Након што је из руку патријарха Порфирије примио архијерејски жезал, епископ Алексеј је упутио своју прву архијерејску беседу:
-Ваша Светости, браћо архијереји, владико Давиде, часно свештенство, народе Божји, господо хришћанска, захвалан сам Богу Живом због свега и за све! Са пуном одговорношћу примио сам одлуку Сабора Епископа наше Цркве, коленопреклоно се молећи пред мироточивим иконама Светог Луке и царевића Алексеја у манастиру мог служења, да ми не мањка снаге да службу Архијереја одслужим на ползу народа сабраног у име Христово на местима мог новог послушања.
Епископска служба је управо то: апсолутно послушање Богу и непрестано служење народу. Онако како мој монашки дух то схвата, а на основу молитвених искустава Светих Дечана у којима сам почео да сричем азбуку праве вере као дванаестогодишњак, замонашен у двадесетој; па потом у пуној младићкој снази искустава Свете Горе Атонске у чудесним сусретима са старцима Светогорцима; а потом укус крсноваскрсног укрштања географије и историје Божјег страдања и васкрсења у светом Јерусалиму, Витлејему и Синајској пустињи; и молитвеним сусретима са Светим Савом Освећеним у манастиру крај Кедронског потока; и свог личног искуства током двадесетогодишње изградње манастира Светог Луке од почетка и формирања литургијске заједнице у њему; у сусретима са великим свештеницима, духовницима, првацима нашег богословља, владикама који су ме посећивали и које сам посећивао: бити Епископ по апостолском прејемству значи бити слуга – првослуга.
Суштина позива од Светог Духа упућеног, а вољом Сабора потврђеног, јесте служење, служење Богу пред Часном Трпезом и служење народу у свим врлинским потребама његовим. Парадоксија епископског позива је да влада служећи, јер служећи ми постајемо пријатељи Божји, по речима Светог Николе Кавасиле „да се спријатељимо са Богом и да не будемо непријатељи Његови, а то се постиже синергијом са Њим, сједињењем са Богом, тако што постајемо једног Духа са Сином Његовим Љубљеним, који је једини по вољи Оца. А то се остварује кроз Свештену Трпезу, која је као што смо, својим речима показали, заједничка живима и мртвима“. То приношење Жртве, да се послужимо још једном речима Светог Кавасиле, „објављује смрт Његову, и Васкрсење и Вазнесење, када се Часни Дарови претварају у само Тело Господње, које је Васкрсло и које се Вазнело на Небо…“
Спремност да се буде слуга свима и сваком важи за сваку душу хришћанску, а Епископ као првослуга и првоначалник око Трпезе Господње има дужност да уклони сваку догматску конфузију око ње, око Трпезе, и лепо је припреми да Свети Дух несметано сиђе и освешта Евхаристијски Принос. То је, свети Оци, мој епископски програм снагом заклетве пред вама изнет. Тај програм ће се развијати и употпуњавати под окриљем узвишеног значења речи служење.
Дозволите ми да овом приликом искажем и реч благодарења свима онима који су пресудно и примером свог живота утицали на мој живот и одлуке у њему, а од којих нико више није жив на земљи, али су зато сви живи у Господу: у првом реду мојим родитељима Љубомиру и Гроздани, који су ме родили и Богу од дечаштва посветили приводећи ме олтару Светих Дечана са родитељском жељом да будем монах. Непрестано су ми пред очима жуљевите ратарске руке мога оца, које су нас хлебом прехрањивале, и сигурност материног крила, које је било мој први и главни Универзитет; потом моју родбину и комшије из родног села Пиштане, чији су епски карактери снажили моју душу кад год малакше; и учитеље моје, славне игумане дечанске Макарија и Јустина; и проигумана хиландарског, човека светог живота, Никанора; и Митрофана и Хризостома библиотекара, потоњег Епископа банатског и жичког; и у Светој Земљи оца Григорија, тамошње светило српско; и баћушку Игнатија у Хеврону из манастира Свете Тројице крај Мамвријског дуба; и мог боравка у Витлејему по благослову Патријарха јерусалимског Диодора; и патријарха Павла, по чијем благослову сам уписао постдипломске студије у Солуну; и моје професоре Јоаниса Тарнанидиса и Тахијаоса, који су ме довели до магистарске тезе о хиландарским монасима на управи Српске Цркве.
Безмерну захвалност дугујем и верном народу, Живој Цркви Христовој, којег је Часна Трпеза храма у манастиру Светог Луке окупила; њима, а и свима, уз захвалност по речи Светог Симеона Мироточивог са овог места поручујем: Узвеличајте Господа са мном, хвалите га према сили Његовој на сваком месту владавине Његове. Отуда из предања призивамо Светог Григорија Богослова, једног од највећих Епископа свог времена и вероватно свих времена, и цитирамо реч из Писма (41) његовог оца Григорија Старијег, а руком сина Григорија Богослова писаног цркви Кесарије Кападокијске, као савет да Светог Василија изаберу за свог Епископа: „Пастир сам мали и малог стада предстојатељ, и најмањи међу служитељима Духа Светог, али благодат није уска нити ограничена местима, зато је и малима дата смелост… када је реч о Цркви за коју је Христос пострадао да је беспрекорну и чисту представи и приведе Богу (Еф. 5. 25-27)“. и још да је „светилник Цркве Епископ (λύχνος δέ τὴς Ἐκκλησίας Ἐπίσκοπος) чије око мора да буде чисто да би Тело=Цркву могао да води чисто“.
Ваша Светости, то да најфиније ткање Живе Цркве Христове живи у Предању Њеном, да се најдубља мистагогија Јеванђеља Божјег пројављује у житијама светих Божјих угодника и да управо животи светих чувају јединство Цркве Божје, показујући да историјом не управља човек него Бог, знано је и јасно свакој души православној и не захтева никакво појашњавање и доказивање. Ваша Светости, браћо архијереји, часни презвитери, Господо хришћанска, ево оправдања и за моју смелост да се повинујем благослову архијереја наше Цркве и прихватим благословени архипастирски жезал. Молите се, браћо, да ми око остане чисто да бих могао Речју Истине Јеванђеља да служим у Духу Светом народу Божјем на путу искупљења од пропадљивости и смрти у времену које нам је дато. Благословите и опростите!
Извор: Инфо-служба СПЦ
