Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. септембра 2022. године, на Оданије Рођења Пресвете Богородице, свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Саве на Врачару. Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и хвостански и изабрани западноевропски Јустин, свештенство и ђакони Архиепископије београдско-карловачке у молитвеном присуству многобројног верног народа.
У току свете Литургије, патријарх Порфирије је рукоположио ђакона др Драгана Карана, доцента на Православном богословском факултету у Београду, у чин презвитера, док је г. Николаја Вуковића, теолога и дугогодишњег појца храма Светог Саве, рукоположио у чин ђакона.
Саслуживали су и протојереји–ставрофори Александар Новаковић, Горан Тодоровић, Миладин Вуковић и Зоран Ранковић, протојереји Ненад Јовановић, Предраг Продић и Драган Шовљански, презвитери Иван Штрбачки, Бранислав Кличковић, Далибор Стојадиновић и Србољуб Убипариповић, протођакони Младен Ковачевић, Драган Радић и Радомир Врућинић и ђакон Мирослав Митровић.
* * *
Патријарх Порфирије: Наша љубав према ближњем јесте резултат и последица наше љубави према Христу
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, живимо у историји, живимо у временима у којима постоје различити погледи на Бога, на Његову реч, на човека, на заједницу, на творевину Божју. Живимо, дакле, у временима у којима нам се нуде различите идеје и идеологије. Нуди нам се да различити системи вредности постану наш начин живота, а ми, слушајући реч Христову и запечаћени именом Исуса Христа, Њега Јединог имамо као образац, као модел, као начин постојања, управо као модел нашег односа према Богу, према заједници, према човеку, према природи и на крају према самоме себи.
Наравно да постоје и они који то наше опредељење за Христа и Његову реч, коју ми узимамо за свој начин постојања својом вером и животом, хоће да протумаче и да нам покажу да ми заправо нисмо на најбољи начин разумели Христа. Они би из своје перспективе, која је отуђена од Јеванђеља, хтели Јеванђеље да подреде себи и онда да то измењено Јеванђеље нама понуде, да то измењено и отуђено Јеванђеље буде наш начин живота. Наравно, то се чини и отворено, фронтално, да не кажем брутално, али неретко и на скривени начин, изнутра. То се неретко чини и кроз оне који су позвани да сведоче и проповедају реч Јеванђеља. Понекад се то чини и кроз богословску или боље рећи квазибогословску реч, кроз такозвану модерну теологију, либералну теологију, која опет по слици и прилици палог човека хоће да скроји лик Христов, хоће да сузи Јеванђеље на меру човека, а заправо читаво Јеванђеље и Реч Христова није ништа друго него Христов долазак међу нас да би у Њему и са Њим ми, преображавајући се, узрастали до Његове мере, до мере раста висине Христове, како каже апостол Павле.
Дакле, процес треба да је обрнут: не да ми подобљавамо и усклађујемо реч Христову са својим немоћима и слабостима, него да полазећи од самоспознаје, од препознавање себе у Христовом лику као огледалу, не падамо у малодушност и очајање, него прихвативши себе са свим својим потенцијалима, али и слабостима, положимо своју наду, читав свој живот и читаво своје биће на Христа и онда заједно са Њим већ овде и сада, живећи у Њему и Његовом речју и Његовим заповестима, преображавајући се растемо тако да нам Царство Божје не буде нешто што је страно, него да искуство Царства Божјег буде нешто што је свакдашња наша реалност.
Данас смо чули који је то закон на који нас Христос позива. Чули смо да је то љубав читавим својим бићем према Богу, али и према ближњем. Заправо наша љубав према ближњем, према другом човеку, јесте резултат и последица наше љубави према Христу, тј. наше отворености да реч Христова постане наша реч у мери у којој се ми уподобљавамо Христу, а не Њега себи. У тој мери ми љубимо и волимо своје ближње, разумемо их до краја, али ту опет треба бити прецизан, јер Христова реч је јасна. Није то љубав која је површна, која је романтичарска, која пристаје на све, у којој је све дозвољено. Није то љубав која снисходи слабостима и промашајима човековим и нашим како бисмо онда очували свој комфор. То је љубав која је узак пут, то је љубав која је распеће, то је љубав која раздваја грех од грешника, човека као икону Божју од његових слабости. То је, дакле, љубав која безусловно воли сваког човека. Заповест на коју нас Христос позива на љубав јесте императив: Љуби!
Дакле, читавим својим бићем, и мишљу и речју и делом – активно, не пасивно – ми треба да се боримо за сваку душу, да истински волимо свакога човека. На том путу – наравно, и ми смо људи – стоји нам самољубље и егоизам као препрека. И то треба да буде део наше самоспознаје. Када хоћемо да откријемо реч Божју у себи и да укажемо на то шта је промашај и шта је грех, ми хоћемо да кажемо да не можемо пристати да закон слабости и греха буде приписан као закон Христов и да је у том смислу све што је дозвољено и корисно. Не, ми смо позвани, и у себи пре свега, да препознавајући свој пад и грех – грех назовемо грехом. Из те спознаје знајући шта је грех – зато што Христос нам то говори, Он нас обавештава – никада се нећемо одрећи борбе за љубав у односу на сваког човека. Ту ће нам, наравно, од користи бити молитва и све оно на шта нас Јеванђеље позива: праштање, милосрђе и све оно што је саставни део љубави. Отуда ми треба да слушамо Христа и све светитеље Божје који су охристовљени људи. Они су на својој души и на свом бићу исписано Јеванђеље. Они су тумачи речи Христове за нас, аутентични, а не самозвани тумачи речи Христове, а нарочито Његове речи о љубави, која је, како већ рекох, уподобљавање лика Христовог палој људској природи.
Наше је, дакле, да читавим својим бићем сведочимо Христа, а најпре трудећи се да слушамо Његову реч изнутра, у себи, да по њој живимо и да макар то понекад било болно и налазило на осуду, на одбацивање, ту реч сведочимо читавом свету у исто време не одбацујући никога, не проглашавајући себе за судије, не жигошући никога, него увек молећи се за све и свакога, за сваку душу живу да дође у познање истине, тј. да позна Једног у Тројици Бога, Његову реч и Његово јеванђеље, да упозна и Оца и Сина и Светога Духа и овде и сада и у векове векова. Амин!
* * *
Новорукоположени презвитер др Драган Каран је доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, на катедри за Пастирско богословље, од 2014. године. Рођен је 1977. године у Славонској Пожеги. Богословске науке је дипломирао 2000. године на Кападокијском националном универзитету у Атини, где звање магистра богословља добија 2004. године. На истом универзитету 2014. године бива промовисан за доктора наука. Примарне области научног истраживања презвитера доцента Драгана Карана су пастирско богословље, патристика и пастирска психологија.
Новорукоположени ђакон Николај Вуковић је теолог и дугогодишњи појац храма Светог Саве у Београду.
Извор: Инфо-служба СПЦ
