Пастирско писмо Митрополита Амфилохија организаторима параде бестидности у Подгорици – Цетиње, 16. октобар 2013.
Пишем ово отворено писмо како вама у Црној Гори, тако и свима заговорницима вашег начина живљења у Европи и свијету, са дубоком забринутошћу, али и одговорношћу, пред Богом и људима. На првом мјесту, да бих образложио свој назив тзв. „параде поноса“, желим да истакнем да у свјетлости Христове науке и еванђелског морала – свако створење, а поготово човјек, било који човјек, представља светињу над светињама. То са разлога што је сваки човјек, по својој природи и по свом призвању – боголико биће, биће створено по Божјем лику. Зато онај који би презрео човјека, па и највећег грјешника и злочинца, презире Бога који га је створио. Древни хришћански пустињак изражава следећим ријечима непролазну истину: „Видио си брата свога (а сваки човјек нам је брат и вјечни сабрат) – видио си Бога свога“. А Свети Јован Богослов каже: „Ко не љуби брата остаје у смрти.“ И још више: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види.“
Међутим, љубити и истински поштовати човјека, не значи љубити гријех, зло, злочинство, помраченост, нечовјечност у човјеку, бити незаинтересован за човјека – којим путем човјек ходи: путем живота или путем смрти (трећи пут за човјека не постоји). Гријех значи злоупотребу људске природе и природе уопште и њено лишавање дара напредовања ка бољем и савршенијем, ход ка смрти. Ријеч Христова жени грјешници коју су тражили да буде каменована због гријеха: „Иди и ја те не осуђујем, али више не гријеши“, представља непролазно морално правило истинског човјекољубља, које разликује грјешника од гријеха: грјешника, као божанску икону вољети вјечном љубављу, али се борити против гријеха, то јест против свега онога, у себи и у другима, што расчовјечује човјека и одводи га у земљу недођију; што га отуђује од његове богодане човјечности и вјечне сврсисходности његовог постојања. Проглашавање гријеха за врлину и право, нечовјечности за човјечност, зла за добро, човјекомржње за човјекољубље – то прати човјека кроз сву његову историју. То подметање рога за свијећу, проглашавање гријеха за врлину, дубље човјекомржње за човјекољубље, господо и вјечна сабраћо, очевидно, својствено је и вама, нарочито вашим учитељима. Јер упорно проглашавање сваког отпора против неприродног блуда, (а то јесте) педерастија, мужеложништво, гејство), као и било ког другог гријеха, за хомофобију, шта је друго до обмањивање себе самих и других и продавање рога за свијећу? Грјехољубље, похотољубље, самољубље, среброљубље, властољубље – одувијек су били и остали – уништавање истинске човјечности у човјеку, мржња против човјека. Проглашавати страх од гријеха, грјехофобију за хомофобију, значи не знати шта је човјек, поистовјећивати моралну посуновраћеност за врлину, човјека грјешника са гријехом. Плод тога? – Средњовјековна инквизиција, крваве револуције, стварање „нових поредака“ хитлеровских, бољшевичких и иних („сексуална револуција“ друге половине XX вијека, гледана са тачке гледишта вјечне човјечности и непролазног смисла људског живота – изданак је из тог истог античовјечног коријена). Богонадахнута пак ријеч Апостола народâ Павла: „Не варајте се, ни блудници, ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници, ни лакомци, ни лопови, ни пијанице, ни опадачи, ни отимачи, неће наслиједити Царство Божије“ (1Кор. 6, 9-10), – представља не хомофобију него истинито човјекољубље, указање на све оно што обезображује и разара човјека.
Човјек је биће које рађа Слобода и које рађа за слободу, а не за робовање нагонима и пролазним стихијама овога свијета. Као такав човјек је биће не само рађано за слободу и за задобијање слободе, него и биће призвано да управља и господари собом и свеукупном творевином, да себе и сву творевину „ослободи од робовања пропадљивости на слободу славе Божије“ (Рм. 8, 21). Тако схваћен човјек па чак и природа човјекова и њени закони (а камоли њена злоупотреба)не представљају мјеру и коначну сврху човјековог постојања. Оно што је уграђено у човјекову природу, природу мушког и женског, није сврха само себи него представља квасац и могућност узајамног усавршавања, рађања, умножавања и ка бољем напредовања рода људског. Да би то остварила, свеукупна природа, па и људска, очекује да буде употребљена на прави начин, а не злоупотребљена. Отуда сва људска култура и цивилизација, све што је човјек истински добро створио и урадио, плод је не само очувања природног поретка ствари, него представља укроћивање, усавршавање, преобликовање природе, њено ослобађање од нагона и нужности и тиме задобијање слободе и остваривање њених богоданих могућности.
Један од основних нагона човјекових јесте полни нагон, боље и прикладније речено, „дјетородни нагон“. Свеукупно религијско и дубље искуство човјеково, нарочито искуство Цркве Божије, као дубоког зналца људске природе, захтијева не робовање овом или било ком другом нагону, него укроћивање, преображавање, васпитавање, усмјеравање ка ослобађању од нагоности (насиља), ради остваривања њеног дубљег смисла и циља, како би се човјек ослободио од робовања било каквој принуди, а изнад свега од робовања смрти и пролазности. Тако, укроћивање и господарење дјетородним нагоном, његова правовремена употреба, ослобађа га од бесловесности и усмјерава на плодност и родност, на богодану употребу, којом се задобија и стиче љубав и плодотворно општење са другим бићем, као предукус вјечне божанске Љубави и бесмртног човјековог заједништва у њедрима живога Бога Љубави.
Све што постоји, постоји да би постало савршеније и да би донијело плода. Дрво које не доноси плода, сијече се и у огањ баца. Управо ради задобијања истинске љубави и слободе људског бића (духовне и тјелесне) и плодности и плодотворности човјека, Црква Христова (а и свеукупно религијско и научно човјеково искуство), непрекидно позива на укроћење и господарење човјековим нагонима. Зато она постојано призива на привремено уздржање од полних односа (јабука и сваки плод се једе кад сазрије а никад незрео и зелен), на уздржање, како прије брака, и мимо брака, тако и на чување светиње брака, рађањем дјеце и цјеломудреношћу његовом. Утолико прије, свељудски морални код, а посебно Црква Божја својим бићем и свједочењем противи се противприродном, бесловесном и јаловом распаљивању мушког на мушко, женског на женско. То је уствари позив не на мржњу човјека, него на остваривање истинске љубави, заједништва и човјекољубља; позив на истинску слободу људског бића (истинска је само ако је вјечна и бесмртна) и на подвиг човјековог ослобађања од свега онога што га чини робом нужности, смрти и ништавила.
Из одговорности за себе, за вас, за дјецу свијета и будућност човјекову осјећам обавезу да поновим ријечи знамените Габријеле Куби: савремена тзв. „сексуална револуција“ (геј парадери представљају њену авангарду), представља „уништење слободе у име слободе“. Данашња „сексуална слобода“ води уствари поробљавању човјека нагонима. Ми живимо у времену афирмације нагонског тоталитаризма, а ваше параде су јавни манифест и пропаганда тог тоталитаризма. Ова „револуција“ новог (прастарог) паганског тоталитаризма бесловесних нагона, обесмишљује светињу љубави и брака, разара и обесмишљује породицу, основну ћелију људске заједнице. У име задовољења нагонске полне жеље она претвара брачну заједницу у хибрид, материну женину утробу из радионице живота у радионицу смрти, мушкарца створеног да буде сијач сјемена за нова бесмртна бића и умножење људског рода – у просипатеља мртве сперме, која се од клице живота претвара у клицу трулежи и смрти. Кроз ову „револуцију“, нарочито кроз гејство, све функционише „природно“ али јалово. Гејством не само што се онемогућује остваривање сврсисходности уткане у природу мушког и женског, него долази до посуновраћења саме људске природе: женско није женско, мушко није мушко. Мужелоштво (гејство) води самоуништењу, самоубиству, не само појединца него – човјечанства. Оно је „поклоњење тијелу и крви“, обоготворење „похоте плоти, похоте очију и гордости живота“, заборав „да свијет пролази и похота његова“.
Ако је полна страст, нагонска похотљивост, у овом случају и посуновраћена, „урођено“ право једне врсте људи, зашто би било забрањено родоскврњење, инцест, а уз то и полно општење оца са сином, мајке са ћерком? Зашто би била забрањена педофилија? Уосталом, нису ли данас порнографија и њене настраности, од хомосексуализма до педофилије постали најуноснији бизнис који се мјери милијардама? На основу чињеница се тврди да је тридесет пет посто свих преузимања на Интернету порнографија и да најбрже расте тржиште са дјечјим порнографским филмовима. Говори се о најмање око два милиона дјеце која се нуде на Интернету или су приказана у сексуалном насиљу. Овај духовни отров његовања нагона, разврата и свих полних настраности од малих ногу, зар није неупоредиво заразнији и дугорочно опаснији за цјелосно људско здравље од било које дроге и затроване хране?
Ова „глобална сексуална револуција“ утолико је нечовјечнија, да не кажемо, демонскија и опаснија, уколико иза ње стоје свјетске организације с огромним финансијским зарадама и средствима којима финансирају добро плаћене активисте овог нагонског глобалног тоталитаризма моралне деструкције и примитивизма најгоре врсте. Тако бива и са тзв. „парадом поноса“ код нас и у свијету. Да није добрих пара и финансија од европских педерских друштава и појединаца, зар би било могуће њихово организовање? Сваком иоле здравомислећем човјеку данас, јасно је да се задовољењем два нагона, моћници труде да усреће и усмјере људско друштво: нагоном властољубља – саможивог и користољубивог господарења земаљским добрима, људима и народима и нагоном сластољубља – уздизањем хедонизма на пиједестал божанства. То је уствари повампирење оног древног римског начела живљења – „хљеба и игара“, због кога је пропао не само Стари Рим, него и све досадашње цивилизације, које су завршиле том и таквом моралном декаденцијом и изгубљеношћу дубљег смисла живота. И као што „човјекоубица од искони“ узима на себе образину Бога („постаћете као богови“), тако и дубински презир праве вјечне човјечности узима на себе образину борбе за људска права, борбе против „хомофобије“ и сл. На помолу је и на дјелу тоталитаризам бесловесног хедонизма, а тиме и негирање свеукупног људског, првјенствено сверелигијског, а изнад свега хришћанског моралног кôда и опита. Дарвинистичко-марксистичко схватање човјека, људске природе и смисла, није се усуђивало да изведе коначне закључке својих основних ставова и премиса. Чувало је, у битним стварима, моралне основе начина људског живљења, без обзира на свој друштвено-социјални тоталитаризам. Овај нови хедонистички тоталитаризам, који своди живот на овострано, на похот и памет, људску похот и људску памет, лишава човјека и човјечанство, што је од свега најстрашније, осјећања гријеха и стида (а стид, по Тарковском, спасава свијет), а тиме могућности и потребе покајања; наступа са тачке гледишта аморалности, с оне стране добра и зла. „Закон му је што му срце жуди“ (Његош), „што не жуди“ – у људска правила живљења и права – „не пише“.
Велика, многољудна, многонационална и многорелигијска Русија, чувајући свој изворни морални кôд, здравље своје дјеце и своју будућност, управо због поштовања људских права и моралних права огромне већине становништва, забранила је (кажу на сто година) јавну парадну пропаганду гријеха и бестидности. То је учинила и Србија из бојазни да не дође (као што се то већ раније догодило) до ерупције десктрукције и уличних сукоба које овакве параде изазивају. Власт у Црној Гори се очевидно налази под притиском европских педерских лобија који користе потребу Црне Горе за европским интеграцијама, а с друге стране она познаје виолентност свога народа и његову укоријењеност у исконским моралним вриједностима, па јој није нимало лако. Зато се и обраћам овим писмом, са љубављу и бригом, као наследник Св. Петра Цетињског, вама својој дјеци и браћи по људском звању и вјечном призвању. Надам се, прво, да ово што вам пишем, нећете схватити као знак било какве мржње или презира према вама, као светим иконама Божјим. Овдје је само подсјећање и себе и вас и других, на вјечно човјеково достојанство и право на истинску човјечност као и на начин како се она задобија и остварује. Вама и мени и свима људима је „све слободно али није све на корист“. Задобијање својих правих или лажних права, мора бити утемељено на поштовању права других. Пропагирање својих права на овај начин, гажењем моралног осјећања огромне већине људи, изазива ни од кога жељене последице, поразне како за вас, тако и за друштво, државу, увећава мржњу, немире, несрећу, насиље. Увјерен сам да сте и сами свјесни да и само називање ових парада – „парадама поноса“ скрива код оних који су их тако назвали бјекство од сопствене дубље личне трагике, бјекство од своје унутарње расцијепљености и несигурности. Било како било, Црна Гора има на претек својих диоба, свога сиромаштва, својих невоља. Зар је потребно да је и ви преоптерећујете својом муком и несрећом, за себе битно ништа не добијајући, а газећи по савјестима огромне већине своје браће? Зар је добро да вама манипулишу, Црном Гором и њеном слободом и достојанством, идеолошки интереси разних европских лобија који представљају све друго осим оне истинске и праве хришћанске Европе коју подржавамо и којој стремимо? Црногорци су одувијек били против тоталитаризма сваке врсте, па и против пропаганде овог типа моралног тоталитаризма. Зато, још сте браћо на вријеме, размислите, не стварајте парадама бестидности невољу и себи и другима. Од свега би било најбоље: стати отвореном савјешћу пред Светог Петра Цетињскога и Светог Василија Острошког. Само оно што буде имало њихов благослов на себи било би и биће истинско добро, право и правда, за вас, за све нас, и за све људе.
Цетиње, 16. октобар 2013.
+Митрополит Амфилохије
