Митрополија црногорско-приморска организовала је представљање Изабраних дела блаженопочившег Митрополита Амфилохија у суботу, 29. октобра 2022. године, у великој сали хале 4, на 65. Међународном београдском сајму књига. Говорили су проф. др Бошко Бојовић, проф. др Срђа Трифковић, проф. Весна Тодоровић и протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
„У навечерје двогодишњице од када је Митрополит Црногорско-Приморски Амфилохије, уочи Лучиндана 2020. године, променио светом представљање његових Изабраних дела у 36 до сада објављених томова на 65. Сајму књига у Београду није само богословски, књижевни, културни и национални догађај него и једно у читавом низу молитвених сећања на овог значајног богослова и јерарха Српске Православне Цркве у другој половини ХХ и на почетку ХХI века“, навео је на самом почетку протојереј-ставрофор др Велибор Џомић.
Његову бесједу преносимо у цјелости:
Октобарски Сајам књига је културни догађај чији је редовни посетилац деценијама био и блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Слободно се може рећи да, после Цетињског манастира у коме је столовао пуне три деценије и Саборног Храма Христовог Васкрсења у коме чека други долазак Христов и свеопште васкрсење из мртвих, као и Београда који је неизмерно волео и у свом срцу од дечачких дана носио и Храма Светога Саве у који се на свој начин уградио, Сајам књига у Београду представља једно од достојних места за представљање Изабраних дела Митрополита Амфилохија.
Вечерас треба рећи и то да ово није прво представљање Изабраних дела Митрополита Амфилохија на овом најзначајнијем српском сабору књиге. На претходном, 64. Сајму књига у Београду 2019. године, Изабрана дела Митрополита Амфилохија су почаствована једном од награда Сајма. Као један од дугогодишњих блиских сарадника Митрополита Амфилохија, током претходне две године, и поред бројних позива сам се уздржавао да јавно говорим и пишем о њему. Не због тога што су се за реч први јављали многи који су га много мање познавали, али који су га на свој начин волели и поштовали, него због тога што сам имао унутрашњу потребу да се све оно што сам као свештеник и Србин из Србије доживео и, заједно са осталом братијом и сестрама, проживео са њим у служењу Богу и нашој Светој Српској Православној Цркви у Црној Гори слегне и да, како би Митрополит Амфилохије често знао да каже, тај унутрашњи доживљај и искуство добију своју праву меру. Свестан сам и вечерас да се све то још увек није слегло, али сам, такође свестан, и да, без обзира на проток времена, тај лични доживљај никада неће бити лишен синовске емоције.
Када је у питању Митрополит Амфилохије сигуран сам да смо, и поред свега до сада изреченог и написаног о њему и његовом делу, тек на почетку и да у времену пред нама тек треба проучавати његово дело. Дубоке су пастирске бразде које је Митрополит Амфилохије оставио иза себе током своје 50. годишње монашке и професорске и 35. годишње архијерејске службе у Српској Православној Цркви. Најдубље су, без сумње, оне у Црној Гори, али нису плитке ни оне где год живи Српски народ, посебно на Косову и Метохији, као ни оне на васељенском црквеном плану. Многима није позната дубина и ширина црквеног живота, али је сигурно да је он у животу Српске Православне Цркве и Васељенске Цркве Христове оставио дубок и неизбрисив траг. Митрополит Амфилохије је, пре свега, био православни богослов и свештенослужитељ чије се богослужење није завршавало изласком из светог олтара. Његов олтар, а олтар је најсветије место у Божјем храму, био је сав свет, а његов саслужитељ и сабрат је био сваки човек кога је срео и кога је загрлио људским и хришћанским загрљајем оца и брата. У том и таквом подвигу служења Богу, Цркви и роду је, највећим делом, настало 36 до сада објављених томова његових Изабраних дела.
Митрополитова богословска, књижевна и национална дела су настајала у једном црквеном, али у три различита друштвена оквира. У првом, током његовог богословског образовања у Србији и Грчкој. У другом, за време његовог свештеномонашког, професорског и епископског служења у Београду и Вршцу. И у трећем, у Црној Гори од избора за Митрополита црногорско-приморског до упокојења. О сваком од та три периода се може доста и подробрније говорити, а ја ћу се, у овој прилици, само укратко задржати на овом последњем.
Важно је да се каже да је за разумевање ових његових објављених књига, као и будућих које ће, ако Бог да, бити објављене у Сабраним делима неопходно да се имају у виду прилике и време у коме су и како су оне настајале. На древни светосавски трон цетињских митрополита га је, после избора од стране Светог Архијерејског Сабора, устоличио Патријарх Павле са више архијереја Српске Православне Цркве 30. децембра 1990. године. Сигуран сам да тада није могао ни да помисли да ће му највише времена, снаге и живота однети борба за очување јединства Цркве, а на крају његовог земаљског живота и борба за њено постојање у Црној Гори. Неколико месеци пред своје блажено уснуће је, када се још није знало како ће се зло даље развијати и када промене у Црној Гори нису биле ни на видику, Епископу Рашко-Призренском Теодосију рекао да му је од свих година живота – последња била најтежа.
Древна и славна Црногорска Митрополија се током осам векова свога постојања, посебно после османске окупације Балкана, безброј пута налазила у тешким ситуацијама. Црногорски митрополити су, по невољи, постајали и световни господари. Црна Гора је, по Сими Милутиновићу Сарајлији, постала ”убјежиште Серба”, и ”врт Срба рајски”, и ”одержцисте славе и поноса”, а ”Црногорци! Оци Сербов прави”. Од 1941. године, а посебно на крају ХХ века, Црна Гора није личила на себе. Током историје Црне Горе су се догађале велике и судбоносне промене које су тектонски разједале и разарале њено биће, али никада никоме није падало на памет да разура јединство Цркве Христове у Црној Гори. То небивало зло се испртило у времену Митрополита Амфилоха и непрекинуто је, са мањим или већим интензитетом, трајало током његове тридесетогодишње архијерејске службе у Црној Гори.
Његови поштоваоци и критичари у и изван Црне Горе се не слажу у много чему, али је и једнима и другима јасно да је Митрополит Амфилохије био личност која никога није остављала равнодушним. Савременици, а посебно његови блиски сарадници, добро знају да је он, без обзира на похвале и покуде, најбоље знао шта му ваља чинити и шта је његова мисија у Црној Гори. Дошавши на Цетиње и у Црну Гору из које је као дечак отишао за књигом, пригрлио је свете ћивоте и чврсто је стајао на камену вере. Другог ослонца није имао, а бољи од тога није ни тражио! На том камену праве и тврде вере су настајале и његове књиге.
У Црној Гори је крајем 1990. године затекао свега двадесетак свештеника и монаха и преко 650 обурданих, опогањених и опустелих храмова. Гледали смо како му се све, па и оно што се из наших земаљских перспектива чинило немогућим, умножава молитвом и неодступним служењем – и свештенство, и мушко и женско монаштво, и храмови, и богословија, и издавачка и мисионарска делатност, и црквене установе, и народне кухиње, а највише његов распети и рањени народ који је за живота ослободио од вишедеценијског страха! На исти начин су, тихо и без помпе, настајале и умножавале се и његове књиге у скромној митрополитској, а по свему монашкој келији.
Један сам од бројних сведока који зна да је све почео са вером, молитвом и благословом. Време је показало да му његове књиге нису биле на правом месту, јер је прво и најдуже обнављао веру и душу у народу знајући да ће та унутрашња, духовна обнова неминовно добити и свој видљиви, спољашњи израз. Опојавао је неопојане жртве, побијене од братске руке и протеране из земаљског памћења, јер је знао да ни живи на земљи не могу имати мира и напретка док се мртви не умире под земљом.
Авељевска рана Црне Горе и нова косовско-метохијска су биле највеће ране Митрополита Амфилохија. Нема братске јаме од Црне Горе до Словеније коју није опојао и имена жртве које није молитвено поменуо. Побијене жртве је сачувао од таме заборава. Мртве је мирио са мртвима и живе са живима баш онако како је и рекао у својој приступној беседи у Цетињском манастиру 30. децембра 1990. године. Његов допринос објављивању тих књига и подстицању писмених људи да их припремају и објављују као нове мученикослове је немерљив. У обезбоженој Црној Гори се бавио најтежим послом – охристовљењем човека и његовог живота. Више пута нам је говорио да Свети Сава није укинуо све паганске обичаје које је затекао у своме народу него их је охристовљавао и тако им давао најдубљи хришћански смисао. Тим Савиним трагом је ишао и Митрополит Амфилохије.
Дубински је осетио зло које се испртило пред Црквом у Црној Гори, а сваки олтар, чак и онај најудаљени, сеоски, бранио је са повереним му свештенством и монаштвом од нових безбожника и безаконика као да је олтар Цетињског или Острошког манастира. Нема сеоске цркве, а посебно разрушеног црквишта или манастиришта, које није расчистио, окрчио и посетио по десетак пута, а на њима је, под ведрим небом као под најлепшим црквеним кубетом, служио свете литургије као у најлепшим храмовима Божјим. Људским мерилима посматрано, право је чудо како је стигао било шта да пише и напише у распетој Црној Гори. Дошао је на трон цетињских митрополита у времену у коме је дословно пројављена Његошева реч да ”ове горе не трпе регуле”. Без обзира на то, посебну пажњу је посветио одбрани јединства и достојанства Цркве, али и њених угрожених права која, опет да поменем Сарајлију, чак ни османско ”Турство”, није порицало.
У времену које обилује ”свепамећу и свезнањем”, мудри Митрополит Амфилохије је око цетињске духовне ватре окупљао свештенике, монахе, правнике, економисте, архитекте, грађевинске инжињере, вајаре, сликаре, песнике и кога све не, јер је, по премудром Соломону, знао да је ”мудрост у савету многих”. Гледао сам га, као и многи други, како је сатима са највећом пажњом слушао разне људе и на крају је од свега издвајао оно што је од изреченог просејао кроз Христово сито и измерио мером Цркве. Један је од ретких који је умео да слуша без обзира што је имао шта да каже, а и знао како и када да проговори.
Није био мали удар на Цркву у Црној Гори. Од покушаја стварања вештачког раскола удбашко-полицијским оснивањем тзв. Црногорске православне цркве до доношења, како га је митрополит с правом назвао, ”безаконог” Закона о слободи вероисповести, Митрополија Црногорско-Приморска је била на тродеценијској голготи и распећу, а он прва личност на том крсту. То се најкраће може описати ако се каже да се не зна одакле је више по њему, свештенству, монаштву и верном народу пуцало. Бадњи дан је у Црној Гори годинама претваран у Велики Петак, а Божић у један од најтужнијих дана у години. Шта све режим, посебно од 1998. до 2020. године, није чинио како би најпре поразио, а потом и укинуо Митрополију Црногорско Приморску и три епархије Српске Православне Цркве у Црној Гори. Покушали су, али нису успели, да сруше и отму од Цркве све што је Митрополит Амфилохије учинио за Цркву у Црној Гори. Мера Цркве и снага њене народне одбране у Црној Гори је пројављена на заласку његовог земаљског живота у литијама за одбрану Светиња. Народ га је осетио и осећа га као свог најбрижнијег родитеља. Митрополит је променио светом на болничкој постељи тако што је поделио патњу са милионима оболелих људи. И поред бројних молби, три пута је одбио понуду да се лечи у најбољим болницама изван Црне Горе. Остао је до краја у својој Митрополији и Црној Гори са молитвом и завештањем да се посвађани помире, разбраћени збратиме, некрштени крсте, невенчани венчају, неопојани опоју и престрављени ослободе. Ни на болесничкој постељи се није одвајао од бројанице и монашке скуфије са Крстом са којима је и испустио душу. Испраћен је као нико до тада у Црној Гори на најдостојанственијој тужно-радосној литији. Књиге које су пред нама и оне које ће бити објављене, као и обимна библиотека од више десетина хиљада књига на разним језицима које је говорио и којима се служио, представљале су његово једино имање. Очевину је давно поклонио браћи, а библиотеку је за живота предао на старање Манастиру Свете Тројице у Стањевићима изнад Будве, древном седишту црногорских митрополита, који је из ”монументалне рушевине” обновио. Његове књиге су остављене садашњим и будућим нараштајима богослова, свештеника, монаха, монахиња, песника, историчара и Српском роду на поуку и подуку. Све што је стицао – стицао је Цркви Светосавској и све што је имао оставио је Цркви Светосавској. У тој непроцењивој заоставштини посебно место заузимају његова Изабрана дела која су пред нама.
Изабраних дела Митрополита Амфилохија данас не би било без ”Светигоре” и његових дугогодишњих сарадника – протојереја-ставрофора Радомира Никчевића, протинице Весне Никчевић, Матеја Арсенијевића и других вредних људи и то им служи и на част и на понос. И ова Изабрана дела сведоче да је Митрополит Амфилохије био необичан и непоновљив архијереј који је иза себе оставио широк траг, велико богословско, књижевно и национално дело и ненаписано житије.
Извор: Ин4с
