Од почетка драматичних догађаја са којима се наш народ ове године суочио, многи су напустили своје домове.
За неке је то заиста био принудно бекство од смртне опасности. Али многи су отишли из сасвим других разлога - неко под утицајем свеобухватне панике, а неко је једноставно одлучио да искористи прилику да се боље намести у иностранству. И управо ти људи су се суочили са одређеним проблемима - материјалним, моралним и, коначно, духовним.
Промена места становања је увек повезана са стресом и бригама, посебно у тешким временима. Па ипак, још већа искуства очекују људе који су се, одлазећи од куће, тешили у неоснованоj нади – у бољи, удобнији и безбрижнији живот. За њих је такве снове заменило горко разочарање.
У ствари, ова тема је много дубља него што се чини на први поглед. На крају крајева, током живота се дешава да човек буде уклоњен са свог места не само просторно. То се односи на ситуације у којима људи покушавају да промене врсту делатности на коју су позвани на нешто, по њиховом мишљењу, престижније, профитабилније, или чак само новије. Као, уморан сам од свега овога, нико ме не цени, превише ми снаге одлази, уморан сам, прегорео, треба да променим ситуацију. Ово је прилично уобичајена ситуација, зар не? А онда се испостави да људи, покушавајући да побегну од горућих свакодневних проблема, проналазе, на своју несрећу, још веће.
Ситуације су различите за свакога, али разматрамо управо случај када је „жудња за променом“ у човеку изазвана страстима и пороцима: сујетом, лењошћу, неодговорношћу, лакомисленошћу.
Хришћани знају да је наш живот пун искушења, али пошто је привремен, спремни су да поднесу сва страдања ради сједињења са Христом у животу „будућег века“, како каже Символ вере.Због тога је посебно важно да хришћани раде свој посао на свом месту.
Жеља за променом сама по себи није грех, али увек треба разумети контекст ове жеље. У сваком случају треба да се запитамо шта тачно желимо од промена, колико су наше жеље реалне, да ли ће се због тога осећати још горе и да ли ће бити горе нашим најближима. Не ради се чак ни о оним приликама када људи теже „бољем животу” у иностранству, остављајући усамљене старије родитеље. На крају крајева, чак и ако напустимо своје радно место зарад сабласног сна, остављамо оне људе којима смо били потребни. Ово посебно важи за свештенике.
И чему се чудити када човек, напуштајући своје место ради илузорне удобности, остаје насамо са разбијеним илузијама. Живот је пун изазова и они се не могу избећи. А ако смо вођени страстима, не можемо их једноставно избећи било променом „окружења“ или одлуком да емигрирамо. Не можеш никуд побећи од себе.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
