митрофан је имао према Руској Православној Цркви. При сагледавању односа Руске Православне Цркве и Цетињске митрополије, неопходно је да се има на уму чињеница да је највећи дио материјалне помоћи која је стизала у Црну Гору од почетка XVIII до почетка XX вијека пристизао из Руске царевине. У том контексту и духовне везе које је одржавао митрополит Митрофан су биле веома јаке јер је преко помоћи која је долазила од руског Светог Синода у разним видовима, одржавана снага православних светиња у далекој и кршевитој Црној Гори.
Посебно тежак период током архипастирске службе митрополита Митрофана био је у вријеме ратова почетком XX вијека. Трагична скадарска епопеја за вријеме Првог балканског рата 1912, са огромним жртвама у људству и техници којима је црногорска војска платила запосједање Скадра, међу којима је било и шест свештеника, биле су узалудне, јер је одлуком великих сила, град био предан под протекторат а црногорска војска била принуђена да га напусти и успостави предратне границе. Ослобођење којим је донијета слобода српском народу са простора Косова, Метохије и Јужне тј. Старе Србије крајем 1912. г. створило је нове обавезе Митрополији на успостављању редовног црквеног поретка, јер су под њену јурисдикцију доспјели манастири и храмови у новоослобођеним крајевима који су ушли у састав Црне Горе. Као свједочанство и успомена на Први балкански рат, под окриљем Цетињског манастира чувана су три знамења. У цркви, на најпочасније место, у ћивот Светог Петра Цетињског, митрополит Митрофан је положио кључеве града Скадра, Пећке патријаршије и манастира Дечана. Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије нашао је ове кључеве под стопама Светитељевим уочи Лучиндана, 30. октобра 2010.
Међу бројним проблемима са којима се суочио митрополит Митрофан у новоослобођеним просторима Рашке области и Метохије, било је и питање црквене земље и посједа које су, у своје вријеме бесправно запосјеле турске чивчије. Нередовно стање у Рашко-призренској епархији, кроз дужи низ година а поготово уочи самог Балканског рата, одразило се и на унутрашњи црквени живот. Да би се ти проблеми донекле превазишли основана је Епархија пећка на чије чело је постављен митрополит др Гаврило Дожић.
Први свјетски рат донио је нова искушења. Од првога дана ратног стања митрополит Митрофан је вриједно радио у својству предсједника црногорског Црвеног крста, о чему је оставио и својеручну биљешку. Како је ратна срећа крајем 1915. почела да се мијења настала су нова искушења, не само за људе већ и за ћивоте са моштима Светитеља. Из Пећке патријаршије, новембра 1915, дошла је у Црну Гору већа група свештеника из Србије, а међу њима и студенички монаси са ћивотом Светог краља Стефана Првовенчаног Немањића. Ћивот са моштима Стевана Првовенчаног свечано је, колико се то у тим ратним данима могло, дочекан у Острогу 2. децембра и изложен у цркви Свете Тројице у Доњем манастиру испред престоне Христове иконе. То је било петнаесто избегличко путешествије његових светих моштију које је најављивало велико страдање српског народа и војске током албанске голготе, све до победоносног повратка у Београд, 1918. Свете мошти Стевана Првовенчаног, које су од 2. децембра 1915. боравили у Острошкој светињи пренијете су 24. априла 1919. у Београд а потом у Студеницу.
У општем хаосу расула изазваног поразом и повлачењем пред надирућом аустроугарском војском, почетком јануара 1916. пренијет је и ћивот са моштима Светог Петра Цетињског из манастирске цркве на Цетињу у придворну црквицу посвећену Светом Димитрију крај књажевског дворца на Крушевцу у Подгорици. Ово је био први и до сада једини пренос светитељевог ћивота са мјеста где је постављен 1834, када су обретене његове свете и нетљене мошти и објављена његова светост. Ћивот Светог Петра био је у дворској цркви Светог Димитрија до половине марта месеца 1916. када је на интервенцију митрополита Митрофана враћен на своје освештано место почивања тј. у Цетињски манастир.
Крај Краљевине Црне Горе као суверене државе фактички је отпочео преговорима о примирју са Аустро-угарском, а потом одлуком Владе Црне Горе да потпише акт о капитулацији и изађе из рата почетком 1916. године. Окупација Црне Горе, са краљем и владом у емиграцији, наметнули су митрополиту Митрофану положај најистакнутије личности која је остала са народом у Црној Гори. Посебан проблем са којим се митрополит Митрофан суочио од почетка аустроугарске окупације био је интернација, поред цивила, већег броја свештеника из јурисдикције све три епархије: Цетињске, Захумско-рашке и Пећке. Користећи своје дипломатско искуство, митрополит Митрофан је успио да издејствује да се ослободе из интернације или затвора бројне личности. Хапшењем и интернирањем митрополита пећког Гаврила Дожића крајем 1915. у логор Цеглед у Мађарској, обустављен је рад Пећке конзисторије а Епархија је остала без управе и духовног старања. У таквој ситуацији, ослоњен на прерогативе које му дају одредбе устава Светог Синода и Конзисторија, митрополит Митрофан је преузео духовно старање и над Пећком епархијом. Ту дужност је вршио све до ослобођења надлежног архијереја 1918. Истовремено са окупацијом почело је и насртање окупаторске силе на иначе скромну црквену имовину. Почетком септембра 1916. почела је реквизиција – одузимање звона са цркава и манастира у Црној Гори. Разарање цркве Светог Петра Цетињског и Његошеве гробнице од стране окупатора 1916. г, послије чега је био принуђен да пренесе Његошеве земне остатке у Цетињски манастир, представљали су претешку рану на срцу остарелог митрополита, која није зарасла до краја његовог живота.
Капитулација Аустро-угарске и ослобођење Црне Горе 1918. г. поставили су пред народ нова искушења. Краљевина Црна Гора ушла је у Први свјетски рат као савезничка држава, али због несрећне одлуке о капитулацији, она је третирана на крају рата као поражена држава под управом сила побједница. Као поражена држава, са краљем и владом у егзилу, којима силе побједнице нијесу дозволиле повратак, Црна Гора је могла или даље остати под управом сила побједница, или изабрати своју власт. Избори за Велику народну скупштину 1918. године и њене одлуке нијесу биле узрок фактичког краја Краљевине Црне Горе, већ посљедица напријед изнијетих чињеница.
Велика народна скупштина у Подгорици 26. новембра 1918, којој су присуствовали изабрани посланици са „бјелашке“ и „зеленашке“ стране, поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, „да се Црна Гора уједини са братском Србијом под династијом Карађорђевића, те тако уједињени ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца“. Митрополит Митрофан, у својству надлежног архијереја, исказао је подршку раду Велике народне скупштине.
У погледу црквено-јурисдикцијског уједињења, рад митрополита Митрофана и осталих архијереја са простора Црне Горе био је једнодушан и дјелотворан као и свих осталих српских духовних поглавара. Иза обнародованог националног уједињења, и црквени оци су пошли стопама свеопштег уједињења Српске Православне Цркве. Архијереји са простора Црне Горе, сабрани на сједницу Светог Синода, највише духовне власти, донијели су 16. децембра 1918. на Цетињу једногласно ријешење којим „Св. Синод налази цјелисходним и оправданим, да се и Св. аутокефална Црква у Црној Гори уједини са независном Православном Црквом у Краљевини Србији, а заједно с овом са цијелом Св. Српско-Православном Црквом у новој држави Срба, Хрвата и Словенаца“, што је био први корак у васпостављању Пећке Патријаршије.
Ускоро по успостављању нове власти, дошло је на Божић 1919. до побуне извесног броја присталица детронизованог краља Николе, коју су због својих интереса подстакли италијански плаћеници и агенти. Она је донијела ново страдање једног броја душа на Цетињу и у Старој Црној Гори. Митрополит Митрофан је урадио све што је могао да се спријечи братско крвопролиће. Међу жртвама које су својим животима платиле цијену народног уједињења налазе се и два свештеника. Брига митрополита Митрофана о смиривању стања у Црној Гори послије постигнутог народног и црквеног уједињења била је постојана. После више од три године, фебруара 1919, митрополит Гаврило се вратио у своју дијецезу, Пећку епархију, смањивши тиме обавезе митрополита Митрофана.
Конференција српских православних архијереја 26. маја 1919. донијела је одлуку којом се изриче „духовно, морално и административно јединство свих српских православних црквених области“. Истовремено, установљен је „Средишњи Архијерејски Сабор уједињене Српске Православне Цркве“. На основу канонског права, пошто је био најстарији архијереј по години рукоположења (1885) за предсједника Средишњег Архијерејског сабора је изабран Митрополит Црне Горе, Брда и Приморја Митрофан Бан. Свештенству и народу је одлука о уједињењу Српске Цркве саопштена архијерејском посланицом за празник Педесетнице – Духова 1919. Средишњи Архијерејски Сабор је ускоро добио сатисфакцију и од државне власти проглашењем „Уредбе о устројству Средишњег Архијерејског сабора“, коју је 28. августа 1919. на предлог Министра вера а по сагласности Министарског савета, за пуноправни акт прогласио престолонасљедник регент Александар Карађорђевић. Током боравка у Београду и Сремским Карловцима у својству предсједника Средишњег архијерејског сабора, митрополит Митрофан, иако у позним годинама и слабог здравственог стања, а оптерећен том веома одговорном дужношћу, строго је водио рачуна и о потребама своје, Цетињске епархије а једнако и Захумско-рашке и Пећке. Једно од најважнијих питања је било питање спровођења аграрне реформе у односу на црквена имања, тј. заштита црквеног земљишног посједа на простору Црне Горе. Са несмањеном бригом радио је и на обезбијеђењу услова да се обнови рад Цетињске богословије. Резултат његовог упорног настојања није изостао. Богословија под именом и небеским покровитељством Светог Петра Цетињског обновила је рад почетком школске 1921. године. Посебну пажњу посветио је нацртима Закона о платама и пензијама православних парохијских свештеника и Закона о платама и пензијама православних окружних протопрезвитера, чланова и особља Духовних судова, епископа и патријарха, који су стављени на разматрање на основу одлуке Средишњег архијерејског сабора новембра 1919.
Није тешко закључити да је улога митрополита Митрофана велика у васпостављању Пећке Патријаршије, тј. обнављању и уједињењу Српске Цркве, а свој однос најсажетије је изразио на епископској конференцији 28 маја 1919. ријечима: „Нама је у дио пала велика срећа, што смо доживјели ове епохалне дане, у које смо позвани да заједнички у братској слози изведемо наше црквено јединство“.
Током своје дуге архијерејске службе, поред заслуга на реорганизовању Православне Цркве, митрополит Митрофан има и велике заслуге на обнови и градњи манастира и храмова. У публикацији др Лазара Томановића, тадашњег предсједника Владе Краљевине Црне Горе, под насловом „Педесет година на престолу Црне Горе“, која је штампана на Цетињу 1910. године поводом јубиларних свечаности, дати су подаци о обнови и градњи манастира и храмова за вријеме двадесетпетогодишње службе митрополита Митрофана (1885–1910). Произилази да је у том периоду обновљено и подигнуто 11 манастира и 162 храма, или укупно 172 црквена објекта.
Митрополит Митрофан се истакао и као богословски писац објавивши своје „Беседе“, „Кратки црквени устав“, „Помоћно упутство при исповести“ и „Седам тајни Новог Завета“.
Митрополиту Митрофану није било једноставно управљати у времену када је свјетовни господар Црне Горе вршио пресудни утицај на живот Цркве, не поштујући њен канонски поредак. О времену учешћа световних владара, послије престанка теократске управе, на живот Цркве митрополит др Амфилохије Радовић („Учешће светородне лозе Петровића у животу Цркве и народа“) је између осталог написао сљедеће:
„Значајно је истаћи да су симбиозу државног и црквеног живота, наслијеђену од Источноромејског (византијског) царства и средњовјековне српске државе, као и од својих претходника митрополита из Лозе Петровића, задржали и двојица свјетовних господара Петровића: књаз Данило и књаз односно краљ Никола. То је, међутим, очувано са једном веома важном промјеном. Док је, наиме, у вријеме митрополита црквени поглавар био и свјетовни господар, сада су се улоге промијениле: свјетовни владар, поред власти у држави, вршио је и пресудни утицај на живот Цркве и њено управљање. То се јасно види у начину избора митрополита послије Петра II па све до Митрофана Бана, који је зависио непосредно од воље владара. Види се и из односа књаза Данила, војводе Мирка и младог књаза Николе према митрополиту Никанору Ивановићу (вољом владара је изабран и вољом владара прогнан из државе 1860); види се из начина формирања Захумско-рашке епархије (1879), као и из начина доношења Устава аутокефалне православне Митрополије у Књажевини Црној Гори (1904), такође вољом владара. Краљ Никола је имао пресудан значај и на избор Рашко-призренског, односно Пећког митрополита др Гаврила Дожића (1912). Тако се, нарочито за вријеме књаза Николе, Црногорска митрополија нашла у антиномичном положају: Књаз је, с једне стране, ради остварења својих државничких владарских интереса, први који је владарском вољом прогласио Православну митрополију у Црној Гори аутокефалном (тиме је припремао своје проглашење за краља); с друге стране, баш у његово вријеме Митрополија је у суштини изгубила елементарну врсту аутономије (о аутокефалности, пуној независности, и да не говоримо), да би коначно уставно била сведена на врсту одсјека при Министарству просвјете (и црквених послова). До које је мјере ишла та зависност Цркве од државне власти, и поред тога што јој се признаје унутрашња управа (ср. Устав за Књажевину Црну Гору, чл. 129), види се како из државног Устава тако и из Устава Светог Синода (1904)…
При свој овој скоро пуној зависности и потчињености Цркве државној власти и Књазу, била је једна олакшавајућа околност: двојица свјетовних господара Црне Горе из лозе Петровића, нарочито књаз Никола, били су дубоко религиозни православни људи, везани како по насљеђу тако и по личном опредјељењу за Православну Цркву. Они су у том погледу слиједили своје претке митрополите, и то до те мјере да се намеће закључак да увођењем кнежевине у Црној Гори теократија није престала у потпуности да постоји; промијенила је само начин функционисања. Овдје је њен акценат просто пренијет са митрополитске на књажевску власт.“
У наведеној књизи, у прилогу о посљедњим данима Митрофановим и одласку Богу на истину, Павле Кондић је написао сљедеће:
„Ревносно радећи на широком пољу обнављања административног јединства Српске Цркве током више од годину дана, а притиснут позним годинама живота (80) и слабим здрављем, митрополит Митрофан је увидео да му понестаје снаге за тако одговоран посао. То га је определило да 10. маја 1920. поднесе оставку на место председника Средишњег архијерејског сабора.
Стари митрополит смогао је снаге да у својству члана Средишњег архијерејског сабора, узме учешћа још у две седнице, одржане 13. и 17. маја. Потом је пошао на дуготрајно лечење у болницу у Нови Сад. Са болесничке постеље је изрекао и последњу вољу – тестамент, 2. јула 1920. у болници у Новом Саду, пред сведоцима – епископом темишварским Георгијем Летићем и Иларионом Зеремским, викарним епископом архидијецезе и патријаршиским економом Методијем Суботин. Оно што је највредније имао, завештао је Божијем дому под чијим је кровом и провео највећи и најбољи део свога живота: За цијело вријеме од 51 годину мога службовања у Црној Гори уживао сам плату из државне касе. Мојом економијом нешто мало заштедио сам, те желим да то скромно имање распоредим, како послије моје смрти не би било нереда, те у томе смислу чиним овај распоред:
1) У Црногорској банци на Цетињу имам двије уложене књижице у вредности нешто више од 20.000 круна.
2) Имам три лично моје драгоцјене панагије, а осим тога имам и архијерејску сребро–позлаћену штаку. Ова четири комада вриједе нешто више од 20.000 круна.
Како горње књижице тако и ова четири драгоцјена комада остављам манастиру Цетињском.
Свечани чин обнављања Српске Патријаршије извршен је на празник Сабора Срба светитеља, 12. септембра 1920, у сали трона Патријаршијског дома у Сремским Карловцима.
Из Црне Горе учествовали су митрополит Гаврило Дожић и епископ Кирило Митровић. У истом тренутку, под сводовима Цетињског манастира одржано је молепствије – благодарење Богу за тај свети чин.
Уједињење Српске Православне Цркве, из свију црквених области наше Краљевине, није више сан, него остварени чин. Овај акт јединства једнодушно прокламован је у Београду, 13. (26) маја прошле године, од цјелокупног српског епископата; а владарским указом 17. јуна ове год. добио је највишу санкцију. Овим су све дотадашње Српске Православне Цркве, као и оне, које су биле у вези са другим Православним Црквама сједињене у једну заједничку нераздвојну цјелину.
Поводом обнављања Патријаршије и проглашења тога чина на свечаности у Сремским Карловцима, регент Александар Карађорђевић одликовао је највише представнике јерархије а међу њима и митрополита Митрофана орденом Светог Саве првог степена. У телеграму којим је исказао захвалност за то високо признање он је написао: Неописано сам радостан што се уједињење Српске Цркве обнављањем српске Патријаршије подигла на степен патријаршије. Ако сам ја малим каквим радом припомогао томе историјском дјелу то је била моја дужност. Ја Вас господине министре учтиво молим да изволите моју дубоку захвалност изјавити Његовом Краљевском Височанству Регенту за подарено ми високо одликовање. Такође молим изјавите моју захвалност Краљевској Влади. Вама сам дубоко захвалан. То су биле неке од последњих речи које је Митрофан изговорио. Убрзо је пошао у загрљај Вечнога Оца. Мирно је склопио старачке руке и очи и преминуо 30. септембра.
Упокојење митрополита Митрофана званично је објавио члановима Светог архијерејског сабора, председавајући, епископ пакрачки Мирон Николић, на седници одржаној у Београду, 1. октобра. После отпеване молитве Со свјатими упокој епископ Мирон је објавио да ће заупокојена Св. Литургија са парастосом бити служена у Саборној цркви, сутрадан, у суботу 2. октобра. На њој су узели учешћа сви архијереји који су били присутни на заседању Сабора и то: Димитрије београдски, Георгије темишварски, Мирон пакрачки, Петар мостарски, Иларон тузлански, Варнава велешки, Георгије будимски, Доситеј нишки, Николај жички, Иринеј тимочки, Јефрем шабачки и Иларион викарни. Овом саборном молитвом и појањем Вјечнаја памјат, опростила се Српска Црква са митрополитом Митрофаном и уписала га у књигу своје повести златним словима.
Према протоколу прописаном од Конзисторије, опело и сахрана митрополита Митрофана извршени су у Цетињском манастиру, 1. октобра 1920. После Свете литургије која је служена у манастирској цркви, свечано опело предводио је Епископ захумско-рашки и администратор бококоторско-дубровачки Кирило Митровић уз саслужење великог броја свештеника и народа. Потом је извршена свечана литија са телом покојника кроз центар града. У литији су узели учешћа ученици Гимназије, Учитељске школе, Богословије, многобројно свештенство у одеждама, архијереј, родбина покојника и угледни грађани и поштоваоци покојника. После литије, покојник је положен у гроб у порти Цетињског манастира који је још 1912. припремио. Тиме је ушао у историју осмовековне Епархије зетске – Митрополије црногорско-приморске, 1219. установљене благословом Светог оца нашег Саве.“
Архијерејска одежда, митра и бројно ордење митрополита Митрофана данас су изложени у поставци Ризнице Цетињског манастира.
Приредио: Јован Маркуш
