Још један чудан и потпуно необјашњив феномен за заговорнике материјалистичких теорија јесте богопоклоњење.
Какав је то феномен? Каква је то чежња за непознатим? Каква је то склоност, какво је то искање и каква је то тајанствена љубав према Богу? Зашто ум и срце човеково – да би се клањали и исказивали своју оданост Богу – теже да се одвоје од материјалног света и да се уздигну ка Небесима? Каква је то склоност човекова да се одриче сопствене телесности да би се усредсређивао на тај други ентитет у себи, који је различит од тела? Какав је то ентитет који себе назива „ја“ (его) и који тежи да се ослободи телесних окова да би могао да се неометано посвећује бављењу потпуно духовним стварима, да би могао да се погружава у размишљање о стварима које су туђе свету што га окружује? Како то да материјални човек воли да се бави духовним идејама? Какве су то идеје? Узмимо, на пример, верника који одбацује свет и ствари овога света да би се посветио служењу невидивом Богу и који потчињава себе апсолутној вољи Његовој. Каква је то зависност? Шта нагони човека да потчини своју вољу?
Ево, гле, таквога човека како пред цветом хвали Творца тог цвета. Лепота цвета рађа у срцу његовом осећање богопоклоњења, које измамљује песму хвале Творцу. Његове усне певају невидивој природи (Божијој), његов језик пева химне хвале невидивој Творачкој Моћи, његово срце се весели а његов дух усхићује у оваквој побожности. Он верује да испуњава своју дужност, коју му је наложио извесни унутарњи и тајанствени глас, чију је заповест морао да послуша. И из оваквог мистичког догађаја човек излази препун умилења.
Свети Нектарије Егински
