Бесједа оца Луке из манастира Григоријата у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици – 30 октобар 2022. љета Господњег
Високопросвећени Митрополите господине Јоаникије, свети архијереји, часни оци и саслужитељи, љубљани народе Божији,
Благодат Светога Духа поплавила је у овом тренутку овај храм, као што испуњава сваки православни храм за вријеме божанствене Литургије. Али такође поплавила је и благодат Божија овај храм у овом моменту зато што смо сви дошли овдје данас да се помолимо за упокојење душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија. Дошли смо, мала делегација свештеног манастира Григоријата, отац Теологос и ја, зато што нас је личност Митрополита повезала са овим мјестом и генерално са српским народом.
Разлог због којега смо се везали са блаженопочившим Митрополитом јесте такође и сада блаженопочивши игуман нашег свештеног манастира отац Георгије. Било је то 70-их година када је наш блаженопочивши игуман упознао архимандрита Амфилохија, то се десило у вријеме када су обојица били на студијама на Теолошком факултету у Атини. Њихово упознавање се претворило у духовну везу љубави и пријатељства, а онај који их је повезао био је Свети Јустин Поповић.
Аскетски лик Светог Јустина Поповића, његова духовност и његова љубав за Христа, сјединила је ову двојицу људи. Митрополит Амфилохије, држећи се предања Светог Јустина, пројавио је и предање Цркве у њеном континуитету, и због тога, бог таквога предања, и ми смо пратили нашег блаженопочившег игумана, а преко њега и Митрополита Амфилохија кога смо завољели, кога смо увијек вољели и кога и сада, када више није међу нама, највише волимо.
Шта је заправо теологија која карактерише личност Светог Јустина, оце Амфилохија и Георгија? То је једна свакодневна борба против човјекоцентризма, латински израз јесте хуманизам. Шта је заправо човјекоцентризам или хуманизам? То је филозофија живота без Христа. Хуманизам је први гријех човјеков и сви гријехови људски заправо проистичу из хуманизма.
То је учинио и први човјек Адам, који је оставио Божију заповијест и кренуо да ради оно што он хоће. Ово чинимо и ми сваки пут када остављамо оно што Бог хоће од нас, а чинимо оно што ми хоћемо. Превазилажење хуманизма и побољшање на боље јесте само у оном случају када је живот једино могућ кроз Христа.
Свето јеванђеље нам даје решење како да превазиђемо човјекоцентризам и како да постанемо Божји људи, богољуди, а овај свештени храм је један знак постојања богочовјечанства. Прочитао сам да је Митрополит Амфилохије прије него што ће направити овај храм рекао да је један град без свештенога храма као тијело без срца. Један други показатељ богочовјечанскога живота јесу учења нашега блаженопочившег Митрополита кога сам имао прилику да добро познајем.
Био је млади теолог када је у то вријеме безбожничка власт донијела једну одлуку везано за образовање. Његова душа није прихватила ове мјере и написао је да једно образовање без Христа јесте катастрофа.
Видио сам душу Митрополитову, такође, у једном тексту на грчком језику који је имао наслов Поштовање, обожавање и дјевичанство. Тамо је са двије ријечи рекао нешто врло просто: Обожавање Бога, није само идење у цркву, није само да читамо свештена богослужења и ријечи богослужбене, али је и ово. Међутим, то је цијело наше приношење, цио наш живот Христу. Зато што истинско поштовање и обожавање припада само Богу, исто тако и дјевичанство није само то да би неко бјежао од тјелесних гријехова, јер је дјевичанство заправо да свак приноси цио свој ум и цијело своје тијело и своје срце љубави Божијој, Христовој.
Дакле у чланку Митрополита Амфилохија, о којем говорим, видио сам заправо богочовјекоцентризам, а не хуманизам.
Још нешто ми је разбистрило слику о томе шта је то богочовјекоцентризам Митрополита Амфилохија. У једној другој бесједи Митрополитовој, коју је написао на грчком језику, али која постоји преведена и на српски језик, каже се да добротољубиви покрет на Балкану јесте заправо прави одговор на хуманизам који долази из Европе. Дакле овај хуманизам који је наступио у вријеме Светог Никодима Светогорца и других добротољубивих стараца, долази и нама, у сваком времену заправо долази, али ево данас долази из Европе. Причињава нам велику радост зато што ви, благочестиви српски народ, не прихватате такве утицаје хуманизма као што смо и недавно могли да чујемо у бесједи Свјатјејшег Патријарха Порфирија.
Свака наша лична одбојност према хуманизму, свака наша разумна дистанца од хуманизма јесте један принос Христу.
Видио сам један врло лијеп живопис на којем је представљен Митрополит како приноси овај храм Христу. Овај дух треба да развијамо и лично и на ширем плану. Ово о чему причам имао сам прилику да видим у прошлости обилазећи многе манастире и многе парохије у Србији. Ова борба наставља се и постоји до данашњег дана. Видио сам такође све ово и на лицима свештеника, клирика које сам успио да сретнем за ова два дана. Такође сам ово видио и на лицима наше браће вјерника са којима сам имао прилику да комуницирам.
Али да будемо искрени према самима себи, боримо се са нашом природом, у нама се наша природа људска која је слаба, нарочито показује. И наша пала људска природа хоће и тражи да се понашамо човјекоцентрично. Међутим, наш Господ са својом икономијом, са својим устројењем дома и цијеле људске твари, нам је показао прави пут. Наш Бог је небески жетелац, баца свакога дана сјеме благодати на нас, бодри нас свакодневно да се боримо, да у нашим срцима изникне то сјеме које Господ посијао, али да да свој плод не само у неком броју: тридесет или четрдесет него у стотини.
Тражим молитве Високопреосвећеног Митрополита и осталих светих архијереја, као и молитве побожног свештенства и вас благочестивог вјерног народа. Да сви наставимо нашу борбу и да истрајемо у обожењу, јер заправо учење Светог Јустина и наших светих отаца Амфилохија и Георгија, јесте заправо идење ка обожењу.
Благодат Божија нека увијек буде са нама и да нас освештава!
Високопреосвећени хвала вам и тражим ваше молитве!
Бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици – 30. октобар 2022. љета Господњег
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо архијереји, часни оци свештеници, Ваша екселенцијо господине амбасадор Руске Федерације у Црној Гори, драга браћо и сестре,
Захваљујем вам од срца што сте се данас сабрали у овако великом броју на ову свету службу, да се заједнички Богу помолимо, да се причестимо Светим тајнама Христовим и посебно да се данас овдје молитвено сјетимо нашега блаженопочившега Митрополита Амфилохија, велике личности васељенских размјера. Када гледамо на његов живот од рођења па до упокојења, посебно када гледамо на његова дјела, можемо назрети Христа кроз његов лик, јер немогуће је да човјеку успије у овоме животу да остави тако дубоки траг, да учини тако велика дјела, не само што је подигао овај храм и храм у Бару и многе светиње по Црној Гори обновио, не само то што је сабрао дјецу и народ у храм Божији, што је привео Христу, него и то колико је претрпио од противника који су на сваки могући начин гледали да спријече њега и његово дјело.
Знамо колико је имао тешкоћа у Црној Гори, имао је наравно и других тешкоћа, није у животу никада лако. Прошао је један трновити пут, али је имао Христа у своме срцу и никада се није жалио, много је трпио и на многе ствари није ни обраћао много пажње. Знао је, наравно, све оно што је било, како је било, колико је лично он био предмет оспоравања, камен спотицања, као што Господ Исус Христос каже. И то је тако отприлике дато апостолима Христовим, а он је заиста био апостол нашега доба. Дакле на њега се може примијенити ријеч Светог апостола Павла који говори, не само да говори него кличе: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје!
Наш блаженопочивши Митрополит био је неуморан. Никада га нисмо могли стизати и пратити па чак ни у последњим годинама његовога живота нико од нас не би могао да преузме на себе толико обавеза и толико терета. Наравно све у овоме животу, тако је Божији промисао, има своју границу па је и он пред сами крај свога живота мало поболовао и како је говорио, пошто је боловао од тешке болести, захваћен овом епидемијом, која је надамо се прошла, а тада је била у замаху, па је говорио: Бог ми је дао такву прилику да састрадавам са милионима људи који су заражени, а многи од њих и умиру. И ту је показао своју велику ширину.
Он је, драга браћо и сестре, запамћен у цијелој православној васељени као велики Христов јерарх. Пособно нам је драго што су га запамтили и са великом љубављу га помињу браћа Светогорци. Данас сте чули ријеч нашега драгог брата у Христу и великог пријатеља оца Луке из манастира Григоријата, који је дошао са благослов његовога игумана и са својим сабратом оцем Теологосом, који је игуман на острву Идри, али је такође григоријански монах и сабрат и то открива само да је и наш Митрополит био по духу Светогорац. А и како би могао издржати све тешкоће и свој трновити крстоносни пут са много оспоравања, како рекосмо, да није био човјек Духа Светога – Божији човјек, да није био човјек молитве. Знали смо га понекада срести јако замишљеног, јако оптерећеног, видјело се то на њему, мада га никад те тешкоће нису сломиле, али видјеле су се тешкоће и страдања његова велика унутрашња, па би се по који дан повукао ради молитве, а онда се утјешен благодаћу Светога Духа враћао потпуно обновљен, подмлађен са новом силом. Види се да је свима опростио за све и не мари ни за шта на овоме свијету, чак ни за свој живот, само да Господу угоди и да се жртвује за своју Свету цркву и за свој народ.
Такав је био и што се тиче ових наших оквира, али такав је био и у Светом архијерејском сабору, такав је био и на Сабору на Криту, на васељенском плану, њега су све ране, све тешкоће свих хришћана, ако хоћете и сваког човјека, бољеле. Он је био састрадална душа која осјећа патње своје пастве и својих ближњих, на крају и свакога човјека.
Знамо колико је сиротиње и тужних утјешио, колико гладних нахранио, колико обесхрабрених охрабрио. Знамо његову жртву за Косово и Метохију. Ено сада отиђите у било које српско село, било коју српску кућу на Косову и Метохији, прво што ће вас питати кад чују да сте из Црне Горе, нешто за Митрополита Амфилохија и наравно посвједочиће вам о његовој љубави и за косовско-метохијске светиње и за наш распети многострадални српски род на Косову и Метохији.
Он је био као и Његош у свом времену, како је то Иво Андрић рекао, трагични јунак косовске мисли. Он је продужио Његошеву и косовску и ловћенску мисао.
На крају, драга браћо и сестре, због његове жртве, он се настанио у наручје Христово, али се истовремено настанио и у срцима и души свога народа и ту му је мјесто. Иако је отишао, али пошто он пребива у души свога народа, он је, драга браћо и сестре, и даље са нама, и он нас кријепи не само својим примјером него и својим молитвама које узноси пред пријестолом Божјим за све нас.
Нека би вас Господ за ову љубав коју имате према своме љубљеноме блаженопочившему архипастиру, Бог обилно наградио и окријепио и правим путем руководио у све дане вашега живота, да вас његов примјер увијек охрабрује јер имамо доста тешкоћа и доста искушења у свим временима па и данас, а биће их и убудуће. Али он нам је као Божији човјек показао прави пут, заправо сјединио нас са Господом и Спаситељем нашим Исусом Христом, који је Пут Истина и Живот. Њему слава, част и поклоњење сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин!
Бесједа Архиепископа михаловско-кошицког г. Георгија из Православне цркве чешких и словачких земаља – 30. октобар 2022. љета Господњег
Два су мномента везана за Митрополита Амфилохија која су ми остала у памћењу. Лето 2017. године, долази Митрополит Амфилохије да служи Свету литургије у цркви Успенија Пресвете Богородице у селу Нижња Рибница, где се чува једна чудотворна икона и то је најважнији духовни центар наше епархије у источној Словачкој. Пре служење, млади крећу да 20 км иду пешке, а на почетку овог крсног хода био је Митрополит Амфилохије. Ми смо му рекли: Владико, благословите ове младе људи да путују, срешћемо се са њима поново на свеноћном празничном бденију. Митрополит ми је одговорио: Ајде, Владико, пусти ме, ја ћу са њима. Ишао је пешке са њима, певајући богомољчке песме. Душом је био млад увек. И у том моменту сви млади су били свесни да Владика није млад телом, али да је био је млад духом, да је био са њима и један од њих. Такав је био Амфилохије и такав је остао и запамћен у Словачкој.
Други догађај је био 2019. новембар 12. новембра, на празник Светог Јована Милостивог, који је покровитељ Саборне цркве у Кошицама, и ако не грешим то је било последње путовање блаженопочившега у Словачку. Дошао је исцрпљен, то је било пред литије и сва она догађања у Црној Гори, негде пре епидемије корона вируса. Владика Амфилохије ми је рекао: Хајде, Георгије, овде сам, мало сам уморан, али рекао сам ти прије пола године да ћу доћи и ево ме. Такав човек, таква љубав!.
На крају хоћу да кажем једну ствар: Недостаје нам! Не само вама овде, недостаје и нама у Словачкој. Митрополит Амфилохије се у време сукоба унутрашњег у нашој помесној Цркви чешких земаља и Словачке, борио као лав за нашу помесну Цркву, јер, како је говорио: Ви сте нас родили као црква Светих Кирила и Методија, и ми смо вас родили поново пред Другим светским ратом. Имамо обавезе, везани смо једни за друге.
Ја сам сигуран, ако могу да тако кажем, да он предстоји пред престолом Јагњета Божијега служећи Свету литургију и његовима молитвама нека се укрепљава православље широм Црне Горе, широм Србије и у нашој Словачкој! Нека се ова визија васељенска, истинске екумене православне, којој је био Владика Амфилохије експонент, зацари у нашим срцима и у сазнању читаве православне Цркве. Нека нам Бог милостив буде његовима молитвама!
Бесједа Епископа брегалничког Марка – 30. октобар 2022. љета Господњег
Желим да вам пренесем благослове и поздраве нашег Архиепископа охридског г. Јована и да у његово име поздравим овај скуп и помолим се за душу нашег дивног Митрополита Амфилохија, који није заборавио Македонију до краја свог живота.
Кад је наш Архиепископ Јована био у затвору и када је цела Охридска архиепископија било у тешком стању, Митрополит Амфилохије је један од ретких епископа који је посетио и нашу Охридску архиепископију и наша богослужбена места која су била у кућама и становима, због познатих разлога. Међутим, није само посетио богослужбена места него је отишао и неколико пута посетио Архиепископа Јована у затвору. Испунио је јеванђелску перикопу кад каже Христос: Гладан бејах и нахранисте ме, жедан бејах и напојисте ме, гост бејах и примисте ме, болестан бејах и посетисте ме, у тамници бејах и обиђосше ме.
Заиста је Митрополит Амфилохије испунио Јеванђеље и живео је Јеванђеље кроз цео свој живот и помагао свима нама, целој Цркви православној. Ето ту је Високопреосвећени Архиепископ Георгије који каже да је и Словачка захвална њему као и наша Црква, и цела православна Црква. Јер је Митрополит Амфилохије бринуо о свим православнима у свету и наравно молио се за њих, а сада се још присније моли пред Престолом Божјим и зато има и нашу захвалност. И ако да Бог да га помињемо увек у молитвама, на литургијама и да се једног дана сусретнемо са њим у Царству небеском и да продужимо ову Литургију који смо данас служили да продужимо у вечност у загрљају нашем Господу.
Нека је вечан спомен Митрополиту Амфилохију и нека се моли Богу за нас, зато што нам још предстоји борбе, и код нас у нашој, али у православној Цркви, да се све шизме и проблеми реше. Дај Боже, његовим молитвама. Амин!
Бесједа Епископа рашко-призренског Теодосија – 30. октобар 2022. љета Господњег
Кад се помене Косово и Метохија, бар у ово новије време, немогуће је не помислити на Митрополита Амфилохија и на Владику Атанасија. Просто их је немогуће раздвојити не само на пољу теолошком, као професори на факултету и после као епископи, и њихова брига и рад око светиња, народа на Косову и Метохији, него уопште. Њих је Господ спојио и упутио једне на друге.
Кад видимо колико су само урадили за ово, рекао бих, кратко време земаљског живота, имам утисак да им је Господ доделио три живота. Толико су несебично служили, радили, а ми смо то најбоље осетили, пролазећи нашу голготу, наше светиње, свештенство, наш народ на Косову и Метохији.
Још од студентских дана био је везан за манастир Дечане, за Светога краља великомученика Стефана Дечанскога, за игумана Макарија, Јустина. Заиста у Дечанима и из Дечана је црпио оне најслађе сокове духовности и увек је радо долазио, како у Дечане тако и, пре свега, у Пећку патријаршију. Много је бринуо и као Егзарх, чувар трона Пећког, за сестре, за манастир, када је било најтеже, нарочито 1999. и 2004. године кроз све оно што смо прошли. Рекао бих да је наш Митрополит живео Косово. То је био његов живот, оно што је Косовски завет то је био садржај његовог живота, једна несебична жртва за Цркву, за светињу, за ближње и то смо ми најбоље сви доживели.
И ево како нас је данас овде сабрао у љубави својој из свих крајева, из Словачке, Северне Македоније, Херцеговине, Свете Горе, Славоније, наше Крајине… и заиста то говори о ширини његове личности о дубини његовог биће. Као студент пошто нисам завршио богословију, као и мој брат и саслужитељ Митрополит, рекао бих да су нас управо њихове молитве, и они као појава, привукли да оставимо све и да кренемо за Христом, да служимо Христу. И онда мало збуњен, онако као студент седео сам у првој клупи, снимао сам његова предавања, јер нисам могао у тренутку да пратим све речи које је он говорио. Требало ми је после да то преслушам, да препишем, да упијам његове мисли, речи и остало, али оно што ми је остало упечатљиво, то је његово лице, а најпре његове очи. Како су његове очи сијале љубављу Христовом, да је могао све да нас загрли том љубављу. И нарочито кад се сретнемо, да ли овде у Црној Гори или било где, тај први сусрет говори о тој његовој велика љубав. Како нас је Христом волео, како нас је све грлио. И шта да кажем друго него да је то заиста једна велика привилегија што смо живели у времену када су они учили, певали и могли смо на њиховом примеру да се учимо шта значи живот у Цркви, шта значи служења, шта значи волети Христа. И хвала Богу да су нам оставили добар пример и њихова дела, а шта друго ми да радимо него да следимо тај њихов пример и да наставимо онако како је наш добри Митрополит наставио служење и пут блаженог спомена Митрополита Амфилохија.
Нека му је вечан спомен и да нас његове молитве и даље прате, да нас чувају, да нас учврсте на нашем путу ка Христу. Амин!
Бесједа Епископа пакрачко-славонског Јована – 30. октобар 2022. љета Господњег
Митрополит Амфилохије и Владика Атанасије од првог дана, ја то знам, и кад сам их срео и видио, ми не можемо говорити о Амфилохију и Атанасију као посебним људима, они су један човек и ко не зна другог, он не може да схвати овог првог. То је чињеница и најљепша њихова слика је она гдје су загрљени заједно. Они ће као Василије и Григорије у историју да уђу, као Петар и Павле, ти чувени парови-двојци у историји Цркве Божје, пророци, шта год, али ћу ући заједно. И отишли су заједно, за неколико мјесеци један иза другог.
Ево владика је говорио колико су њих двојица вољели Косово и Метохију, колико су с друге стране и познавали Косово и Метохију, крстарили Косовом и Метохијом. Владика Атанасије, што је јако важно, војску је служио на Косову и Метохији. Каже и преорао је тамо добар дио Косова својим стомаком с обзиром на то да је био инжињерац па је постављао и вадио мине. И за Ћемовско поље је говорио: Зато је оно тако тако плодно што сам ја својим стомаком огулио то поље.
И један и други су с друге стране када је наша Крајина у питању, а кад кажемо Крајина ми мислимо на Кордун, Банију, Лику, Босанску Крајину, Далмацију, Западну Славонију, Белу Крајину у Словенији – то је све једна велика Крајина којој је данас Бања Лука престоница и Митрополија, права истинска Митрополија… сви смо ми једно, њих двојица су имали занимљиво однос према према Крајишницима. Они Крајину нису познавали, по њој нису пуно обилазили, нису знали ни наше обичаји. Ми смо за њих били мало неки чудан свијет, што би рекао Бранко Ћопић онако из свијета међеда и лептирова.
Груби војници са претераним смислом за хумор, ко Бранко Ћопић и Петар Кочић, али исто тако бунтовни, ми смо убили Франца Фердинанда… а онда се Митрополит јако чудио када је сазнавао да су неки од најважнијих његових пријатеља и другова уствари Крајишници поријеклом и чудио се како то они не истичу. Када је сазнао да његов један од главних учитеља чика Мише Ђурић, чувени наш хелениста, преводилац Илијаде и Одисеје, да је он из западне Славоније. Када је сазнао да је Гојко Суботић, велики византолог, да је он дијете Јасеновца које је извучено из логора иначе с Козаре. И тако су се бескрајно чудили, али су једну ствар знали. Нико нашу рану крајишку није тако дубоко доживио као њих двојица.
Сећам се једном у нашу Богословију дошла Богословија из Крке, истерана из Крке, тада су биле негдје другдје, не знам. И дошли на екскурзију на Дивчибарама и дошли су у трпезарију, сећам се, он је дошао да их дочека, устао да им проговори и заридао. Он је вриштао од јада и од бола, нашег крајишког бола. И када погледате прве слике, први пут када се види мантија на Јасеновцу и на Доњој Градини, то су њих двојица 1982. године како воде студенте теолошког факултета.
То је наш бол и наша рана.Ја сам одрастао преко пута Стари Градишке, одрастао сам са Јасеновцем и у Јасеновцу, ја не могу рећи да сам некад у животу први пут дошао Јасеновац јер не памтим секунд свог живота да нисам био тамо. Али они су дошли да нам покажу да је тај наш бол исцјељив, да је Христос Бог онај који царује над гробницама, гробиштима Гаравица, Шушњара, Ливна или Лијевна, како се каже, Старе Градишке, Јасеновца и сваког другог стратишта. А ми са своје стране, ми Лијевчани, нарочито, ми смо чували кости оних побијени 1945. године од усташа. С поносом кажем ниједан Лијевчанин, осим једног, није метак испалио на Црногорце који су се повлачили тада, а мени су као дјетету причали за једног човјека, и показивали ми кућу, који је једини пуцао на црногорске четнике. Њега су наше жене сваку ноћ лелекале, деценијама док није умро луд. Е то је дубља љубав и дубље осјећање и осјећање пре свега васкрсења, крста, али васкрсења. И у дан васкрсења, сигуран сам, да ће и Амфилохије и Атанасије загрљени са Јасеновачким мученицима да изађу у радост осмога дана. Амин!
Бесједа господина Павића Радовића, брата светопочившег Митрополита Амфилохија – 30. октобар 2022. љета Господњег
Ваше високопреосвештенство, ваша преосвешенства, браћо свештеници, сестре, монахиње, монаси, браћо православна,
Ја сам благодаран што смо се овако данас окупили овде, да би мога брата, нашега Митрополита Амфилохија, овако покушали да позовемо и прозовемо да настави и тамо гдје пошао са оним одакле је кренуо и овдје оставио.
Ја сам био млађи од њега, негдје двије године непуне и тако расли смо приближно једнако и заједно. Али богами он је увијек некако за копље био виспренији, бољи него ја. Ипак учио сам помало и стасавао и ето ту смо гдје смо. Да се Богу молимо, српство да волимо и шта би друго. Благодарим свима!
