Са интернет странице Ifamnews.com доносимо интервју са нашом сестром Милицом Мишић, иконописцем и аутором књиге "Мученици из Влајића".
*Гледајући Ваше радове, не би могло за Вас да се каже да сте класичан иконописац. Унели сте неку личну црту у избору материјала и стилу иконописања. О чему се заправо ради и како је код Вас сазрео тај специфични иконични израз?
Попут рукописа, уметнички сензибилитет сликара је јединствен и оставља уникатан печат на раду уметника. Сликарски израз временом сазрева и неодвојив је од промена које се догађају у самом уметнику. Академија преноси теоријско знање и практичне вештине али нам такође даје смернице како да наставимо развој самостално, након школовања. Битно је задржати здраву самокритичност, тражити конструктиван савет, чистити свој духовни вид и решавати се свега сувишног што нас обремењава, кроз пост и молитву. На тај начин развијамо дарове које имамо и тиме остајемо верни речима из Светог Писма исписаним у причи о талантима. Тако је текао и наставља да тече развој мог сликарског израза.
*Од 2019. члан сте УЛУПУДС-а. У последњих 7 година имали сте, за једног младог уметника, приличан број изложби. Коју бисте изложбу издвојили као посебну? Какви су Вам даљи планови?
Cве изложбе носе са собом дивна сећања, али можда бих издвојила прву самосталну изложбу у свом родном месту, Теслићу из 2019. године, која се одржала у току манифестације Дани краља Драгутина односно Светог Теоктиста. Та изложба је на неки начин била ретроспективна јер су радови настали у времену од 2012. до 2019. године, чиме су обухваћене иконе сликане током студија. Тако да се овом изложбом затворило једно поглавље учења, сазревања и студентског живота.
Друга изложба коју бих издвојила је Свјат, Свјат, Свјат, Господ Саваот. То је била прва самостална изложба у Београду 2020. године. Концепт изложбе је детаљно промишљан, инспирисан како Литургијом, тако и Светим Писмом, са нарочитим освртом на Стари Завет и Небеске Силе. Изложба је понудила посетиоцима радове изведене у различитим техникама, попут јајчане темпере на дрвету, енкаустике, пунског воска и јајчане темпере на свили.
*Нашој пажњи посебно је запао за око Ваш рад под називом „Молитва родитеља пред Престолом Господа Исуса Христа и Пресвете Богородице због греха чедоморства”. До сада нигде нисмо могли да пронађемо нешто слично. Можете ли нам нешто више рећи о овој икони, по свему специфичној.
Наведена икона део је циклуса радова који су обједињени под насловом Молитва Сећање Васкрсење, а посвећени су невино страдалим, односно деци. Молитва родитеља за грех чедоморства је рад који заузима врло значајно место у том циклусу јер нам показује колико су страшне последице избора које правимо, а резултат је аутогеноцид. Икона приказује Пресвету Богородицу са Господом у наручју како седе на престолу, а анђели им приносе дечије душе, док су у доњој зони рада насликани родитељи који се моле коленопреклоно. Духовна криза, која за собом повлачи кризу личности и кризу идентитета је нешто што треба посебно да нас брине, јер је здрава породица основ сваког друштва, а она је озбиљно угрожена у наше време. Када се говори о чедоморству, често се наглашава само улога мајке, зато је било врло битно да насликам и оца, јер апостол Павле у посланици Ефесцима каже: „Јер је муж глава жени, као што је и Христос глава Цркви…”, у следећим редовима апостол наставља: „Мужеви, волите своје жене као што и Христос заволе Цркву и себе предаде за њу…”
Промишљајући о композицији, сматрала сам да је присуство родитеља врло значајно управо због угрожености породице, а самим тим и традиционалних вредности које се могу неговати само у духовно здравој заједници. Чедоморство или абортус, је чин који оставља ране на телу али највише на души жене, зато је битно да се говори о овој теми. Једно живо биће је изгубило право на постојање, а жена носи са собом бреме те одлуке цео живот. Међутим, под велом пропаганде која нам је свима позната, истина постаје болно јасна тек након извршења чина чедоморства.
Надам се да ће радови попут ове иконе привући посматраче, нарочито младе, да застану и размисле о свом животу који је неодвојив од живота са ближњима, да схватимо колико смо сви повезани и како одлуке појединца неминовно утичу на целу заједницу. Али исто тако, да здрава заједница може да пружи велику подршку, нарочито у болним моментима. Такође, овакви радови постављају питање о односу мушкарца и жене у савременом друштву, јер ако је резултат чедоморство односно смрт, то значи да је основа на којој се заједница градила била нестабилна. Поставља се питање, како ћемо ми као друштво одговорити на те постојеће нестабилности? Како смо успели да изнегујемо аутогеноцид и да га поставимо као мерило за успешан савремен живот? Када смо толико духовно ослепели да смо обезвредили чудо стварања новога живота, тражећи изговоре у науци?
Занимљиво је колико питања може да постави само један рад, зар не? Али икона, пре свега, позива на молитву и покајање. Да свима који имају бол у души буде на утеху и спасење, а целом друштву подсетник да застане у својој неразумној ужурбаности на коленопреклону молитву пред престолом Господа Нашег, Исуса Христа и мајке Његове Пресвете Богородице.
*Ваш мастер рад на Академији СПЦ за уметност и консервацију на смеру Црквена уметност и иконопис одбранили сте у виду штампане књиге ”Мученици из Влајића” у издању Епархије Зворничко-тузланске. Како је настала идеја за овакав рад и са којим циљем?
Мученици из Влајића су мастер рад који је одбрањен на Академији СПЦ за уметност и консервацију 2018. године и настао је из личне жеље за осликавањем ликова новомученика из периода Другог Светског рата. Када сам причала о својој жељи за избор теме коју бих теоријски и практично спремала током мастер студија, отац Миладин Вуковић, архијерејски намесник у Теслићу, упознао ме са страдањем мештана у селу Влајићи, које је удаљено од самог града неколико километара. Тако је започео вишемесечни истраживачки пут кроз разне архиве, а мастер рад је касније штампан као књига. Тему прати документарни филм, аутора професора Алексе Касаповића који је уступио своју документацију за истраживање злочина у Влајићима, а ту су свакако најзначајнији видео записи са сведочењима преживелих. У јануару 1943. године, комшије мештана Влајића, сада обучени у усташке униформе, организовано су наступили у нападу. Мушкарци су убијени засебно, а жене и деца су окупљени у кући Николе Долића и тада су усташе запуцале на њих, рапоредивши се унутар куће. За онима који су бежали, усташе су кренуле у потеру, узвикујући да иду у лов на зечеве. Међу страдалима је било трудница.
Циљ рада је да се сачува од заборава злочин о коме се шапатом говорило и те 2016. године, када сам започела истраживање теме. Период Другог Светског рата је обливен крвљу, историјски и политички врло сложен, а последице осећамо и данас. Злочин не застарева, међутим, за злочин у Влајићима нико није одговарао јер је послератна власт ширила пропаганду „братства и јединства” тако да су преживели били осуђени на тишину и суживот са својим крвницима, који су усташке униформе заменили униформама „ослободилаца”.
Теоријски део рада на један начин представља и житије, сада већ Новомученика Влајићких који су канонизовани одлуком Сабора СПЦ на редовном заседању у мају 2022. године и прослављаће се у оквиру Светих мученика Зворничко-тузланске епархије. Последње поглавље књиге описује рад на икони Мученика из Влајића, од првих цртежа до осликавања, а централна композиција приказује све страдале како добијају венце мучеништва од Господа Исуса Христа.
*За крај, шта бисте поручили читаоцима портала Међународних породичних вести, који се бави темом заштите природне породице и брака и тренутно се чита на 9 светских језика?
Поручила бих да уз молитву истрају у борби за истину и непролазне вредности, без обзира на изазове са којима смо суочени данас. Завршила бих цитирајући речи блаженопочившег патријарха Павла: „Породицу сматрам основом људске заједнице и незаменљивом за духовни развој човека. У породици се чува вера предака, држи се до основних духовних вредности, које нас воде кроз живот; породица је извор љубави, у њој се учимо дужности, жртвовању, заједничком подношењу невоља, као и подели радости. Породица нам ствара осећање да смо заједно у свему и кад одемо из својих кућа, куда нас живот води. Породица је “мала Црква”. Њених светиња и обичаја ко се држи, тај не може залутати у овом отуђеном, испражњеном, посувраћеном свету.”
Разговарао:
Југослав Кипријановић
.png)
