Епископ новобрдски Иларион, викар Патријарха српског, у крипти подгоричког саборног храма одржао предавање на тему ,,Разрешење пред Божић”
У навечерје празника када наша Света Црква прославља Светог Спиридона Чудотворца, као и недјељу другу пред Божић, недјељу Праотаца, у суботу, 24 децембра 2022. године, након претходно одслужене Вечерње службе са Петохљебницом коју је служио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Иларион, викар Његове светости Патријарха српског г. Порфирија, са свештенством и вјерном народом, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, услиједило је предавање које је одржао у крипти Храма на тему: ,,Разрешење пред Божић” са почетком у 19 часова.
Ово предавање четврто је у низу из циклуса предавања у току Божићног поста у крипти подгоричког Саборног храма, по благослову Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија.
Све приусутне у прилично попуњеној крипти подгоричког Саборног храма поздравио је протојереј Никола Пејовић заблагодаривши свима на присуству и издвојеном времену да управо својим доласком уприличе једно овакво вече.
Након уводних ријечи проте Николе, ријеч је узео Преосвећени Владика Иларион који се у уводном дијелу предавања осврнуо на значај самог повјерења и имања вјере у човјека у ближњег, наглашавајући да тиме долазимо до Онога у кога заправо требамо првенствено да вјерујемо:
,,Не можемо да верујемо све људима, али можемо да верујемо у људе. Ја се трудим да верујем у човека. Треба да верујемо у човека да бисмо у дубини његовог бића дошли до Онога заправо у кога треба првенствено да верујемо, а то је живи Бог”.
,,Једино кад капитулирамо можемо да се спасемо, једино када се предамо другоме, предамо живоме Богу, који је жив у сабору светих, а и живоме човеку у чијој дубини је Бог”. – рекао је он.
Владика Иларион је потом нагласио да није страшно погријешити и да је сасвим природно из грешака учити, те да просто треба бити одважан и храбар, јер кад се ломимо, ломимо се под сопственом величином:
,,Људи уз грешака уче, немојте да се стидите, није страшно избламирати се. Мени је то један велики благослов, много сам се пута обрукао у животу, тако да ми то сада не пада тешко, некад то видим и као предност. То је почетна тачка, када схватиш да си једном макар испао идиот у животу, то је растерећујуће. У принципу имам проблема у комуникацији са неидиотима, човек који макар једном у животу није свестан да је некад испао идиот мислим да има озбиљан проблем и са таквим људима је тешко остварити комуникацију”.
,,Ми се сви ломимо под теретом своје величине, нас наша величина уништава, знате оно кад се каже да је човјек пострадао од значаја. Нека нас Бог сачува од тога.” – бесједио је Владика.
Он је потом нагласио да Црква прославља у другој недјељи пред Рождество Христово недјељу Праотаца, као и празник мајки – Материце:
,,Ближи се Божић и ове припремне недјеље пред празник Рождества Христовог јесу недеље разрешења. Али шта сам желео тиме да кажем? Прошле недјеље смо славили Детинце, данас су Материце и желим да честитам свима мајкама овај празник. Јер како говори Владика Николај: ,,Мајка је најближе биће Богу”. Мајка је највећа светиња.”
Владика Иларион је акцентовао да једино када се Богу покоравао ми заправо ослобађамо и стичемо слободу:
,,Како се и помиње код апостола, скупо смо купљени и не треба никоме да се дамо у покорност. Никоме другоме не треба да се покоримо осим живоме Богу који је Бог слободе. Када се њему покоравамо онда се заправо ослобађамо зато што је покоровање Господу ширење нашега бића. Покоровање било коме, било чему другом је нешто што нас поробљава. Па и кад указујемо почаст и поштовање људима ми то указујемо зато што кроз то дешавање, кроз то заједничарење, кроз то давање почасти се дешава тајна живога Бога коме се клањамо. Говоримо ,,отац” свештенику не зато што је он отац сам по себи него он манифестује, рефлектује тајну предвјечног очинства у служби свештенства. Свештеник се окреће ка олтару, као дете, уздиже детиње руке ка Богу и прима Утеху од нашег Оца Небеског, да би ту Утеху пренео онима који од њега ишту. Зато смо оци условно, а један је Отац, зато и каже Господ у Писму: ,,Не зовите никог оцем”.
Он је затим посебно нагласио да је важно да своје срце без обзира на страхове и пређашња искуства која су резултирала затвореншћу дамо Господу Богу, јер Господ је и дошао у овај свијет, родио се да би то наше срце помиловао:
,,Дајмо своје срце Богу. Како је говорио Свети старац Пајсије Светогорац: ,,Постоји једна планета у свемиру и на тој планети постоји биће – човек. И тај човек има једно парче меса у себи. Господ жели само то да му дамо, а ми то држимо везано у дубини и чувамо га”. Знамо да је у срцу тајна, у срцу је богатство, па га као онај слуга лењи држимо у убрусу и закопамо у земљу, мислећи да ћемо да изгубимо нешто ако срце своје дамо. Тешко је да се даје срце зато што смо много пута били рањени када смо давали своје срце. Не једном од малена се дете неко са осмехом и надом затрчало некоме у сусрет па је доживело онај хладни зид испред себе или нешто још и горе. Онда се дете учи да се чува и завезује се, једном, други пут, трећи, четврти ко зна који пут. Ми те чворове у своме срцу носимо. А онда се десила та превелика тајна да је дошао Господ Бог да то срце помилује, дошао Бог у овај свет да би се родио”.
Владика Иларион се је у другом дијелу свог излагања навео први лијек за резрешење, а то је како владика наводи упрво вјера:
,,Први лек за разрешење чвора је вера. Све што ти се дешава у животу, свака околност ако је све од Бога, ако је Бог у свему онда је све то у основи добро. И оно тескобно и оно тешко и оно непријатно је заправо добро, све што ти долази јесте једна нова прилика да одрешиш један чвор у своме бићу и да почнеш слободније да дишеш. Каква је то вера? То је добра вера, блага вера – Јеванђеље. Све је добро што се дешава теби, нема ничега лошег осим греха, а грех то је одвајање од Бога. А ако осећамо тескобу и непријатност и промашај онда човек слободно може да каже и то је добро јер макар постајем свестан болести која је у мени па ћу уз Божију помоћ да је исцелим. Дакле вера је први лек”.
Као други лијек ка разрешењу он је подвукао ревност и труд који је човјек потребнио да принесе будући да се недјелатна вјера троши сама од себе и нестаје:
,,Други лек јесте искорак, покрет, ревност, труд који човек мора да учини, може много нас да каже верујемо, али, неделатна вера се троши сама од себе, нестаје. Вера мора да буде делатна, човек мора да предузме нешто, мора да ходи путем спасења. Зато пто је живот у Богу, живот на путу спасења је непрекидан ход, ми смо непрекидно на путу, непрекидно корачамо, нека унутрашња динамика се дешава поред ове спољашње. Е сад да ли ћемо ићи у правоме смеру, или ћемо Богу да окренемо леђа и да се удаљујемо од Њега, то је на нама”.
Владика је потом указао на то да је веома важно никада не одустати од Господа, јер Господ никад не одустаје од нас, штавише како Владика Иларион даље наводи, чак и на мали труд и вољу коју принесемо, Господ одговара по љубави и милосрђу преизобилно:
,,Када окренемо леђа Богу тада осећамо муку и тескобу и тражимо изговор за тај грех. Лоше нам је, али, неко је други крив што нам је лоше. Ми треба пре свега да знамо да је све добро и да учинимо први корак, макар један корак, па ће Господ да учини десет. Ми идемо, враћамо се, скрушени ка Богу, а Господ по оној Јеванђелској причи нам хита у сусрет. И заиста могу да посведочим да то заиста тако бива. Нешто минимално човек да учини, један покрет ка Богу, па и када је у тренуцима пада и безнађа, па и тада каже: ,,Господе, то сам што сам али и даље не одустајем од Тебе, никад нећу да одустанем од Тебе!”
Он је напослијетку посебан осврт дао на дјела љубави која је назвао најчудеснијом тајном постојања која заиста до краја и без остатка олобађа нашу личност али и разријешава нашу тјескобу:
,,Дела љубави су најчудеснија тајна постојања, дело љубави је оно када желиш да си са неким а не знаш зашто. Немаш једно право објашење, па и када га имаш и кад га изговориш осећаш како та тајна губи на снази, како је девалвираш. Него једноставно желиш да си са неким из заправо несхватљивог разлога и онда чиниш милосрђе и човек тек тада заправо излази из себе. Тек у таквим тренуцима се човек растерећује. Зато је љубав лек, зато што ниси у себи, више ниси у својим тескобама, у својим проблемима, ниси у свом у унутрашњем свету, него се бавиш другим на неко најблагословенији начин дајеш се другоме. А што се више дајеш другоме то си живљи. Проблем свих нас је често што смо у том неком нашем унутрашњем свету и неком својим проблемима и покушавамо те проблеме да разрешимо а заправо треба да се извежбамо у тој смелости да са вером кренемо у сусрет другоме, направимо тај искорак ка другоме, да то подразумева корачање ка живоме Богу и ка твојем ближњем. То је оно што треба сваког дана да се вежба и што разрешава нашу тескобу. Али да би то могао човек треба да прежали себе, да прежали своју душу”.
Владика Иларион је потом закључио да је веома важно да баш у овом ужурбаном животу који живимо искористимо прилику да се посветимо тој тајни која се зове човјек и која нам долази у сусрет:
,,Зато у овом ужурбаном животу искористимо прилику те тајне коју зовемо човек који ти прилази у сусрет да му се посветимо да би скинуо ти неко бреме са свога срца. Много сам се пута огрешио о људе, онда када немаш времена и некако ме Бог много пута поучио. Такве сам дивне поуке од људи добијао, од једноставног света на Косову и Метохији које ме заправо формирају, мењају, ти људи те васпитавају, али мораш наћи времена макар мало, мораш имати вере у њега у тог човека да и кроз њега Бог говори”.
Он је потом поручио да се вјежбамо у томе сваког дана, да видимо једни друге тражећи једни у другима тајну Бога, указујући да ћемо управо тако у томе наћи и разрешење многих чворова који су на срцу и души, а које носимо у тјескоби:
,,Вежбајмо се у томе да видимо једни друге, да се загледамо једни у друге и да тражимо тајну Бога и у томе да нађемо разрешење! Епископ значи онај који надгледа, који надзире, контролише живот Цркве. Али заправо, негде би најблагословеније било да епископ буде онај који пре свега види људе, који види те овце словесне а и онда оне њега познају. То је то дело љубави, када препознаш брата и сестру у неком магновеном тренутку, када се молимо заједно, хлеб ломимо заједно, када славимо заједно, када се смејемо, певамо, плачемо заједно, да делимо свој живот једни са другима”. – закључио је Владика Иларион.
