У спомен на блаженопочившег Митрополитa Амфилохија, а уочи годишњице његовога упокојења, наредних дана подсјећамо на поједине дјелове из духовног легата овог великог архипастира.
Предавање блаженопочившег Митрополита Амфилохија: „Личност и саборност Цркве”
Дуго сам се мислио шта да вам кажем у оквирима ове теме „Личност и саборност Цркве”. Једна изузетно озбиљна тема и увијек савремена, а данас мислим савременија него било када раније. Мислио сам и размишљао и на крају сам се зауставио на идеји да вам једноставно препричам једну бајку. Ако вам се бајка не допадне ви ме извините, али мени се чини да бар овог пута нисам могао ништа друго, ништа боље. Ради се о познатој бајци Антоана де Сент Егзиперија која има наслов „Мали Принц”.
Ја је нећу препричавати, али сам одабрао њу јер ми се чини да је изузетно дубока по садржају. Њена фабула скрива у себи једно такво дубоко богословско тајнозрење, толико дубоко да многи теолошки трактати и списи нијесу јој ни примаћи. Тај мали тајанствени принц који се однекуд појавио, како каже бајка, он је имао своју ружу, како каже у тексту, рођену кад и сунце на својој звијезди. Он има неку своју малу сићушну звијезду, изгубљену међу бројним звијездама васионе и та ружа, која је изникла на његовој звијезди, је била предмет његове бриге. У почетку чуђења откуда ружа, а онда се он о њој брине, он залива ту своју ружу, он је чува од промаје, како каже у тексту. Поставља на њу стаклено звоно, које поставља, па онда поново скида. Није њему разумљива довољно та његова ружа, нарочито неке њене реакције кад она говори о трњу којим се она брани од тигрова и лавова. Међутим, када је дошло вријеме да мали принц напусти своју звијезду, он је схватио да ипак он није никада смио да побјегне од те своје руже и да он није довољно прозрео у њу, није њу довољно разумио, није судио о њој, о њеним делима, а њена дјела су била, она га је запахњивала мирисом и озаривала. Он је судио о њој по њеним ријечима. Дакле, осјетио је и сазнао да није смио да побјегне од те своје руже. Дошавши, међутим, на земљу, он се сусреће са лисицом. Тамо је описан разговор његов на више мјеста са том лисицом. И на крају он припитомљује лисицу, јер сама жеља лисице је да је он припитоми, јер лисица му каже: „Ако ме ти припитомиш, мој живот ће бити обасјан сунцем.” И додаје лисица: „Човјек упозна само оне ствари које припитоми.” Он пита: „А што је то припитомити?” Она ћути, па му на крају открива ту тајну пред растанак што то значи припитомити. Уствари припитомити, очевидно, значи истински завољети. Лисица му открива и своју тајну на крају, која гласи: „Добро видимо само срцем. Суштина је невидљива очима.” И то је основни лајтмотив цијеле бајке. То тајнозрење срцем у ствари, у предмету, у ружу, у лисицу, у звијезде и то сазнање да суштина остаје невидљива и необухватна. Зато је очигледно писац и употријебио језик бајки, јер другачије није могао да изрази оно што је хтио да каже. Кроз тај сусрет са лисицом, принц схвата да је и његова ружа њега припитомила и тек тад му постаје јасно што се то догађало између њега и његове руже на његовој звијезди. И схвата и нешто друго: да је та ружа једина за њега на свијету. Приликом сусрета са другим ружама он открива, поучен, опет, од лисице коју је припитомио, и каже: „Ви нимало не личите на моју ружу. Ви још нијесте ништа.’’ Зашто? И одговара: „Нико вас није припитомио, а ни ви нијесте никога припитомиле. Ви сте лијепе, али сте празне. Човјек не може умријети за вас. Свакако, неки обични пролазник би повјеровао да вам је моја ружа слична,” каже он „али она сама значајнија је од свих вас заједно.” Зато што се он бринуо о њој, а она га озаривала и запахивала мирисом. Лисица са којом се он спријатељио и која ћути од туге пред растанак са њим и он тугује због растанка са њом, она му пред растанак открива још једну тајну. „Управо због времена које утрошиш на своју ружу, она ти је толико драгоцјена.” Открива му и то да је он одговоран за оно што је припитомио, да је одговоран за своју ружу, као и за лисицу која, прије него што ју је припитомио и од ње створио пријатеља, није била ништа као што ни оно цвијеће није ништа. Она је била слична стотинама хиљада других, а од тада постала је једина. И лисица је постала једина на свијету.
Пустињски саговорник који је ту био у пустињи и који се ту сусрео са принцом, и између њих двојице опет ствара се припитомљење и дубока веза и љубав. Он, тај саговорник његов, у једном моменту узима принца на своје руке који је уснуо и он се диви оданости његовој једноме цвијету, слици једне руже која зрачи из њега као пламен светиљке. Држећи га на својим рукама, то крхко биће, тог принца малог, мајушног, сићушног, он га чува и у исто вријеме диви се тој његовој оданости и у сну његовој ружи и пламену који зрачи из те његове руже. Пред своју смрт, принц из љубави према цвијету, према својој ружи, дакле смрт је његова описана иако то није изричито речено, али је очевидно да је то смрт из љубави према ружи на његовој звијезди, принц открива свом пустињском саговорнику своју тајну: да ако воли један цвијет који се налази на некој звијезди, онда ће све звијезде у њему да се расцветају. Дакле, у том цвијету кога он воли све ће се звијезде расцветати. Кроз једну звијезду, принчеву звијезду, све звијезде ће му бити пријатељи. Одлазећи, пак, принц оставља свом саговорнику свој смијех, што значи своју радост, и кроз тај смијех оставља му своју љубав и своје пријатељство.
Ја нијесам читао литературу у вези са овом бајком о Малом принцу и не знам каква све постоје објашњења ове бајке. Што се мене тиче лично, ова бајка ми открива у својој сржи ону најдубљу библијску истину која је истовремено и најдубља истина живота. Та истина гласи: бића су нешто, она постоје једино ако су вољена и ако воле. Што значи пренијето на творевину, на свијет, на људска бића, на сва бића, на историју, на прошлост, на садашњост, на будућност, творевина и све што у њој постоји, постоји јер постоји вјечна љубав. Постоји онај који је твар, који је творевину, који је биће и који је бића заволио Својом вјечном љубављу и, по ријечима ове бајке, који је „припитомио” бића. И постоји Онај који се жртвује за Свој љубљени вољени цвијет, Своју љубљену и вољену ружу на некој малој планети Његовој. Кроз љубав творевина улази из небића у биће. Као таква она сама постоји само дотле докле воли. Дакле, творевина и бића у творевини постоје само дотле докле воле, дотле док имају ту моћ припитомљавања других, себи сродних бића. Дотле док припитомљују друге свјетове и друге звијезде и друга бића, жртвујући се за њих. Творевина и сва бића у њој, другим ријечима, добијају свој лик, своје постојање, не само као постојање улазак у биће, него и своје личносно постојање, добијају своју разноликост, своју личност, управо том и таквом љубављу и по мјери такве љубави. У једном вољеном свијету расцветавају се сви цвјетови и доживљава се њихова тајна. У једној звијезди се откривају све звијезде, а кад затреба, у истој бајци, онда све звијезде проплачу сузама. Сузама састрадања према бићима која страдају.
Не бити – значи не бити вољен
Шта значи не бити?
Не бити, обезличити се, умријети, значи не бити вољен. Само вјечна љубав у стању је да сачува вјечно оно што воли силом своје вјечности и силом те своје неуништиве снаге. Вјечна љубав чини бића бићима и даје им њихов лик, њихову разноликост, чинећи их јединственим. Примјер, рецимо, материнске љубави. За мајку свако дијете је подједнако драгоцјено и свако је једино дијете. И отуда и проблем код дјеце психолошки кад осјете да мајчинска љубав или им се чини, да она није довољна, да једно дијете мање воли, а друго дијете више воли. То осјећање мање љубави од стране мајке, понижава оно дијете или оно тако осјећа да је оно тиме понижено. Оно га поништава, чини га безвреднијим, води га, оставља га безличним, обезличеним, као што љубав која је пунија, она том дјетету даје већу драгоцјеност, припитомљује га том љубављу и, природно, и дијете узвраћа том љубављу и ту се онда открива и величина материнског лика и у исто вријеме величина и право достојанство дјетињег лика. Значи, то је та вјечна љубав. Шта је она вјечнија, што је дубља, што је неуништивија и непрекиднија, то је и вољено биће вјечније, пуније достојанства и обратно. Отуда пролазна љубав као таква чини бића пролазним. То су итекако схватили модерни психолози и људи који се баве људским унутарњим бићем и његовим манифестацијама. Данас су сви схватили да је ерос истовјетан са смрћу. Још од Фројда јавила се таква једна идеја, једно такво сазнање које је данас постало општеприхваћено и које је потпуно истинито, јер љубав као пролазно нешто, она не може, а да својом пролазношћу не учини пролазним и онога кога воли и да се на тај начин поистовјети са смрћу. И та пролазна љубав коју човјек носи у себи, и она чезне за вјечношћу. О томе је изузетно лијепо писао Соловјов у свом чувеном дјелу „Смисао љубави”. Она чезне за личношћу, за тим вјечним достојанством вољеног бића, вољене руже, вољеног цвијета. Међутим, она нема, с обзиром на своју пролазност, она нема снаге да подари вјечни живот ономе кога воли и природно је да ће га, прије или касније, предати обезличењу, односно предати смрти и уништењу и сама се рашчињајући и распадајући.
Ето ја сам говорио о овој бајци о Малом принцу и, на неки начин, тумачио ту бајку. Да ли смо се удаљили од теме која нас овдје вечерас занима? Мени се чини да се нијесам удаљио од теме него да се налазим у самој сржи теме која гласи „Личност и саборност Цркве”. Очевидно је да, преко ове бајке, писац нас уводи у суштину хришћанског богословља. Кроз тог тајанственог принца, који има све карактеристике Господа Христа и указује нам преко тог принца и тог поимања његовог односа према ружи, према лисици, указује нам на љубав Очеву у Њему и Њиме и кроз Њега откривену. Сјећате се у Новом завјету говори се на више мјеста: „Ово је Син Мој вољени”. Рецимо, на крштењу у Јордану и на другим мјестима, открива се тајна Јединородног Сина као од вјечности вољеног Очевог Сина и у Њему се открива тајна љубави и Он се, у исто вријеме, открива кроз цијело Свето Писмо и Нови Завјет. Открива се као Онај кроз кога је све постало што је постало. И не само што се Он открива као љубав којом небиће улази у биће, и којом постаје творевина и којом опстаје творевина него, у исто вријеме, се показује и открива и као пуноћа и савршенство те творевине. Кроз Њега се открива да Бог толико заволе свијет да је и Сина Свог Јединородног, вјечно љубљеног и вољеног, дао да сви који вјерују у Њега не умру, него да имају живот вјечни. Дакле, творевина има једну основу и једну потку. А та основа и та потка јесте управо љубав Очева. Судбина свијета је запечаћена том љубављу, без обзира на све историјске мене и промјене. Старозавјетни пророк то осјећа опитно, дубински осјећа и онда када се отуђи од те љубави и онда он осјећа да ће га милост Његова гонити у све дане живота његовог. И осјећа да је Његова милост изнад животâ. Не каже изнад живота, него изнад животâ. Управо та милост јесте та љубав која бићу даје његову пуноћу и даје му и открива му његов прави, истински лик. Управо та и таква љубав, љубав Очева у Сину, Духом Светим, она се открива у свијету. Открива се у свијету као потенцијалној Цркви (јутрос је било ријечи о том односу свијета, творевине и Цркве). Љубав хоће да се открива у свијету као кроз потенцијалну Цркву и открива се у свијету, односно и у богочовјечанској Цркви као пуноћи свијета. Та вјечна љубав се открива, све што постоји откривење је и свједок присуства и дејства те вјечне љубави. Заиста, добро каже лисица принцу да „добро видимо само срцем и да је суштина невидљива очима”. Све тајне свијета као творевине безсловесне и као словесне творевине оне су запретане у тој и таквој тајни пред којом, очевидно, ћутање је најбољи говор.
Укратко: Шта је гријех?
Шта је гријех који рађа смрт, као што каже Апостол Павле?
Гријех који рађа смрт бића и личности није ништа друго неголи отуђење од те и такве љубави. Цијела Библија само нам о томе говори, на један свој библијски начин. Отуђење бића и личности које се зачиње у отуђењу људске слободе, у отуђењу воље. Гријех је бјежање у ништа, бјежање тамо гдје не сија та љубав, одвајање од те љубави, или као што каже Апостол Павле, отуђење од живота. Гријех је истовјетан са усамљивањем – покушај постојања сам за себе, без заједнице на којој почива тајна бића и у коју је призвана творевина као таква, заснована и утемељена на тој Очевој љубави. Гријех је презирање те и такве љубави. Гријех усамљујући, одвајајући, поништавајући, он атомизира, он разара, он, истовремено, подвргава тиранији нужности и обезличења, јер ова и оваква љубав, она ослобађа тиме што даје пуноћу и тиме што захтијева узајамност и сарадњу. Припитомљује принц ружу, али и ружа, она мирише и озарава принца својом љепотом. Љубав, она сабира и саборнизира. Саборност, другим ријечима, је у самој природи бића, јер она је у самој природи Бога. Саборност је нарочито откривена у саборности Цркве, о којој је овдје ријеч, па ја не бих о томе много говорио. Та и таква саборност, као јединство у заједници, она је потка свих бића, она је Алфа и Омега и зато се и Христос назива Алфом и Омегом, Почетком и Крајем. Зато и Откровење позива Њега на крају, кад се завршава библијски еон збивања историјских, богочовјечних: „Да, дођи Господе Исусе”, што значи: Ти који си на почетку, дођи и силом Духа Свога усели се у нас и саборнизирај Собом, обједини у Себи и око Себе све што постоји. Он је, дакле, Почетак и Крај свега постојећег, да се послужим изразом Светог Максима „и на плану битија”, оно што кажемо филозофским језиком на плану онтологије и на плану добробитија. А то добробитије, то је то постојање у коме јесмо од момента настанка нарочито, када се тиче словесних бића на челу са човјеком и у исто вријеме на плану вјечног добробитија. То је то постојање унутар те тајне Очеве љубави откривене у Јединородном Сину.
Која је та и каква је та љубав? Да би дали макар дјелимичан одговор на ово судбинско питање немогуће нам је без богословског тајнозрења откривеног саборном опиту Цркве и нама Светим оцима преданог као живо предање. Некад, у тим богословским дефиницијама, не некад, него као по правилу, које нама изгледају тегобне, апстрактне, тешко схватљиве, зато често пута и бјежимо од њих у неки практични живот, кроз те дефиниције или те језичке синтагме, не знам како да назовем те облике, те речи, и у њима се сакрива живо предање и живи опит који у ствари и јесте њихова суштина и њихов садржај. Са тим се сусрећемо код многобожачких философа древности, кад они говоре о некој унутарњој симпатији, некој унутарњој сили. Код Платона ћемо видјети да се ту говори о еросу, присутном у свему постојећем. Није та љубав опет ни људско биолошка, психолошка и социјална енергија, оно на што је она сведена у хуманизму модерном, европском, у модерној европској, такозваној научној антропологији. Дакле, није та енергија која се јавља и ишчезава као што се јавља и ишчезава и свако биће у пролазном свијету. Јер природно је, с обзиром да смо видјели да је љубав потка свијета и основа, уколико та потка ишчезава, онда је природно да и та бића једног дана морају ишчезнути и претворити се у ништа, престати да буду драгоцјена, да буду личносна, да посједују то непоновљиво достојанство које им даје истинска љубав. Та љубав о којој свједочи то живо предање пророка, апостола и светих људи и за којом чезне људски ум и све оно што је најдубље у људској свијести и подсвијести кроз историју, није ништа друго него је чежња за једном таквом љубављу, која све чини једно, чувајући свему постојећем његов лик и његово достојанство, његову разноликост, тај суштински проблем општег и посебног, индивидуалног и колективног, у који ја не бих улазио, јер ће о томе бити ријечи у предавању проф. Бошка Поповића. Дакле, то је љубав која почива на Јединородном од вјечности, кад се каже: „Син мој вољени”, и љубав која нам се открива и даје у Оче наш, у молитви, у том молитвеном понирању и доживљавању свега постојећег од цвијета до сазвезвежђа. То је љубав Очева која рађа Јединородног Сина од вјечности и исходи Духа Светог и као таква свједочи да је битијно, ми то кажемо онтолошко начело у самом Богу, а онда кроз Бога и у бићу, у бићима, у постојећем, да је то битијно начело не нешто безлико и безлично. Не нека природа, нешто опште, недефинисано, неко Једно плотиновског типа, него да је битијно начело у самом Богу прије свега, да је битијно начело личност, а личности нема без љубави. Љубав је основно својство личности. Богословски речено битијно начело у Богу је ипостас (личност) Очева, а не Његова природа. То је тема о којој и данас расправља навелико богословље, а у прошлости је о томе писано безброј томова и на Истоку и на Западу. Другим ријечима, на беспочетном почетку и на почетку свега створенога стоји личност. Тамо гдје је личност тамо је живот, јер је тамо љубав, а тамо гдје је живот и љубав као вјечна, тамо је и слобода, што значи на почетку свега постојећег стоји личност као слобода, живот и љубав. Божији живот је вјечан, јер је личан и то вјечно личан. По ријечима недавно изабраног и рукоположеног Епископа Јована Зизјуласа: „Живот је вјечан јер је личан.” То значи да се он остварује као слободна заједница и узајамно позивање као неизрецива љубав. Љубав може само постојати у заједници, она не може постојати као нешто појединачно. Она претпоставља другога као предмет своје љубави. У личности се по истом Владици Јовану поистовјећује живот и љубав. Личност не умире управо стога што је вољена и што воли. Тајна личности као онтолошког начела и узрока састоји се у томе што љубав може да учини нешто јединственим, непоновљивим, да посједује апсолутни индентитет и име. Бог је љубав јер је Света Тројица. А Света Тројица је јер је њено начело Очева ипостас у јединству природе и енерије, што значи у јединству Очеве љубави. Тај богословски приступ тајни љубави и њено поимање унутар Свете Тројице, тајне љубави као заједнице и тајне личности као начела, није случајан и није нешто ирелевантно за Цркву као такву и за биће и за историју, за творевину као такву. Само онај који прихвати ту неизрециву тајну као потку и основу свега, он ће бити у стању да прозре у тајне творевине као такве, творевине као потенцијалне Цркве и Цркве као пуноће Божанске творевине и призива на постизање те пуноће. Према томе, Саборна Црква није ништа друго него је битијно, историјско и есхатолошко откривење те светотројичне љубави кроз Јединородног Сина у Духу Светоме.
Понављам, битијно на плану бића, битија. Историјско на плану добробитија, на плану људске историје и историје творевине као такве. И на плану есхатологије, што значи на плану онога што долази послије историје у оквирима безобалним, безграничним оквирима есхатона, онога што је последње, али што је, у ствари, бесконачно. Остварење молитве Христове Оцу: „Да сви буду једно као што си Ти у мени Оче и ја у Теби.”, то је у ствари Саборна Црква, остварење те неизрециве тајне, светотројичне тајне гдје се чува и гдје је присутно јединство неизрециво. Тако да говоримо и вјерујемо и доживљавамо Бога онако какав Он јесте: као један, као јединствен, као једна природа, као једна сила и енергија, али истовремено тај Бог је личност јер је љубав, јер је заједница, јер на личности Очевој, ипостаси Очевој, почива Његова тајна, почива тајна те заједнице. У Цркви, што значи у творевини, у историји и метаисторији, треба да се оствари, да се манифестује та тајна љубави, јер управо њоме ће творевина постати драгоцјена ружа. Она то јесте, јер је вољена у Сину Једнородном, јер је Тај Једнородни Син и принио Себе за жртву, као жртву за ту творевину. У њему она добија своје истинско достојанство, своју личност и своје јединство, своју личносност, своју разноликост, многоипостасност (тако да употребимо тај израз теолошки) и своје јединство неизрециво, попут тог јединства које постоји у Богу, „Да буду једно као што смо ми, а ми смо једно, ја у Теби, Ти у мени и Дух Свети као заједница.” У исто вријеме Отац је Отац, и Син је Син и Дух Свети је. Дакле, љубав и јединство које управо због те неизрециве љубави, намјесто да разара личност, у ствари даје личности праву истинску цијену, бесконачну, неизрециву и непоновљиву. Та тајна, то је тајна с оне стране сваког бића, то је тајна која би требала да се открије унутар бића и она је запретана као свети квасац у тајни Цркве као Тијела Богочовјека Христа. У Христу, односно у Цркви односно у Евхаристији (о томе је било јуче ријечи), та саможртвена љубав, та вјечна љубав, открива се као начело живота и као једини истински начин постојања.
