На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети мученици Тирс, Левкије, Калиник, Филимон, Аполоније и други пострадали са њима; Свети мученици Аријан и Теотих; и Свети мученик Ипатије.
* * *
Тропар празника:
СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИРСА, ЛЕВКИЈА, КАЛИНИКА, ФИЛИМОНА, АПОЛОНИЈА и других с њима
СВЕТЕ мученике Тирса, Левкија и Калиника одгаји Витинијска земља, а васпита их град Кесарија. Пострадаше они за Христа у време цара Декија на следећи начин. Један од игемона, по имену Кумврикије, допутова у Кесарију из Никомидије и ревносно утврђиваше идолопоклонство, усрдно се старајући о идолиштима и поганим жртвама и о свему што беше пријатно непријатељу рода људског, ђаволу. А на то примораваше он и све месне житеље, једне придобијајући ласкама, друге заплашујући претњама. Левкије, врло угледан грађанин, честит, паметан, учен и високог порекла, гледајући ова безакоња силно паћаше у души и све се више распаљиваше ревношћу по Богу. Најзад, не могући тајити тај пожар ревности и не хотећи више крити своју веру, он неочекивано ступи пред игемона и рече: Зашто, бедни Кумврикије, устајеш против своје сопствене душе, обожавајући безосећајне и глуве идоле, и многе друге одвлачиш са собом у ту убитачну заблуду? Такви људи изгледају неосетљивији од камења и дрвећа, јер не желе да познаду истинитог Бога и Спаситеља и не пристају да ходе у светлости, напустивши претходно таму заблуде.
Безумни игемон, не подносећи истину ових речи, разјари се и одмах, пре икаквог испитивања, нареди да Левкија бију. Но Левкије, добровољно примајући мучење, благодараше Бога, и тиме доведе мучитеља до још већег беса. И би бијен дотле док не изнеможе тело његово премлаћено; и он сам се мољаше да буде разрешен од тела и отиде ка Господу. Испуњењу ове његове жеље поможе сам мучитељ, јер нареди да мученика одведу ван града и тамо му одсеку главу. Вођен од џелата на погубљење, свети мученик иђаше без икаквог страха и узнемирења; на његовом лицу не беше ни трага од бола и поднесених мука; напротив, сав је сијао радошћу и блаженством, као да га воде не на смрт него на венчање. И тако, далеко од града њему би одсечена глава, и оде на небо да за свој подвиг прими венац неувенљиви.
Глас о свирепости Кумврикија брзо се разнесе по овима суседним покрајинама, и хришћани се стадоше скривати бојећи се његове свирепости. Но блажени Тирс, иако још некрштен већ само оглашен, наоружавши се ревношћу по Богу, дође пред мучитеља и рече: Да си здрав, светли игемоне! – И кад га овај одпоздрави, Тирс продужи: Је ли дозвољено свакоме пред вама судијама говорити што хоће, или је дужан одговарати само на ваша питања и ни речи не промолвити без вашег одобрења? – Игемон, као заборавивши шта је урадио с Левкијем, одговори: Дозвољено је, и до данашњег дана та слобода говорења није била одузета никоме, нарочито када неко хоће да говори нешто што је на општу корист.
Тада Тирс рече: Шта се корисније може говорити од онога што је корисно по душу? И ето, ја, гледам како ти многе кињиш и лишаваш спасења одвлачећи их од истините вере и по злоћи својој привлачећи их к заблуди идолопоклоничкој. Тиме ти на душу своју навлачиш сав пакао огњени. Стога сам решио да смело и, слободно поразговарам с тобом и дознам од тебе, са којих си разлога ти, оставивши Саздатеља неба и земље и васцелог рода људског, донео закон – поклањати се делу руку људских, као говорећи дрвету: „ти си отац мој“ (како то изобличава идолопоклонике свети пророк Јеремија[6] и камену: „ти си ме родио“. И ти свим бићем својим на томе радиш, да све људе (ако је могуће) приволиш да постану следбеници твоје пагубне вере.
На то игемон рече: Твоја неблаговремена и неумесна реч показује да ти болујеш од хришћанства. Уосталом, та ташта питања и њихова лажна решења препусти школским људима и онима који нису задужени народним бригама, а ти се сада покори царевом наређењу и принеси жртву боговима. Не учиниш ли то, онда ћеш за неумесне речи које си изговорио добити од нас као награду – спремљене за тебе муке. – Тирс одговори: Пошто сте ви разумна створења Божја, то не треба да чините ништа неразумно и без марљивог испитивања. Но ако хоћеш да се држиш безумне заповести твога цара, онда чини што ти је наређено.
Кумврикије рече: Сматрам да те тихост наша чини гордим. Но видећи да си ти човек разборит и паметан ја ти саветујем: покори се, па ћеш тиме избећи муке. Отиди дакле у храм и изврши дужност своју према боговима, јер ћеш на тај начин и опроштај пређашње кривице добити и пријатељ великоме цару постати, и сав остали живот свој провешћеш с нама у великој части. – Блажени одговори: Много сам размишљао ја о свим стварима, и немој сматрати да си ме затекао неготова и неприпремљена израна. Јер ја сам најпре дуго расматрао и врло брижљиво изучавао и испитивао, па се на основу тога убедио да су богови ваши бездахни идоли и храмови њихови погани; и ја сам њих исмејао, а себи чисту и истиниту хришћанску веру изабрао. Зато, не одгађај извршити оно што је од цара наређено односно нас хришћана.
Ове речи блаженога толико разјарише мучитеља, да он одмах нареди неким снажним младићима да мученика душмански бију песницама. Затим нареди те му и руке и ноге везаше кајишима, па му из све снаге ноге вукоше на једну а руке на другу страну. Када то рађаху, удови тела мученикова излажаху из својих зглобова и чупаху се. Све то мученик трпљаше радосна и светла лица. Мучитељ онда нареди да мученику гвозденим шипкама избоду очи, а челичним чекићима поломе вилице и избију зубе. Налазећи се у тим мукама свети мученик исмеваше мучитеља, и тиме га још више раздраживаше. Тада мучитељ растопи олово, спреми гвоздени одар, положи светог мученика потрбушке на њему, па дозва своје волхе и наговараче, да би мученика речима обрлатили. И они стадоше наговарати блаженога, да се бар привремено и привидно покори игемону. Притом говораху: На тај начин ти ћеш се спасти љутих мука, и добићеш многа блага, а Бог твој опростиће ти знајући немоћ људске природе, и неће се наљутити на тебе, пошто је, како чујемо, Он веома добар и милостив. – А мученик одговараше: Па баш због тога ја и трпим муке за Бога мога што је Он добар и милостив. Јер када ви, иако слушате о бескрајним мукама које вас очекују ипак се не обраћате од заблуде на пут истине и срљате у очигледну погибао, зашто онда ја да не подносим јуначки привремена страдања, за која ми као уздарје предстоји Царство Небеско и сва у њему бесконачна и вечна блага.
После ових мученикових речи, мученика стадоше поливати врелим оловом. Но олово се одједном разли као река, и многе од незнабожаца који страхују унаоколо повреди и погуби. Свети пак мученик устаде са одра неповређен и потпуно здрав, и очи његове стадоше поново видети као и раније. Ово чудо запрепасти све, па и самог игемона силно запањи. Али он, мада је требало да позна Онога који све то чини, ипак остаде при слепилу душе своје. Тако се на њему збише речи Светога Писма: Гледаш много, али не видиш; отворене су ти уши, али не чујеш (Ис. 42, 20). – И тада, мучитељ се још више разљути на мученика, и назвавши га волхом и чаробњаком подврже га још страшнијим мукама. Но све те муке мученик трпљаше јуначки; и чу се одозго неки глас који укрепљаваше мученика и утврђиваше верне у вери, а незнабошце страховито уплаши.
Постиђен свим тим, мучитељ се побоја да продужи са мучењем светог мученика, да га не би снашла још нека већа срамота. Зато нареди да мученика вежу и баце у тамницу, а сам оде дома, размишљајући на какве би још страшније муке ставио Тирса. Међутим блажени мученик се у тамници усрдно мољаше Богу да га удостоји светог крштења. И гле, благодат Господња га одмах посети те ноћи: узе којима беше свезан одвезаше се и врата се тамничка сама отворише. Изишавши из тамнице, свети се мученик упути к епископу Кесаријском који се у то време крио од гоњења. А када епископ угледа мученика, тог часа паде пред ноге његове, јер већ беше чуо за његово јунаштво и трпљење и поштоваше га веома. Мученик пак, подигавши епископа и сам падајући к ногама његовим, говораше: Немој чинити то, свечесни оче! не предухитруј поклоњење које ја дугујем теби, јер сам дошао не да благословим него да примим благослов. – Епископ му на то рече: Ти треба да благословиш нас, јер си очигледно показао велику силу врлине и обукао си се у пресветлу ризу Духа кроз претрпљење толиких љутих мука. – Мученик одговори: Ради тога сам и дошао овамо, да се обучем у ризу бесмртности препородивши се водом и Духом, јер се још нисам удостојио светог крштења.
Епископ одмах крсти Тирса, који, изишавши из купељи, ускликну: Господе Исусе Христе Боже мој, Ти ме ево удостоји препородити се водом и Духом! дај и мени да се кроз страдање крстим крштењем којим си се Ти крстио, и испивши чашу Твоју постанем причесник смрти Твоје,
Затим, поразговоривши мало са епископом и благословивши један другог, Христов страдалац се врати у тамницу; при томе испред њега иђаше божанствена светлост, а за њим иђаху свети Анђели, као што то јасно видеше неки од достојних. Ушавши у тамницу, он провођаше време у обичајеним молитвама.
У то време један достојанственик, по имену Силван, родом Персијанац, човек суров и немилосрдан, желећи да се додвори цару и покаже веран њему, моли цара да му да овлашћење да он провери да ли гонитељи, постављени за истребљење хришћана, стварно испуњују царска наређења о томе. Цар му даде тако овлашћење. Са таквим овлашћењем Силван допутова у Никеју и Кесарију, свуда приносећи жртве идолима и светкујући идолске празнике хришћанском крвљу. Између осталога Силван би обавештен и о великом Тирсу, да га никаква мучења не могу победити и да у исто време он знамењем и чудесима запањује људе. Силван нареди да му одмах приведу Тирса, а сам стаде приносити жртве главном идолопоклоничком богу – Зевсу.
Наредног дана Силван заједно са Кумврикијем седе на судишту, и извевши Тирса на суд нареди да се ранија Тирсова саслушања прочитају јасно и громко, тако да сви чују. Затим рече мученику: Не мисли, Тирсе, да ћеш бити мучен као досада. Останеш ли при своме упорству, бићеш подвргнут далеко страшнијим мукама. – Мученик одговори: Онај који ме раније учини јачим од свих мука, Господ мој Исус Христос, Он и сада стоји поред мене, избављајући ме из ваших руку, јер Њему Јединоме служим и знам да је Он Једини Бог, а ваше незнабожачке идоле и богове сматрам за обману. Ипак, ако желиш да ме приволиш на добровољно приношење жртве не принудом и насиљем већ паметним саветом, онда ми реци коме и како да принесем жртву. А ја, увидевши на основу твојих речи да си у праву, радо ћу се покорити и нећу се узалудно противити истини.
Тада Силван узе светитеља за руку и рече: Хајдемо у храм, и тамо ће ти бити показано коме имаш принети жртву. – А када уђоше у оближњи храм Аполонов, Силван показујући руком на идола рече: Ето, то је бог кога ми почитујемо. Ако се ти, Тире, помолиш њему приневши му жртву, стећи ћеш у њему великог заштитника и наћи ћеш милост и код осталих богова. – Мученик на то рече: Гледај добро какву ћу му принети жртву и како ћу му се помолити.
И када сви са великом пажњом стадоше гледати у њега, он подиже к небу и руке и очи, па призва неисказану силу Божију. И тог часа изненада тресну гром, и Аполонов идол паде на земљу и расу се у прах. А свети мученик, обраћајући се онима што стајаху унаоколо, рече: Гледајте: ваши богови су само направа људска, и не могу да поднесу чак ни име истинитога Бога. – Силван, бесан од јарости, рече на то: Ја ћу твоје враџбине потпуно уништити и истребити.
И одмах нареди да оштрим гребенима железним одеру до костију тело мучениково. И док парчад меса падаху са мучениковог тела на земљу, мучитељ говораше светом мученику: Где је Бог помоћник твој, кога ти почитујеш и у кога се надаш? – Мученик му одговараше: Зар ти не видиш силу Христову што је у мени, која ме очигледно укрепљује против ових нападаја ваших? Јер на који би начин земно и немоћно тело могло издржати такве муке, када му не би била давана с неба Божанска помоћ?
Тада Силван нареди да се донесе велики котао, да га напуне водом и наложе ватру испод њега. Када вода стаде силно клокотати, мученику свезаше конопцима ноге, па га главачке спустише у врелу воду. Но светитељ призва име Христово, и котао се одмах распаде, вода се разли, а сам светитељ остаде неповређен. То силно посрами мучитеља, и њега обузе страховита јарост; али пошто су га чекали други народни послови, он нареди да мученика одведу у тамницу.
Ускоро после тога Силван крену са Кумврикијем у приморски град Апамеју, наредивши да и светитеља свезана воде за њим. Приближивши се граду, Силван се заустави, призва к себи мученика и рече му: Овде, Тирсе, или обећај принети жртву боговима, па ћеш остати жив, или ћеш у противном на најстрашнији начин бити лишен живота. – Светитељ му одговори исто што и раније, па напослетку додаде и ово: Брзо ће се душе ваше истргнути из вас.
Мучитељи се још више разгњевише на Тирса, и наредише да га вуку у град бијући га, па тамо баце у море заједно, како они говораху, са његовим враџбинама, да би завршио страшном смрћу и после смрти не био удостојен чак ни уобичајеног погреба. Међутим они још не беху ни ушли у град, а мучениково пророчанство поче се испуњавати: Силван изненада изнеможе, а Кумврикије доби грозницу, и четвртога дана они обојица бедно скончаше. Кажу да ни земља не хте примити њихова погана тела док се свети мученик не помоли за њих. И проведе свети Тирс у Апамеји двадесет и три дана, држан у узама до доласка новог игемона.
Нови игемон Вавда допутова: по нарави и злоћи сличан својим претходницима. Разгледавши пословање прећашњих игемона и дознавши за мученика Тирса, он га позва на саслушање. На саслушању свети мученик показа пређашњу непоколебљивост своју у хришћанској вери и одби као и раније да се покори незнабожним наређењима. Вавда нареди да мученика свезана стрпају у мех, зашију мех, па баце у море на пет километара од обале. Међутим, мех се изненада продре, узе се одрешише, и указа се овакав призор: сабор светлоносних мужева иде по мору, који, узевши мученика, изведоше га на копно. Када то видеше слуге игемонове, они у страху отрчаше к игемону и испричаше му шта се догодило. Тада игемон лично оде на обалу, и нашавши тамо мученика где стоји сам, рече му: Заиста су необичне хришћанске мађије и врачања, те вам се и море повињава, како видим, и ви сами стихијама природе одузимате силу. Но, без обзира на то, никакве вам мађије ништа помоћи не могу; напротив, због њих вам предстоје најљуће муке и најгорчија смрт. – Мученик одговори: Докле ћеш бити слеп и, слично боговима твојим, имати очи и не видети? Како може ма ко мађијама подчинити себи стихије природе? Ко од ваших волха или од ваших богова, у којих је све мађијска опсена и обмана, икада учини да човек, бачен у море, буде подигнут рукама Анђела, и да читав и здрав, ходећи по мору као по суву, изађе на земљу?
Игемон нареди да мученика вежу и воде за њим бијући га штаповима, а сам он крену у Кесарију. Житељи Кесарије, дознавши да им долази нови игемон и води са собом светог мученика Тирса, сви изађоше из града тобож у сусрет игемону, а у самој ствари да виде страдалца Христова кога су желели да виде. Но чим уђоше у град, мученик би одмах вргнут у тамницу. Игемон пак дуго размишљаше каквој смртној казни да подвргне мученика; и најзад реши да га преда зверовима на поједење, сматрајући да је то најгорча смрт. Зато он издаде наређење да се покупе најљуће звери од сваке врсте, и да их море глађу, еда би што силовитије кидисале на осуђеника и растргле га.
Када звери бише припремљене у току тридесет дана, мучитељ сазва сав народ код Зевсовог храма и уз велику свечаност принесе Зевсу богате и велељепне жртве. Затим нареди да Тирса изведу из тамнице, осуђеног на поједење зверима. Међутим светог мученика, по тајном налогу игемоновом, посећиваху у тамници многи пријатељи и познаници и мољаху га да се смилује на себе сама и избегне страшну смрт поступивши по наређењу. – На тај начин, говораху они, ти ћеш се избавити погибли, удостојити се почасти и постати пријатељ цару. – Но светитељ беше, по речи Давидовој, као човек који не чује, и као нем који не отвара уста своја (Псал. 37, 14). А када га приведоше к игемону који у то време приношаше жртве, овај му рече: Ми се сувише милостиви показасмо према теби, давши ти толико времена на размишљање. Стога, ако желиш оно што је корисно по тебе, онда ти, гледајући како сав завичај твој приноси жртве великоме Богу Зевсу, приступи и сам и принеси жртву, да би се избавио од погибли. Ако пак то не урадиш, онда ће те нокти и зуби звериња растргнути, и нико ти помоћи неће и избавити те од толиких зала. – Мученик се направи као да пристаје на њихово незнабожје, и рече: Ја сам давно намислио да заједно са својим суграђанима принесем жртву. Само да се не наљути Аполон што ћу обићи њега и принети жртву једино Зевсу. – Чувши то игемон се обрадова и рече: Принеси жртву само Зевсу, а ја сам ти јемац да се ни један од осталих богова неће разљутити на тебе.
Мученик на очи свих приступи к идолу Зевсу, и када у себи изговори молитву истинитоме Богу, настаде страшан земљотрес, и идол Зевсов паде на земљу. Незнабошци се уплашише и разбегоше, само свети мученик остаде у храму. Тада мучитељ, испунивши се силне јарости, нареди да светитеља одмах воде на поједење зверима.
На гледалиште се слеже силан свет, и када зверове пустише на светитеља указа се овакав призор: светитељ стоји усред звери не сам него са нека друга три лица, а звери круже око њега и кротко му се умиљавају као да се одавно познају с њим. Он пак, подигавши руке к небу, рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што прослави у мени Свето Име Своје и показа на мени милост Своју затворивши преда мном уста зверима, као некада пред Данилом, слугом Твојим. Ти, Господе, чинећи чудеса како тада тако и сада, учини невидљивом силом Својом да ове дивље звери отиду свака у своје жилиште, не повредивши никога од овде присутних. – Помоливши се тако, он рече зверима: у име истинитога Бога вратите се у пустињу, свако у своје легло, откуда изиђосте, само никога немојте повредити.
Звери тог часа одјурише, при чему се врата сама отворише пред њима. Све пак присутне спопаде такав страх да се сви разбегоше ко је куда могао, бојећи се ослобоћених звери које незадрживо јураху у пустињу. Због овог чуда многи се незнабошци обратише ка Христу.
Међутим мучитељ Вавда, не знајући шта да ради, нареди да светитеља опет свежу и баце у тамницу. Али након неколико дана полазећи у град Аполонију, недалеко од Кесарије, он нареди да и Тирса воде за њим. Стигавши у Аполонију, Вавда устроји свенародни празник у Аполоновом храму који беше пун идола. Увевши тамо и Тирса, Вавда нареди да га пред идолима немилице бију штаповима. Но свети мученик, трпљиво подносећи батине као да му их задају у сну а не на јави, мољаше се Богу који једним погледом пресушује бездане и растапа горе. Притом рече: Нека рука Твоја буде на мени, Господе! и немој удаљавати помоћ Твоју од мене, него погледај на мене и заштити ме, да се не постидим, јер Те призвах.
Када се он на такав начин помоли Богу, изненада се догоди земљотрес у граду, игемона постиже болест, онима што бијаху светог мученика малаксаше руке, и многи идоли попадаше на земљу и ваљаху се разбијени у парампарче. А свети Тирс, испунивши се божанске радости, подсмеваше се идолима и мучитељу, и говораше: Зашто не помогнеш боговима твојим који се тако стидно ваљају по земљи и ишту помоћ од тебе, него их остављаш бачене и посрамљене на очи свих да им се ругају они који нису ослепљени? – Међутим игемон, иако поражен тешком болешћу, ипак злоћа његова беше и надаље силна, и он рече: Мађије поганога Тирса чине ми живот тежим од смрти!
У то време бејаше у Аполонији и идолопоклонички жрец Калиник. Посматрајући од самог почетка чудеса која чињаше свети мученик Тирс, он стаде постепено увиђати немоћ својих богова. Примајући у своје срце семе истините вере, он говораше у себи: Боже, проповедан Тирсом, Ти чиниш дивна и славна чудеса! Ти и мене, као новоизабраног војника, прими, и укрепи, и утврди против оних који устају на истину Твоју!
Тако разговарајући у себи с Богом, Калиник приступи к игемону, и вешто му се подсмевајући рече: Пресветли игемоне, тај човек, страховито мучен, врже на земљу и смрви највећега бога Зевса, сруши по трећи пут сунценосног Аполона, обори и самог Херкула непобедивог у биткама, – и то он почини не рукама, не оружјем, не мачем већ једино речју и призивањем Христа који претрпе крст и смрт. Стога, ако је по вољи твојој моћи, подигнимо бога Херкула, који некима помаже у невољама, и умолимо га да он, опоменувши се свог ранијег јунаштва, дође и помогне тако силно увређенима: оцу Зевсу и божанственоме Аполону: јер они, изгледа ми, спавају тврдим сном. – Игемон, не увићајући подсмех, рече: Пошто сам ја болестан, онда иди ти сам, и умоли богове за нас, и брзо их покрени против овог мађионичара Тирса. – На то Калиник узврати: Али ја мислим да је велика сила Бога који их пообара, па се бојим да наши богови неће бити у стању помоћи ни себи самима.
Тада игемону постаде јасан смисао Калиникових речи, и он упита Калиника: Еда и ти, о Калиниче, ниси прелашћен чаробњаштвом овога чаробњака? – А Калиник, не желећи више ни продужити започети разговор нити и надаље скривати своју веру, тог часа похита кући својој, остриже косу и браду, скиде одећу свога звања, однесе их игемону и баци му их пред ноге, рекавши: Узми, игемоне, моје власи и одећу, оскврнављене смрадом и димом жртава, проливањем крви и ђаволским тајнама: заједно са њима одбацујем своју ранију заблуду и отпочињем нови живот, јер ја сам већ хришћанин.
Игемон се зачуди овој необичној промени Калиниковој, и упита га: Шта је с тобом, Калиниче? Зар те чудеса овога чаробњака толико заокупише, да чак и твоју благородну душу, душу служитеља богова, која је толике милости доживела од њих, одвратише од вере отаца и одвукоше у крајњу погибао? – Калиник одговори: За ову моју промену највише је крив сам Херкул, који одневши, како се о њему прича, толике победе, сада не би у стању противстати једној речи овога мужа него се сруши на бедан начин, и показа тиме да заслужују свако исмевање басне које се о њему и о боговима причају међу људима. – То ни у ком случају није тачно, узврати игемон. Напротив, тебе је преластило Тирсово чаробњаштво, те се надаш да ћеш и ти помоћу враџбина чинити таква чудеса. Знај, ни томе волху ни теби, хришћанске враџбине неће донети никакве користи, ако се не покајеш и не укажеш поштовање боговима као раније.
Калиник, желећи да јавно посрами игемоново безумље, и чврсто се надајући да ће и с њим, Калиником, бити Бог као и са Тирсом, рече: Пошто, игемоне, ти сада болујеш телом, а мене сматраш прелашћена чаробњаштвом, предлажем ти да одемо к великоме Ескулапу да му се заједно помолимо за твоје оздрављење; тада ћеш увидети да ја нисам прелашћен никаквим чаробњаштвом.
Игемон, не схвативши како треба Калиникове речи већ сматрајући да се жрец поново враћа к својим боговима, одмах дође са њим у храм. Када уђоше у храм, Калиник се поче молити у својој души, говорећи: Господе Исусе Христе, преко слуге Твог Тирса ја познадох да си Ти истинити Бог; а ја сам Те безброј пута разгњевио, но и поред тога Ти ме ниси одбацио! Дођи ми сада у помоћ и јави у мени силу Твоју!
Када Калиник тако говораше у себи, чу се одозго неки глас који га крепљаше и призиваше к подвигу. И он, испунивши се смелости и призвавши име Христово, стаде ружити идола Ескулаповог; и идол тог часа, као неком јаком руком збачен, паде пред његове ноге. Тада Калиник, погледавши на игемона, рече му с подсмехом: Ето, бог твој не може устати, ако га ти сам не подигнеш. Види дакле и познај да ово није врачање већ Божанске силе деловање преко мене.
Игемон, мада тугујући у души и сажаљевајући Калиника, ипак нареди да Калиника затворе у тамницу. Сутрадан пак он изрече њему и Тирсу оваку смртну пресуду: „Калиника, који је отпао од служења боговима и пристао уз хришћанску лаж, наређујем погубити мачем; а Тирса, који се горди својим чудесима и који је помоћу њих преластио бедног Калиника, наређујем положити у дрвени сандук и престругати тестером“.
Калиника војници одмах изведоше ради посечења. Он измоли себи времена од војника за молитву; и после подуже молитве он би посечен мачем. Затим, када мучитељи положише светога Тирса у ковчег и узеше тестеру да га престружу, то тестера у њиховим рукама постаде врло тешка, тако да је они једва могоше подићи и руковати њоме; међутим на дрвеном поклопцу сандука она беше тако лака, да њени зупци не остављаху никаквога трага на поклопцу. Стружући дуго они се знојаху и презнојаваху, али узаман. Најзад се сандук изненада отвори, и свети Тирс изађе из њега светла лица и срца пуног неке божанске радости. То запрепасти све присутне, и нико се не усуди дотаћи светитеља због овог чуда. Утом се чу глас одозго који призиваше мученика к небеској награди. Светом мученику би јасно да је дошао крај његовом подвигу, и он подиже к небу и руке и ум, и кликну: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што мене недостојна примаш као наследника блага Твојих и увршћујеш ме у ред угодника Твојих. Прими сада у миру душу моју и уведи је у свете обитељи Твоје ка неисказаној радости која је у Тебе. – Рекавши то и осенивши себе крсним знаком, свети Тирс предаде у руке Божје свету душу своју. На тај начин онај кога многе љуте муке и горке смрти не узмогоше умртвити, заврши живот свој природном смрћу.
Након много година зацари се свирепи Диоклецијан, и опет би разаслано по целој царевини царско наређење: да сви узму удела у поклоњењу идолима, а оне који то не буду хтели предавати на смрт. У то време у Тиваид беше игемон неки Аријан. Старајући се да тачно изврши безбожно наређење свирепога цара, он за време свог боравка у граду Антиноји ухвати два угледна хришћанина, Аскалона и Леонида, и пошто их стави на разне муке погуби их. Затим он нареди да се похватају сви тамошњи хришћани. И поређавши испред њих справе за мучење, он им рече: Предстоје вам две ствари: или принесите боговима жртве, да бисте остали у животу и слободи; или, ако то не урадите, бићете стављени на разне муке и погубљени.
Чим то игемон рече, преда њ ступише смело и једнодушно тридесет седам мужева и изјавише да су готови пре умрети неголи се покорити безбожном наређењу. Но после многих мучења један од њих, по имену Аполоније, чтец црквени, видевши разноврсна мучења, уплаши се веома, и спопаде га двоструки страх: страх од предстојећих мука, и страх да ће изгубити душу ако отпадне од Христа. И он стаде размишљати како да избегне и жртву идолима и љуте муке, те да би на тај начин и душу спасао од власти ђавола и тело избавио од руку мучитеља. Док се он тако двоумљаше, у његовој близини стајаше игемонов музикант Филимон. Приметивши га, Аполоније га призва к себи, и обећа му четири златника, ако он уместо њега принесе идолима жртву, огрнувши се његовим огртачем да га не би познали. Филимон пристаде: огрну се Аполонијевим огртачем прикривши и лице, па пође к жртвенику. Међутим Бог, промишљајући дивно, о спасењу свих, намисли привући к себи преко Аполонија Филимона, а преко Филимона Аполонија. И када се Филимон у одећи Аполонија приближаваше к идолском жртвенику, у срцу његовом засија светлост благодати Господње и отвори му духовне очи на познање истине. Осенивши себе крсним знаком као хришћанин, он ступи пред игемона. Игемон упита оне око њега: Ко је ово? – Они му одговорише: Један од хришћана. – Игемон му нареди да принесе жртву, но он громогласно кликну: Нећу да принесем! хришћанин сам, слуга Христа Бога живога. – Игемон рече: Зар ниси недавно видео колике муке претрпеше Аскалон и Леонид и каком љутом смрћу завршише? – Филимон, под видом Аполонија, одговори: То управо што Аскалон и Леонид, који недавно пострадаше за Христа, оставише нама пример јуначког трпљења, то ме и побуди да неустрашиво идем на муке. Поред тога мене побуди и оно чудо које се догоди на твоме чамцу када си хтео да се превезеш преко реке, а чамац се заустави усред реке на највећој дубини и не могаше се помаћи с места зато што ниси хтео назвати Христа Богом.
Тада игемон нареди да му дозову музиканта гитаристу Филимона да својим свирањем на гитари опчини и омекша дух овога хришћанина, да згодно промени правац његових мисли и приволи га на жртвоприношење идолима. Не знађаше безумник да пред њим и стоји главом сам Филимон, и да он говори својим властитим гласом, само с том разликом што га је игемон раније слушао где свира на разним музичким инструментима, а сада га чује где му разговетно говори Духом Светим. Међутим Филимона свуда тражаше и не нађоше. Позваше и брата његовог Теона и стадоше га распитивати где се налази Филимон. А он, распознавши брата у Аполонијевој одећи, и не знајући о чему се ради, рече: Ево, Филимон стоји пред вама.
Игемон одмах нареди да му открију лице, и угледавши Филимона стаде се громко смејати држећи да Филимон то ради да би исмејао хришћане и да би утешио присутне. Затим он нареди Филимону да збаци са себе туђе одело и да заједно с њим иде к жртвенику. Међутим Филимон изјави да је он стварно хришћанин, и стаде исмевати незнабожачке богове. Судију то веома зачуди, и гледајући у Филимона он узвикну: У име благостања народа римског, је ли истина то што ти сада чиниш и говориш, Филимоне, или то радиш да би се наругао хришћанима? – Филимон одговори: Кунем се не римским благостањем већ својим властитим спасењем и Господом мојим Царем Христом, да ја не исмевам хришћане, него објављујем да се у мом срцу десила стварна промена, и ево исповедам веру своју у Христа, и изјављујем и тврдим да сам за ову веру готов умрети не једанпут већ хиљадама пута.
Ове речи разбеснише игемона и он, обраћајући се присутнима, питаше их: треба ли убити Филимона одмах што је јавно вређао богове или му дати време на размишљање и покајање? – Народ који љубљаше Филимона због његовог дивног свирања на гитари, моли игемона да не погубљује општу утеху града. -Тада игемон рече Филимону: Погледај колико те љуби народ: назива те „општом утехом“. Стога, из благодарности бар за такву похвалу, учини оно на што си навикао: принеси жртву боговима, чуварима града. Ево, наступа и велики празник, о коме и ти ваља да преко труба и свирала узнесеш хвалу боговима, те тиме и себе сама развеселиш и уши наше насладиш.
Филимон одговори на то: Тај празник ваш подсећа ме на празник који се празнује на небу, а јека труба побуђује у мени жељу да чујем анђелско певање. Знај дакле, узалуд се трудиш паштећи се да ме одвратиш од мог вероисповедања; тиме ти не само ништа нећеш постићи него ћеш; напротив, још више разбуктати у срцу мом чежњу моју за Христом. – Игемон рече: Но ако ти и претрпиш, као што обећаваш, све муке за Христа, шта ћеш тиме добити када ниси потпуни хришћанин, пошто ниси примио крштење, прописано по њиховом закону. – Чувши то Филимон ускликну: О, духовног огња у срцу мом запаљеног! … Игемоне, веома сам ти благодаран што си ми, и не желећи, толико добро учинио подсетивши ме на свето крштење!
Рекавши то игемону, Филимон изађе насред скупа и громко повика: Молим вас, ако међу вама има хришћански свештеник, и вере ради не хаје за муке, преклињем га: нека брзо дође овамо и подари ми свето крштење! – Но видећи да су сви обузети страхом и нико се не усуђује да му приђе и покаже себе као хришћанског свештеника, њега срце заболе; и он са топлим сузама завапи к Богу: Боже мој, Господе Исусе Христе, Ти си милостивно погледао на ме и позвао ме из дубине заблуде! Не остави ме без светог крштења, него како год знаш, пошаљи ми свештеника и воду, да бих се и ја крстио као остали хришћани!
Чим се он тако помоли, одмах се одозго спусти кишоносни облак, окружи га и трипут ороси кишом, извршујући тиме свето крштење над њим, па се затим облак опет диже увис. Сви присутни видевши то бише запањени; а злоћом ослепљени игемон говораше да су то мађије и помрачење очију.
Затим се свети Филимон помоли Богу да све његове трубе и свирале, које он предаде Аполонију при замењивању одела, буду спаљене, те тако не остане ни трага од његове сујетне уметности, да не би ко од незнабожаца, видећи их, могао рећи: Ето труба Филимонових. – И стварно, огањ сиђе с неба и све их спали и уништи на Аполонијеве очи.
Међутим и Аполонију се приближи час страдања: јер брат Филимонов Теон подробно обавести игемона о томе како је Аполоније обукао Филимона у своју одећу и учинио да овај за њега изађе на подвиг, те тако постао виновник Филимонове пропасти. Стога Аполоније сместа би приведен. Игемон Аријан, погледавши на њега бесно и крвнички, рече: Шта је то, најпоганији од свих људи? Шта ти то уради с нама, и са целим градом, и са овим јадником? Из гордости презирући богове и законе, а из страха избегавајући мучења, ти си измењао одело са њим, и неким враџбинама изопачио му срце, и тако сав град лишио велике утехе. Ако си се уплашио мука, требао си доћи к мени и открити ми своју душу, па бих ти ја по закону човекољубља опростио све и оставио те да живиш слободно и безбрижно.
На ове игемонове речи Аполоније одговори: Добро и правилно поступаш ружећи ме и грдећи ме, и ја против тога ништа рећи нећу: јер и сам сматрам себе кривим, али не зато што сам постао повод да Филимон стекне толика блага, већ зато што нисам прво за себе издејствовао та блага; и не зато што се он јавио у моме оделу, већ зато што сам ја себе сакрио његовим оделом. Међутим, пошто се по вољи Божјој ми обојица обукосмо у ризу спасења, то насигурно знај да ни Филимон ни Аполоније никада неће принети жртве боговима вашим. Но иако сам се ја раније бојао мука, сада ћу уз помоћ Бога мог показати велико јунаштво.
Разгњевљен овим речима, мучитељ нареди да Аполонија окована чувају за жестока мучења, а да три војника песницама бију Филимона по лицу и очима. Народ, видећи где бију Филимона, узнегодова и стаде викати на војнике да престану. А игемон рече Филимону: Смилуј се на себе, Филимоне! или се бар сажали на народ, коме се срце кида од бола због тебе. Треба да промислиш о томе шта ће бити с овим народом, који се толико узнемирио због малог мучења твог, када будеш стављен на велике муке. Принеси жртву, Филимоне, и награди себе за те патње весељем које ће доћи иза тога, пошто ћемо приредити гозбу у храму Сераписа и предати се великим уживањима. – Филимон одговори: Мени је спремљена вечера на небу. – Затим, обраћајући се народу, Филимон рече: Зашто тугујете гледајући како ме бију? Зар нас нису били игемонови чанколизи када се налажах међу вама као гитарист? Понекад су они поступали с нама и горе, па сте се ви слатко смејали; зашто се и сада не разонођујете? Но док ви сада тугујете, Ангели се радују због мене, видећи ме као хришћанина и следбеника истините вере.
Видећи Филимонову непоколебљивост, мучитељ нареди да њему и Аполонију просврдле голенице, вежу их конопцима, и вуку мученике по целоме граду. После тога Филимон би обешен о маслиново дрво и гађан стрелама, али га се стреле не дотицаху; штавише једна стрела одскочивши изби игемону десно око. Лишен ока и осећајући страховите болове он избљува многе хуле и клевете на Христа и хришћане. Али напослетку, приморан ужасним боловима, он нареди да мученика одвежу, и мољаше га да му исцели око. Но светитељ одговори: Сада те исцелити нећу, да ти не би, учињено ти добро, стао приписивати мађијама. Него, када изађем из тела, јер ми је крај близу, ти ћеш доћи на мој гроб и, узевши земље с њега и приставивши је к оку, призваћеш име Христово, и око ће ти се одмах исцелити.
После тога, по наређењу игемона, обојици мученика: Филимону и Аполонију, одсекоше главе, а чесна тела њихова бише положена близу светих мученика Аскалона и Леонида. Мучитељ пак, патећи страховито од ока, приморан боловима дође, и против своје воље, на гроб светих мученика, узе земље с њега, сходно речима Филимоновим, пристави је к свом болесном оку и рече: У име Твоје, Исусе Христе, ради кога ови мученици добровољно изабраше смрт, стављам земљу ову на око моје; и ако се исцелим и прогледам, онда ћу и сам исповедити да нема другога Бога осим Тебе.
Чим он то изговори, одмах доби двоструко исцељење: исцељење ока и исцељење душе, јер оком он угледа сунце, а душом угледа светлију од сунца Истину, и пође радосно кличући: Хришћанин сам! – И изјављујући пред многим сведоцима да је хришћанин, он прими свето крштење са целим домом својим, а тридесет шест хришћана, држаних у оковима за Христа, он отпусти с миром. Затим, узевши покров и скупоцене мирисе, он са мноштвом народа и са два епископа оде на гроб светих мученика и с чешћу изврши погребење њихових тела.
Међутим глас о томе да је Аријан од незнабожца постао хришћанин, и неће више да приноси жртве боговима, дође до ушију самог Диоклецијана. Стога цар посла у Кесарију четири штитоносца, наредивши им да Аријана доведу к њему, пошто је желео да сам испита, је ли истина то што се говори о њему. Штитоносци узеше Аријана и настојаваху да што пре крену на пут. Аријан их мољаше да му дозволе отићи до гроба светих мученика, али они не пристајаху. Тада им Аријан даде осамдесет златника, и они му допустише да отиде на гроб. Отишавши тамо, Аријан паде ничице и мољаше свете мученике да му помогну у подвигу. И из гроба чу се глас Филимона који говораше: Буди храбар, Аријане! јер ево Господ те зове к Себи и води ка подвигу и спрема ти венац мученички. А учесници у твоме подвигу и у награди за њега биће ти та четири штитоносца, који дођоше да те воде.
Чувши то, Аријан се препаде и, вративши се дома, пун благодати Господње, он предсказа домашњима својим време и начин свога мучеништва. Јер он призва слуге своје и рече им: Ви ћете поћи с нама до Александрије. Затим ће мене повести к цару, и уз помоћ Божију ја ћу извршити подвиг. У осми дан месеца Фаменота бићу стављен у мех и зашивен, па бачен у море. А ви у једанаести дан истога месеца у подне, у дванаест сати, изађите на обалу: тамо ћете наћи моје тело, изнесено од делфина на копно, узмите га и положите са осталим мученицима.
После тога Аријан крену на пут са штитоносцима, и дошавши к цару би примљен од њега љубазно. Но убрзо затим за цара би спремљено купатило, пред чијим је здањем стајао идол – кип Аполонов. Идући у купатило цар поведе са собом и Аријана. После купања, излазећи из зграде и приближавајући се Аполоновом кипу, цар рече Аријану: Принеси жртву великом богу Аполону, да бисмо весела срца отишли на вечеру. – Блажени Аријан му одговори: Како могу ја то учинити после тако великих и тако многих чудеса, извршених Христом истинитим Богом, која нису празна басна већ сушта истина? Сведоци тога су моје очи: како онда могу принети жртву бездахноме и безчувственоме идолу?
Разгњевивши се цар нареди да Аријану одмах вежу руке ланцима, и да му за ноге привежу тешке каменове, па да га баце у дубоку јаму, затрпају земљом и камењем, и заравне са земљом. Притом цар нареди да се на тако затрпаној и заравњеној јами постави његов престо. И он, севши на престо, заповеди војницима да свирају у трубе, и говораше: Да видимо, да ли ће доћи његов Христос и извадити га из ове јаме.
После тога он оде у дворац, уђе у своју спаваоницу и угледа где изнад његове постеље висе ланци и каменови што беху на Аријану, а самог Аријана где лежи на постељи. Видевши то, цар се препаде и помете, и помисли да му неко од домашњих непријатеља тајно кује завере и замке. Но свети Аријан му рече: Не узнемируј се: нико не кује ни замке ни завере против тебе, него сам ја главом Аријан, кога ти, вргнувши у јаму, говораше: „Да видимо, да ли ће доћи његов Христос и извадити га из ове јаме“. И ево, Христос ме је извадио из јаме и наредио ми да лежим на твојој постељи.
Запрепашћен, Диоклецијан стајаше дуго као укопан. И кад најзад једва дође себи, он престрављен стаде страховито викати, испуњујући сав дворац својом виком: „О препредених мађија! нико до сада није видео тако нешто!“ – И много друго говораше он вичући. Напослетку он нареди да светитеља завежу у мех с песком, па баце у дубину морску. Међутим пред цара ступише она четири споменута штитоносца, међу којима најстарији беше Теотих, и изјавише да су хришћани. И они такође бише завезани у мехове са песком, и бачени у море заједно са Аријаном. Но делфини примише тела њихова на лећа своја и изнесоше их на Александријско приморје, где слуге Аријанове, по споменутом завештању његовом, чекаху их на обали. И они, примивши тело господара свога и тела четворице штитоносаца, с чешћу их сахранише све заједно, славећи Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас нека је слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АРИЈАНА и ТЕОТИХА и још три штитоносца
ПОСТРАДАЛИ са светим мученицима Филимоном и Аполонијем. Са Аријаном пострадаше за Господа још четири мученика, штитоносца, од којих се један звао Теотих.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ИПАТИЈА
СПОМИЊЕ се са Филимоном и Аполонијем и један је од 36. мученика погубљених у Тиваиди египатској за време игемона Аријана (који после и сам поверова у Христа и пострада као мученик).
