Његово високопреосвештенствo Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникијe служио је данас, 13. новембра 2022. године, у 22. недјељу по Духовима, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење свештеномонаштва манастира и свештенства намјесништва цетињског.
Високопреосвећени Митрополит Јоаникијe у архипастирској бесједи говорио је о света три јерарха којих се ових дана сјећамо, о Св. Петру Цетињском, Петру Другом Петровићу Ловћенском Тајновидцу и блаженопочишем Митрополиту Амфилохију, са чијим даном почињемо та наша сјећања и славље.
„И право је да почнемо са његовим даном, јер је он подсјетио и нас и Црну Гору, а и много шире, на двојицу великих светих Петровића: Петра Првог и Петра Другог, на њихово дјело, на њихову жртву, на њихову духовност, светост. И како је он све нас подсјећао на њихове врлине, тако се и он освећивао и придруживао овој великој двојици па овдје у ове дане славимо спомен на свету тројицу Божијих угодника и јерараха, несумњиво, сви су велики и светога живота.“
Осврнувши се посебно на Петра II Петровића Његоша, који је рођен на данашњи дан, Митрополит је подсјетио да је Црна Гора одмах послије кончине Ловћенског Тајновидца имала проблеме да прихвати његову величину.
„Сви су знали да је велики, да је геније, али тешко је ту величину било носити, примити. Тешко је било слиједити“, казао је, износећи податак да краљ Никола за вријеме свог живота није штампао Његошева дјела, тек 1913. године је први пут у Црној Гори штампан „Горски вијенац“.
Говорећи о комунистичком времену које је ударило на Његошев лик, прије свега развијајући глупе, одвратне приче како он није волио монашки чин и како није држао до своје владичанске службе, Митрополит Јоаникијe је подсјетио да је он свако своје дјело потписао са владика црногорски.
„Његово дјело, нарочито Горски вијенац, давно је названо народна Библија. А да ли би је мудри људи тако назвали да у његовоме дјелу, нарочито у Горском вијенцу, нијесу сабране вјечне истине, да нијесу саопштене на један разумљив и народу потпуно прихватљив и близак начин? А с друге стране ко је дубље понирао у тајну Божјег свемогућства и тајну Божјег стварања? Он је Бога као ствараоца видио као пјесника који ствара свјетове и свеопштега творца поезија, све што је Бог створио, све Божје стварање он је видио као ширење поретка, ширење свјетлости на рачун таме“, бесједио је Владика, подсјетивши да Његош све то саопштава симболичким језиком, а и Библија користи симболички језик.
По његовим ријечима Његош дубоко улази у тајну демонске зависти, тајну људскога пада, у тајну анђелске службе и службе небеских сила за спасење рода људскога, он описује посљедице пада Адамовог.
„Све је то Његош у својој Лучи саопштио, али је исто тако прославио и Бога Творца и Христа Спаситеља и Његово оваплоћење и долазак у овај свијет за спасење рода људскога и Његово преславно тридневно Васкрсење, а онда у Горском вијенцу, све је ставио у контекст празника, у контекст Тројичиндана, посебно у свјетлост Рождества Христовога.“
Митрополит Јоаникије се даље осврнуо на појаву, посебно изражену последњих педесетак и више година, преправљања Његоша:
„Прије свега преправили су његову последњу вољу, његов аманет, што се никад није дирало ни у једној цивилизацији. Ако има нешто заједничко у свим народима овога свијета то је да се поштује последња воља човјекова, његов тестамент, завјет. То је светиња за сваки народ, а посебно се поштује воља великих личности, то се не дира. Његова последња воља је била да се сахрани у цркву, а зашто би се он сахрањивао у цркву ако није држао до свог владичанскога чина, као што су говорили, лупетали, боље да кажем?“
Даље је истакао да су покушали и да преправе његово дјело, да макну из њега или макар да запоставе оно што им се није свиђало.
„Ми немамо намјеру да то прихватамо. Нити да прихватимо гажење његовога тестамента, нити рушења његове цркве на Ловћену, нити преправљања његова дјела, ни његовог српског огледала. Немамо намјеру то да чинимо. Јер ако ћемо да поштујемо Његоша, онда треба да поштујемо њега у цјелини као личност, његово дјело и његова завјештања, а не како се нама свиди. То је таква некултура и примитивизам, да је више дојадило свакоме“ поручио је Владика.
Оцијенио је да долазе боља времена за Црну Гору, јер се почела Црна Гора враћати Његошу и то поткријепио тиме што ове године прослављамо у цијелој Црној Гори Његошев празник – Његошев дан, а и многе институције су се потрудиле да обиљеже његов спомен:
„И то је велики, велики корак за Црну Гору и то можемо видјети као знак покајања и преумљење, да више људи не размишљају онако како им се нареди из некога центра политичког, идеолошког, него су се вратили сами себи и вратили су се својим највећим људима. То је најприроднији поредак ствари.“
Објаснио је да треба да поштујемо своје родитеље јер преко њих Господ нас је призвао у овај свијет, и они су родитељи за сва времена и за сву вјечност, те да је то тако у биолошком, а посебно у духовном смислу. Наиме, духовност је јача од биологије, снажнија, трајнија, то је оно сјеме које не умире и које не може да се компромитује. Оно што је духовно, ако је заиста духовно, оно је вјечно, непропадљиво, казао је и навео за примјер поред Његоша и Св. Јована Владимира, Св. Саву, Св. Симеона, Св. Василија Острошког…
„Његош је сабрао све оно најљепше у нашем народу. Оно што је наш народ вјековима његовао у својој души, у свом срцу, он је то видио, узео и опјевао и уградио у своја дјела. Није он само ту уградио своју мудрост, него и народну мудрост и народно предање, заправо уградио је Јеванђеље и зато је лијепо речено да је његово дјело, посебно Горски вијенац, народна Библија. Ево, хвала Богу, ја мислим да у нашем времену нема тих људи који, ако су нормални, здрави, не би били да се вратимо Његошу и његовом аманету. И да вратимо капелу на Ловћену, да је опет наше очи угледају и да његове свете кости почину, по његовом завјештању, у цркви и да их више нико не дира, да он тамо слуша Божју литурђију, којој је пјевао у Горском вијенцу и Лучи.“
Сабране је на крају свог архипастирског слова поучио да је Његошева поезија, дјело, његово виђење ствари и слободе, његово пјевање о Божијој свјетлости и указивање на Божанско достојанство човјека, да је све то јеванђелско, само треба читати онако како је он то написао и тумачити сагласно његовој мисли и дјелу.
„Да Господ просвјети све нас се вратимо правим истинским вриједностима, а већ се враћамо, већ смо близу, и надамо се да ћемо се вратити. А то је повратак самима себи и једни другима и Црној Гори и нашим светињама и нашој историји и то ће бити најљепше. Тако ћемо најљепше изаћи пред лице других народа и тада ћемо, ако схватамо своје наслеђе, ако поштујемо вриједности које су наши преци поштовали и нама у завјештање оставили, нарочито Његош, знати да поштујемо и вриједности и културе и знаменитости које карактеришу друге народе“, закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникијe.
