И овде се ради, но немолитвено ради; и овде се мисли, но немолитвено мисли. Изгледа да се сви свесно или несвесно труде да Христодану економију црквеног живота промене, да је створе по образу и по подобију своме, да свој лик утисну место Христовог, да иконско место заузму. Но све то мање-више граничи хајдуковањем; избацили су Христоназначеног економа – молитву – из дома молитве, и нервозно увлаче законско-указне, научно-философске економе, неблагодатне и немолитвене.
Плашљиво и страсно многи, премноги адорирају (= обожавају) „дух времена“, интронирају га на трон ума свог, клањају му се као цару и богу, приносе му себе на жртву всесоженија, и мисле да Христу службу служе. Време им је критеријум Вечности, а не Вечност критеријум времена. Не осећају да је време без Вечности најужасније метафизичко чудовиште, које из физичког простора изфигурава ругобне фигуре живота, меси материју као тесто и халапљиво је прождире и сатире. А Христос? Чудесни Христос? – То је прича одбунцана пијаним устима наше трагизмом опијене планете, – вели христоборско гордоумље. То је самозвани, кајући се Бог, закључан у пет чула, који је стално био у мученичком делиријуму гледајући кроз свој пет-чулни физички апарат све ужасе живота, сву вапајну мизерију човека и твари, – додаје христоборској симфонији свој храпави, овој промукли глас христогонитељска Европа.
А за мене, за мене мизерног и најмањег – Христос је чудесно и чаробно Све. Без Њега – сав би живот био неоправдив ужас, атмосфера наше планете, нашег сунчаног система била би страшан лудачки експеримент, који би неоповргљиво сведочио да је Творац банкротирао и – полудео. Са Христом, Сладчајшим и Чаробним, све се облаговештава, свака твар добија ново срце, ново и благо. У Њему, једино у Њему, таинство физичког и метафизичког разрешава се до благовести, постаје блатовест; горка тајна живота постаје слатка; време се венчава с Вечношћу; простор се стапа са вечном беспространошћу.
Драги мој, како срце уздише и тужи, када Господа мог, Господа нашег разуравнотежавају, разоваплоћавају, када говоре да је Он несавремен, неживотан. Нема веће хуле од те; Он је са-времен; Он је увек време-вечан; Он је етернизација времена, осмишљење времена; Његов сваки покрет, свака Његова мисао и дело и осећање су време-вечни; у Њему и кроз Њега време узраста у Вечност, сраста се са Вечношћу, добија свој последњи, свој завршни смисао. Христоборци су не-са-вечни, у томе је њихова трагедија и корен пометње; они су маказама хамартичног рационализма одсекли време од Вечности, прогласили га самосталним opraнизмом. Не сишући својим корењем сок из срца Вечности, време се суши, сушичави, солипсизира и – умире, и све христоборско с њим. Није Христос несавремен, но христоборци су не-са-вечни, – то је моје осећање, то је моја мисао и убеђење.
Драги мој, кроткога Христа ради, опрости моје многоречије. Осмељујем се да ти пишем много, јер пишем парче свога Символа (вере). Ти желиш да знаш чиме живи твој друг, брат. Ако бих хтео да сумирам, да синтезирам свој живот овогодишњи, онда бих га најприближније сабрао овом реченицом: молитва је метод живота и метод философије. Молити се, молитвом приступати сваком човеку, свакој твари – то је сва моја „социологија“. На молитви изграћивати себе као на темељу – то је мој напор. На голубијим ногама молитве улазити у сваку болну твар, болну душу сваке твари – моја је интимна чежња.
Свака твар је за мене символ Бесконачног, символ Бескрајног, јер се свака твар завршава бескрајношћу, свака коначна твар залази једним крајем својим у бесконачност. Ништа није крајно, ништа сопствено своје, све је тајанствено и бескрајно. Мени изгледа да свака твар прича неку тајну Божју, тајну Логоса. Необјашњиво и, можда смешно, свака моја мисао о ма којој твари завршава се спонтано молитвом; неосетно свака мисао прелази у молитву. Ја осећам и знам да могу да мислим о твари, но да домислим недомислиму тајну твари, то није моје, не припада мени; мисао се моја еманира у молитву. Све је компликовано, све тако чудесно, свака твар има срце, живо и уздисајно срце, и како ми је тешко што нисам омолитвио себе, да свакој твари коленачки приступим, да јој се молим, да христообразно срце њено адорирам. Да није мог Сладчајшег Исуса – ја не бих имао тачку ослонца на овој планети; душа би моја ишчилела у безумљу. Јасно ми је, молитвено јасно, да је Христу било неопходно назвати Себе и Своју науку Еванђељем = Благовешћу. Заиста, до Христа и без Христа сав је свет до дна био загорчан горчином зла; име му је било горковешће; од Христа надаље свет се облаговешћује, заслаћује, обезгрешује.
Драги мој, Христос, Његово прионо присуство, Његово чаробно лице, за мене је најнеопходнија неопходност. Желећи непрестано Њега – како да ми не ишчезне душа у молитви? И да ли могу обраћати се Њему друкче него кроз молитву? Ко сам ја да философирам, да немолитвено философирам о Њему?
Преподобни Јустин ћелијски
