На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прослављају се: Свети Амвросије епископ медиолански; Свети мученик Атинодор; Преподобни Павле покорни; Преподобни Јован постник; Преподобни Григорије горњачки; Преподобни Нил чудотворац; и Преподобни Антоније чудотворац.
* * *
Тропар празника:
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АМВРОСИЈА, епископа Медиоланског
СВЕТИ Амвросије беше знаменита рода; отац му беше царски намесник Галије и зваше се Амвросије. Из љубави према сину он му надену своје име. По вери он беше незнабожац, а супруга му хришћанка.
Светом Амвросију, док још беше у колевци, би предсказано како ће он у своје време даровати Цркви Христовој огромну духовну сладост. То предсказање догоди се на овај начин: једном одојче Амвросије лежаше у колевци на отвореном ваздуху и спаваше са отвореним устима; одједном долете рој пчела, спусти се на њега, и могло се видети како пчеле улазе у уста одојчету, и излазе отуда, остављајући мед свој на језику његовом; када то виде дојкиња, она хтеде да отера пчеле, бојећи се да не нашкоде детету, али Амвросијев отац, који је све то посматрао, забрани дојкињи да то уради, пошто је желео да види чиме ће се завршити то чудо. И гле, након мало времена пчеле се дигоше, полетеше увис, и изгубише се из очију. То запрепасти детињег оца, и он рече: Ако ово дете одрасте, биће нешто велико међу људима.
Тако, док Амвросије још бејаше у повоју Господ показа да ће се на будућем слузи Његовом испунити у своје време речи Светога Писма: Добре речи су саће меда, а сладост њихова је исцељење душе (Прич. Солом. 16, 24). Јер тај рој пчела представљао је слаткоречиве поуке и списе светога Амвросија, помоћу којих је он касније изграђивао у људима духовно саће, заслађујући срца људска и уздижући их од земље к небу.
Затим, када Амвросије одрасте у дечака и живљаше у Риму са мајком већ удовицом и сестром која се бејаше заветовала чувати своје девичанство, догоди се једном да он виде где епископу целивају руку. Дошавши кући, он као у шали пружи руку своју укућанима својим да је целивају, говорећи: „Целивајте, јер ћу и ја бити епископ“. А ово кроз њега говораше Дух Свети, предсказујући оно што се има збити, но укућани, не знајући да благодат Божија што живљаше у њему припрема њега за епископски чин, укораваху га као да говори бесмислене речи.
После смрти свога супруга, мајка светог Амвросија пресели се у Рим и даде њему и његовом брату Сатиру најсавршеније образовање, а сестра његова – девственица разви у њему љубав према девству. Пошто изучи реторику, науку беседништва, Амвросије и сам постаде чувен говорник, силан у речи. Он штићаше на суду угрожене, помагаше тлачене, изобличаваше оне који чињаху неправду, доприношаше доношењу правичних пресуда. Због благоразумности његове, главни градоначелник Рима Проб узе га за свог саветника. Затим Амвросије би постављен за царског намесника Римских области: Лигурије и Емилије. У то време у граду Медиолану умре епископ Авксентије аријанац, који држаше овај архијерејски престо после православног епископа Дионисија који премину у заточењу. Међу православнима и јеретицима аријанцима настаде велика распра и борба, пошто су и једни и други желели да на упражњени архијерејски престо доведу епископа свога вероисповедања. Ти нереди и метеж трајаху дуго међу житељима у Медиолану. Дознавши за то, градоначелник Рима Проб посла Амвросију налог да отпутује у Медиолан и смири тамошњи метеж, при чему му поручи овако: „Отиди тамо и поступи не као судија већ као епископ“.
Допутовавши у Медиолан, Амвросије оде у храм где се вршио избор епископа и стаде красноречиво саветовати народ да се смири и сложи. Утом једно одојче, које још ни говорити није могло, изненада викну исред народа: „Амвросије – епископ!“
Чувши то, сав народ који се налажаше у цркви прихвати речи одојчета и поче громогласно и једнодушно клицати: „Амвросије – епископ! Амвросије – епископ!“
Тако, по дејству благодати Божје одојче, коме још није било време да проговори, проговори, и обе противничке стране, православни и аријанци, смирише се и сложише се да им Амвросије буде епископ, иако он још не беше просвећен светим крштењем већ само оглашен.
Слушајући клицање народа Амвросије изађе из цркве, и да би показао да је недостојан тако великога чина седе на судишту и стаде, против свог обичаја, без милости мучити кривце. А то он уради, да би грађани, видевши његово немилосрђе, омрзнули га и изгубили вољу да им он буде епископ. Међутим народ не престајаше клицати, желећи да Амвросија има за свог епископа. Амвросије то одбијаше на све могуће начине, изјављујући да је он велики грешник, и усто још некрштен. На то сви му одговараху: „Грех твој нека буде на нас!“ – јер они знађаху да свето крштење очишћује човека од свих грехова.
Смућен, Амвросије се врати дома и намисли да напусти своју дужност и да се ода животу убогог скитача, као што су тада радили многи од јелинских философа. Али он би ометан и спречен да ову своју намеру приведе у дело. Тада он, да би избегао епископски чин, измисли друго лукавство: нареди да му јавно доводе у његов дом развратне жене, еда би људи, видевши то, омрзнули га и одбацили као блудника. Међутим народ још упорније изјављиваше: „Нека грех твој буде на нама, само ти прими крштење и епископство“.
Видећи да се ни на који начин не може одупрети народној жељи, Амвросије одлучи да побегне из града. И он ноћу, кришом од свих, изађе из града и крену ка граду Тицину, и сматраше да је далеко одмакао тим путем. Међутим у освитку дана он се обрете крај капије истог града Медиолана, зване Римска. А то се догоди зато што Бог, који припремаше Амвросија за Своју васељенску Цркву као неку тврђаву против непријатеља и као неку кулу против јеретичког зловерја, омете Амвросију бекство и Својом силом врати га с предузетог пута. Када то дознадоше Медиолански грађани, они стадоше чувати Амвросија да не побегне. У исто време они упутише молбу цару Валентинијану Старијем, да он нареди Амвросију да се прими епископског чина. Цар се обрадова томе што особе које он поставља на световне државне дужности бивају биране за високе духовне чинове. Обрадова се и главни епарх града Рима Проб, јер се испуни његово пророчанство о Амвросију, које он изрече шаљући Амвросија у Медиолан, и наређујући му да при саветовању народа поступа не као судија већ као епископ. Но док житељи Медиолана очекиваху повратак својих изасланика к цару и царев одговор, Амвросије опет побеже и сакри се на имању једног достојанственика Леонтија. Али када дође царево наређење, Леонтије обелодани да је Амвросије код њега, и одведе Амвросија у Медиолан к народу. Тако, нигде се не могаше сакрити онај кога Бог намисли поставити на степен епископства, „као град на врх горе“ и „као свећу на свећњак“, и учинити га пастирем словесних оваца Својих.
Тада Амвросије, уверивши се да је Божја воља да он буде епископ, покори се царевом наређењу и народној жељи. Ипак он не хте да га крсти аријански епископ, већ изјави жељу да буде крштен од православног, пошто се веома чуваше зловерја аријанског. И крстивши се Амвросије прође за недељу дана све црквене чинове, а у осми дан би рукоположен за епископа на неисказану радост свега народа. На рукоположењу његовом беше присутан и сам цар, као што то казује Теодорит, и радосно упути Богу ове благодарне речи: Благодарим Ти, Свемоћни Господе, Спаситељу наш што човеку, коме ја поверих телесни живот поданика, Ти повери душе, и тиме показа да је моје мишљење о њему било правилно.
Неколико дана после тога, свети Амвросије у искреном разговору са царем изобличаваше неке неправилности које се чине у градским судовима. Цар му одговори: Одавно ми је позната оправдана смелост твоје речи; и ја не само не ометох твој избор за епископа него га и потпомагах. Стога исправљај погрешке наше, као што налаже Божански закон, и исцељуј неправде душа наших.
У почетку свога епископовања свети Амвросије моли Римског папу Дамаса, да му пошаље у помоћ благоразумна човека, по своме нахођењу. Папа му посла свештеника Симплицијана. Овог свештеника свети Амвросије поштоваше као оца и држаше се његових савета. Вођење кућних послова својих свети Амвросије повери своме брату Сатиру, а сам се потпуно посвети црквених пословима, свакодневно вршећи богослужења и поучавајући народ из Светога Писма.
Свети Амвросије улагаше много труда око духовног напредовања црквенога клира. Живећи међу њима, он им даваше пример како сјединити у себи строг подвижнички живот са дужностима пастира Цркве. Он беше муж великог уздржања, дугих бдења и радосног трудољубља. Спавао је мало; радио је и молио се Богу непрестано; постио је све дане изузев суботе и недеље. Строг према себи, он беше добар, љубазан и предусретљив према свима. Сиромаси имађаху у њему заштитника и пријатеља. Он се радовао с радоснима и плакао с плачнима. Када би му ко исповедио свој грех, он је толико плакао да је и самог покајника побуђивао на сузе.
Бринући се о клиру, свети Амвросије беше велики љубитељ и покровитељ монаштва. Много труда он улагаше око уређења женских манастира, тако да три године после његовог посвећења за епископа, у Медиолан се стадоше стицати девственице са разних страна: из Плаценције, Болоње, па чак и Мавританије.
Након неколико година свети Амвросије отпутова у свој завичај, град Рим. Тамо он затече међу живима своју сестру са једном од давнашњих робиња њихове куће; а мајка се његова већ беше упокојила. Када му оне целиваху руку, светитељ се осмехну и рече робињи: „Ето, ти и целиваш епископову руку, као што сам ти некада говорио“. – Тако се и испуни његово пророчанство, о коме је било речи горе, када је он као дечак пружао своју десну руку домаћима својим и говорио: „Целивајте, јер ћу и ја бити епископ“.
За време боравка светог Амвросија у Риму једна угледна жена, која је живела с оне стране реке Тибра, замоли светитеља да одслужи Божанствену литургију у њеном дому. Дознавши за то друга жена, силно раслабљена, нареди да је однесу тамо; и када се дотаче краја ризе светитеља Божјег који се у то време молио, и целива ризу, она тог часа устаде здрава. И пронесе се глас о томе чуду по целоме Риму.
После смрти цара Валентинијана Старијег, скиптар Западног Римског царства прими његов син Грацијан. Када се Грацијан припремаше за рат противу Гота, он моли светог Амвросија да за њега писмено изложи исповедање свете вере. Светитељ написа за цара дело „О вери“, које се састојало из пет књига, предсказа му победу над непријатељима, и благослови његове заставе на којима беше исписано име Христово. И Грацијан, са благословом и молитвама угодника Божјег, однесе сјајну победу над Готима.
Царица Јустина, жена умрлог цара Валентинијана Старијег, а маћеха Грацијанова, бејаше аријанка, и мрзијаше светог Амвросија, и чињаше му пакости. Тако, када у Сирмији умре епископ, Јустина отпутова тамо са жељом да на епископски престо постави свога једноверца – аријанца. Тамо допутова и свети Амвросије, јер тај град припадаше његовој пастви. Не обзирући се на женски гњев, он жељаше да за епископа буде изабран један побожан човек, по имену Анемије. И једнога дана када се сви сабраше у цркву и свети Амвросије заузе своје место на амвону, царица Јустина, која се такође налажаше у цркви, посла једну аријанку: да ухвати епископа за одежду и да га одвуче са његовог места и довуче до места где стајаху жене, па да жене својим рукама избију епископа и избаце из цркве. И када та бестидна жена дрско приђе светом Амвросију да изврши што јој је наређено, светитељ јој рече: Иако сам недостојан чина који носим, ипак ти не треба да подижеш руку на кога од Божијих јереја. Бој се суда Божјег, да те не снађе неочекивано зло.
Ове речи светог Амвросија стварно се испунише на тој дрској жени: јер сутрадан изјутра она изненада умре, и свети Амвросије сам је сахрани, узвраћајући на тај начин добром за зло.
Уплашени овим чудом, аријанци и царица Јустина не усудише се више противити се светом Амвросију да посвети за епископа православног човека. И тако свети Амвросије, без икаквих ометања посветивши за епископа онога кога је желео, врати се у Медиолан.
Једном два коморника цара Грацијана, који беху аријанци, изразише жељу да јавно пред народом воде спор са светим Амвросијем по питањима вере, у овом случају: о оваплоћењу Господа Исуса Христа. У назначено време свети Амвросије их с народом очекиваше у цркви. Он беше готов да се пре с њима, пошто имађаше у себи Духа Божија. Али ти аријанци коморници, будући горди, и да би нанели увреду светитељу, не дођоше на распру, него уседоше на коње и изјахаше из града у поље. А кад дојахаше на једну узвишицу, коњи се под њима изненада поплашише, и коморници аријанци се стровалише у провалију и издахнуше у страшним мукама. Светитељ пак Божији Амвросије, не знајући ништа о овом њиховом случају, дуго их чекаше. И када најзад виде да они не долазе, узиђе на амвон и изговори народу своју познату поуку, која се почињала речима: „Старам се, браћо, да одужим дуг, али нема мојих јучерашњих поверилаца...„
Убрзо после тога цар Грацијан би на превару убијен у Галији од стране побуњеног војсковође Максима. На царски престо у Риму ступи тада Валентинијан Млађи са својом мајком Јустином. Али пошто војсковођа Максим већ беше завладао Шпанијом и Галијом, то беше немогуће супротставити му се. Због тога царица Јустина аријанка би принуђена да се обрати светом Амвросију са молбом да отпутује к Максиму и посредује код њега, и измоли мир од њега према младом сину њеном. Пастир добри отпутова к побуњенику, јер бејаше готов да и душу своју положи за овце своје. Својим мудрим и смиреним речима свети Амвросије тако усаветова Максима, да овај не крену те године на Италију већ остаде у Галији.
Међутим Јустина за такав труд светитеља Божјег узврати му неблагодарношћу: не престајући непријатељствовати против њега, она посла светом Амвросију захтев у име сина, да саборну цркву у Медиолану и све ризнице њене преда аријанцима. Но светитељ Божји се јуначки успротиви царском наређењу. Он одговори: Што припада мени, то не забрањујем цару; за њега готов сам и здравље своје жртвовати; али оно што припада Богу, то дати не могу; нити цар има право да то узима.
После тога Јустина посла одред војске у име цара, са наређењем да цркву отму силом и епископа отерају из ње. Када народ чу за то, слеже с к цркви, и затвори се унутра заједно са својим светим епископом Амвросијем, и не пушташе војнике унутра. Три дана верници проведоше закључани у цркви, певајући и славећи Бога. Они се снажно супроћаху аријанцима, и не дадоше да им протерају епископа и одузму цркву. А свети Амвросије на царево наређење одговараше овако: Ја добровољно нећу изаћи из цркве и оставити је, нити предати вуцима тор оваца Христових, нити препустити богохулницима цркву Божију. Ако је слободно мене убити, онда нека будем овде, унутар цркве, прободен мачем или копљем. Такву смрт ја ћу примити радо и с љубављу.
Када царицу Јустину известише о томе, она се постиде, али и уплаши јуначког противљења православних, и више се не усуди отворено водити борбу против Цркве. Но стидећи се свог пораза, она тајно посла најмљеног убицу у дом Амвросијев, да убије светитеља. Злочинац уђе са исуканим мачем у епископову спаваоницу, и када подиже руку да мачем удари светог угодника Божјег, рука му се тог тренутка сасуши и он је не могаше спустити доле. Ухваћен, он признаде од кога је и ради чега је послан. Међутим свети Амвросије, будући незлобив, исцели му сасушену руку, и отпусти га с миром.
У то време Бог откри у виђењу угоднику Свом Амвросију мошти светих мученика Протасија и Гервасија, које су почивале у земљи. Када ове свете мошти бише откопане, догодише се многа чудеса. Тако, слепац један по имену Севир само се дотаче одеће светих мученика, одмах прогледа; такође много нечистих духова би изгнано из ђавоиманих људи.
Међутим у царском двору многи аријанци, заједно са царицом Јустином, смејаху се и ругаху се Божјој благодати коју Господ наш Исус Христос дарова светој Цркви кроз прослављење Својих мученика. Аријанци говораху да епископ Амвросије изнајмљује људе за новац, те се праве ђавоимани, па их доводи на гроб мученика где се ти тобож бесомученици исцељују, и онда велича и слави у народу та лажна чудеса. Док дворски људи говораху и разношаху такве бесмислице, изненада, по Божјем допуштењу, на једнога од њих нападе ђаво и стаде га мучити. Страховито мучен, тај човек запомагаше, и викаше: „Ово што се догоди са мном, нека се догоди са свима који хуле свете мученике и са онима који не верују у Тројичино Јединство, у које нас учи веровати Амвросије!“
Сви се присутни запрепастише, али уместо да се покају и поверују, они дохватише мученог човека и удавише бацивши га у језеро. Неко пак други из средине злочестивих аријанаца ушавши у цркву затече светог епископа Амвросија где поучава народ. И виде тај аријанац да анђео Божји шапуће нешто на уво Амвросију. Ово виђење обелодани да свети епископ јавља народу речи које му анђео нашаптава. Видевши то, аријанац се одмах присаједини православљу, и благодаћу свемогућег Бога он постаде заштитник оне вере коју је раније гонио.
Међутим царица Јустина не престајаше са непријатељством према светитељу и пашташе се да му што више напакости. Том злорађењу свом она нађе помоћника у личности велможе Јевтимија. Придобивши овог велможу поклонима, она га наговори да епископа Амвросија тајно ухвати и одвезе у неку далеку земљу на заточење. Трудећи се да испуни царичину жељу, Јевтимије сазида себи кућу у близини цркве, да би лакше извео свој план о отмици светитеља Божијег. Он спреми и нарочита кола, да на њима одвезе светог Амвросија у заточење. Али по одлуци Божјој: Злоба његова обрати се на главу његову, и неправда његова паде на главу његову (Псал. 7, 17). Јер баш у онај дан, у који Јевтимије намераваше ухватити светог Амвросија, изненада стиже царево наређење да Јевтимије сместа буде послат у заточење. И Јевтимије би одвезен у заточење на оним колима која он несрећник беше спремио за заточење светог Амвросија.
Када побуњеник Максим поново поче вршити ратне походе противу Италије, Јустина се опет помири са светим Амвросијем, и заједно са сином својим моли га да поново отпутује к побуњенику и посредује код њега. Незлопамтљив, свети Амвросије оде к Максиму, али овога пута његово посредовање код неосетљивог и гордог побуњеника остаде без икаквог успеха. Видевши његову неумољивост, свети Амвросије пројави своју неустрашивост: прокле га јавно пред свима као убицу који је на превару убио свог невиног господара, и одлучи га од свете Цркве. Максим продре у Италију и узимаше град за градом. Млади цар му се не могаше одупрети и побеже са мајком у Солун, у Грчку, к Источном цару – Теодосију Великом, да иште од њега помоћ. Теодосије сабра војску, крену против Максима, и победи га. Максим би убијен: његова смрт би одмазда за невину крв цара Грацијана. Међутим царици Јустини не би суђено да дочека ову срећну победу, пошто она по доласку свом у Грчку убрзо умре. А син њен Валентинијан послуша савет цара Теодосија и присаједини се православљу.
После смрти Јустине догоди се да један врачар би изведен на суд и мучен. За време мучења он викаше и говораше да њега више мучи анђео хранитељ светог Амвросија него џелати. А када га упиташе због чега га мучи анђео, врач даде овакво објашњење: „За живота царице Јустине, желећи да својим враџбинама изазовем код Медиоланског света мржњу против њиховог епископа Амвросија, ја се у поноћ попех на кров њихове цркве, и тамо приношах жртве ђаволима. Међутим, уколико сам се ја више старао да помоћу злих чини изазовем код људи мржњу противу епископа, утолико више је на моје очи расла њихова љубав и оданост према њиховом пастиру и бујао напредак њихове православне вере. Не знајући шта да више предузимам, ја сам стао слати ђаволе у дом Амвросијев, да убију Амвросија; али ме зли дуси обавестише да они не могу да приђу не само к епископу него ни к вратима дома његова, пошто из тих врата сукља огањ и опаљује их“.
Ето шта изјави врач у време мучења, јер свети Амвросије заиста беше страшан ђаволима. Тако, једном приликом неки људи поведоше ђавоиманог дечака к светом Амвросију. И још на путу ка граду Медиолану ђаво изађе из дечака, и дечак здрав дође к архијереју Божјем. И овај дечак остаде прилично дуго код светог Амвросија. Затим када дечак крену из Медиолана у своје родно место, и када би на оном месту где ђаво раније изиђе из њега, ђаво га опет нападе и стаде га мучити. И кад заклињачи упиташе злог духа зашто није мучио дечака у Медиолану, он им одговори: Бојао сам се Амвросија, и зато не стигавши до Медиолана ја побегох из овог дечака, и чеках га на истом месту на коме и изађох из њега. И кад га угледах да се враћа натраг, ја поново уђох у њега.
После погибије побуњеника Максима цар Теодосије допутова у Медиолан, а свети Амвросије се у то време налажаше у Аквилеји. И догоди се тада оваква ствар. У једном граду на Истоку хришћани спалише јеврејску синагогу зато што су Јевреји исмевали монахе. Поглавар Истока извести о томе цара; цар одмах издаде наређење да епископ тога града сазида Јеврејима нову синагогу. Дознавши за то наређење, свети Амвросије написа писмо цару, пошто лично није могао одмах отићи к цару. У том писму он доказиваше неправедност цареве одлуке, и мољаше цара да повуче своје наређење и не изложи хришћане руглу Јевреја. Но цар не поклони пажње Амвросијевом писму. Тада архијереј Божји, вративши се у Медиолан, јавно изобличи цара у својој проповеди у цркви пред свима. Обраћајући се цару, свети Амвросије му од лица Божија рече: „Ја сам те извео из ништавила и начинио те царем. Ја сам непријатеља твог предао теби у руке и покорио ти сву војску његову. Ја сам царски престо подарио потомству твоме. Ја сам учинио те си ти без муке однео победу, а ти непријатељима мојим дајеш повода да ликују нада мном“. – Дирнут овим речима, цар Теодосије измени своју одлуку и повуче своје наређење о зидању Јеврејима синагоге од стране хришћана.
У то време догоди се и друга ствар: у Солуну народ устаде против војводе Ботериха, и уби га. То силно разгњеви цара и он посла војску на тај град, и би том приликом убијено до седам хиљада људи. При томе многи изгибоше невини, пошто војници упавши у град не тражаху учесника у убиству војводе, него убијаху по улицама градским све: и старе, и младе, па чак и децу.
Када за то чу свети Амвросије, веома се ожалости, и праведним гњевом гњевљаше се на цара за такво неразумно крвопролиће. И једног празничног дана, када цар торжествено гредијаше у цркву, архијереј Божји неустрашиво изађе к њему пред цркву, забрани му да уђе у цркву и изобличи га због неправедног крвопролића следећим речима: „Не треба, царе, да приступиш светом Причешћу са верним хришћанима, пошто си извршио такав покољ а ниси се покајао. Јер како ћеш примити Тело Христово рукама, окрвављеним невином крвљу? и како ћеш Крв Господњу пити устима, преко којих си издао наређење за свирепи покољ људи? – Цар на то рече: И Давид сагреши, извршивши убиство и прељубу, па ипак не би лишен милосрђа Божијег. – Епископ одговори цару: Ако си подражавао Давида у гресима његовим, подражавај га онда и у покајању.
И врати се цар у свој дворац, смућен, жалећи због греха свог. И ускоро потом он приведе себе у покајање, наложено му од светитеља: и кајаше се он јавно, као обичан човек, бацајући се ничице на земљу пред црквом, и стојећи заједно са осталим покајницима, и проливајући обилне сузе. Међутим наступи празник Христова Рођења, и цар Теодосије у сузама сеђаше у дворцу и размишљаше како је слугама и просјацима отворена црква Божја, а њему и у ове дане није. Неки Руфин, министар, нарочито близак цару, дознавши за разлог царевих суза, отрча к светом Амвросију, да га приволи скинути епитимију с цара. За њим крену у цркву и сам Теодосије. Светитељ Божји га спочетка прими сурово и, знајући пргавост његову, затражи од њега да изда закон, по коме би пресуде смртне и пресуде о одузимању имања постајале извршне након 30. дана по изрицању. Цар пристаде, и би пуштен у цркву. У цркви он показа знаке дубоког покајања: чупаше себи косу, удараше челом о под, и заливаше под потоцима суза. После тога свети Амвросије, најзад, допусти цару да приступи светом Причешћу. Цар уђе у олтар, пошто је мислио да се причести заједно са свештенослужитељима; но свети Амвросије посла к њему архиђакона с наређењем да чека Причешће пред олтаром са осталим мирјанима, јер, – рече светитељ -, порфира додељује царско достојанство а не свештеничко“. Цар смерно послуша епископово наређење, и изиђе из олтара, рекавши: „Такав је обичај у Цариграду, да се цар причешћује заједно са свештеницима у олтару“. И чекаше цар Теодосије време Причешћа са осталим народом у цркви. Доцније пак, када се налажаше у Цариграду, цар не уђе у олтар да се причести; патријарх Нектарије га упита, зашто он, не по царском обичају, ван олтара чека са простим народом Причешће, – он уздахнувши одговори: Нисам знао разлику између цара и епископа, а сада знам, научен од учитеља истине Амвросија, који једини заслужује називати се епископом.
Слава светог Амвросија ширила се на све стране. Тако, у Медиолан допутоваше из Персије два веома учена мудраца. Пошто су много слушали о мудрости светог Амвросија, они зажелеше да се лично осведоче, и допутоваше к њему са много спремљених питања да чују светитељев одговор по њима. Они дуго разговараху с њим, и дивљаху се дубини његовог богословствовања и висини ума. И изјавише они пред царем, да су једино ради Амвросија предузели толики пут, пошто су хтели да виде њега и желели да се науживају мудрости његове.
По одласку цара Теодосија из Италије у Цариград, цар Валентинијан Млађи би убијен у граду Бечу по наговору старешине његових телохранитеља Арбогаста. После њега на царски престо би доведен насилник Евгеније, који само по имену беше хришћанин, а по својим унутрашњим наклоностима – идолослужитељ и љубитељ незнабожачких сујеверја и враџбина. Он, желећи да се допадне Римском сенату, у коме већина беху идолопоклоници и служитељи демона, нареди да се отворе идолски храмови и да се врше демонска жртвоприношења. А када се он налажаше на путу за Медиолан, свети Амвросије, не желећи да види таквога цара који се лицемерно издаје за хришћанина а уствари је покварени незнабожац, отпутова из Медиолана у Бононију, а затим у Флоренцију, у области Тускији. Склањајући се од неправедног властодршца, свети Амвросије се није бојао његове злоће него се гадио сусрета са њим. Он је неустрашиво писао Евгенију, саветовао га, и претио му судом Божјим, али није могао усаветовати суровог властодршца. Боравећи у Флоренцији, угодник Божји живљаше у кући једног побожног и правоверног мужа, по имену Децента, чији син Пансофије, мали дечак, бејаше мучен нечистим духом. Свети Амвросије исцели дечака молитвом и стављањем руку. Али после неколико дана тај се дечко изненада разболе и умре. А мајка његова, жена побожна, пуна вере и страха Божија, узе своје мртво чедо, однесе га у собу светог Амвросија и, пошто светитељ не беше тамо, положи чедо своје на његову постељу, па оде. Када се свети Амвросије врати у своју собу, он угледа на својој постељи мртвог дечака. Тада светитељ затворивши врата стаде на молитву, па затим као некада пророк Јелисеј приђе постељи, наже се над дечака, и дуну на њега. Дечак васкрсе, и светитељ га даде мајци његовој жива.
Затим се свети Амвросије врати у Медиолан на свој епископски престо, пошто Евгеније већ беше отишао из Медиолана у рат против цара Теодосија. Излазећи из града, он се бедник хвалио да ће, када се као победник врати из рата, цркву Медиоланску претворити у коњушницу а свештенослужитељима опасати сабље. Овај свепакосник не оствари то, јер погибе у рату, побеђен од цара Теодосија. Светитељ пак Божји Амвросије свечано срете благочестивог цара Теодосија као победника, но Теодосије, припавши к ногама светитељу, приписиваше своју победу његовим молитвама.
Кратко време после тога цар Теодосије мирно сконча; царствовавши богоугодно он пређе у бесконачно Царство Христово, а земаљско царство добише после њега синови његови: Аркадије[ на истоку, Хонорије на западу. За царовања Хонорија свети Амвросије обрете мошти светих мученика Назарија и Келоија, о чему презвитер Павлин пише ово:
У то време Амвросије пренесе у цркву светих Апостола мошти светог мученика Назарија, које беху пронађене у врту изван града. Ми видесмо у гробу, где су лежале мученикове мошти, крв која као да је тек сада истекла; а глава са косом и брадом тако целосна, као да је овог часа у гроб положена; лице пак мучениково тако светло, као да је малочас умивено. И шта има ту чудноватог, када је сам Господ у Свом Еванђељу обећао: „длака с главе ваше неће погинути“ (Лк. 21, 18). И ми осетисмо такав миомир који је превазилазио све мирисе. Пошто мошти светог мученика Назарија пренесмо до кола и положисмо на њих, ми одмах са светим Амвросијем пређосмо к моштима светог мученика Келсија, које лежаху на истом месту. Од власника тог врта ми сазнадосмо, да им је од предака завештано: не остављати то место и чувати га из нараштаја у нараштај, пошто су велика блага положена у њему. И заиста су то велика блага: њих ни мољац ни рђа не квари, ни лупежи подкопавају и краду (Мт. 6, 20). Чувар њихов је Господ, и обиталиште им је небески двор: њима – којима Христос беше живот а смрт добитак (Флб. 1, 21). А када мошти светих мученика бише унесене у цркву светих Апостола, свети Амвросије изговори народу поуку. И гле, неко из народа у коме беше нечисти дух повика говорећи: „Мене мучи Амвросије!“ – А светитељ, обраћајући се на његову страну рече: „Онеми, ђаволе! Не Амвросије него вера светих и твоја завист мучи тебе, пошто видиш да људи узлазе онамо откуда си ти збачен. А Амвросије не уме да се надима гордошћу“. – После ових речи светога Амвросија ђаво умуче, бацивши ничице на земљу човека којим владаше.
Глас о светом Амвросију дође до царице Маркомана Фридигилде, и она упути молбу светитељу да је научи вери у Христа. Светитељ јој написа опширну поуку о хришћанској вери и убеди је у истинитост хришћанства. Фридигилда приведе и овога мужа Христу, и усаветова га да склопи уговор о миру са Римском царевином. Силно желећи да види свога учитеља – светога Амвросија, Фридигилда потом отпутова у Медиолан, али светитељ већ беше отишао ка Господу.
Свети Амвросије беше пун пламене ревности: молитва његова беше непрестана и дању и ноћу, делање његово огњено, чак је сам својом руком писао књиге, изузев када га у томе спречи болест. Он беше препун брига о свима црквама у епархији, и толико се труђаше у вршењу поверених му Богом дужности, да су после његове смрти пет епископа једва могли обављати те послове. Старање пак његово о ништима, убогима и заробљенима беше неисказано: све што је имао, трошио је на њих. Тако он одмах по рукоположењу свом за епископа, све своје злато, сребро и осталу имовину раздаде на украшавање цркава, на прехрану ништих и сирочади и на откупљивање робља; само један незнатан део свога имања он одвоји својој сестри за издржавање, а себи не остави ништа да би, ослобођен сваке имовине, могао лакше следовати Христу Господу своме, који, богат будући, нас ради осиромаши, да се Његовим сиромаштвом обогатимо (ср. 2. Кор. 8, 9). Угодник Божји Амвросије беше свима ове: он се радовао с радоснима, плакао с плачнима.
Достигавши дубоку старост, свети Амвросије провиде свој одлазак к Богу и рече своме клиру: „Ја ћу само до Ускрса остати с вама“. – А гореспоменути презвитер Павлин, писац овога Житија, казује још нешто што сам доживе и својим очима виде. Он пише: „Неколико дана пре но што ће се разболети, свети Амвросије се бављаше тумачењем 43. псалма, а ја писах оно што он говораше, пошто он сам због старости и слабости не могаше писати много. И кад притом погледах на њега, ја изненада угледах огањ око његове главе у облику штита; тај огањ, повијајући се постепено, уђе у уста његова, и лице његово постаде бело као снег. Видећи то ја се препадох, и од страха не бејах у стању да пишем. Но затим лице његово поново доби свој обични изглед. Ја то испричах благочестивом ђакону Кастулу, а он, сам пун благодати Божје, објасни ми да сам то ја видео Духа Светога који је у виду огња сишао на нашег епископа, као некада на свете апостоле“.
Када војсковођа Стилихон чу да се свети Амвросије смртно разболе, рече: „Италија ће пропасти, ако тај светитељ умре“. – И посла Стилихон к болесноме светитељу угледне грађане Медиоланске, за које је знао да их свети Амвросије љуби, да они умоле светитеља да он измоли себи од Господа продужење живота на земљи ради добра других. Свети Амвросије одговори на то: Ја нисам међу вама живео тако, да бих се стидео живети даље; но смрти се ја не бојим, јер имамо доброга Господа.
У време када свети Амвросије лежаше болестан, једном сеђаху подалеко од његове постеље поред самих врата собних ђакони: Кастул, Полемије, Венерије и Феликс. Они разговараху међу собом шапућући тако тихо, да су само они могли чути тај разговор. А разговараху они о томе ко ће после светог Амвросија бити епископ; притом споменуше презвитера Симплицијана. Одједном свети Амвросије који лежаше далеко од њих подиже глас, и као да учествује у њиховом разговору, трипут понови: „он је стар, али бодар“. – Тим речима он потврди да ће Симплицијан после његове смрти примити епископство.
У време болести своје свети Амвросије, молећи се, виде Господа нашег Исуса Христа где иде к њему лучезарна лица осмехујући се са много љубави. Светитељ то каза епископу Лавдијском Васијану који у то време сеђаше поред њега. А када се приближи час разлучења душе светог Амвросија од тела, презвитер Хонорат који се одмараше у горњем делу куће чу трипута глас одозго који му говораше: „Устани брзо и похитај к Амвросију, он ће овога часа отићи“. – Презвитер устаде, узе Пречисте Тајне и спусти се доле к болеснику. И свети Амвросије помоливши се, и причестивши се Божанским Даровима, предаде свету душу своју у руке Господа свог на освитку Васкрса, 4. априла 397. године. Чесно тело његово би положено у великој Медиоланској цркви, а света душа његова предстаде са Ангелима престолу Свете Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога, коме слава вавек. Амин.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АТИНОДОРА
СВЕТИ мученик Атинодор, из Сирске Месопотамије, од ране младости проводио монашки живот. Достављен као хришћанин, он би ухваћен и доведен пред царског намесника Елевсија, пред којим он и исповеди своју веру у Господа Христа. Зато он би осуђен на жестоке муке: растезаху га између два стуба, све делове тела опаљиваху му свећама; затим му стављаху усијану ђулад испод пазуха, оштре игле завлачаху му у ноздрве, распростираху га по ужареном гвозденом тепиху, који се на чудесан начин охлади; потом га убацише у усијаног бакарног вола, и подвргаваху га многим другим мучењима; но у свима тим мукама свети мученик остаде неповређен, чуван Ангелом Божјим. Видећи таква чудеса на светом мученику многи незнабошци приступише вери у Христа: најпре њих педесет, а затим још тридесет. Најзад свети мученик би осуђен на посечење мачем. Но чим џелат приступи своме послу, он се спотаче и паде као мртав, и рука му се са мачем ишчупа из рамена. После тога нико се више не усуди да приступи светом мученику. Тада се свети мученик помоли Богу и предаде душу своју у руке Господу, од кога прими венац мучеништва.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПОКОРНОГ
РОДИТЕЉИ преподобног Павла беху доста имућни, и одмалена брижљиво обучаваху свога сина Светоме Писму. Када Павле постаде пунолетан, у њега се јави жеља да остави свет. И он ступи у један од манастира свога завичаја. Ту он прими божански и ангелски чин монашки. И подвизавајући се у свима врлинама, он превазиђе сву братију свога манастира, и постаде сасуд Светога Духа, те чињаше велика и дивна чудеса.
Једном приликом преподобни Павле учини једно необично чудо, које обелодани какво се велико и узвишено делање врши потајно у његовој души. Наиме: заједно са другом братијом он куваше у казану смолу. Када се смола растопи и узаври, и кључајући поче нагло да кипи и да се прелива преко ивице од казана, тада блажени Павле, немајући при руци ништа чиме би могао промешати смолу, засуче рукаве, завуче руку у смолу, промеша је, и кључање смоле наједном престаде. Рука пак светитеља остаде читава и неповређена, и без икаквог трага и знака да је била у врелој смоли; чак се блажени ни у лицу не измени ни најмање. Видећи то чудо, братија се запрепасти, и једни од њих закључише да је преподобни Павле богоносан монах, а други не вероваху да је он такав. Сам пак Павле сматраше себе за прах и пепео, и називаше себе псом смрдљивим.
Кроз извесно време преподобни Павле би послат на једно послушање подаље од манастира. И док преподобни одсуствоваше из манастира на том послушању, старешина манастира сазва братију и проведе с њима много дана у строгом посту и молитви. И упутише Богу овакву молитву: Господе, премда смо недостојни, ипак нам откриј онолико колико ми то можемо схватити, до каквог је ступња савршенства стигао брат наш Павле, и на ком је степену врлине. – И Бог који испуњује жеље оних који Га се боје, испуни њихову молбу. Једне ноћи када братија спаваху, дејством Божјим они бише узнесени у рај, прекрасан и чудесан. Налазећи се тамо они се од милине топљаху у неисказаној миомирисној радости која их одасвуд испуњаваше. И док се они дивљаху том чудесном призору, и доживљају свом, пред њима се одједном указа монах Павле и поздрави их павши ничице пред њих. Братија га отпоздравише и молише да им објасни шта је то где се они налазе и што виде. Павле им са великом смиреношћу одговори: То што видите, браћо, јесте рај Божји, и све се ово зби вас ради, јер у свесрдним молитвама својим ви узажелесте доћи онде где сам дошао и ја. Узмите одавде из раја ко шта хоће, што се коме допада, па идите с миром; а на посао, на који сам био послан, пошаљите другога брата, пошто ме више видети нећете. – Опростивши се с Павлом, братија се удаљише, узевши из светога раја: ко – цветић, ко – гранчицу, ко – миомирисне листиће, ко – прекрасну биљчицу или травчицу.
Пробудивши се из сна и сабравши се, братија испричаше један другоме своје виђење и радосно слављаху Бога. При томе један показиваше цветић што је узео из раја, други гранчицу, трећи говораше о надземаљском мирису рајског биља, четврти држаше у рукама прекрасно лишће. И сва се братија радоваху и слављаху Бога за милост којом обасу слугу свог Павла.
Блажени пак Павле, оставивши оно послушање на које беше послат, отпутова у Јерусалим. Пошто тамо посети сва света места и поклони им се, он отпутова на Кипар. Тамо он узиђе на једну високу гору, и проведе неколико година подвизавајући се у усамљеништву. Али пошто се глас о светом животу његовом пронесе свуда по околини, и многи почеше долазити к њему, то се он уклони одатле и отпутова у околину Цариграда, и тамо се настани. Проводећи богоугодни живот, ту се он удостоји чути, као некада Боговидац Мојсије, глас који му рече: „Изиди, Павле, на ову гору, и умри на гори“.
И блажени Павле, изишавши по наређењу Божјем на високу гору, звану Паригорија, поклони се Богу; и поживевши на њој мало време усну у Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ПОСТНИКА
ПРЕПОДОБНИ отац наш Јован подвизавао се много година у лаври светог Саве Освећеног за царовања Анастасија. Много пострадао од јеретика – патријарха Александријског Јована, који га приморавао да приђе јереси монофизитској; од њега и прогонство доживео. У Халкидону га јеретици баце у тамницу; и он проведе у њој двадесет дана без хлеба и без воде. И кад га затекоше у тамници жива, јеретици га изведоше из тамнице, и бијући га прогнаше из града. И он, дошавши у лавру светога Саве, сатвори многа чудеса, и лавове укроти. Он и књиге писао против јереси. И с миром се преставио ка Господу.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ЋУТЉИВОГ, или Горњачког
СВЕТИ Григорије Исихаст, или Ћутљиви, пореклом је са Балкана. По светогорском предању, а и по многим словенским и српским Синаксарима, он је био пореклом
Србин. Рођен је крајем 13. или почетком 14. века. Био је ученик Светог Григорија Синаита и Светог Ромила Раваничког, којега је и Житије написао. Оснивач је Светогорског манастира Светог Николаја Чудотворца, познатог због њега под именом Григоријат. Касније је прешао у Србију и од Светог Лазара, кнеза Српског, добио манастир Ждрело у Браничеву (касније назван манастир Горњак), у којем и данас почивају његове свете мошти. Из њиме написаног Житија Св. Ромила Раваничког, као и из других старих књига сазнајемо још о животу и подвизима преподобног Григорија Ћутљивог и ово што ћемо даље изнети.
Почетком четрнаестог века дошао је на Балкан са Синајске Горе преподобни отац наш Григорије Синаит. Настанивши се у Светој Гори Атонској, у скиту званом Магула, наспрам Филотејевог манастира, он ту стече доста ученика међу монасима жељним исихастичког живота, то јест молитвено тиховатељског (или ћутљивог) живота по Богу и ради Бога. Одатле је преподобни Григорије прешао са групом својих ученика у пусто и неприступачно место звано Хрентели између данашњих манастира Симонопетре и Светог Павла. Ту је основао неколико келија, но није се ту дуже задржао. Због честих напада Турака, морао је отићи из Свете Горе. После обиласка Цариграда и неких других места, он се са својим ученицима настани у месту званом Парорија у Тракији, на граници између Византије и Бугарске. Тамо је основао велики манастир и стекао мноштво ученика. У то време његов ученик постаде и преподобни отац наш Ромило, који са једним својим духовним братом званим Иларион, остаде код великог Синаита све до његовог блаженог уснућа у Господу (које би 27. новембра 1346. године). Тада се преподобни Ромило и Иларион преселе из Парорије у област звану Загора, близу Трнова (у Бугарској), где су се и пре тога подвизавали. Ту Свети Ромило замоли Илариона да га прими као свога послушника, нашто Иларион једва пристаде, испуњујући тако вољу Божју и усрдну молбу брата свога. Када потом побожни цар Бугарски Јован Александар (1331-1371. г.) ослободи споменуту Парорију од нападаја лопова и разбојника, онда се Свети Ромило са својим духовником Иларионом врати у Пароријску омиљену му пустињу и настани се опет тамо.
Управо у ово време к њима двојици дође из Цариграда овај преподобни Григорије Ћутљиви, о коме је овде реч. Већ у Цариграду, а можда и пре тога, у Светој Гори или и негде другде, преподобни Григорије беше чуо за великог Григорија Синаита и беше постао његов ученик. Но како се Синаит пресели ка Господу, Григорије зато и дође код Светог Ромила да буде његов ученик, јер је чуо за његове врлине и исихастички богоугодни живот. О томе нам сам Григорије говори у Житију Светога Ромила које је написао. „У то време, вели он смирено за себе, и ја најбеднији међу монасима дођох из Цариграда на то место (у Парорију), и чувши за њихово врлинско живљење и савршено подвизавање, сагнух главу и подчиних се старцу Илариону, којему је био подчињен и сам Преподобни Ромило“.
Овде у Парорији подвизавао се преподобни Григорије уз Светог Ромила, док на те крајеве нису напали безбожни Агарјани. Тада су они обојица са својим старцем Иларионом морали отићи поново у Загору. Потом је Свети Ромило отишао на Свету Гору, а преподобни Григорије и Иларион остали су у Загори. По упокојењу пак старца Илариона, Свети Григорије отиде и сам у Свету Гору, и потраживши и нашавши Светог Ромила са смирењем се њему подчини као своме духовном оцу. И живљаху они у подвизима и врлинама у месту званом Мелана, у близини Велике Лавре Светог Атанасија Атонског. О овом њиховом заједничком животу и подвизима опширније говори сам преподобни Григорије у споменутом Житију Светог Ромила, али говори тако да он из превеликог смирења свог износи само врлине Светог Ромила, а за себе каже како је тобоже имао грехе и страсти, и како га је преподобни Ромило исправљао у томе и поучавао правом животу.
Пошто преподобним оцима Ромилу и Григорију почеше долазити многи монаси и посетиоци, ради духовне користи и поуке, они се удаљише у још пустињскији крај Атонске Горе и тамо, начинивши себи келије, настанише се. Не прође затим много времена а Агарјани убише Српског деспота Јована Угљешу, који у ово време штићаше и помагаше Свету Гору. Тада међу монасима у Светој Гори, а и међу хришћанима у околним крајевима, настаде велики страх и метеж, јер се бојаху од опаких Турака и њихових безбожничких насиља. Јер док живљаше овај благочестиви владар Српски, он љубљаше и штићаше Светогорске монахе, а многе њихове манастире он помагаше и обнављаше, као што то и до данас сведоче и потврђују многи Светогорски манастири, који овога Угљешу сматрају за свога другог ктитора. Благочестиви Јован Угљеша постаде тада добротвор и ктитор манастира Ватопеда, Хиландара, Симонопетре, Светог Павла, па и самога манастира Светог Николе, названога Григоријат, кога започе најпре свети и велики Григорије Синаит, а коначно га устроји овај преподобни Григорије Ћутљиви.
Јер када ускоро по погибији благоверног владара Угљеше, Свети Ромило напусти Свету Гору и пређе у Албанију, у место звано Авлона (то јест Валона), а потом одатле пређе у Србију, код благочестивог владара Српског Св. кнеза Лазара, у тамошњи манастир Раваницу, где се ускоро и упокоји, овај Свети Григорије остаде у Светој Гори и подвизаваше се у усамљеној келији, на четврт сата далеко од његовог данашњег манастира Григоријата. Ту се он подвизаваше у усамљеном молитвеном тиховању и богоугодном ћутању, због чега је касније и назван Ћутљиви. Иако о томе данас немамо сачуваних писаних података, јер је манастир Григоријат потом два пута доживљавао велике пожаре, највероватније је да је Свети Григорије у ово време свога боравка у Светој Гори уствари постао коначни оснивач и ктитор данашњег манастира Светог Николаја Чудотворца, подигнутог између манастира Симонопетре и манастира Светог Павла, близу оних келија где се раније подвизавао онај велики Григорије Синаит са својим ученицима.
Међутим, у Светој Гори преподобни Григорије није могао остати дуго времена, јер су безбожни Агарјани поново нападали на хришћанске народе и крајеве, све до Свете Горе. Једини тада моћни хришћански владар био је благочестиви кнез Српски Лазар, који је владао у севернијим крајевима Србије, са престоницом у Крушевцу. Његова се побожност и црквољубивост показала у многим стварима, а нарочито у богоугодном раду његовом на помирењу завађене Српске и Цариградске Цркве (1375. године). Беше тада такође постала позната и монахољубивост Светог кнеза Лазара, јер он постаде други ктитор манастира Хиландара и још неких других манастира на Светој Гори. У његовој пак земљи, у слободној Србији, Лазар беше подигао своју дивну задужбину манастир Раваницу, где је, као што смо видели, христољубиво примио пре неку годину Григоријевог духовног оца, Светог Ромила. Лазар је уз то „многе горе и хумове своје државе испунио обитељима монашких жилишта“, како за њега пишу тадашњи повесничари, па је то његово монахољубље постало познато на далеко. Све је ово било познато и преподобном Григорију, па се зато он реши да дође са својим ученицима код благочестивог кнеза Лазара у Србију и настани се у његовим мирним и спокојним крајевима.
Године 1379. Лазар беше ослободио и умирио од тамошњих бунтовника и непријатеља северни крај своје државе, звани Браничево, када баш у то време стиже код њега из Свете Горе преподобни Григорије, са више својих ученика и монаха, који потом постадоше познати у Србији као подвижници „Синаити“. Они добише такав назив зато што су сви, као и сам преподобни Григорије, били раније ученици оног великог Григорија Синајског, о коме је већ било речи на почетку.
Преподобни Григорије замоли кнеза Лазара да му да неко мирно и усамљено место, где би се могао посветити молитвеном безмолвију и богоречитом ћутању. Благочестиви кнез му тада даде тихо и усамљено место у Ждрелу браничевском, у подножју Хомољских планина на левој обали реке Млаве. Изнад реке у стени беше једна пећина, где се преподобни Григорије настани и тамо молитвено тиховаше. Ову пећину он претвори у цркву коју посвети Светом Николају Чудотворцу, коме беше посвећен и манастир Григоријат у Светој Гори. Но ускоро затим благочестиви кнез поможе Преподобноме да испод ове пећине подигне дивну цркву манастира Ждрела, коју заједнички посветише Ваведењу Пресвете Богородице. Тако би основан нови манастир преподобног Григорија, који и до данас постоји у Браничеву под именом Горњак. Оснивање новог манастира би затим потврђено и од свјатјејшег патријарха Српског кир Спиридона, као што о томе говори древна повеља која се до недавно чувала у манастиру Горњаку. У тој повељи патријарх Спиридон каже: „Прииде ко смиренију ми честњејшиј во иноцјех старец кир Григориј и со својими благоговјејними иноки … Видје же смиреније ми записано и утверждено господином Књазом (Лазаром) оноје мјесто, рекше церков Пресвјатија Богородици, со сели и со људми и со всјем великим и малим, честњејшему во иноцјех старцу кир Григорију Синаиту и јеговим калогером. Старец бо кир Григорије со својими калогери потрудисја о воздвиженији и созданији храма того (Ваведенија Пресвјатија Богородици), и о иних вешчеј, с помошчију господина књаза Лазара“.
Тако је Свети Григорије Ћутљиви, касније назван и Григорије Горњачки, продужио своје богоугодне подвиге у Србији, све до својег блаженог упокојења у Господу. Остали пак дошавши са њиме из Свете Горе монаси Синаити настанили су се по другим крајевима Лазареве државе, и у Србији су до данас познати многи манастири које су они основали, јер су многи од тих Синаита били потом прослављени од Бога светошћу живота и даром чудотворства и нетрулежности.
Није познато тачно када и где се упокојио овај преподобни Григорије. По некима, он се пре свога упокојења вратио поново на Свету Гору у свој манастир Григоријат, и тамо се мирно преставио у Господу, око 1406. године. Његове су свете мошти остале у Григоријату све до 1761. године, када су их, приликом тадашњег великог пожара, монаси узели и пренели у Србију, у његов манастир Горњак. По другима пак, преподобни Григорије упокојио се у манастиру Горњаку, и погребен је покрај горње пећинске црквице у Горњаку. Његове свете мошти пребивале су неко време у том манастиру, па су онда током дугих векова турског ропства преношене и на друга места, у манастир Орешковицу, у манастир Војловицу у Банату и по другим местима.
Тако је можда део моштију Св. Григорија доспео и у његов манастир Григоријат на Светој Гори, одакле је после тај део опет враћен у манастир Горњак.
Данас се свете мошти Светог Григорија налазе у његовом манастиру Горњаку. За време Другог светског рата, због опасности од Немаца, оне су биле пренете у саборну цркву у Пожаревац, али су после рата опет враћене у Горњак. Ове 1977. године игуман манастира Григоријата из Свете Горе, архимандрит Георгије, обратио се писмом епископу Браничевском и манастиру Горњаку са молбом да подаре његовом манастиру део моштију Светог Григорија, као ктитора манастира Григоријатског. (Јер, у старом Синаксару и Служби ктитору манастира Григоријата Преподобном Григорију, стоји да је он „из Србије дошао“ и основао на Св. Гори њихов манастир Светог Николаја, а то потврђује и опште светогорско предање и стари словенски Синаксари).
На ову молбу манастира Григоријата одговорио је епископ Браничевски и манастир Горњак тако што је део светих моштију Светог Григорија из Горњака доставио манастиру Хиландару, са молбом да их о празнику Ваведења (ове 1977. године) преда свечано братији Григоријатској, која дође на празник у Хиландар, што је заиста тако и учињено. Иначе, манастир Григоријат слави блажени спомен преподобног Григорија 7. децембра (сутрадан по Светом Николи), а то је и дан упокојења Преподобнога који се слави у манастиру Горњаку, и под којим се спомиње у старим Пролозима и Синаксарима. Још и по иконама преподобног Григорија, које се налазе у манастиру Григоријату и у манастиру Горњаку, види се да је то један и исти Светитељ. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СТОЛОБЕНСКОГ, Новгородског Чудотворца
ПРЕПОДОБНИ Нил родио се у једном селу Новгородске области. Ко му беху родитељи, није познато; зна се само да је пострижен у манастиру Псковске области, званом Крипецки. Из тог манастира он пређе у шумовиту пустињу Ржевског округа, и тамо се настани близу реке Черемхе. Ту се он хранио биљем и храстовим жиром, проводећи време у посту и молитви. То ђаво не могаше гледати, зато га стаде крвнички нападати: претвараше се у разне зверове и сваковрсне гмизавце, који као страшила наваљиваху на преподобнога и дању и ноћу, беснећи и урлајући и шиштећи, еда би преподобни, заплашен, напустио пустињу. Но преподобни молитвама, као мачем, одгоњаше сва та искушења и злобне напасти врага, ограђујући тело своје крсним знаком и молећи се непрестано Богу. У таквим пустињачким подвизима преподобни Нил проведе петнаест година.
Једном после дуге молитве преподобни задрема и чу глас који му говораше: „Ниле, изађи одавде и иди на острво Столобноје; на њему узмоћи ћеш спасти се“. – Ово наређење испуни преподобнога великом радошћу, јер по томе он познаде да Господ није презрео мољења његова. И стаде се преподобни распитивати за то острво код христољубивих људи који долажаху к њему. Они му казаше да се то острво налази на језеру Селигеру, удаљеном седам километара од града Осташкова, у Тверској области. Преподобни крену тамо, и кад стиже на острво беше радосно поражен његовом лепотом. Обишавши цело острво, он нађе да је оно изврсно за усамљенички живот. На острву том бејаше гора и велика шума. Узишавши на гору, преподобни молитвом заблагодари Богу што му указа ово место, и рече: Ево, Господе покоја мог, ево обиталишта мог занавек.
Ту на гори свети подвижник ископа себи пећину, у којој проведе прву зиму. После тога он начини себи келију и црквицу. И провођаше он на острву живот силно се подвизавајући у молитвама и у посту и у трудовима; а храњаше се биљем и јагодама што растијаху на острву, и поврћем које сам произвођаше обрађујући земљу. Но ђаво и ту непрестано ратоваше против преподобнога, и чињаше му разне пакости. Тако, ђаво се једном приликом појави са читавим пуком демона и опколи келију преподобнога када овај свршаваше молитву своју; опасавши келију конопцима, ђаво уз страховиту вику прећаше да је стровали у језеро, но светитељ молитвом својом разагна сву ту демонску војску.
Исто тако и пакост људска беше немоћна у своме војевању против угодника Божјег. Тако једном сељани што живљаху у близини Столобнога острва намислише да отерају светитеља са острва; због тога посекоше дрва и запалише шуму, сматрајући да ће пожар доћи и до келије светитељеве и сагорети је. Видећи запаљену шуму, светитељ стаде на молитву, и благодаћу Божјом пожар се изненада угаси, те и не дође до горе, а пакосници се са стидом и срамом вратише кућама својим.
Но ђаво, уколико више пораза доживљаваше од светитеља, утолико бесније нападаше на њега. Једном када се преподобни нахођаше на послу изван келије, разбојници нападоше на њега и претећи му захтеваху од њега да им да своје благо. Светитељ им рече: Ено га у углу моје келије; идите и узмите га! – А у том углу бејаше икона Пресвете Богородице са Предвечним Богомладенцем. Разбојници уђоше у келију, и изненада ослепише. Тада они са сузама стадоше молити светитеља да им опрости. Светитељ се помоли Богу и разбојници прогледаше. После тога светитељ их поучи спасењу душе, и заповеди им да никоме не причају то што се догодило. Разбојници тако и урадише, али по престављењу светога Нила они подробно испричаше ове.
За свој подвижнички живот преподобни Нил доби од Бога благодатни дар: провиђати у људима тајна дела њихова и грешнике изводити на пут спасења. Један човек, оскврнављен телесним грехом, дође к светитељу. Светитељ га изобличи због греха, и поучивши га да више не чини тај грех, отпусти га с миром. Од тога времена тај човек стече страх Божји, и поживевши богоугодно сконча.
Богобојажљиви житељи који се у близини острва бављаху риболовом, поштујући светитеља, слаху му понекад рибу. Једном они послаше рибу њему по једном свом другу који беше учинио прељубу. Светитељ, провидевши Духом Светим да је овај рибар оскврнављен прељубом, затвори пред њим прозорче и не прими од њега рибу. Овај рибар врати се к друговима и исприча им шта му се догодило. Они онда послаше рибу по другоме рибару, и преподобни је с радошћу прими, благослови рибара и отпусти.
У друго време један човек стаде на острву сећи шуму за грађење куће, но одједном страховито загрме и чу се глас који забрањиваше сећи шуму. Међутим тај се човек не уплаши већ натовари кола грађом, али коњ не узможе маћи кола с места. Видећи ово чудо, човек се уплаши и оде обећавши да никад то више чинити неће.
Преподобни се подвизаваше на острву Столобном двадесет седам година, и пред своје престављење ископа себи раку и остави у њу мртвачки сандук, и сваки дан одлажаше тамо и плакаше над њим због грехова својих. И када преподобни осети да му се приближава крај, он моли Господа да га удостоји причешћа Светим Тајнама. И испуни се молитвена жеља светитељева. На острво дође игуман Никољскога манастира Сергије и причести преподобног Нила Светим Тајнама. После тога преподобни уђе у своју келију, сатвори уобичајене молитве, и узевши кадионицу окади свете иконе и сву келију; затим, ослонивши се рукама на дрвене штапове на којима се обично одмарао од телесне преморености, он се престави ка Господу 1554. године седмога децембра. Богу нашему слава сада и увек и кроза све векове. Амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА СИЈСКОГ, новог чудотворца
СЕЉАЧКО дете из места Кехте, у Двинској области; световно му име Андреј. Одликовао се лепотом и великим умним способностима; брзо изучио књигу. Омиљено му занимање било малање икона. Ступио у брак, али му супруга умре кроз годину дана. Он се замонаши у Пахомијевој пустињи, на реци Кени. У манастиру он се показа образац смирености и послушности; пре свих је одлазио у храм на молитву; упражњавао строго уздржање, и непрестано имао у срцу сећање на смрт и последњи суд. Посвећен за јеромонаха, он је непропустљиво вршио богослужења, и неуморно обављао све манастирске послове. Пошто је волео усамљеност, преподобни се Антоније након неколико година повуче на север, и крај реке Сије основа манастир, у коме би игуман. Украсивши свој живот великим уздржањем и трудољубљем, преподобни Антоније се мирно престави 1556. године, оставивши завештање манастирској братији: да живе у миру, уздржању, труду, и да помажу бедне и невољне. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
