Често љубави приписујемо оне особине које су нам блиске и разумљиве. Љубав према већини повезана је са мекоћом, љубазношћу, топлином, удобношћу, миром, комфором.
У људском разумевању, ово је делимично тачно, али у Божанском је таква идеја нетачна.
Љубав је строжа и виша од доброте. Она је непристрасна и нелицемерна. Љубав је највиша правда – Бог.
Бог је створио човека. И Он безусловно воли Своју творевину, Он је не сажаљева, затварајући очи на недостатке и несавршености, наиме, Он воли свом снагом Својом. А ова љубав је креативна. Изједначава недостатке и кривине, приближава их идеалу.
Љубав Створитеља се изражава у жељи за сталним усавршавањем Његове творевине, у постизању замишљене слике. Jер Господ сваког од нас води у ону врсту, стање, које одговара Његовој замисли о нама. Он се према сваком човеку односи као што се уметник односи према свом главном делу.
Нико осим Бога не зна шта је најбоље за нас. Он једини познаје нашу првобитну слику и трансформише нас, поравнавајући и исправљајући, сецкајући и подрезујући. И често су ове промене мучне и болне. Али они су потребни човеку, без њих ће његов живот изгубити смисао.
Већини људи је изузетно тешко да схвати ову стваралачку снагу – љубав самог Творца. Али само Божанска љубав доноси добро човеку, јер „не мисли на зло“ (1. Кор. 13:5). Дакле, то је љубав без икакве рачунице за личну корист. И само Бог то може. Он је Извор љубави.
Митрополит Антоније (Паканич)
Извор: Рravlife.org
.png)
