На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученици Тарах, Пров и Андроник; Преподобни Козма мајумски; Свети Мартин милостиви; Света мученица Домника; Свети свештеномученици Максимилијан и Кирин; Света мученица Малфета; Света мученица Анастасија девица; Свети мученик Максим; Свети мученик Диодор; Свети Теодор едески; Свети Јасон; Преподобни Симеон нови богослов; и Свети мученик Диоскор.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТАРАХА, ПРОВА и АНДРОНИКА
ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана, када у Тарсу Киликијском управљаше проконзул Нумерије Максим, у граду Помпеопољу бише ухваћена три хришћанина: Тарах, Пров и Андроник, и доведени пред проконзула Максима на суд. Погледавши на њих, проконзул примети да је Тарах честит стар човек и обрати му се овим речима: Како се зовеш? Јер тебе као најстаријег по годинама треба најпре питати. – Ја сам хришћанин, одговори Тарах. – Проконзул на то рече: He казуј ми своју безбожну веру, него реци своје име. – A Tapax опет одговори: Ја сам хришћанин.
Тада Максим нареди слугама: Бијте га по устима и говорите: не одговарај тако судији! – A Tapax бијен говораше: Како ми је име ја кажем: хришћанин. Оно ми је милије од имена што ми родитељи дадоше. А ако хоћете и њега да сазнате, ево њега: Тарах. У војсци пак зваху ме Виктор. – Проконзул га упита: Каквог си рода, Тараше? – Тарах одговори: Пореклом сам Римског војничког рода у Сиријском граду Клавдиопољу; a када постадох хришћанин ја напустих војничко звање. – Проконзул на то рече: Ти си био недостојан бити војник; ипак кажи, како си отишао из војске. – Тарах одговори: Молих кнеза Публиона, и он ме отпусти. – Проконзул рече: Поштеди старост своју и послушај наређење царева наших, да бих ти ја указао поштовање; приступи и принеси жртву боговима нашим, јер се њима клањају и сами цареви који владају васељеном. – Тарах одговори: Обманути Сатаном они падоше у заблуду. – Проконзул на то нареди слугама: Разбијте му вилице, јер говори против царева да они обманути падоше у заблуду.
Бијен, Тарах говораше: Тврђах и тврдим, да они падоше у заблуду као људи. – Проконзул рече: Остави безумље своје и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Ја Јединоме Богу моме служим, и Њему приносим на жртву не крв него чисто срце. – Проконзул рече: Штедећи старост твоју и показујући снисходљивост ја ти саветујем да оставиш штетну веру хришћанску и да принесеш боговима жртву. – Тарах одговори: Такво безакоње учинити нећу, јер љубим закон Бога мога, и нећу одступити од њега. – Проконзул рече: О, зла главо! постоји други закон који треба испуњавати. – Тарах одговори: Пагубан је закон ваш који вама незнабошцима наређује да почитујете камење и дрвље, дела руку људских, и да им се клањате.
Проконзул нареди присутнима да Тараха ударе по врату. А мученик, трпећи ударе, говораше: Нећу одступити од овог вероисповедања које ме спасава. – Проконзул рече: Ја ћу те одговорити од тога безумља и опаметити. – Мученик одговори: Тело моје је пред тобом, чини што хоћеш. – Проконзул Максим нареди: Свуците с њега одело, па га гвозденим штаповима бијте. – А када га бијаху, Тарах говораше: Сада си ме начинио заиста мудрим и паметним, јер у овим мучењима ја се још више уздам у Бога и Христа Његовог. – Проконзул на то рече: Неправедниче и проклетниче, ти у почетку говориш да служиш Једноме Богу, а сада исповедаш двојицу: Бога и Христа Његовог. Како онда служиш тој двојици, а наше многе богове одбацујеш? – Тарах одговори: Ја исповедам Једног истинитог Бога. – Проконзул рече: He назва ли ти Богом и Христа Његова? – Тарах одговори: Христос је Син Божји (један по Божанству са Оцем и Духом Светим), нада свих хришћана, и ми ћемо се спасти страдајући за Њега. – Максим проконзул одврати на то: Остави ту многоглагољивост и принеси жртву боговима нашим. – Тарах одговори: Нисам многоглагољив него говорим истину; ево шездесет пет година живим верујући тако, и сада не одступам од истине. – А неки капетан Димитрије који стајаше ту, рече: О човече, поштеди себе, и поклони се боговима; послушај мој савет. – Тарах одговори: Одступи од мене са својим саветом, слуго Сатанин!
После тога проконзул Максим нареди да страдалца Христова окују у тешке гвоздене ланце и вргну у тамницу. И слу гама рече: Приведите ми другога. – На то капетан Димитрије рече: Ево, господине, он стоји пред тобом. – Проконзул Нумерије Максим, угледавши другог хришћанина где стоји пред њим, рече му: Кажи ми најпре своје име. – Овај одговори: Моје најпрво и најдрагоценије име јесте хришћанин, а друго име, дано ми од људи, Пров. – Проконзул упита: Каквога си рода, Прове? – Пров одговори: Отац мој бејаше из Тракије, a ja сам рођен у Перги Памфилијској, и хришћанин сам. – Проконзул Максим рече: Ништа ти то име не користи! Послушај мене: принеси боговима жртву, па ћеш од цара добити почасти, и постаћеш пријатељ наш. – Пров одговори: Нити хоћу почасти од царева, нити желим твоје пријатељство: јер моје богатство не беше мало, a ja га оставих, да бих служио Богу живоме.
Проконзул нареди: Свуците га и положите, па бијте сировим жилама. – А када светитеља бијаху, капетан Димитрије рече му: О човече, поштеди себе, та видиш крв твоја тече по земљи! – Пров одговори: Тело је моје у вашим рукама, мучите га! а мучења су мени посластица. – Проконзул Максим рече: Хоћеш ли оставити сујету своју, или ћеш и надаље остати упоран? – Пров одговори: Нисам сујетан, него сам храбрији од вас; а храброст је моја у Господу.
Тада проконзул нареди слугама: Окрените га, и бијте га по стомаку. – При том свирепом мучењу Пров завапи: Помози мени, слузи Твоме, Господе! – Проконзул рече слугама: Када га бијете, ви га питајте: где је помоћник твој? – И када га слуге питаху, Пров говораше: Мени Господ помаже, и помоћи ће, јер ја ни у шта не сматрам мучења ова од тебе, и ја се нећу због њих покорити вољи твојој. – Максим проконзул рече Прову: Бедниче, погледај на тело своје; та земља се зали крвљу твојом! – Пров одговори: Ово знај: када тело моје страда ради Христа, тада се душа моја исцељује и оживљује. – На то судија нареди да престану тући мученика, и рече: Свежите му ланцима руке и ноге, па у тамницу вргните, и не допуштајте да му ико долази и стара се о њему.
После тога по проконзуловом наређењу, на суд би изведен трећи хришћанин. Упиган за име, он одговори: Хришћанин сам. – Проконзул рече: Они што пре тебе беху, никакве користи не видеше од тог имена; и ти треба да одговараш друкчије. – Он рече: Моје обично име јесте Андроник. – Проконзул Максим га упита: Каквога си рода, Андрониче? – Андроник одговори: Угледног сам рода; син сам једног од првих грађана Ефеских. – Проконзул Максим рече: Поштеди себе, и послушај ме као оца; јер они што пре тебе овде беху и говораху бесмислице, ништа себи не стекоше; а ти принеси жртву боговима, који су владари и оци наши. – Андроник му на то рече: Добро си их назвао оцима, јер Сатану имате за цара, и творећи дела његова ви сте синови ђавола. – Проконзул Максим рече: Ти си младић и ниподаштаваш ме! He знаш ли да су за тебе већ спремљена велика мучења. – Андроник одговори: Ти сматраш, тиранине, да сам ја безуман, па ћу се показати мањи од страдалника што беху пре мене; ја сам готов на све муке.
Мучитељ онда нареди: Скините га голог, па привезавши обесите. – А капетан Димитрије рече Андронику: Јадниче, послушај што ти се наређује, пре но што ти месо не буде отпало са костију твојих. – Андроник одговори: Боље је да погине тело моје, да не бисте учинили души мојој оно што хоћете. – Проконзул Максим рече: Пристани уз нас и принеси боговима жртву, да не би погубљен био. – Андроник одговори: Од младости своје никада не служих идолима, нити ћу им сада принети жртву. – Проконзул Максим нареди: Кидајте му тело! – А капетан друге чете Анксије, који стајаше тамо, рече Андронику: Послушај проконзула; ја сам ти по годинама отац и дајем ти добар савет. – Андроник му одговори: Стар си, а памети немаш; дајеш ми савет да се камењу поклоним и да бесима принесем жртву.
А кад светог мученика мучаху, проконзул му говораше Бедниче, зар не осећаш болове при таквим мучењима? Зашто се сам на себе не сажалиш и не одступиш од те ништавне вере, која те не може спасти? – Андроник одговори: Вера коју ти називаш ништавном јесте најдрагоценије вероисповедање за оне који имају наду у Господа, а твоје пролазно умовање умреће вечном смрћу. – Проконзул упита: Ко те научи безумљу том? – Андроник одговори: Реч Божја, која оживљава и у којој оживљавамо, имајући на небесима Господа, наду васкрсења нашега. – Проконзул Максим рече: Остави безумље своје, иначе ћу те ставити на најстрашније муке. – Андроник одговори: Тело моје лежи пред тобом; имаш власти, чини што хоћеш. – Проконзул рече: Бијте га по устима што јаче. – Андроник одговори: Нека Господ види да ме ти мучиш као човекоубицу. – Проконзул рече: Ти царске наредбе не слушаш, и ни у шта не сматраш мој суд. – Андроник одговори: Ја подносим ова страдања зато што се у Бога уздам, и у Његово милосрђе и правду надам. – Судија узврати: Еда ли цареви сагрешише, о достојни смрти? – Андроник одговори: Нема сумње сагрешише; јер када би хтео да расуђујеш здравим разумом, ти би схватио да је велики грех и безакоње приносити жртве демонима.
Тада мучитељ нареди слугама који су мученика тукли: Окрените га и бијте по слабинама. – Андроник говораше: Пред тобом сам; мучи тело моје како год хоћеш. – А када га мучаху, свети мученик прозбори: Прекали се тело моје у ранама. – Мучитељ рече: Постепено ћу те уништити. – Андроник одговори: He бојим се твоје претње; разум мој стоји изнад замисли злобе твоје, стога и не обраћам пажњу на мучења. – Тада мучитељ рече слугама: Метните му око врата ланце, окујте му ноге, и држите под стражом.
Након извесног времена проконзул Нумерије Максим поново заседе на судишту, и хришћани бише изведени на истјазавање. И најпре Тараха, као најстаријег по годинама, судија присиљаваше да принесе идолима жртву, обећавајући му почасти. А када Тарах не само не послуша судију него му и оштро одговараше, тада судија нареди да му камењем уста поломе и зубе избију. Затим рече слугама: донесите огањ, па раширивши Тараху руке метните на њих жар. – A Tapax рече: He бојим се ја пролазног огња твог, него се бојим да не пристанем на безбожје твоје, и тако упаднем у огањ неугасиви. – И када жар би метнут на руке Тарахове, проконзул рече: Ето сажижу се огњем руке твоје. Та зашто не оставиш безумље своје и не принесеш боговима жртву? – Одговори Тарах: Свирепошћу својом ти желиш да ме приволиш на безумље твоје. Но знај, ја сам помоћу Бога мог јак у свему и готов на све муке које ми припремаш.
После тога проконзул нареди да Тараха обесе главачке и да смрдљиви огањ подложе испод њега, и да му онда у ноздрве сипају љуто сирће, помешано са сољу и слачицом. Исто тако мучи он и Прова и Андроника на разне начине: био их, опаљивао, стругао оштрим оруђима, ране им сољу засипао. Али по што тиме не постиже ништа, он нареди да их до сутрадан чувају у оковима.
Сутрадан изјутра проконзул рече капетану Димитрију: Зови ми оне безбожне хришћане. – Капетан одговори: Ево њих пред тобом, господине. – Проконзул онда рече Тараху: Зар ти још не дојадише мучења, ране и окови? Послушај ме, Тараше, и напусти своју веру од које немаш користи; принеси жртву боговима који су све створили. Тарах одговори: Како су могли устројити овај свет они којима је припремљен огањ и вечне муке? И не само њима, него и свима који творе вољу њихову. – Проконзул на то рече: Нећеш ли престати са хулом, безбожниче? Зар не знаш да ћу ти због бестидних речи твојих овог часа скинути главу, и на тај начин убрзати крај твојим мукама? – Тарах одговори: У почетку сам желео да ми брзом смрћу буду скраћене патње. А сада: продужи ми муке, да би о Господу растао подвиг вере моје. – Проконзул рече: Са тобом ће и пријатељи твоји страдати, и по закону умрети. – Тарах одговори: Безумно говориш обећавајући нам смрт, јер умиру само они који чине зло, а ми који не знамо зла већ страдамо за Господа нашега, ми очекујемо да од Њега добијемо награду. – Проконзул рече: Проклетниче и безбожниче, какву награду очекујете ви који неваљало и безаконо живите? – Тарах одговори: He доликује теби, незнабошцу, да знаш какву је награду уготовио нама на небесима Господ, ради кога ми трпимо гњев јарости твоје. – Максим га упита: Откуд тако смело ти говориш са мном, као да си ми друг? – Тарах одговори: Ја ти нисам друг, али имам право говорити и нико ми не може то забранити када ме Бог укрепљује. – Максим рече: To право које ти имаш, ја ћу ишчупати из тебе, безбожниче! – Тарах одговори: To право нико не може одузети од мене: ни ти, ни твоји цареви, ни отац ваш Сатана. – Проконзул Максим рече: Свежите га, јер је безуман. – Када бих био безуман, одговори Тарах, ја бих пристао на твоје зловерје.
А када светитеља везаше, проконзул рече: Принеси боговима жртву, да те не подвргнем мукама по делима твојим. – Чини што хоћеш, одговори Тарах, ма да не доликује да ме подвргаваш уобичајеним мукама, пошто сам био војник. Ипак да не мислиш да се бојим мучења, ја и хоћу да се покорим вољи твојој: испробај на мени све зле измишљотине своје. – Проконзул рече: Војници свагда приносе жртве боговима за здравље царева својих, и удостојавају се заслужених почасти. А ти си најгори од свих, јер си и из војске побегао, и нећеш да принесеш жртве. Зато се и припремају за тебе најљуће муке. – Тарах на то примети: Што се жестиш? Теби говорим: чини што хоћеш, безбожниче! – Немој мислити, одврати Максим, да ћу те одједанпут погубити. He! ja ћу те постепено мучити и уништавати, а остатке тела твог даћу зверовима на растрзање. – Тарах рече: Немој ми то обећавати речима, него брзо приведи у дело то што хоћеш. – Максим узврати: Ти држиш да ће после смрти твоје некакве жене са мирисима сахранити тело твоје. Али ја ћу се постарати да потпуно уништим тело твоје. – Тарах одговори: И сада, и после смрти моје чини са телом мојим што хоћеш. – Максим рече: Принеси жртву најпре. – Безумниче, одговори Тарах, не рекох ли много пута да нећу принети жртву.
Тада мучитељ Максим рече слугама: Размрскајте му лице и уста. – А кад слуге то чињаху, Тарах говораше: Лице си ми упропастио, а душу си ми оживео. – Мучитељ рече: Несрећниче, престани са безумним мислима својим и принеси боговима жртву, да би се могао избавити од ових мука. – Тарах одговори: Ти ме сматраш за безумног што сам ја, уздајући се у Господа, уверен да ћу живети на небесима; ти пак привремено живиш телом, а душу ћеш своју погубити занавек.
Тада проконзул рече слугама: Усијајте гвожђе, па му ставите на вилице. – Трпећи то, Тарах рече: Ако учиниш и страшније ствари од ове, ипак нећеш приморати слугу Божјег да принесе боговима жртву. – Затим судија нареди да донесу бријач, да мученику одрежу уши, и кожу са главе одеру, и да му на главу ставе жеравицу. Тарах пак говораше: Ако наредиш да ми и цело тело одеру, нећу одступити од Бога мог који ми даје снаге, те подносим оруђа злобе твоје. – А кад то обављаху проконзул рече: Саберите гвоздена оруђа, усијајте их још више, па му их под пазухе ставите. – Трпећи то, Тарах говораше: Нека Господ види с неба, и нека суди! – Проконзул га упита: Којег Господа призиваш, проклетниче? – Тарах одговори: Онога којег ти не знаш, који ће дати свакоме по делима његовим.
Тада проконзул нареди да Тараха узму под стражу, а да другога доведу на истјазавање. Када доведоше Прова, капетан Димитрије рече проконзулу: Ево, господине, пред тобом стоји Пров. – Проконзул рече Прову: Саветујем ти, Прове, немој навлачити на себе пређашња мучења; јер они који се пре тебе понашаху упорно, покајаше се због тога; а ти сада принеси боговима жртву, па ћеш бити поштован и од нас и од богова. – Пров одговори: Ми смо једне мисли и једним срцем служимо Богу. He надај се да од нас чујеш што друго, јер си већ чуо и видео да нас не можеш одвратити од Бога. Ево, ја сада стојим пред тобом и не бојим се твојих претњи. Шта онда очекујеш више? – Проконзул рече: Ви сте се сложили у злоби својој да одбаците богове. – Затим наређујући да га вежу и обесе главачке, он говораше светом Прову: Поштеди тело своје, док те не ставимо на муке; јер видиш каква су ти мучења припремљена. – Пров одговори: Чини што хоћеш; сва зла што су ми припремљена, биће на утеху души мојој. – Проконзул рече слугама: Усијајте гвоздене шипке, па му слабине жежите, да не би био безуман. – Пров му на то узврати: Уколико ти мене сматраш безумним, утолико сам ја премудар у закону Господњем. – Проконзул опет рече слугама: Усијане шипке забијте му у леђа. – А Пров, трпећи то, говораше: Нека Господ види с неба моје смирење и трпљење!
После тога мучитељ, наредивши да се донесе жртвеног меса и вина, рече: Налијте вино и метните месо у уста његова. – И када слуге чињаху то, Пров рече: Нека Господ погледа с висине престола Свог, и нека види насиље ово и изрекне пресуду о суду твоме! – Судија рече: Много си претрпео, јадниче; па ипак, ето си већ примио идоложртвену храну. – Пров одговори: Ништа важно учинио ниси приредивши ми насиље; Господ зна моју вољу. – Судија Максим рече: Ти си и јео и пио од идолских жртава. – Пров одговори: Зна Господ и види насиље које ја трпим. Проконзул Максим рече: Усијаним шипкама прободите му коленице. – А Пров збораше: Ни огањ, ии муке, ни отац твој Сатана не могу раставити слугу Божјег од исповедања Бога. – Проконзул рече: Усијајте оштре клинце, па их забијте у руке његове. – Пров рече: Благодарим Ти, Господе, што си и рукама мојим дао да страдају за име Твоје. – Проконзул на то примети: Од многих мука ти си памет изгубио. – Пров одговори: Од велике власти своје ти си не само постао безуман него си и ослепио, јер не знаш шта радиш. – Проконзул рече: Наказо, ти смеш да такве речи говориш мени? Пошто ти још очи оставих читаве, онда ископајте му очи!
Када то би учињено, Пров рече: Иако си ми одузео телесне очи, ти ми никада нећеш моћи одузети живе очи вере. – Проконзул одврати: Зар се после таквих мука надаш остати жив? Или држиш да ћемо те оставити да мирно умреш? – Пров одговори: Зато се и подвизавам, да добро и читаво вероисповедање извршим и да од тебе без милости будем убијен. – Тада проконзул рече слугама: Узмите га одавде, вежите га, и чувајте под стражом, да не би к њему дошао ко од његових познаника и величао га због безбожне непокорности његове.
После тога проконзул рече: Приведите ми Андроника. – Ево њега, одговори капетан, он стоји пред тобом, господине. – Проконзул рече Андронику: Принеси боговима жртву, па ће те ослободити окова. – Андроник одговори: To никада бити неће, мучитељу, да учиним оно што је противно закону Бога мог. – Проконзул рече: Ти ђаволујеш, Андрониче. – Када би ја ђаволовао, одговори Андроник, ја би послушао тебе; али исповедајући Господа мога, ја не ђаволујем; међутим, ти сам ђаволујеш и слеп си, јер чиниш ђавоља дела.
Тада проконзул рече слугама: Направите снопове од трске, поквасите их зејтином, па их сагорите на његовом стомаку. – Слуге одмах свукоше Андроника и простреше на земљи, па му на стомаку запалише мноштво трске, поквашене зејтином. А он говораше: Ако ме и целог сажежеш, нећеш ме победити, безбожниче! јер крај мене стоји и укрепљује ме Господ коме ја служим. – Проконзул нареди: Усијајте гвоздене шипке, па му их ставите између прстију. – А Андроник говораше: Безумни непријатељу Божји, препун си сваковрсних демонских изума; ти гледаш тело моје где се топи у мукама што ми их причињаваш, и мислиш да те се ја бојим; ја имам крај себе Христа Сина Божија, и тебе не сматрам ни за шта. – Проконзул рече: Безакониче, ти не знаш кога призиваш: некаквог човека који би погубљен од Понтијског Пилата и о чијем мучењу постоје писмена документа. – Умукни, безбожниче! одговори Андроник, јер не доликује теби да рђаво говориш о Њему. – Проконзул рече: Каква ти је корист надати се на тог човека, кога ти називаш Христом. – Андроник одговори: Ваистину имам огромну корист и велику награду; због тога и трпим све ово.
Тада проконзул рече слугама: Отворите му уста, и метните у њих идоложртвеног меса и сипајте вина. – Када то би учињено, Андроник рече: Господе, Господе, погледај на насиље које подносим.. – Проконзул га упита: Дакле ћеш страдати подвргаван мукама? Та ти си већ окусио од жртве боговима нашим. – Андроник одговори: Нека погину сви који се клањају идолима, ти и цареви твоји! – Проконзул рече: Зла главо, ти вређаш цареве, који свету створише тако дуготрајан мир. – Андроник одговори: Ја проклех убице и крвопије који нарушавају мир; њих ће Господ крепком руком Својом срушити и истребити. Тада проконзул рече слугама: Заријте му гвожђе у уста, избијте му зубе, одрежите му богохулни језик да се научи не хулити цареве, и сажежите огњем језик његов. – И учинише слуге све по наређењу мучитеља. После тога Андроник би одведен под стражу.
Овим се завршавају судски записници, које су водили судски писари у току самог суђења, када су свети мученици Тарах, Пров и Андроник били испитивани и мучени. О осталим пак страдањима ових светих мученика и о њиховој смрти, три побожна мужа: Макарије, Феликс и Берије, који су својим очима посматрали њихову кончину, у својој посланици вернима пишу следеће:
Нумерије Максим, проконзул Киликијски, позвавши Киликијскога жреца Терентијана, нареди да се за сутрадан спреми амфитеатар, удаљен од града хиљаду корачаја, на коме су мученици имали бити предани зверовима да их поједу. А када се сутрадан изјутра слеже народ и напуни амфитеатар да посматра мучење, дође и Максим да то види, а ми стајасмо на скривеном месту и са великом бојажњу посматрасмо. И прво бише предани зверовима на поједење други осуђеници, којих беше врло много. Затим Максим нареди војницима да уведу хришћанске мученике: Тараха, Прова и Андроника. Војници пак примораше људе да мученике донесу на раменима, јер од многих рана они нису могли ходити. А ми када угледасмо да их носе на гледалиште, окренувши се плакасмо. И бачени бише светитељи усред арене. Тада спопаде страх све, и стадоше роптати на Максима због такве пресуде његове; и многи се разиђоше са гледалишта грдећи Максима и зверску љутину његову. Видевши то, Максим нареди присутним војницима да забележе оне који су отишли, да би их потом узео на одговорност.
Онда нареди Максим да пусте зверове на мученике. А када зверови не дарнуше мученике, он нареди да бију редитеље гледалишта, захтевајући од њих да пусте најљуће зверове. И пуштен би медвед, који тог дана беше растргао три човека; и када приђе Андронику, он седе и поче лизати ране његове. Међутнм Андроник стаде вући медведа и дражити га да га поједе, али медвед бејаше кротак. Разјаривши се, проконзул нареди копљеносцима да убију медведа. Тада Терентијан, бојећи се проконзула, похита да на мученике пусти лавицу, која беше послана из Антиохије. Пуштена на арену, лавица трчаше тамо-амо као да хоће да прескочи ограду, и страховито уплаши гледаоце; али када приђе мученицима, она преклони колена и леже пред Тарахом. А он, дохвативши је руком својом вуцијаше је, да би га она, на тај начин разјарена, појела; међутим лавица се држаше према Тараху као кротка овца.
Видећи овако велико чудо, народ у амфитеатру подиже силну грају. А проконзул, постиђен и разјарен овим чудом, нареди својим слугама да лавицу разјаре. Међутим лавица, страховито ричући, оде к вратима и поче их зубима гристи. А сав народ у страху викаше: Отворите лавици, већ се и врата развалише.
Тада Максим, бесан од гнева, призва Терентија и нареди му да убије свете мученике. И мученици: Тарах, Пров и Андроник бише мачевима избодени и на комаде исечени, и тако скончаше.[7] А проконзул Максим, одлазећи са гледалишта, остави десет војника да чувају тела мученика, наредивши им да их измешају са лешевима идолопоклоника, да их хришћани не би препознали и украли. А ми, видећи то, молисмо Господа да нам подари згодну прилику да их тајно узмемо. И после тога ми приђосмо ближе и угледасмо стражаре где вечерају и огањ наложен за ноћну стражу. И ми онда преклонивши колена молисмо Господа и Христа Његовог, да испуни нашу жељу: да нам пошаље помоћ с неба и даде нам тела светих. И изненада настаде земљотрес, и грмљавина, и севање муња, и олуја са кишом. А ми се опет помолисмо, и приближивши се к телима нађосмо огањ угашен, и ниједнога војника не беше, јер сви беху побегли од олује. Тада ми подигосмо руке к небу, да нам Господ неким нарочитим знаком покаже мошти светих мученика, да бисмо их распознали усред мноштва осталих лешева. А ноћ беше врло мрачна. Одједном три свеће као звезде појавише се над моштима светих. И ми тајом узевши мошти светих мученика одосмо, док пред нама иђаху оне свеће небеске. Идући за њима, ми зађосмо на другу страну горе, и ту свеће небеске постадоше невидљиве. И нашавши тамо у камену ископану пештеру, положисмо у њој тела светих, и улаз добро зазидасмо, да их неверници не би пронашли. Потом ми пођосмо у град да дознамо шта се ради, и чусмо да је Максим побио стражаре. Ми пак узнесосмо благодарност Господу нашем Исусу Христу који живи кроза све векове.
Ја Макарије, Феликс и Берије, хоћемо да остало време живота свога проведемо овде, да би ту заједно са светим мученицима била погребена тела наша. А душе наше нека се удостоје на небу насићивати се вечнога живота са светим страдалцима. Оне пак које са овом посланицом шаљемо к вама, примите у страху Господњем, јер су они делатељи Господа нашега Исуса Христа. А вас молимо, помињите нас у молитвама. Нека благодат Божја буде с вама. Амин.
* * *
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ МАЈУМСКОГ, писца канона
РОДИТЕЉИ светог Јована Дамаскина, који живљаху у граду Дамаску, узеше у свој дом једно мало хришћанско сироче по имену Козму, родом из Јерусалима, које врло рано беше остало без родитеља. Побожни и сиромахољубиви, родитељи светога Јована Дамаскина усинише малог Козму, и васпитаваху га заједно са својим сином Јованом. Богат и угледан, родитељ светога Јована Дамаскина доведе у свој дом врло ученог и мудрог учитеља, који се такође звао Козма, и повери му оба дечака, Јована и Козму, да их учи књизи. Овај их учитељ научи свој мудрости Божанској и људској. Бистри и приљежни, они за кратко време изучише књижевност и философију, усто астрономију, музику и геометрију. Божанско пак Писмо изучаваху свим срцем. Због тога они постадоше цењени и поштовани од свију. Зрела разума и у зрелим годинама, они напустише ташти свет и обојица одоше у лавру светог Саве Освећеног и постадоше монаси.
Узевши на себе монашки јарам, Козма се чврсто подвизаваше, и својим животом и богомудрошћу он засија у Цркви Христовој као звезда на небеском своду. Помагао је светом Дамаскину у састављаwу Осмогласника. И сам је испевао много канона светитељима. Нарочитом красотом и дубином одликују му се канони на Лазареву Суботу, на Цвети, на Страсну Недељу.
Касније свети Козма би од патријарха Јерусалимског постављен за епископа Мајумског. Као епископ он богоугодно пасијаше своје стадо на спасоносном пашњаку Христовом и доживевши дубоку старост он се мирно упокоји у Господу.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРТИНА МИЛОСТИВОГ, епископа Турскога
СВЕТИ Мартин је рођен 316. године у Панонији, у граду Сабарији, од родитеља незнабожаца. Отац му служаше у војсци најпре као прост војник, али због ревности у служби он доспе до високог звања: постаде трибун, и заузе велики положај. Своје детињство Мартин проведе у Тицину, куда му је отац био премештен. Још као дете он се одликовао кротошћу, милосрђем и чистотом душе. У то време хришћанска се вера брзо и отворено ширила по свима крајевима Римске царевине. Мартин се упозна са неким хришћанима, чу од њих истине вере Христове, и чистим срцем својим стаде их устројавати. Жудећи за светим животом хришћана он, и против воље својих родитеља, у десетој години својој постаде оглашени. А када му би дванаест година, њега захвати побожна жеља да, угледајући се на светог Антонија, постане пустињак. Али његов је отац имао друкчији план: желео је да његов син постане виђени војник, и да име његово прослави на бојним пољима.
И тек што узе петнаесту годину, отац га окова у ланце и силом натера да ступи у војску. Као син трибуна и као личан и снажан јуноша, Мартин постаде коњички официр и стече велико поверење код својих старешина.
Овај нов угледни положај Мартинов не измени његов смирени и побожни начин живота. По својим приходима он је могао држати поред себе два и више служитеља војника, но он се задовољавао само једним. И са њим је поступао не као са слугом већ као са пријатељем и братом, и више је он служио њему него ли овај њему. Према друговима је био пун љубави, и они су га не само волели него му се и дивили због његовог чистог и строгог живота усред многих саблазни. И као војник он се сав предавао делима хришћанског милосрђа. Од своје плате он је задржавао само колико му је било потребно за скромну исхрану; и лишавајући себе свега, он је помагао невољне, одевао наге, хранио сиромашне, и чинио друга дела милосрђа.
Мартин је службовао у Галији. Догодило му се да са војском зимује у зимским касарнама у Амиену. Зима је била необично жестока, те се Мартин утолико више трудио да што више сиротиње прехрани и збрине. Једном на градској капији он срете полунагог просјака, који се од страховитог мраза беше скоро потпуно укочио. Мартину се срце стаде кидати од сажаљења, и пошто немађаше ништа да му да јер већ беше раздао сав свој новац, он скиде са себе војнички огртач, расече на две половине, па једну половину даде премрзлом просјаку, а другом уви себе. Видећи Мартина необично увијена, неки му се пролазници почеше смејати. Али то га ни најмање не онерасположи, јер му срце беше пуно радости сећајући се речи Божанског Спаситеља: Го бејах, и оденусте ме. Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25, 36. 40). И Господ укрепи ову Мартинову веру, и за његово милосрђе утеши га небеским виђењем. Ноћу, за време спавања, Мартин виде у сну Господа Исуса Христа, који му се јави огрнут у ону половину огртача његовог, и наложи му да погледа није ли то она сама половина коју он даде просјаку на капији. Мартин је стајао побожно ћутећи; а Господ Христос, обраћајући се Ангелима који су Га окружавали, громко рече: „Мартин је тек оглашен, и ево обуче ме својом одећом“.
Обрадован тако дивним, утешним виђењем, младић се пробуди. To би након три године по његовом ступању у војну службу. После тога Мартин одмах без колебања прими свето крштење. A no крштењу он још одлучније стаде тежити, да напусти војску и крене многожељеним путем усамљеничког, подвижничког живота. Али он то није могао одмах привести у дело. Јер када Мартин саошнти своме трибуну, који је такође био хришћанин, своју намеру: да напусти војну службу и постане монах, овај га замоли да то одложи за неко време, па ће онда заједно напустити војску и ступити у монаштво. Мартин попусти тој трибуновој жељи и остаде у војсци још две године, учествујући у ратним походима цара Констанција против дивљих Алемана.
За време тим похода цар предаде старешинство над оним делом војске, где је служио и Мартин, своме брату од стрица Јулијану, постављеном за ћесара. Одред војске није био велик, и Јулијан, да би своју војску одушевио на већу храброст, одлучи да војницима разда као дарове плен, заплењен од Алемана. Војници су гласно поименце прозивани, и сваки је прилазио и лично од Јулијана примао дарове. Када Мартин би прозван, он смело ступи пред Јулијана и рече му: Ћесаре! до сада сам служио код тебе у коњици, а сада допусти ми да ступим на службу Богу. Твојим пак даром нека се користи други, који ће остати и даље.у служби теби. А ја сам војних Христов, и зато нисам дужан више да се бијем за тебе. – Ти си кукавица, Мартине! с прекором одговори разгневљени Јулијан. Сутра ће се водити битка. И ето, страх од битке а не страх Божји нагони те да напустиш службу. – Међутим Мартин смело продужи: Ако ти ово моје тражење сматраш за кукавичлук, онда ме сутра самог, без икаквог оружја, постави на најопасније место битке. Тада ћеш видети да ћу ја без икаквог оружја, само са именом Христа и знамењем Његовог светог Крста, неустрашиво јуришати на редове непријатеља. – Нека тако буде! рече Јулијан, и нареди да Мартина држе под стражом до сутрадан. – Но сутрадан Алемани, угледавши изванредно припремљену војску Јулијанову, послаше к Јулијану преговараче за мир изјављујући да без услова полажу оружје. И мир би закључен.
После тога Мартин би ослобођен своје војничке заклетве, и одмах напусти војску. Онда оде к знаменитом по светости живота и хришћанској православној образованости Иларију, епископу града Поатје, да себе повери духовном руководству овог светог мужа. Иларије прими младића са искреном љубављу, и после кратког испитивања његовог карактера хтеде да га посвети за ђакона. Али Мартин, пр дубокој смирености својој, одрече се тог чина, и једва га приволеше да прими скромнију, ма да и тежу, дужност заклињача.
Пошто проведе неко време на својој новој дужности, Мартина стаде мучити мисао што су му родитељи још незнабошци, и он крену у постојбину да своје родитеље обрати ка Христу. На путу он је морао прелазити Алпе, често се губити по беспутним пустим горама, и бивати у опасности од разбојника. Једном им он и паде у руке. Један од разбојника замахну мачем да Мартину одсече главу, али га у томе спречи један друг који се сажали на младића. Мартин би свезан и предат под стражу разбојнику који му спасе живот. – Ко си ти? упита га разбојник. – Ја сам хришћанин, кротко одговори младић. – И међу њима двома се разви разговор, да се овај постиде свог злочиначког, срамног живота. И одмах пусти Мартина на слободу, и са сузама га стаде молити да се моли Богу за њега. После тога бивши разбојник поче водити побожан живот, и доцније се подвизаваше као монах у Галском манастиру светог Мартина.
Када најзад ступи на тло Италије Мартин, поред осталих тешкоћа и мука, срете крајње одвратног и страшног по изгледу човека, који навали на њега са мноштвом радозналих питања, нарочито настојавајући да сазна куда иде. – Идем куда ме Господ зове, одговори Мартин. – Добро, рече са гњевом саговорник; али запамти ово: куда год ти ишао и ма шта предузимао, ја ћу бити твој противник.
Овај сусрет и разговор учини на Мартина дубок утисак. Ипак се он не уплаши, него само кротко и са тврдим уздањем у свеблаги Промисао Божји примети: Господ је са мном; не бојим се онога што ми човек може учинити.
На ове речи саговорник моментално нестаде. Тада Мартину би јасно да је то био исконски непријатељ људски – ђаво, који је узео на себе обличје човека.
Стигавши родитељском дому, Мартин затече своје родитеље живе. Отац се његов показа према њему врло непријатељски и остаде упоран према његовој проповеди. Али мајка његова усвоји његове разлоге, и би просвећеиа светлошћу Еванђеља, као и многи житељи његовог родног града. Али успех еванђелске проповеди светог Мартина у Сабарији није дуго трајао. У то време се аријанска јерес, под покровитељством нечистог цара Констанција, рашири по целој Панонији. Мартин устаде против овог злочестивог учења, и зато га стадоше гонити, и после телесних истјазавања он би прогнан из града. И отпутова у Италију; и заустави се у Медиолану, и тамо начини себи усамљеничку келију. Али и одатле, после разноврсних гоњења и злостављања, он би прогнан од аријанског епископа Авксентија. Онда он одлучи да се ода пустињачком подвигу, зато оде на ненасељено острво Капрарију, стеновито и пуно отровних змија. Тамо он живљаше у подвизима богоразмишљања и молитве, са једним само садругом, хранећи се једино пустињским биљем. А промисао Божји на чудесан начин чуваше светог подвижника, те од змија немађаше никаквих непријатности.
Чувши да су његовог учитеља Иларија аријанци протерали из Поатје, Мартин отпутова к њему, и они после пет година с радошћу загрлише један другога. Иларије поново стаде наговарати Мартина да прими презвитерски, или бар ђаконски, чин, али Мартин то упорно одби, желећи да до краја живота свог остане прост монах. Иларије даде благослов и дозволу Мартину да оснује манастир недалеко од Поатје, у месту Локоциаг или Лигуже. Око побожног младића брзо се окупише пријатељи и ученици, да се науче од њега савршеном монашком животу. Мартин их је све примао с љубављу, и свима служио као најбољи пример подвижничког, богоугодног живота. Иако без школе, Мартин је благодаћу Божјом, која је због његовог врлинског монашког живота обитавала у њему, богомудро водио путем правог хришћанског живота и људе школоване и многоучене. Неки су се од тих људи, под његовим утицајем, одрицали света и потпуно посвећивали себе Богу и пустињачким подвизима. Манастир светог Мартина за кратко време процвета и прочу се. И то би први манастир у Галији, знаменити расадник монаштва у тој земљи.
У то време један од оглашених ступи у манастир светог Мартина, али пре но што би крштен он се изненада разболе и умре. Преподобни у то време не беше у манастиру. А кад се врати он затече бездахно тело оглашенога усред уплакане братије. Преподобни удаљи све из келије и, простревши се у молитви, он кроз два сата, благодаћу Христовом, поврати умрлога у живот. Враћени к животу покојник одмах прими свето крштење; и после тога живео је богоугодно још много година. Касније он причаше да када му се душа разлучи од тела, он би изведен пред неког страшног Судију који изрече кривичну пресуду; али два ангела рекоше Судији да је то онај за кога се Мартин моли, и Судија нареди да га врате Мартину.
Од тога времена о Мартину се пронесе слава као о светом и дивном апостолском мужу, обученом у силу с висине.
Привлачећи к себи многобројне ученике, људе разних звања и сталежа, и утичући на њих примером свога врлинског и строго подвижничког живота, он је много утицао на њих и својим учењем. Он је сам јасно видео истину Христову и чврсто био убеђен у њу, па је са том истом јасноћом, живошћу, простотом и убедљивошћу умео да је изложи и разјасни како верујућима тако и неверујућима. Волео је он да своје поуке излаже у виду прича, што је на слушаоце производило силан утисак.
Видећи велике подвиге светог Мартина и не подносећи његов свети, богоугодни живот, исконски непријатељ рода људског – ђаво поведе против њега злобну борбу, јављајући му се и кушајући га на све могуће начине. Међутим светитељ, иако је стално видео око себе демоне и самог кнеза демонског, ипак никада није имао страха од њих. Штавише он је отворено позивао ђавола у борбу; и говорио му: Ако имаш каког удела у мени, онда покажи то на делу.
Тада Сатана покуша да обмане и преласти светог подвижника узимајући на себе изглед ангела светлог, јер, као што каже Апостол, понекад се и сам Сатана претвара у ангела светла (2. Кор. 11, 14). Тако једнога дана Сатана стаде пред Мартина у време молитве, окружен пурпурном светлошћу, обучен у царску одећу, украшен круном од бисера и злата, у златним сандалама, весела и радосна лица. Ова необична, дивна појава спочетка силно збуни Мартина, и они обојица дуго ћутаху. Најзад ђаво рече: Знаш ли, Мартине, кога сада видиш? Ја сам Христос. Пре но што се поново јавим при другом доласку свом, реших да се теби покажем. – Светитељ оклеваше и не даде никакав одговор. – Зашто се двоумиш да верујеш у виђење? рече Лукави. Ја сам Христос. – Тада Мартин, по внушењу Духа Светога, познаде да је то ђаво, и рече: Господ мој Исус Христос није обећао да ће се јавити у пурпуру и блиставој круни. Ја нећу да верујем да видим повратак Христа, док Он не дође у онаком виду у каком је пострадао, и пре свега не покаже на очигледан начин оне рaнe које је задобио на крсту.
Тада ђаво ишчезе као дим, и напуни келију таким страшним смрадом, да не остаде никакве сумње да је то био ђаво.
Но поред ових заводничких виђења свети Мартин је имао и утешна и благодатна јављења ангела и светитеља Божјих из загробног света. Тако, њему су се више пута јављали свети апо столи Петар и Павле и утешавали га богонадахнутом беседом. Благодат Божја је јавно почивала на светом Мартину и показивала себе наочиглед свих ученика његових, нарочито када је он служио Божанствену службу и у време када је благосиљао народ. Тако, једном када он подиже десну руку своју ради благослова, они видеше где из ње излази неки необични блесак. Другом приликом они видеше где се око чела његова појави сијање.
He може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже свећа и меће под суд него на светњак, те светли свима који су у кући (Мт. 5, 14-15). Тако је и односно светог Мартина свима постајало јасно, да га је Бог предизабрао не само за усамљеничке подвиге у пустињи и тишини манастирске келије, него и за то да га постави високо на светњаку Цркве, да би он својим благодатним даровима, добрим делима и светим животом светлио вернима, као пастир многобројног стада Христовог. Велика слава његова, која је све више и више расла, указивала је на то да ће га народ које било цркве позвати себи за епископа. И заиста, када се епископски престо у граду Туру указа слободан, народ изјави жељу да му свети Мартин буде епископ. Али сви су знали дубоку смиреност Мартинову, због које је он раније одбијао да се прими презвитерског или чак ђаконског чина. Због тога они решише да прибегну лукавству и сили. Један грађанин по имену Руриције дође к светом Мартину у његов манастир, припаде к ногама његовим и моли га да пође његовој кући и помоли се за његову болесну жену. Светитељ пође, али га убрзо опколи многобројни народ и силом одведе у храм и прогласи за епископа.
Поставши епископ, свети Мартин се не промени: он и надаље остаде свима образац дубоке смирености, беше задовољан простом одећом и најмршавијом храном, и већи део времена посвећиваше монашким подвизима, удаљавајући се од света и тежећи молитвеном тиховању. Недалеко од града он изабра себи дивље, забачено место за своје монашке подвиге. To место беше заклоњено стенама и с једне стране реком Лауром, и приступ к чему беше могућ само једном стазицом. Ту свети Мартин сагради дрвену келију. Поред њега ту се стадоше насељавати и други подвижници побожности, жељни пустињачког живота. Једни од њих прављаху себи колибе, а други издубљиваху себи пећине у планинској стени. И на тај начин око светог Мартина се сабра до 80. братије, и образова се нова монашка обитељ. Она се називала манастиром Мартина, а исто тако великим манастиром, и доцније Мармутје. Монаси ове обитељи примише устав Мартина и подвизаваху се у подвизима поста и молитве, под његовим искусним руководством, користећи се његовим душе корисним поукама и примером његовог личног узвишеног подвижничког живота. Братија нису имала ништа овога; све им беше заједничко. Није било допуштено ништа ни куповати, ни продавати; једино се младим монасима препуштало преписивати рукописе Божанских и душекорисних књига; а старији су се бавили искључиво молитвом. Из келија су ретко кад одлазили, осим ради заједничког богослужења; вина нико окусио није, осим у болести; дневно су јели само једанпут, а храна им се састојала једино из хлеба, поврћа и маслина; одећа им је била од грубе камиље длаке, мада су многи од монаха били знатног порекла. Братија су живели у безусловном послушању и већина њих у молитвеном самовању и тиховању. Овај манастир је дао не мало епископа, који су се много потрудили у ширењу хришћанске просвете међу незнабошцима.
Сам свети Мартин ревносно се труђаше на обраћању незнабожаца, и сруши идолопоклонство у већем делу Галије. У овом апостолском служењу он беше храбар, неустрашив и самопрегоран проповедник истине Христове. Ради тога свети Мартин често одлажаше из манастира и путоваше по околним крајевима, уништавајући незнабожачка идолишта, зидајући цркве и учећи незнабошце вери Христовој. Еванђелска проповед светог Мартина имађаше утолико већи успех што је била праћена знамењима и чудесима, која свети Мартин често чињаше силом Христовом пред очима незнабожаца. Прво место где он незнабошце обрати у веру Христову беше Амбуаз.Пошто ту основа цркву својом проповеђу, он управу и бригу о њој повери некима од својих ученика. Али незнабоштво тамо још беше силно, и хришћанима је претила велика опасност од њих; јер тамо још беше остао незнабожачки храм са огромним идолом, веома поштованом од народа. Ученици светог Мартина нису се решавали да разруше то уточиште идолопоклонства, иако је свети Мартин био наредио да се то учини. Тада свети Мартин поново дође у Амбуаз, и сам се увери да је стварно тешко разрушити тај храм. Онда светитељ учини ово: изабра једио усамљено место, и сву ноћ проведе у пламеној молитви Богу. И Господ услиши молитву угодника Свог: ујутру настаде страховита олуја, која до темеља разруши незнабожачки храм и разби идола што беше у њему.
Ношен апостолском ревношћу свети Мартин намисли да и у насељу Лепрози разруши важан незнабожачки храм. Са том намером он у једном склоњеном месту близу Лепрозе проведе у молитви и посту три дана и три ноћи, молећи Господа да уништи незнабожачко идолиште. Као одговор на његову ватрену молитву њему се јавише два светла ангела, као наоружани, и обавестише га да их је Бог послао њему у помоћ против незнабожаца. Чувши то, свети Мартин похита у насеље Лепрозу, и силом благодати Христове чудесно претвори у прах жртвенике и идоле, и то пред народом који беше свезан невидљивом Божанском силом. Угледавши такво чудо и необично разрушење храма, житељи Лепрозе познаше ништавност идола и обратише се ка Христу.
Једном свети Мартин са неколицином својих ученика, путујући у град Карноту, пролажаше крај једног многољудног насеља. Ту славног угодника Божјег срете огромна маса незнабожачког света, који беху чули за његова славна дела. Ову прилику светитељ искористи за обраћење неверних ка Христу. По внушењу Светога Духа он громко поче своју пламену проповед, јављајући реч Божју незнабошцима и често уздишући из дна душе што толико мноштво народа не зна Господа Спаситеља.
У то време једна жена, носећи на рукама мртвог сина који недавно беше умро, спусти његово мртво тело крај светитељевих ногу, па пруживши к светитељу руке с вапајем му говораше: Ми знамо да си ти пријатељ Божји. Молим те, врати ми сина, јер ми је јединац. – Молби несрећне мајке придружи се сав народ. Свети Мартин узе тело мртвога детета у своје руке, преклони колена заједно са целим народом, и сатворивши молитву, устаде и врати мајци дете живо. Када то народ виде, сви стадоше једнодушно исповедати Христа Бога, и падајући пред ноге светитељу усрдно га мољаху да их начини хришћанима. И светитељ одмах, ту на лицу места, метнувши на њих руке, огласи их речју истине.
Глас о овом чуду брзо се пронесе по целој покрајини. A свети Мартин са истим успехом распростираше светлост Еванђеља и у другим крајевима Галије.
У граду Карноти доведоше к светом Мартину дванаестогодишњу девојчицу, нему од рођења. Отац њен мољаше светитеља да јој молитвом својом раздреши језик. Светитељ изјави да то није у његовој моћи, а да то могу учинити два епископа: Валентин и Виктриције, који беху с њим, пошто је њима, као савршенијима у врлинама, све могуће. Али ова два епископа придружише се молбама несрећног оца, и мољаху светог Мартина да он учини то. Тада свети Мартин нареди да се народ удаљи; а он у присуству само епископа и девојчина оца, паде ничице на земљу са усрдном молитвом, затим благослови мало јелеја и насу га у уста девојчици, држећи и језик њен својим прстима. Онда светитељ упита девојчицу како се зове њен отац, а она му тог тренутка разговетно одговори и каза име свога оца. Када то отац њен виде, он паде пред светитеља, обгрли му колена, и са сузама радосницама громко сведочаше пред свима који се ту слегоше, да је то прва реч његове кћери.
Једном свети Мартин, праћен мноштвом народа, улазећи у Париз срете једног јадног губавца, страховито унакаженог болешћу, кога су се сви гадили. Сажаливши се на њега, светитељ га целива и благослови; и гле, губавац се одједном очисти од губе. И сутрадан он дође у цркву и узнесе благодарност Богу за своје исцељење.
Павлин, благочестиви чиновник државни, који се касније прослави својим светим животом, поче жестоко патити од очију, и већ му густи мрак покри зеницу, но свети Мартин се крпицом дотаче ока његовог, и болест тог часа нестаде.
Безбројни су у светог Мартина подвизи милосрђа и љубави хришћанске, зато је и добио назив „Милостиви“. Једном у зимске дане, на путу за цркву, он срете полунагог убожјака који заиска од њега одећу. Светитељ нареди архиђакону да одене убожјака, а сам уђе у одају крај цркве, и седе тамо. Но како ђакон не даде одећу убожјаку, то овај уђе код светог епископа, и стаде му се жалити на ђакона и на хладноћу. Тада светитељ кришом скиде са себе тунику што се носи испод горње хаљине, наложи сиромаху да је обуче и да иде. Убрзо после тога уђе ђакон и обавести светог епископа да је већ време почети свету службу, пошто народ чека у цркви. На то светитељ рече ђакону, мислећи на себе: Треба најпре оденути сиромаха: не могу ја ићи у цркву ако сиромах не добије одећу. – А ђакон, не схватајући о чему се ради, пошто није примећивао да је светитељ наг испод горње хаљине, стаде се извињавати како не може да пронађе оног убожјака. – Међутим свети Мартин упорно понављаше: Нека одећу што је спремљена донесу мени: убожјак неће бити неодевен, – Расрдивши се, ђакон оде до оближњег дућана, купи кратку просту одећу, па је са гњевом стави пред ноге епископу, говорећи: Ево одеће, а убожјака нема. – Светитељ спокојно нареди ђакону да неколико тренутака постоји иза врата, па оденувши се тајом у купљену одећу, изиђе у храм ради служења литургије.
Међутим Господ не оклевајући награди светог Мартина за ово тајно еванђелско дело. Tor истог дана, када свети епископ благосиљаше жртвеник, у време богослужења заблиста од његове главе огњени колут, чији пламен дижући се увис образоваше дугачак зрак. Ову дивну појаву од мноштва присутног народа виде само неколицина одабраних, и то: благочестиви ученик светог Мартина Гал, једна девојка, један презвитер и три монаха.
Кротост светога Мартина приморавала је чак и незнабошце да га воле. Он уопште није имао непријатеља; но ако их је и било, то су они који су га мрзели због његових врлина, које сами имали нису и које нису могли подражавати. Међутим блажени Мартин никога није осуђивао, никоме није враћао зло за зло. Све увреде он је трпељиво подносио, и трудио се да увек има љубави за своје увредиоце. Нико га никада видео није ни разгневљеног, ни растројеног, ни насмејаног. Он је свагда био један исти, носећи на своме лицу неку небеску радост. Никада у устима његовим није било ништа друго сем имена Христова. Никада у срцу његовом није било ничег другог сем побожности, мира и сажаљења. Он је често плакао чак и због грехова оних својих клеветника који су га својим змијским устима и отровним језицима нападали отворено у лице или у његовом одсуству.
Колико је свети Мартин био трпељив и кротак према својим увредитељима, јасно показује овај пример. Међу духовништвом у манастиру беше један млад човек по имену Брикциј, ниског порекла, али кога свети Мартин узе код себе, васпита, и касније произведе у чин ђакона. Хушкан од злих духова, Брикциј стаде страховито вређати свога незлобивог учитеља у очи и за леђима. Свети муж се стараше да га уразуми кротким саветима; али то остаде без утицаја на безумника, и он продужи ригати још веће грдње, па онда побеже. Путем Брикциј срете једног болесника, који га упита где би могао наћи светог Мартина. Брикциј назва светитеља старом варалицом, и другим погрдним именима. А када ускоро после тога, a по исцељењу тог болесника, блажени Мартин срете Брикција, он га кротко упита: Зашто си ме назвао варалицом? – Ја те никада нисам назвао варалицом, одговори ђакон. – Зар уво моје није било крај твојих усана, иако си ти говорио за мојим леђима? примети светитељ. Када будем умро, ти ћеш такође постати епископ, и много ћеш пострадати.
После тога Брикциј поче добијати наступе беснила. И једном када свети Мартин сеђаше на клупи пред својом келијом, Брикциј се окоми на њега са јаросним грдњама, док на оближњим стенама беху видна два демона који подбадаху Брикција на безумље. – Ја сам светији од тебе, говорио је ђакон; ја сам се васпитавао у манастиру, а ти си некада био војник.
Братија захтеваху да Брикциј буде примерно кажњен и лишен свештеничког чина; но свети Мартин спокојно отрпе његове грдње. А када ускоро после тога Брикциј, тронут кротошћу светитељевом, дође к себи и баци се пред ноге његове мучен грижом савести, светитељ само примети: Брикциј је нашкодио само себи, а не мени. Господ Исус Христос трпео је крај себе чак Јуду: не треба ли онда да ја трпим овог младића поред себе?
Предсказање светог Мартина се испуни. Брикциј се доцније толико промени, да после смрти светог Мартина би изабран за његовог наследника. И као епископ он заиста претрпе многе невоље и поруге, и затим сконча у миру.
Како је неодољив и силан био утицај светог Мартина и на најнадувеније и најокорелије људе, чак и на силнике овога света, показују следећи примери. Још у почетку светитељевог епископовања град Тур обузе ужас због посете свирепог и звероликог по нарави царског обласног намесника Авицијана. За његовом свитом ишле су дуге поворке осуђеника, над којима је намесник хтео да изврши смртну казну у граду Туру, да би тиме заплашио град. Но човекољубиви епископ Мартин, не бојећи се свирепог намесника, одлучи да се заузме и за осуђенике и за свој епископски град, и у поноћи упути се Авицијановом дворцу. А те ноћи немиран сан намесников би изненада прекинут неким силним треском, и он чу неки непознати глас који му рече: Ти ту спаваш, а слуга Божји чека пред твојом капијом.
Авицијан одмах нареди својим слугама да осмотре пред капијом. А они. немарно погледавши, убедише га да никога нема, и он поново заспа. Но убрзо би по други пут пробуђен громким узвиком: Пред капијом стоји Мартин. – Тада слуге нађоше да је заиста тако. Намесник нареди да му светитеља доведу, и упита га: Зашто си тако поступио? – Мени је позната твоја намера, смело одговори свети Мартин, пре но што ми је ти будеш казао. Иди и не допуштај да те гњев неба погуби.
Уплашен надахнутим, пророчким гласом светитељевим и изобличаван својом савешћу, Авицијан хитно поступи по светитељевом наређењу: пусти осуђенике на слободу и отпутова из Тура.
Укори светог Мартина и касније извршише добар утицај на нарав жестоког намесника. Једном, када Авицијан поново посети град Тур, свети Мартин уђе код њега у собу, и ћутећи гледаше у њега упорно. – Зашто тако упорно гледаш у мене, свети човече? упита Авицијан. – Ја гледам не у тебе, одговори свети епископ, већ на одвратног демона који ти седи за вратом. – И ова светитељева реч добро делова и задржа свирепог намесника од извршења злих намера његових.
Цар Валентијан I, слушајући са свих страна о слави светога Мартина, изрази жељу да жели ступити са њим у пријатељске односе; али га у томе спречаваше његова супруга Јустина, која беше ревносна аријанка. А када једном свети Мартин важним послом дође у Трир, где се тада налазио царев двор, цар, настројен супругом против њега, нареди да га не пуштају к њему. После узалудних напора да буде примљен од господара, светитељ се предаде молитви и посту. Седмога дана њему се јави ангео и нареди да иде у дворац код цара. Добивши ово Божанско внушење, свети Мартин похита у двор, и нашавши капије отворене он отиде право к цару без икакве пријаве. Валентијан се силно разгњеви, али изненада осети као да фотеља под њим сва гори у огњу. Приморан да устане, он се одједном промени и прими светитеља са ватреним загрљајем, и дуго разговара с њим, и задржа га као милог госта неколико дана, и обећа му да ће учинити све што буде тражио. При растанку цар му понуди богате дарове; но светитељ то одби, чиме изазва код цара још веће уважење према себи.
Пред крај свога живота свети Мартин чу да је међу духовништвом у округу Канда настала жестока распра, и он похита тамо да измири завађене клирике. Сазвавши своје монахе, он им предсказа приближење своје кончине, и крену на пут, праћен њиховим сузама и јауцима. Пошто васпостави мир у Канди, светитеља тамо ухвати жестока грозница, и осећајући своју кончину он нареди својим ученицима да га положе на под у покрову и пепелу, јер, говораше он, тако хришћани треба да умиру. При томе он, како му се учини, виде ђавола близу себе, и рече: Зашто стојиш ту, ужасни звере? Ти немаш удела у мени: наручје Авраамово примиће мене.
To беху последње речи његове. Братија која стајаху око њега беху поражени блеском и лепотом лица његова када он већ мртав лежаше. Две хиљаде монаха и хор девственица праћаху тело његово у Тур, где он при огромној маси народа и би свечано сахрањен. По блаженој кончини Свога великог угодника и чудотворца, Бог удостоји тело његово нераспадљивости, и на гробљу његовом биваху велика и многобројна чудеса, у славу Бога, дивног у светима Својим вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОМНИКЕ
СBETA Домника се подвизавала у време цара Диоклецијана. Изведена на суд пред Лисија, игемона Аназарва Киликијског, она исповеди своју веру у Христа Бога. Зато је најпре бише воловским жилама и ноге јој жегоше усијаним гвожђем; затим јој штаповима кости поломише и зглобове разглавише, па је у тамницу бацише, где она сконча, предавши душу своју у руке Божије, 286. године.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАКСИМИЛИЈАНА и КИРИНА, епископа Норичких
НОРИКА је била земља Словена, протезала се од Јадрана до горњег Дунава, и од Дунава далеко на запад. Назив је добила од тога што су њени житељи највећма живели по планинским рупчагама, пећинама и клисурама. Блажени Максимилијан родио се у граду Цељу, на горњем току реке Саве. Син богатих родитеља, он у својој седмој години доби за учитеља свештеника Оранија, човека образована и искреног хришћанина. Кад му би 19 година њему умре мајка, а отац му шест година раније беше пострадао као мученик за време цара Декија. Максимилијан постаде наследник огромног имања; но он га раздаде сиромасима, и робове пусти на слободу, а сам свега себе предаде на службу Богу.
Око 260. године Максимилијан би изабран и посвећен за епископа Норичког, са седиштем у граду Лерхи. Као епископ он се веома ревносно трудио на ширењу свете вере међу Словенима, и имао великог успеха. Блажени светитељ се с великом љубављу старао о сиротињи и болесницима, а нарочито о гоњенима за свету веру од стране незнабожаца.
Када цар Нумеријан објави гоњење на хришћане, префект Норике својом свирепошћу заплаши хришћаке, те не мали број њих из страха приношаху жртве. Свети Максимилијан похита у свој родни крај, да својим присуством и живом речју ободри драге сроднике. Јавивши се префекту, он му у присуству других рече: Зар ти ниси послан овамо да штитиш земљу од непријатеља? А ти се показујеш као најљући непријатељ. – Префект се збуни; но потом осионо рече: Водите уваженога у храм Марса да принесе жртву. – Свети епископ то не хте учинити. И никакве префектове претње не могоше присилити светог Максимилијана да увреди име Христово. И префект нареди да се светитељу одсече глава. И то би учињено 12. октобра 282. године.
Мученичка кончина светог Максимилијана много поможе ширењу хришћанства међу Словенима на реци Сави и на обали Јадрана. Ускоро после светитеља, године 297, у приморју Норике неки војници претрпеше најсвирепија мучења за свету веру Христову.
Епископски престо светог Кирина беше у граду Сиску. Када префект доње Паноније Максим подиже жестоко гоњење на хришћане, свети Кирин се уклони из свога града. По наређењу префекта он би пронађен и доведен пред њега. – Зашто си побегао? упита Максим. – Узалуд се мисли, одговори епископ, да ме је страх гонио. He! ja сам само испунио вољу Господа Mora који је рекао: када вас гоне у једном граду, идите у други (Мт. 10, 23). – Ко је то наредио? упита префект. – Христос, истинити Бог, одговори Кирин. – А зар ти не знаш, говораше Максим, да ће те царске наредбе пронаћи свуда? Тај, кога ти називаш Богом, неће те избавити. Ето, ти си ухваћен. – Кирин одговараше: Муке којима ми ти претиш, ја сматрам за славу; и смрт, коју ми обећаваш, даће ми живот вечни; поклањам се Богу моме и Њему приносим достојну жртву, а не царевима земаљским.
Префект нареди да га немилосрдно бију. Потом рече да ђе Кирина поставити за жреца у храму Јупитера, ако послуша и призна богове којима је потчињена римска царевина; у противном биће послат префекту горње Паноније. Епископ одговори: Ја сам и без тога истински свештеник, приносим себе Богу моме. – Максим нареди да епископа држе у тамници у тешким оковима.
У тамници светитељ слављаше Господа за своја страдања и мољаше се. У поноћи тамница би обасјана силном светлошћу. Видевши то, старешина тамнице Маркел припаде к ногама светог епископа и са сузама говораше: Помоли се за мене Господу; верујем да нема другога Бога сем Онога кога ти почитујеш. – Блажени епископ га научи истинама вере и запечати га именом Господа Исуса Христа. Након три дана Максим издаде наређење да се епИскоп Кирин упути префекту горње Паноније.
По свима придунавским градовима вођаху епископа у оковима. Утом се префект Паноније враћаше из Чепрега, и пред њега изведоше епископа Кирина, но он нареди да Кирина воде у Сабарију, где ће и он сам бити. Благочестиве жене донесоше ту епископу храну и пиће; он благослови понуде за веру њихову, а оне целиваше окове његове. Пошто се свети епископ прихвати понуда, стражари га одведоше у Сабарију. Префект се налажаше у позоришту када му приведоше Кирина. Прочитавши извештај, он упита: Је ли то све истина? – Епископ одговори: У Сиску сам исповедио Бога истинога; Њему сам се свагда клањао, и Њега носим у срцу; Он је једини истинити Бог и нико ме не може одвојити од Њега.
Префект употреби све да поколеба чврстоћу светитељеву; говораше и то, да жали старост његову и да је непаметно не марити за живот. Но све би узалуд. Свети исповедник говораше: He личим ја на безумнике; они, одричући се Бога из жеље за животом, истински умиру; a ja, исповедајући Бога, прелазим ка вечном животу; закони ваши мене не задовољавају, и ја извршујем наређења Христа Бога мог, објављена за верне.
Префект пресуди да Кирин буде бачен у реку са каменом о врату. А кад би бачен, он још дуго остаде на површини воде, убеђујући гледаоце да буду чврсти у вери и да се не страше ни мука, ни смрти. Најзад, тек по молитви његовој, таласи га покрише. Тако светитељ би овенчан мученичким венцем 309. године.
Мученичка кончина светога Кирина, као и страдање светог Максимилијана, учинише не само да верни подражавају њихов свети пример, него и допринеше ширењу хришћанске вере међу Словенима на реци Сави и на обали Јадрана: епископ Мурсе, што је на реци Сави, штитио је Православље на Сардикиском сабору 343. године; епископ јадрски са Јадрана учествовао је на Аквилејском сабору 381. године.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ МАЛФЕТЕ
СBETA мученица Малфета сконча стрелама изрешетана.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНАСТАСИЈЕ ДЕВИЦЕ
ОВА светитељка живљаше у време царева: Декија и Валеријана; пореклом из Рима, она се подвизаваше у манастиру са другим девственицама. Она би оптужена као хришћанка, и у ланцима изведена пред игемона За исповедање вере у Христа Бога она би бијена по лицу; затим обнажена, и буктињама паљена, и ране јој заливане смолом, уљем и сумпором. После тога је обесише, и груди јој одсекоше, нокте јој са кореном ишчупаше, руке јој и ноге одсекоше, зубе јој избише, па јој најзад чесну главу одрубише. И тако блажена Анастасија прими венац мученнштва.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈУВЕНТИНА и МАКСИМА
ОВИ свети мученици за веру у Христа бише мачем посечени у време безбожног цара Јулијана Одступника (361- 363. године). Похвално слово њима одржао је Свети Јован Златоусти (Migne, P. C. 50, 572-577).
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АНДРОМАХА и ДИОДОРА
МУЧЕНИЦИ свети Андромах и Диодор за Христа Господа у огњу скончаше.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОДОТА, епископа Едеског
ОВАЈ свети угодник Божји Теодот, епископ Ефески, у миру скончао.
* * *
СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АНТИЈЕ
СBETA мученица Антија би бачена у усијаног бакарног вола, и тако сконча.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈАСОНА, епископа Дамаског
СВЕТИ Јасон, епископ Дамаска, у миру скончао.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ МУЧЕНИКА
ОВИХ светих 70. мученика пострада за Христа, мачем посечени, а одушевљени беху да пострадају ако треба и више пута.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕОСЕВИЈА АРСИНОЈСКОГ
ПРЕПОДОБНИ Теосевије Арсинојски, тако назван по селу Арсиноји на Кипру, где је рођен од побожних родитеља Михаила и Ане, беше брат Светог Аркадија, епископа Арсинојског (који се спомиње 29. августа). Беше ожењен једном побожном девојком, са којом живљаше као са сестром. Живот провођаше у напасању стада, усамљујући се притом у једну пећину на молитву и подвиге. Од хлеба што је добијао за храну делио је већи део сиромашнима, или птицама небеским, јер је сам јео врло мало. Мирно се упокојио у својој пећини, а пси му отерали стадо кући и тако обзнанили родитељима. После три дана родитељи му, опет помоћу паса, пронађу пећину, у којој открију његово свето тело свеже и миришљаво. Но преподобни не дозволи да га одатле однесу, него се јави ноћу оцу своме и зажели да остане погребен у пећини. Касније ту би подигнут и храм у част светог Теосевија, a y славу Божју.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ АМФИЛОХИЈА, МАКАРИЈА, ТАРАСИЈА и ТЕОДОСИЈА ГЛУШИЦКИХ
ПРЕПОДОБНИ Амфилохије, већ као монах дошао у Глушицки манастир к настојатељу преподобном Дионисију, и био му десна рука у изграђивању манастира, и строги чувар и извршитељ манастирског устава у току двадесет година. Кротост и смирење његови беху узорни; он се брвнуо само о души, и носио је најскромнију одећу. После смрти свога наставника он би постављен за игумана, и мирно се престави 1452. године. Свете мошти његове покоје се у храму његовог имена.
Његовим наследником би преподобни Макарије. Родом из града Ростова, он се од своје дванаесте године подвизавао у Глушицкој обитељи, и преставио се око 1478. године. Свете мошти његове почивају у Глушицкој обитељи.
Преподобни Тарасије беше игуман једног од манастира, основаних светим Стефаном Пермским; и светом Стефану он беше један од најревноснијих саподвижника његових у ширењу и утврђивању православне вере међу мирјанима. Потом он добровољно дође на послушање к преподобном Дионисију, и подвизавао се у Глушицкој обитељи десет година, проводећи врло суров и строг живот, постом и бденијем умртвљујући своје тело. Сузе умилења стално су росиле његове образе, сведочећи о његовом дубоком смирењу и скрушености срца. И сви се дивљаху његовом трпљењу и гледаху на њега као на једнога од древних великих подвижника. Достигавши дубоку старост, он се упокоји 1440. године. Свете мошти његове покоје се у Глушицком манастиру.
Преподобни Теодосије беше ученик преподобног Дионисија. Свете мошти његове такође почивају у Глушицкој обитељи.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОСКОРА
СЕНАТОР; сматрајући све за трице, само да Христа добије, он неустрашиво ступи пред кнеза Лукијана, и речима које беху као муње изобличи и исмеја његово незнабожје, и сва његова застрашивања и ласкања. Зато би стављен на страшне муке, но све оне беху ништа за храброг и неустрашивог јунака Христовог. Напослетку мачем одсекоше свету главу мученику, 288. године.
