Доносимо ауторски текст др Александра Милојкова о клечању на свештеном богослужењу
Од давнина клечање представља израз кајања и побожности. У древној Цркви клечање је имало посебну символику у пракси покајања. Покајање је заиста био процес, које је у свом трајању пролазило одређене фазе. Тако, испред храма стајали су „тугујући“ (или „плачући), који су људе који су улазили у храм молили да се моле за њих. У храм нису улазили. Други, у процесу покајања, били су они који су слушали богослужење. Они су стајали у наосу храма. Трећи, пак, били су „клечећи“ у храму, који су у том положају пратили богослужење. А четврти су били они који су стојећи чинили то исто. Сви који су били у фази покајања, које је ништа друго него поновно присаједињење Цркви након греховног удаљења, излазили су ван храма након молитве за оглашене. Дакле, излазили су заједно са онима који су се тек припремали за крштење. Врата храма су се за њима затварала, а на вратима су заиста стајали стражари да пазе да ко некрштен или непокајан не уђе у храм, јер је следила Литургија верних, са својом круном – Светим Причешћем. Одатле је, као пажња стражарима код улазних врата храма, остао возглас на Литургији „Двери, двери...“ (Неки данас мисле да се тај возглас односи на отварање/затварање царских двери, али то није тачно.)
Покајање, чему је клечање био и остао један од изражаја, био је водиља ка Светој Литургији, ка њеној самој суштини – Светом Причешћу. Међутим, сама Света Литургија држала је у себи покајаног, спремног и усправног човека. У њој, односно у њеном суштинском делу, није било места за оне који су још увек носили терет непокајаног греха. Грех унижава човека. На Светој Литургији није стајао унижени већ охристовљени, освећени и достојанством Бога уздигнути човек. Литургија је икона Царства Божијег, а Недеља је икона незалазног, Осмог дана. Недеља је дан после суботе, после седмог дана. Али, Недеља, у својој литургијској иконичности, није просто отварање поновног календарског, седмичног циклуса – први дан у седмици. Недеља није замена за старозаветни суботни, исторични, земаљски покој. Она је Дан после историје, после календара, после промена и пропадљивости. Осми, вечни и незалазни Дан Царства Божијег. Она је Дан Васкрсења, Дан победе живота, Дан смисла саме историје и самог историјског покрета. Недеља је икона циља света и историје – икона вечног покоја у Царству Божијем.
Зато, у крилу Недеље и Свете Литургије, нема места туговању, нити било каквој унижености човека. Бог је постао човек, страдао и васкрсао да би подигао а не да би унизио човека. Сва туговања и сва кајања морају се зато окончати пре оног „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“ Туге и унижења морају остати у историји, проћи са историјом. Њих нема у Царству Божијем, чија су икона Недеља и Света Литургија. Недеља и Света Литургија су присуство истинитог, усправног и радосног човека. То је стајање у Богочовеку. Победа наша Његовом победом. Стајање наше Његовим Васкрсењем. Слава наша славом Његовом. Присуство Богочовека, Царства Божијег сада и овде.
Међу нашим верним народом, на нашим недељним Светим Литургијама, има појава да се клечи у току службе. Нарочито у току читања Светог Јеванђеља. Народ тиме изражава своју побожност, своју скрушеност пред Светињом. Међутим, иако је побожност за похвалу, начин њеног изражавања није. Клечањем на недељним Литургијама народ уноси у само Царство Божије нешто што тамо никако не припада – унижење човека. Такво унижење, таква скрушеност јесте корисна човеку у његововом узрастању у вери и васпитању. Али, оно мора остати у историји, не сме се уносити у Царство Божије. Никако не, тамо где нема никаквог унижења, никакве туге, никаквог плача, па ни клечања, већ човек усправни, Христом обожени.
Из овог разлога су Оци Првог васељенског сабора (у Никеји 325. године) својим 20-тим каноном забранили преклањање колена (клечање) „у Дан Господњи (=недељу) и у дане Педесетнице“, те одредили да се молитве „стојећи приносе Богу“. Оци Трулског сабора (Пето-шести, у Цариграду 691. године) су исту канонску забрану поновили и детаљније је богословски појаснили (зашто се у недељу и у дане Педесетнице не сме у Цркви клечати). Канон 90. наведеног Сабора каже:
Канонски смо примили од Богоносних Отаца наших да не треба клечати у Недеље, одајући тиме част Васкрсењу Христовом. Да, дакле, не останемо у незнању јасног о томе закључка, објављујемо вернима: да од Суботе, после вечерњег уласка свештеника у Олтар, по важећем обичају, нико више не клечи до следеће вечери у Недељу, у којој после уласка (=Малог входа) на Вечерњи, опет почињемо клечати, и тако узносимо молитве Господу. Јер, сматрајући ноћ после Суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашега, од тада духовно започињемо химне, из мрака у светлост завршујући празник, тако да отада свецелу ноћ и дан славимо Васкрсење.
Јасно видимо разлог забране клечања Недељом (и у дане Педесетнице) у Цркви – „тиме одајемо част Васкрсењу Христовом.“ Одајемо част Новом Адаму, Царству Божијем и нашем обожењу у Њему. Васкрснути и значи устати, подигнути се. Такав је и човек у васкрслом Христу – подигнут, усправан, прослављен. Са таквим побожним настројењем наш народ треба да учествује на недељним Светим Литургијама и осталим Богослужењима. Да и својим ставом, својом тренутку примереном побожношћу, сведоче оно што Недеља јесте – икона незалазног Дана, икона вечног покоја и радости у Царству Божијем.
Из истих разлога, канонско предање Цркве забранило је и пост Недељом (и суботом, осим једне једине – Велике суботе). У дане када постимо, Недељом се пост ублажава – из истих разлога због којих је и клечање у Цркви Недељом забрањено.
Знајући ово, наш верни народ треба да узраста у својој побожности. Да јача не само ревношћу према Богослужењу, него и имању смисла и показању смисла самог Богослужења. А свака реч, свака радња и сваки покрет и нашим Светим Богслужењима су символ који чини присутним Стварност, иконизује ону крајњу Стварност коју чекамо и којој се надамо. Православље је вера у Логоса Очевог. Православље је живо присуство Логоса Очевог, Спаситеља нашег Господа Исуса Христа. А присуство Логоса значи и присуство логосности и смислености. Зато сваки делић нашег Богослужења има свој тајанствени смисао, има свој разлог, своје казивање и своје показивање. Сваки покрет и свака реч нешто говори и нешто показује. Тај говор и ти покрети, онда, морају бити достојни онога на шта указују и иконично оприсутњују. Клечање у Цркви Недељом није достојно онога што Недеља јесте. Зато наш верни народ треба да престане са таквом праксом. Не само да престане, већ и да зна разлог због чега треба да престане.
Чувајмо даровану нам Светост наших Богослужења. Сачуваћемо га ревношћу према Богослужењу и са познањем његовог смисла. Не раздвајајмо ово двоје.
