Морам почети по монашки: метанишући пред Вама, врло ми драги пријатељу, молим за опроштај. Метанишем свим срцем и свим бићем. А то метанишу пред Вама сви моји светови. И они вечни међу њима. Стварно обзидан неодложним пословима ја нисам могао наћи тренутка ни у моме времену, ни у мојој вечности, да Вам се раније, у право време, захвалим на изузетно пријатном ми дару: прво коло Ваше библиотеке. Данас ме загрлио један слободан делић времена, који хоће по сваку цену да се у Вашој души преобрази у малу вечност. И ево ме к Вама са неколико речи, али у њима са – васцелом душом.
Најпре: неизмерно хвала на дару! Самом својом уметничком опремом књиге су Вам интересантно привлачне. Од имена мене највише привлачи Киркегард. Тај Ниче који се испео на усамљени глечер покајања, и своју човекопоклоничку мисао европску крстио, делимично крстио, у чистим водама еванђелског смирења. Само је штета што своју мисао није до краја крстио Христом. Да је наш савременик, ја бих се усудио да му упутим писмо са једном реченицом, и то реченицом светог философа – Јована Златоуста: „Истина је, слепа без смиреноумља“. Боловао је Киркегард – трагично боловао од епидемијске европоке болести: гордоумља.
Са Вашом Библиотеком Ви сте, драги М., кренули у многостран подвиг. Куда ће Вас он одвести? Не гину Вам гудуре човечјости и човечности, а у њима увек – гудуре вечности. Како ћете се изборити са њима и у њима, мој драги млади и – вечни пријатељу. Несумњиво вечни. На првом месту: проблематика нам је вечна. А носилац вечне проблематике, зар може бити невечан? Као ретко кога од млађих ми пријатеља ја Вас, драги М., осећам као небоземно биће. Хтели или не, више сте с неба него са земље. То мора да осети, – а можда и стално осећа, – драги М., чија се душа ломи и пролама кроз небоземне проблеме. Човек, прави човек? Увек у небоземним проблемима; никада само земним, никада само небесним. А небоземни проблеми, разрађени до краја, увек завршавају Богочовеком. А ту? – Ту тек настаје наша заједничка тајна – света тајна, наш заједнички проблем – свети проблем: проблем богочовештва човекова. Проблем који заједнички решавамо муцајући на земљи пред чудесним Ликом историјоког Богочовека Христа. А у оним световима, решаваћемо га мислећи и пишући сунцима као словима, па чак и васионама као словима. Васиона? – Само једно слово у небоземној азбуци Богочовека, и у Њему – савршеног и довршеног човека…
Сва добра од Господа сваког добра жели Вам свом душом, о. архим. Јустин
*Писмо новинару М.М. ( 22 јануара 1966.)
Преподобни Јустин ћелијски
