ПИТАЊЕ: У црквенословенским штампаним Еванђељима наведени су бројеви који означавају стихове, главе и зачала. Но, са спољашње стране текста, испод ознака зачала, постоје још нека друга слова (бројеви). Шта они означавају?
ОДГОВОР: Најстарији рукописи Светог Писма Новог Завета, на грчком језику, који су сачувани, писани су на папирусу и пергаменту. Текст на њима писан је великим почетним словима, у непрекидном низу (ин континуо), тако да нити су речи одвајане једна од друге размацима, нити реченице интерпункцијом. Поред тога, није било ни спирита, ни нагласака.
Како је било тешко читати овакав текст, јасно је само по себи. Да би се олакшало читање Светог Писма, особито у храму на богослужењу, врло рано јавља се подела текста на краће одељке: колоне, стихове, и дуже: перикопе, главе, зачала. Beћ у доба Климента Александријског († 212. г.) свакако постоје овакве перикопе, док он помиње „највећу“ (мегистис де усис тис перикопис), а Дионисије Александријски († 265. г.), говорећи о Апокалипсису Светог Јована Богослова вели: „Неки, пре нашег времена, одрекоше се и одбацише сасвим сваку главу ове књиге (катх’ екастон кефалеон)“. Ориген помиње стихове у Новом Завету велећи да апостол Павле „није писао свима Црквама којима је проповедао, а и којима је писао, мало је стихова послао“. Он такође употребљава колоне, те је „колометријски начин писања први пут употребио у својој Хексапли“.
Стихови у старини већином су били дужине једног хексаметра, тј. имали око 36 слова, без обзира на смисао, те су у ствари служили за означавање величине рукописа и хонорара преписивача, док су колони одвајали једну заокружену мисао, која се могла изговорити једним отварањем уста, и служили за олакшавање читања. Други одељци, перикопе, зачала, с почетка су били веома дуги, јер су сва четири Еванђеља била подељена на свега 57 одељака, да би се тако могла сва четири прочитати у 52 недеље преко године и свега неколико тадашњих празника (Васкрс, Вазнесење, Духови, Теофанија-Богојављење). Доцније долази до поделе на више краћих перикопа, зачала, најзад на зачала одређена да се читају сваког дана током године. Прва подела на перикопе и стихове приписује се Амонију Александријском, који је живео у половини III века. После њега, у V или VII веку, ту је поделу усавршио такође Александријац, ђакон Евталије. У ствари, његова подела односи се на Апостол, што указује да су Еванђеља пре тога, свакако већ била подељена на одељке. У коначној подели на зачала несумњиво су учествовали Свети Јован Дамаскин у VIII в. и Свети Теодор Студит у IX в., који су иначе много урадили на уређењу богослужења, па без сумње и читања Еванђеља и Апостола.
Сем поделе изазване потребом читања Еванђеља на богослужењу, јавља се рано и друга, настала у циљу лакшег разматрања и изучавања његове садржине. Тако је познати историчар Јевсевије Кесаријски, према једнакости и разликама садржине у појединим Еванђељима, поделио Матејево еванђеље на 355 одељака, Марково на 233, Лукино на 342 и Јованово на 232, свега 1. 162 одељка (кефалеа). Све те одељке, према томе да ли се помињу само у једном или и у другим Еванђељима, разврстао је у 10 канона.
Поред ове Јевсевијеве поделе било је и других. Сам Јевсевије помиње поделу Амонија Александријског, чијим је делом побуђен устројио својих 10 канона: „Амоније Александријац“ – вели – „показавши, као што приличи, велики труд и пажњу, оставио нам је Еванђеље од четири („тон диа тесарон“), ставивши поред Матејевог одговарајуће перикопе из осталих еванђелиста…“. Ватикански кодекс (В) има посебну поделу, која се налази и у Закинтском, из VI в. Но још пре Амонија, поделио је неко, према садржини, Матејево еванђеље на 68 глава или титли, Марково на 48, Лукино на 83 и Јованово на 18. Ова подела постоји у старим кодексима: Александријском (А), у Јефремовом рескриптусу (С) и неким другим, као и у тумачењима Зигабена и Теофилакта Охридског.
На овој ћемо се подели задржати, јер нам она даје могућност за одговор на постављено питање. Да кажемо одмах: Бројеви испод ознака зачала у црквенословенским Четвороеванђељима означавају, у ствари, поједине одељке ове поделе. Табеларно су они изнети испред текста сваког Еванђеља, па се ту може прочитати о чему који од ових одељака говори. На крају сваке титле наведен је број титле код других еванђелиста, уколико имају тај одељак. Пред Матејевим Еванђељем, после кратког еванђелистовог житија, следи указивање да постоје свега четири Еванђеља; затим сказаније о читању Еванђеља преко године, тј. кад се почиње у цркви читати које од четири Еванђеља, затим кратка молитва Исусу Христу, а онда табеларни преглед ових старих глава, или титли, под називом: „Јеже от Матеја Свјатаго Евангелија глави“, онда предговор о Матеју еванђелисту од Теофилакта, па текст Еванђеља. Пред другим Еванђељима је житије еванђелиста, садржај по савременим главама (Ст. Лангтона), па онда садржај по овим старим главама, затим предговор о Еванђељу: кад је написано, где, итд., и најзад текст Еванђеља. На страницама пак где је изложен сам текст Еванђеља, ознаке ових старих глава налазе се – као што је у питању речено – на спољним маргинама где су наведена зачала. Тако у Матејевом Еванђељу, испод ознаке зачала 3 (глава 2, стих 1), штампане црвеном бојом, налази се број 1 (ã), црном бојом, што означава титлу прву; испод ознаке зачала 4, налази се број друге (в) титле; иза ознаке зач. 5 – број треће титле (ῑ). Број четврте титле је иза 9. зачала, пете иза 10. зачала, а шесте тек иза 24. зачала и тако даље.
Свакако је од значаја да се у нашим старим рукописима Четвороеванђеља такође налази ова подела. И у њима се редовно у почетку, испред текста Еванђеља, налази табеларни списак ових глава под насловом: „Јеже од Матеја С(вет)аго Евангелија глава“, или: „Глави благовествованија иже от Марка“, или: „Тетројев(ан)гел са Б(ого)м починајем глави Јев(ан)г(е)лија иже от Мат(еја)“, са навођењем шта се у којој глави износи, као и у црквенословенским – код Матеја: 1) О влсвех; 2) О избијених детцех (у другим рукописима: отрочиштех); 3) Првеје Иоан проповеда Ц(а)рство Н(е)б(е)сноје; 4) О научени (у другим рукописима: О ученији) Спасове; 5) О блажених…; код Марка: 1) О беснујуштем се; 2) О ташти Петрове; 3) О исцељевших от различн(и)х недуг; 4) О прокажењем…; код Луке: 1) О написанији; 2) О стрегуштих пастирех; 3) О Симеоње; 4) О Ање пророчици…; код Јована: 1) О браце бившим ва Кање Галилеисцем; 2) О изгнаних из цркве; 3) О Никодиме; 4) О очиштенији вапрошеније; 5) О Самарјанињи итд.
На страницама с еванђелским текстом, бројеви ових глава у многим, особито млађим рукописима, наводе се као и у штампаним црквенословенским – само бројеви испод ознака зачала, док се у Дечанском пергаментном рукопису бр. 1, из XIII-XIV в., бројеви и садржај ових глава-титли налазе наведени у маргинама изнад и испод текста, а у пергаментном рукопису исте библиотеке бр. 3, из XIV в., и број и садржај главе наводи у доњој маргини.
Ова подела мора бити да постоји и у старим грчким рукописним Четвороеванђељима, док се налази, као што наведосмо, у Александријском, Јефремовом рескриптусу, Кипарском из IX в. У наше рукописе је она доспела свакако из старих грчких, али грчке рукописе нисам имао прилике да размотрим. Сада је код Грка у употреби Еванђеље апракос, у коме као и у нашим рукописним Еванђељима апракосима – Мирослављевом и Вукановом Еванђељу – нпр. у бугарском штампаном 1925 г. и нашем, издања Епархије браничевске 1968. г. – ова подела, разуме се, није навођена.
Слична подела постоји и у црквенословенском штампаном Апостолу. Подела је из старине и припада поменутом александријском ђакону Евталију из V или VII в. И ту испред Дела апостолских, Саборних и Посланица апостола Павла налазимо табелу са бројевима глава, титли и садржином, а на страницама с текстом, на спољним маргинама, испод ознаке зачала наведени су бројеви ових одељака. Но за разлику од одељака, титли у Еванђељима, поједини одељци у Апостолу имају своје пододељке, поглавља. Тако нпр. титла 4 Дела апостолских има 3 поглавља, титла 5 има 1, титла 5 и 6 Јаковљеве посланице имају по 4 поглавља, титла 18 Посл. Римљанима има 7 поглавља итд. Неке главе немају ниједно поглавље. На крају текста Дела апостолских и сваке посланице наведено је колико у њима има глава-титли и поглавља.
Како су ова поглавља означена истим словима-бројевима као и главе-титле, то да би се разликовала једна од других, бројеви титли су штампани црном бојом, а поглавља црвеном, како у табели пред текстом, тако и на маргинама текста. Објашњење о томе дато је у натпису табеле пред Делима апостолским: „Јеже убо чернилом то показујет глави, червљеним же частнаја в њих сушчих дејаниј раздјељенија“. Ова подела постоји и у Московском апостолу штампаном 1563/64. г. док је нисам нашао у нашим рукописним Праксапостолима библиотеке Музеја СПЦ које сам прегледао.
Црно штампани бројеви, на спољним маргинама црквенословенских Четвороеванђеља, испод бројева зачала, означавају, дакле, стару, пре IV века, не зна се од кога устројену поделу на главе, или титле, којих, према садржини Еванђеља, у Матејевом има 68, у Марковом 48, Лукином 83 и Јовановом 18. У црквенословенском Апостолу постоји такође слична подела која потиче од Евталија из V или VII в. Но поред титли (које су и овде штампане црно), ту постоје и њихови пододељци (штампани црвено). О чему се у ком одељку Еванђеља или Апостола говори може се видети у таблици ових глава која се налази у почетку, пред сваким Еванђељем или посланицом.
Гласник, новембар 1975.
