Српска православна црквена општина которска приредила је синоћ пред бројном публиком у Центру за културу свечану академију поводом великог јубилеја – 50 година од почетка градње цркве Светог Петра Цетињског на Прчању и 40 година од њеног освећења.
Скуп је благословио Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, који је казао да је рушење Ловћенске капеле, гажење Његошевог аманета и скрнављење његовога гроба зли чин насиља и знак велике несреће која се испртила на Црну Гору.
“Али, с друге стране, кад погледамо као хришћани, вјерујући људи, можемо рећи да се Капела жртвовала да се на небо вазнијела, да она живи новим животом. Први знак њеног новог живота била је прчањска капела Светог Петра, коју је подигао блаженопочивши отац Момо Кривокапић. Он је један од ријетких свештеника Митрополије црногорско-приморске, који је у потпуности подржавао блаженопочившег Митрополита Данила Дајковића у његовој неравноправној борби за очување Капеле и аманета Његошевог. Хвала Богу, ипак нијесу били сами. Велики број професора, угледних интелектуалаца, умјетника, пјесника, подржао је нашу Цркву у тој борби и стали су на бранику Капеле. То су значајна имена, а ево, хвала Богу, међу нама живога Матије Бећковића, који је тада био пјесник младих година, а ево сада у пуном свом добу, снаге и година, дошао је да нас опет подржи”, казао је Митрополит Јоаникије, подсјетивши и на свих 20 реплика Његошеве капеле подигнутих по Црној Гори и широм српских земаља и дијаспоре.
Митрополит је казао да смо почаствовани због чињенице да смо данас у друштву оних који су у вријеме комунистичког терора били на страни истине, на страни Цркве, на страни Његоша и његове завјетне капеле. Морална побједа је, након злог чина насиља, била на страни Цркве и свих оних који су стали у одбрану Капеле, што је био најјачи отпор комунистичкој власти послије ‘45 године, али је та борба, истакао је Митрополит, за нас и данас изузетно важна.
“Дај Боже да нас сјећање на Његоша, на Његошев аманет, на његово дјело, сабира, снажи, да идемо путем Христовим, путем Светога Саве, Светога Петра Цетињскога, Светога Василија Острошкога и Светога Петра II Ловћенског Тајновидца. Амин Боже дај свима на здравље и на спасење овај дивни јубилеј”, казао је између осталог Митрополит Јоаникије.
Академик Матија Бећковић је казао да нису само у вријеме турског зулума цркве летјеле са брда на брдо, него и у вријеме наших домаћих зулума и зулумћара.
“Прије пола вијека Његошева капела са Ловћена долетјела је на бријег тихога канала у Перчањ, како је Прчањ у својој пјесми називао Владика Раде. Као што је икона израз чежње да видимо Бога, тако је и Капела у Прчању била израз чежње да видимо обурдану Капелу на Ловћену”, казао је Бећковић.
Он је рекао и да ловћенске капеле, колико их год има широм свијета, остају да дозивају ону једну једину и необориву.
“Прчањску црквицу Светог Петра, прву избјеглицу с‘ Ловћена, дочекао је прије пола вијека, тада једва знани млади парох которски, а данас већ славни архијерејски намјесник бококоторски Момчило Кривокапић. Црква Светог Петра већ је имала своју знамениту историју. Њу је на врх Ловћена подигао Владика Раде и оставио у аманет да се у њој сахрани. Вијест да ће се црква градити и њена градња упале су у очи тадашњега свијета.
Речено је да је владичин наум да у њој, не само почива, већ и да повећа религиозност у свом народу и да послужи као светионик путницима из даљине. О томе су тада извјештавали многи, па и Алгемајне цајтунг”, казао је Бећковић.
Подсјетио је да је Капела у Великом рату више пута бомбардована и готово срушена.
“Кости Владике Рада сношене су и враћане на Ловћен и скрнављене и сахрањиване осам пута. Ни пад Москве, ни пад свију руских тврђава, ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића, није нас тако задовољило као пад Ловћена, писале су Београдске новине под уредништвом Хермана 1916. године. У миру је Његошев потомак краљ Александар Карађорђевић обновио Капелу на Ловћену, тако да је убрајана у ремек дјела о чијој љепоти није било супротних мишљења”, казао је Бећковић, подсјетивши да је капела Уставом била унијета и у грб Републике Црне Горе.
Николај Красов, подсјетио је, израдио је стотине скица док је дошао до рјешења којим је преобразио Ловћен, који је постао незамислив без Капеле.
“Извођач радова инжењер Велиша Поповић је свједочио да је нова капела и величином и обликом идентична старој и сваки каменчић старе уграђен је у нову. Крајем 60-тих година прошлога вијека почели су ту и тамо да се јављају гласови да се умјесто Капеле Његошу подигне маузолеј. Један од најчешће помињаних и непомињаних разлога био је што је Капелу подигао унук краља Николе, краљ Александар. Из истог разлога би могли тражити да се забрани Горски вијенац зато што је посвећен Вожду Карађорђу. Краљ Александар није обновио само Капелу на Ловћену, него је и подигао Споменик захвалности Француској у Београду и Побједника на Калемегдану и споменик Гргуру Нинском у Сплиту и Бану Јелачићу у Загребу и толике друге и ниједан није срушен. Срушени су сви споменици подигнути њему, осим оног најуспјелијег и најважнијег на Јелисејским пољима у Паризу. У овој свечаној прилици нећемо рећи ни ријеч о маузолеју и набрајати ко је све устао у одбрану Капеле. Довољно је што је историја забиљежила устанак подигнут у њену одбрану који је спасио част мислећег свијета Југославије – устанак какав се никада ни прије ни послије није поновио ниједним другим поводом”, казао је Бећковић, подсјетивши од устаника само на Петра Лубарду, “Његоша у сликарству”, који је варварство и рушење Капеле овјековјечио монументалном сликом “Сумрак Ловћена”.
Рушењу Капеле и премијештању Владике Рада из цркве у маузолеј, наставио је, претходило је послијератно учење да Владика Раде није држао ни до свог владичанства, ни до своје Цркве, ни до своје вјере, да је више био паганин него хришћанин, више револуционар него монах, да је у својим спјевовима увијек заступао Сатану, да је атеист и револуционарни пјесник , да је довођење њега у везу било какве религиозности мистике увреда и непријатељска клевета.
“Вођене су расправе да ли је Његош пјесник или Владика, јер једно искључује друго. Одлучили су да је само пјесник и то атеистички. Поређен је са Марксом. Прављене су паралеле између Његоша и Тита. Један марксистички филозоф је предлагао да се Горски вијенац адаптира тако да Тито буде Владика Данило, Моша Пијаде Игуман Стефан, Сава Ковачевић Вук Мандушић. Онај који је мени испричао ово казао му је да би то било могуће под условом да тај филозоф у тој представи буде поп Мићо. Временом се дошло до открића да црква на Ловћену није црква па зато не припада Цркви, нити Црква има што да тражи, ни да се пита, па су Цркву ућуткали, измјестили Владичин гроб, владику рашчинили, киднаповали и преместили у маузолеј.
Прекројили му капу и потписали Његош, како се он никад није потписао, а изостављају Владика црногорски, како се и једино и потписивао, често без имена, или само иницијалима, а понекад и без њих. Тако је потписао и Горски вијенац. И његове књиге објављене послије рата потписиване су онако како их аутор никада није потписивао. То што је увијек наглашавао своје владичанство је важан кључ за разумијевање онога о чему је пјевао. Постало је нормално да се при изградњи маузолеја игнорише мишљење Цркве.
У одбрани Капеле јуначки се борио тадашњи Митрополит црногорски Данило Дајковић. Огласио се и Свети архијерејски сабор Српске православне цркве. Јустин Поповић је био жив, а његови духовни синови достасали, али се нису чули живи. Као да би учешће црквених људи у одбрани капеле само шкодило, као шкодно само по себи, назадно, пристрасно и контрапродуктивно.
Данашња Митрополија црногорско-приморска је посмрче убијене Црногорско-приморске митрополије, којој без суда убијен Митрополит Јоаникије и 126 свештеника. Сви су они о 2.000-том Христовом рођендану премјештени на иконе, али је већ и први послијератни митрополит коротне Митрополије црногорско-приморске, сирјак Арсеније Брадваревић, суђен на 12 година робије. Његов наследник Данило Дајковић није робовао, али је запамћено да је каменован и да су против њега, зато што је бранио гробну цркву онога на чијој је столици сједио, одржане демонстрације, прве и једине у послијератној слободарској Црној Гори.
Живо се сјећам како се кроз вјерујући народ шапатом пронио глас да је у Котор стигао млади свештеник, делија без мане и страха – Момчило Кривокапић.
Амфилохије је био у Светој Гори гдје се замонашио, а по имену које је узео, помишљао сам да је тамо хтио да заувијек и остане. Да је мислио на Црну Гору вјерујем да би узео име Сава, или Петар, или Василије, али је одлучио да се врати у завичај, а његов долазак припремао је отац Момо, који је између Оксфорда и Котора, изабрао Котор.
И Момов рођени, као и онај нерођени отац, звао се Ристо.
Да Божјим промислима нема краја видјело се и ових година-12. маја 1945. године ухапшен је Митрополит Јоаникије Липовац, а 12. маја 2020. ухапшен је садашњи Митрполит Јоаникије Мићовић. Да не пропустимо да кажемо да је пуцано и на њега.
Дошло је вријеме да се у слободној, грађанској, европској, секуларној држави Црној Гори, Цркви допусти да обнови своју цркву, да се Владици Раду врати владичанство, да се његов гроб утјеши свијећом и кандилом, да се Ловћену врати срушена црквица Светога Петра, округла као камилавка. Митрополит Амфилохије извиђао је и утврдио да има мјеста за обоје и да не треба ништа да рушимо.
Бесмислено је да пјевамо “Ловћен нам је олтар свети”, а да олтара нема. Било би то сада црква два свеца – Светог Петра и Светог Ловћенског Тајновидца. Мученица и помирница. Тако би све свето и честито било и миломе Богу приступачно. Срећан празник”, закључио је Бећковић.
Новинар и публициста Јован Маркуш, прочитао је на почетку оно што му је на његово тражење написао своједобно отац Момо.
“Поп Момо которски хајдук, за тадашњу власт био је највећи идеолошки противник у Црној Гори без премца. Уствари поп Момо Кривокапић је утабао пут нашем Митрополиту Амфилохију Радовићу да 90-тих година дође на трон Светог Петра Цетињског, на мјесто које му је и од раније припадало.
Црква је почела да се гради непосредно послије разарања храма Светог Петра Цетињског на врху Ловћена 1972. године. Пројектовао је архитекта Саво Ристов Кривокапић, брат протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, архијерејског намјесника бококоторског. Ова црква представља савремену реплику некадашње капеле на Ловћену”, казао је Маркуш.
Он је подсјетио на ријечи о. Мома, којем , како је нагласио, прије свих припадају заслуге за изградњу цркве на Прчању, од идеје до реализације “а бетон је био слика суровог времена у којем је срушена Ловћену.
“Црква на Прчању је освештана и налази се у богослужбеној употреби. Идејни пројекат је урађен необично брзо и на основу њега је добијена грађевиснка дозвола, док је главни пројекат био готов 1973. године. Грађевинску дозволу је издао, уз лични ризик, тадашњи начелник Јово Бошковић. То је било прво чудо Светог Петра Цетињског везано за изградњу ове цркве. Темељи су ископани за један дан мобом и љубављу мјештана Прчања 5. новембра 1972. године, а бетонажа је изведена у двије мобе, закључно са 15. новембром 1972. године. Камен темељац положио је и темеље освештао Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско – приморски Данило Дајковић 3. децембра 1972. године”, казао је Маркуш, подсјетивши и на неке од куриозитета који су пратили изградњу цркве на Прчању.
Већ 1973. почели су радови на зидовима, а камен се довозио из мајдана из Златице код Подгорице.
“До прољећа 1975. зидови су добро порасли, а на Васкрс те године служена је прва Служба Божија. Пасхално вечерње служили су јеромонаси Данило Маруновић и Павле Калан из Прасквице и моја маленкост. Зидови су расли све до средине 1976. године, када су завршени. Његова светост, Патријарх српски, г. Геман је од почетка помагао ову градњу, а када се у јуну 1976. затекао у манастиру Савина, није требало да га молимо да дође на градилиште и видљиво нам да подршку”, прочитао је Маркуш ријечи о. Мома, који је и предложио да се, иако без крова на будућој цркви, служи прва Литургија, са чиме се сложио и Патријарх Герман.
У прву недјељу по Петровдану 18 . јула 1976. зазвонило је прво српско православно звоно на Прчању, поздрављајући Патријарха српског Германа и Митрополита црногорског Данила.
“Звоно је тих дана поклонио др Владета Јеротић са Младеном Ђорђевићем из Швајцарске. На Литургији је бесједио јеромонах др Амфилохије Радовић. Од тада па до освећења 1972. године у овом храму је служена Литургија сваке прве недјеље по Петровдану. Храм је освештан тачно на десетогодишњицу рушења Капеле 1. августа 1982. године”, казао је Маркуш.
Изградња звоника са келијом је започета 2006. а завршена 4. јануара 2014, када је и Капела освећена од стране Његовог високопреосвештенства, Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија.
Живопис је радила радионица Метохија из Београда, иконе, рад академског сликара Драгомира Јашовића, су израђене 1985. године, а пред Васкрс 2017. године, постављен је камени иконостас, рад мајстора који су радили у саборном храму Св. Јована Владимира у Бару.
Маркуш је подсјетио да је од разарања Његошеве капеле на Ловћену до данас изграђено или започето 20 реплика у Црној Гори, Србији, Словачкој и у САД.
Јован Маркуш, некадашњи предсједник ИО и предсједник општине Цетиње, нагласио је да је приликом рушења Капеле, као културно-историјског споменика и изградње маузолеја на Ловћену, направљено више крупних , суштинских и формално- правних огрешења, међу којим је и узурпација имовине у посједу Митрополије.
“Маузолеј је подигнут ван свих урбанистичких планова… То је подручје националног парка којем гравитирају три општине. И треће огрешење је подизање објекта маузолеја на туђем посједу, без претходног одобрења власника – Цркве. Чије је то земљиште горе, коме је нејасно нека прочита Оснивачку повељу Цетињског манастира, чија је планина Ловћен”, казао је Маркуш, подсјетивши и да од кад се води катастар на овим просторима, од времена Зетске бановине, види да је ријеч о простору на врху Ловћена у власништву Митрополије црногорско-приморске.
Иначе остаци Његошеве гробнице, срушене Капеле, налазе се на три мјеста, међу којим је и двориште са кулом некадашњег конака Цетињског манастира (данас Биљарде).
Маркуш је демантовао и да неко због обнове Капеле на Ловћену жели да руши маузолеј.
“Од блаженопочившег Митрополита Амфилохија се могло чути да ће Црна Гора да се преобрати тек када се Ловћенски Тајновидац врати на мјесто завјештања… Кад се они врате ту и кад се врати црква на Ловћен онда ће се опрати образ Црној Гори. Да Бог да се ове његове ријечи обистине и да се његово завјештање испуни у свој пуноћи и љепоти и да му тада покушамо изнова погледати у очи”, казао је између осталог Маркуш.
Из штампе је изашла књига “Црква Светог Петра Цетињског на Прчању”, у издању Српске православне црквене општине которске и Српског пјевачког друштва “Јединство” (1839) Котор, а у музичком програму су наступили мјешовити и дјечији хор под диригентском палицом г. Михајла Лазаревића и г-ђе Иване Кривокапић.
Наступила је и виолинисткиња Душица Кордић, а матурант Гимназије Котор Лука Самарџић рецитовао пјесму “Већи гроб за нову смрт”, Душана Радовића.
У холу Центра за културу били су изложени радови академских сликара и вајара који су се побунили због рушења Капеле, а који се чувају у ризници Српске православне црквене општине которске.
Свечаној академији су присуствовали и предсједница Скупштине општине Котор Маја Мршуља, потпредсједник општине Синиша Ковачевић, предсједник општине Тиват Жељко Комненовић, Владика милешевски Атанасије, Епископ захумско-херцеговачки Димитрије, архијерејски намјесник которско-тиватски, парох которски, протојереј Немања Кривокапић.
Програм је водио Славиша Чуровић.
Данас (недјеља, 2. октобра) у цркви Светог Петра Цетињског на Прчању у девет сати почеће Света архијерејска литургија коју ће служити Митрополит црногорско-приморски Јоаникије са више архијереја и свештенством.
