На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Свети Јевстатије I, архиепископ српски; Сабор светих седамдесет апостола; Свети мученици Зосим и Атанасије; Преподобни Теоктист; Свети преподобномученици ватопедски; и Свети преподобномученик Онуфрије.
* * *
Препоручена емисија:
Емисија о богослужбеним особеностима празника Светог Јевстатија Превлачког, архиепископа српског
* * *
Тропар празника:
САБОР СВЕТИХ СЕДАМДЕСЕТ АПОСТОЛА
Осим дванаест великих апостола Господ Христос изабра још и седамдесет других, малих, апостола и посла их на проповед Еванђеља. О томе свети еванђелист Лука пише ово: Потом изабра Господ и других седамдесеторицу, и посла их по два и два пред лицем својим (Лк. 10, 1). Јер Дванаесторицу држаше поред себе, а Седамдесеторицу одашиљаше на проповед. Каква имена беху ове Седамдесеторице, није сасвим познато. Јер, као што пише свети еванђелист Јован: многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? (Јн. 6, 66-67). И би да се пред добровољно страдање Господа Христа веома смањи број ученика његових, и једва ко од Седамдесеторице остаде са Њим, па и један од Дванаесторице отпаде. A пo васкрсењу Господњем, лик светих дванаест апостола би попуњен Матијом. Лик пак Седамдесеторице попуњаваше се постепено из редова оних које Дванаесторица придобијаху за веру својом проповеђу Еванђеља, и свети апостол Павле, кога сам Господ позва у апостолство и придружи Дванаесторици као првоврховног са светим Петром.
О Седамдесеторици апостола постоји писана повест под именом светог свештеномученика Доротеја, епископа тирског. Та се повест спомиње и у почетку књиге Апостол, и у Прологу. Али тамо се пише и о некима који су испрва апостоловали, a затим од вере и апостолства отпали. Као што је Николај дошљак из Антиохије, један од седморице ђакона, који се са Симоном врачарем одврати од вере (Д.А. 6, 5). Такође Фигел, Ермоген и Димас, о којима пише свети Павле Тимотеју: Знаш ово да се одвратише од мене сви у Азији, међу којима је Фигел и Ермоген (2. Тм. 1, 15). И опет: Димас ме остави, омилевши му садашњи свет (2. Тм. 4, 10), и затим постаде идолски жрец у Солуну. О њима пише и свети Јован Богослов у својој Првој посланици: Од нас изиђоше, али не беху од нас; кад би били од нас, онда би остали с нама (1. Јн. 2, 19). И такве не треба убрајати у број свете Седамдесеторице. Јер какву заједницу има светлост са тамом? (2. Кор. 6, 14). У тој повести прешло се ћутке преко многих, које света Црква поштује као свете у месецослову убрајајући их у светих седамдесет апостола. To cy: Тимотеј, Тит, Епафрас, Архип, Ахил, Олимп, Кодрат, Ахаик. Осим тога, у томе спису под именом светога Доротеја има и много других сумњивих казивања. Због тога су овде са великом опрезношћу покупљени подаци о св. Седамдесеторици апостола из Светога Писма, и предања светих Отаца, и веродостојних древних црквених историчара и писаца.
1. Први од седамдесет апостола беше свети Јаков, брат Господњи, кога свети апостол Павле спомиње у посланици Галатима, говорећи: Изиђох у Јерусалим да видим Петра. Али другога од апостола не видех осим Јакова, брата Господњег (Гал. 1, 18-19). Он би од самог Господа постављен за првог епископа у Јерусалиму. Једном о празнику Пасхе, када се беше много народа сабрало у Јерусалим, рекоше му старешине јеврејске, да се попне на кров од храма и да говори против Христа. Свети Јаков се пoпe и поче говорити народу о Христу као Сину Божјем и истинитом Месији, о његовом васкрсењу и његовој вечној слави на небесима. Разјарене старешине ринуше га с крова те паде и много се повреди, но још беше у животу. Тада га камењем и мотком дотукоше. И тако мученички оконча свој апостолски подвиг. – Празнује се 23. октобра.
2. Свети еванђелист Марко, који написа свето Еванђеље по казивању светог апостола Петра. Њега спомиње свети апостол Петар у својој Првој посланици, говорећи: Поздравља вас црква у Вавилону, и Марко син мој (1. Птр. 5, 13). Од светог апостола Петра он би постављен за епископа у Александрији. Ту су га идолопоклоници, због проповеди Еванђеља, везали, и чврсто везана вукли по калдрми, и свега изразбијали. И тако изранављена и искрвављена бацили у тамницу, где му се сам Господ јави и позва га у небеску славу. И он предаде дух свој Господу. – Празнује се 25. априла.
3. Свети еванђелист Лука. Написао свето Еванђеље на молбу хришћана. Свети апостол Павле га спомиње у посланици Колошанима: Поздравља вас Лука лекар љубљени (Кол. 4, 14). Написао је Дела Апостолска. И после многих трудова, своје апостолство оконча мученички у Тиви (Теби) Беотијској. – Празнује се 18. октобра.
4. Свети Клеопа, најмлађи брат светог Јосифа Заручника. Ишао у Емаус са светим Луком, о чему свети Лука говори, прећуткујући своје име (Лк. 24, 35). По васкрсењу видео Господа. И у ломљењу хлеба познао васкрслог Господа Христа (Лк. 24, 30-31). За сведочанство Христово убијен од Јевреја. – Празнује се 30. октобра.
5. Свети Симеон, сродник Господњи. После светог Јакова био други епископ у Јерусалиму. И за распетог Христа распет окончао. – Празнује се 18. септембра и 27. априла.
6. Свети Варнава, назван тако од апостола, а раније се звао Јосија. Помиње се у Делима Апостолским (Д.А. 4, 36), и у посланици Галатима, где свети апостол Павле каже: Изиђох у Јерусалим са Варнавом (Гал. 2, 1). Са светим Павлом служио Еванђељу, и најпре проповедао Христа у Риму. Затим био постављен за епископа у Милану. У својој постојбини, на острву Кипру, камењем убијен од Јевреја и Јелина; и сахрањен са Еванђељем Матејевим на прсима, које је он својом руком био преписао. – Празнује се 11. јуна.
7. Свети Јосија, или Јосиф, назван Варсава и Јуст. Заједно са Матијом биран коцком на место Јуде издајника. Спомиње се у Делима Апостолским (Д.А. 1, 23). О њему свети апостол Павле у посланици Колошанима вели: И Исус названи Јуст (Кол. 4, 11). Сматра се да је овај Јосија син светог Јосифа Заручника, као Јаков и Симон и Јуда, не Искариотски. Био епископ у Елевтеропољу, где пострада за Еванђеље. – Празнује се 30. октобра.
8. Свети Тадеј, био најпре ученик светог Јована Претече, затим Христов. To није онај Тадеј, који беше један од Дванаесторице апостола. Крстио едеског кнеза Авгара и очистио га од губе. И после многих подвига у проповедању Христовог Еванђеља упокоји се у Господу у Финикијском граду Вириту. – Празнује се 21. августа.
9. Свети Ананија. Крстио апостола Павла (Д.А. 9, 13-18). Био епископ у Дамаску. У граду Елевтеропољу камењем убијен од обласног управитеља Лукијана. – Празнује се 1. октобра.
10. Свети првомученик Стефан архиђакон. Засут камењем од Јевреја, отиде Господу Исусу Христу, кога виде, када му се небеса отворише, где стоји с десне стране Богу (Д.А. 7, 55.56.59). Први пострадао мученички за Господа Христа, због чега и прозван „Првомученик“. – Празнује се 27. децембра и 2. августа.
11. Свети Филип. Један од седморице ђакона. Крстио Симона Врачара у Самарији и евнуха царице арапске Кандакије. (Д.А. 8, 13.27). Био епископ у Тралији азијској, и многе вером просветио. Скончао мирно у дубокој старости и прешао у неостариви живот. – Празнује се 11. октобра.
12. Свети Прохор. Један од седморице ђакона (Д.А. 6, 5). Сапутник светог Јована Богослова, и заједничар у његовим трудовима. У граду Никомидији Витинијској био први епископ. Затим, проповедајући Христа у Антиохији, мученички пострада. – Празнује се 28. јула.
13. Свети Никанор. Један од седморице ђакона. У исти дан, у који свети првомученик Стефан би засут камењем, настаде велико гоњење на цркву Јерусалимску (Д.А. 8, 1). Тада би убијен свети Никанор са две хиљаде верних. – Празнује се 28. јула.
14. Свети Тимон. Један од седморице ђакона. Био епископ у граду Бостри у Арабији. Због проповеди Еванђеља много пострадао од Јевреја и Јелина. Био у усијану пећ бачен, али неповређен изашао. Затим за Христа на крсту издахнуо, и Господу отишао. – Празнује се 28. јула.
15. Свети Пармен. Један од седморице ђакона. Пун вере вршио поверену му од светих апостола елужбу. На очи светих апостола умро мученички. – Празнује се 28. јула.
16. Свети Тимотеј. Трудио се са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ у Ефесу. Свети Павле му упутио две посланице. – Празнује се 22. јануара.
17. Свети Тит. Трудио се такође са светим Павлом у проповедању Еванђеља. Био епископ гортински на Криту. И њему свети Павле упутио Посланицу. Скончао у дубокој старости. – Празнује се 25. автуста.
18. Свети Филимон. Био епископ у Гази. Свети Павле упутио му посебну Посланицу. Скончао мученички за царовања Неронова. – Празнује се 19. фебруара и 22. новембра.
19. Свети Онисим. О њему свети Павле пише Филимону. Мучен од римског епарха Тертула скончао у Путеоли. – Празнује се 15. фебруара.
20. Свети Епафрас. Свети Павле га спомиње у посланици Филимону, говорећи: Поздравља те Епафрас који је са мном сужањ у Христу Исусу (ст. 20). Био епископ у Колоси, и уједно у Лаодикијској цркви и Јерапољској. Са светим Павлом био у узама у Риму, одакле пишући Колошанима Павле каже: Поздравља вас Епафрас, који је од вас, слуга Исуса Христа; он се једнако труди за вас у молитвама, да будете савршени и испуњени сваком вољом Божјом. Јер ја сведочим за њега да има велику ревност и бригу за вас и за оне који су у Лаодикији и у Јерапољу (Кол. 4, 12-13).
21. Свети Архип. Спомиње се у посланици Филимону. После светог Епафраса, држаног у узама у Риму, био епископ у Колоси. Пишући Колошанима, свети Павле вели: И кажите Архипу: гледај на службу коју си примио у Господу да је довршиш (Кол. 4, 17). – Празнује се 19. фебруара и 22. новембра.
22. Свети Сила. Са светим апостолом Павлом проповедао реч Божју. И с њим поднео многа страдања, и ране, и тамницу. О њему пише у Делима Апостолским: А Павле изабравши Силу, изиђе утврђујући цркве (Д.А. 15, 40-41; 16, 19; 17, 4). Био епископ у Коринту. Пошто се довољно потрудио у проповедању речи Божје и сатворио многа знамења и чудеса, мирно скончао и Господу отишао. – Празнује се 30. јула.
23. Свети Силуан. Свети Петар га у својој Првој посланици спомиње овако: По Силуану, вашем верном брату, као што мислим, пишем вам ово мало (1. Петр. 5, 12). Такође и свети Павле у Другој посланици Коринћанима пише: Син Божји Исус Христос, кога ми вама проповедасмо ја и Силуан (2. Кор. 1, 19). Он је са светим Павлом проповедао реч Божју. И био епископ у Солуну. Много се потрудио, много за веру страдао, док није Господу на небеса узишао. – Празнује се 30. јула.
24. Свети Крискент. Свети Павле га спомиње у својој Другој посланици Тимотеју говорећи: Крискент у Галатију (2. Тим. 4, 10), тојест послан од мене на проповед. Био епископ у Галатији. Затим проповедао Христа у Галији, где и ученика свога Захарију постави за епископа у граду Вијени. Опет се вратио у Галатију, где мученички сконча за Христа у време Трајаново. – Празнује се 30. јула.
25. Свети Крисп. Дела Апостолска га спомињу овако: A Крисп, старешина зборнички, верова Господу са свим домом својим (Д.А. 18, 8). О њему и свети Павле у Посланици Коринћанима каже да је Криспа крстио (1. Кор. 1, 14). Био епископ на пелопонеском острву Егини, између Јегејског и Јонског мора. Скончао у миру.
26. Свети Епенет. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите ми љубљеног Епенета, који је првина из Ахаје у Христу (Рм. 16, 5). Био епископ у Картагени. – Празнује се 30. јула.
27. Свети Андроник. Њега у истој Посланици спомиње свети Павле, говорећи: Поздравите Андроника, – и назива га својим рођаком и другаром у сужањству, који је још и по томе чувен што је пре апостола Павла поверовао у Христа (Рм. 16, 7). Био епископ у Панонији. – Празнује се 17. маја и 30. јула.
28. Свети Стахије. И њега свети Павле помиње у Посланици Римљанима: Поздравите, вели, и Стахија ми љубљеног (Рм. 16, 9). Свети апостол Андреј Првозвани поставио га за првог епископа у Византији у Аргиропољу. – Празнује се 31. октобра.
29. Свети Амплије. И њега свети Павле спомиње у истој Посланици, говорећи: Поздравите Амплија, мени љубљенога у Господу (Рм. 16, 8). Био епископ у Диоспољу; и убијен од Јелина, мученички скончао за Господа Христа. – Празнује се 31. октобра.
30. Свети Урбан. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Урбана, помоћника нашег у Христу (Рим. 16, 9). Био епископ у Македонији, и мученички скончао за Господа. – Празнује се 31. октобра.
31. Свети Наркис. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Наркисове, који су у Господу (Рм. 16, 11). – Био епископ у Атини. – Празнује се 31. октобра.
32. Свети Апелије. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Апелија, окушанога у Христу (Рм. 16, 10). Био епископ у Ираклији. – Празнује се 31. октобра.
33. Свети Аристовул. И њега спомиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите домаће Аристовулове (Рм. 16, 10). Био епископ у Британији, и тамо после многих трудова и страдања мирно скончао. – Празнује се 31. октобра.
34. Свети Иродион. И њега помиње свети Павле у истој Посланици, говорећи: Поздравите Иродиона, рођака мога (Рм. 16, 11). Био епископ Неопатарски. – Празнује се 8. априла.
35. Свети Агав. Добио дар пророштва. Спомиње се у Делима Апостолским: И дође одозго из Јудеје један пророк, по имену Агав, и узе појас Павлов и свезавши своје руке и ноге рече: тако вели Дух Свети: човека чији је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д.А. 21, 10.11; 11, 28). – Празнује се 8. априла.
36. Свети Руф. Свети Павле га помиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравите Руфа, избранога у Господу (Рм. 16, 13). Био епископ у Тиви, у Грчкој. – Празнује се 8. априла.
37. Свети Асинкрит. Спомиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Ирканији Азијској. – Празнује се 8. априла.
38. Свети Флегонт. Помиње се у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у тракијском граду Маратону. – Празнује се 8. априла.
39. Свети Ерма. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 14). Био епископ у Филипопољу. – Празнује се 8. априла.
40. Свети Патров. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Неапољу. – Празнује се 5. новембра.
41. Свети Ермије. Споменут на истом месту (Рм. 16, 14). Био епископ у Далмацији. – Празнује се 5. новембра.
42. Свети Лин. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју (2. Тм. 4, 21). Био први епископ у Риму. – Празнује се 5. новембра.
43. Свети Гај. Свети Павле га спомиње у Посланици Римљанима, говорећи: Поздравља вас Гај, домаћин мој и целе цркве (Рм. 16, 23). Био епископ у Ефесу после светог Тимотеја. – Празнује се 5. новембра.
44. Свети Филолог. Свети Павле га спомиње у истој Посланици говорећи: Поздравите Филолога (Рм. 16, 15). Свети Андреј га поставио за епископа у Синопи. – Празнује се 5. новембра.
45. Свети Лукије. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Лаодикији Сиријској.
46. Свети Јасон. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Тарсу. – Празнује се 28. априла.
47. Свети Сосипатер. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 21). Био епископ у Иконији. – О овој последњој тројици свети Павле пише, говорећи: Поздравља вас и Лукије и Јасон и Сосипатер, рођаци моји (Рм. 16, 21). – Празнује се 28. априла и 10. новембра.
48. Свети Олимп. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 15). Био следбеник светог апостола Петра, и када Петар пострада у Риму, по заповести Нероновој би посечен и он заједно са светим апостолом Иродионом. – Празнује се 10. новембра.
49. Свети Терције. Писао Посланицу Римљанима коју му је свети Павле диктирао. У њој сам спомиње себе овако: Поздрављам вас и ја Терције, који написах ову посланицу у Господу (Рм. 16, 22). Био епископ у Иконији после светог Сосипатра, где се и увенча мученичким венцем. Празнује се 30. октобра и 10. новембра.
50. Свети Ераст. Свети Павле га спомиње у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био најпре економ цркве Јерусалимске, а потом епископ у Пенеади Палестинској. – Празнује се 10. новембра.
51. Свети Кварт. Споменут у истој Посланици (Рм. 16, 23). Био епископ у Бејруту. – О овој последњој двојици свети Павле пише: Поздравља вас Ераст, благајник градски и брат Кварт. – Празнује се 10. новембра.
52. Свети Евод. Био епископ у Антиохији после светог апостола Петра. У својој Посланици Антиохијанима спомиње га свети Игњатије Богоносац, говорећи: Сећајте се блаженог Евода, оца свог, који вам од апостола први би постављен за пастира. – Празнује се 7. септембра.
53. Свети Онисифор. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, говорећи: А Господ да да милост Онисифорову дому, јер ме много пута утеши, и окова се мојих не постиде (2. Тм. 1, 16). Био епископ у Колофону и у Кирини. – Празнује се 7. септембра.
54. Свети Климент. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, када вели: Који се у еванђељу трудише са мном, и Климентом (Флб. 4, 3). Био епископ у Риму после Лина и Клита. Протеран у Херсон. Скончао мученички: утопљен у море с каменом о врату. – Празнује се 25. новембра.
55. Свети Состен. После светог Криспа, као старешина зборнице јеврејске, обраћен у хришћанство светим Павлом. О њему пише у Делима Апостолским: Онда сви Грци ухватише Состена, старешину зборнице, и бише га пред судницом (Д.А. 18, 17). И сам свети Павле спомиње га у својој Посланици Коринћанима, која почиње овако: Павле, вољом Божјом позвани апостол Исуса Христа, и брат Состен (1. Кор. 1, 1). Био епископ у Колофону. – Празнује се 8. децембра.
56. Свети Аполос. Њега спомињу Дела Апостолска: Дође у Ефес један Јеврејин, по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у књигама. Овај беше упућен на пут Господњи, и горећи духом, говораше и учаше право о Господу (Д.А. 18, 24-25). Спомиње га и свети Павле у Првој посланици Коринћанима, када каже: Ја посадих, Аполос зали, а Бог даде те узрасте (1. Кор. 3, 6). Био епископ у Смирни пре светог Поликарпа. – Празнује се 10. септембра и 8. децембра.
57. Свети Тихик. Спомиње се у Делима Апостолским и у посланицима: Ефесцима и Колошанима. Свети Павле вели: А како сам ја и шта радим, све ће вам казати Тихик, љубљени брат и верни слуга у Господу, кога послах к вама за то исто да знате како смо ми, и да утеши срце ваше (Еф. 6, 21-22). A y Другој посланици Тимотеју пише: А Тихика послао сам у Ефес (2. Тм. 4, 13). После светог Состена био епископ у Колофону. – Празнује се 8. децембра.
58. Свети Епафродит. Свети Павле га спомиње у Посланици Филибљанина, говорећи: Али нађох за потребно да пошљем к вама брата Епафродита, свога помагача и другара у војевању, a вашега посланика и слугу моје потребе (Флб. 2, 25). Био епископ у Адријанији. – Празнује се 8. децембра.
59. Свети Карп. Свети Павле спомиње га у Другој посланици Тимотеју, говорећи: Кад дођеш донеси ми кабаницу што сам оставио у Троади код Карпа, и књиге (2. Тм. 4, 13). Био епископ у Верији Тракијској .
60. Свети Кодрат. Био епископ најпре у Атини, а потом у граду Магнезији, где је проповедајући Еванђеље мученички пострадао у време цара Адријана
61. Свети Марко, звани друкчије и Јован. Дела Апостолска га често спомињу као сапутника апостола Павла и Варнаве. Као ово: А Варнава и Савле, предавши помоћ, вратише се из Јерусалима у Антиохију, узевши са собом и Јована који се зваше Марко (Д.А. 18, 25). Био епископ у граду Библосу у Финикији. И његова сенка је исцељивала од болести. – Празнује се 27. септембра.
62. Свети Зинон, или Зина, звани законик, тојест учитељ Мојсијева закона. Свети Павле га спомиње у Посланици Титу; Зину законика пошљи ми што пре (Тит. 3, 13). Био епископ у Диоспољу. – Празнује се 27. септембра.
63. Свети Аристарх. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 19, 29) и посланице светога Павла: Колошанима (4, 10) и Филимону (ст. 23). Био епископ у Апамији Сиријској. – Празнује се 15. априла и 27. септембра.
64. Свети Пуд. Свети Павле га спомиње у Другој посланици Тимотеју, када вели: Поздравља те Пуд (2. Тм. 4, 21). Био угледан грађанин римски, члан Сената, човек благочестив. Дом Пудов био је најпре уточиште светим апостолима Петру и Павлу, a после се обратио у цркву, названу Пастирска. Прича се да је у њој свети Петар чинодејствовао.
65. Свети Трофим. Њега спомињу Дела Апостолска (Д.А. 20, 4), а и свети Павле у Другој посланици Тимотеју: Трофима оставих у Милету болесна (2. Тм. 4, 20). Са Пудом и Аристархом следовао светом апостолу Павлу на путу, и у свима гоњењима, и најзад сва тројица посечени од Нерона кад и свети Павле. – Празнује се 15. априла.
66. Свети Марко, нећак Варнавин. Био епископ у Аполонијади. Њега спомиње свети Павле у Посланици Колошанима заједно са светим Аристархом: Поздравља вас Аристарх, који је са мном у сужањству, и Марко нећак Варнавин (Кол. 4, 10).
67. Свети Артема. Спомиње га свети Павле, пишући Титу: Кад пошљем к теби Артему (Тит. 3, 12). Био епископ у Листри. – Празнује се 30. октобра.
68. Свети Акила. Спомињу га Дела Апостолска (Д. А. 18, 2) и свети Павле (Рм. 16, 3). Био епископ у Ираклији. Проповедао реч Божју у Азији и Ахаји. Убијен од незнабожаца. – Празнује се 14. јула.
69. Свети Фортунат. Свети Павле га спомиње у Првој посланици Коринћанина (1. Кор. 16, 17). Блажено пострада проповедајући реч Божју.
70. Свети Ахајик. Њега заједно са Фортунатом спомиње свети Павле, када вели: Обрадовах се доласку Фортунатову и Ахајикову, јер ми они накнадише што сам био без вас; јер умирише дух мој и ваш (1. Кор. 16, 17-18).
Овим се завршава лик светих Седамдесет апостола. По једном еванђелском набрајању додају се овој Седамдесеторици још друга два апостола које Господ јави:
71. Свети Дионисије Ареопагит. Спомињу га Дела Апостолска (Д.А. 17, 34). Најпре био епископ у Атини. Затим проповедао Христа у Галији; тамо и мачем посечен. А да и он припада истом апостолском лику, сведочи Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске. О овим апостолима он каже ово: Овима додаде оног Ареопагита, по имену Дионисија, кога Павлова проповед у Атини обрати у веру, о чему пише Лука у Делима Апостолским.
72. Свети Симеон, звани Нигар. Њега свети Лука спомиње у Делима Аопстолским, говорећи: A y цркви која беше у Антиохији беху неки пророци и учитељи: Варнава и Симеон, звани Нигар (Д.А. 13, 1) А да и он припада истом апостолском лику, сведочи свети Епифаније, стављајући га међу апостоле када набраја њихова имена овако: Марко, Лука, Јуст, Варнава, Апелије, Pyф, Нигар (тојест Симеон Нигар), и осталих Седамдесет два. – Тако свети Епифаније пишући о овој двојици уверава нас да лик ових светих апостола садржи у себи седамдесет и два лица; и да је свети Симеон Нигар један од њих. Но и свети Јован Дамаскин, у Октоиху петога гласа у среду на вечерњу, после Дванаесторице апостола спомиње сабор Седамдесет и два, говорећи: Свехвална Дванаесторица показа се савршено, видећи једне ревности сабор Седамдесет и два.
Њиховим светим молитвама, које много помажу, да се удостојимо и ми бити заједничари светог скупа небескога звања, и гледати свевишњег Апостола и Архијереја вере наше Исуса Христа, славећи Га са Богом Оцем и Светим Духом кроза све векове, амин.
Јевсевије, епископ Кесарије Палестинске, у првој књизи своје Црквене историје пише следеће: „Име сваког од дванаесторице апостола Христових довољно је познато из еванђелских сведочанстава, али се списак седамдесеторице апостола потпуно тачан нигде не налази. Ако се пажљивије расмотри та ствар, онда се могу наћи више од седамдесет, држећи се само једног сведочанства светог апостола Павла, који у Првој посланици Коринћанина каже: Јави се (Христос по васкрсењу Свом) Кифи, затим једанаесторици; а потом га видеше више од пет стотина браће, од којих су многи живи и сад, а неки и помреше (1. Кор. 15, 5-6). – Неке од таквих многих који се трудише у проповедању Еванђеља Христова у то време и слично светим апостолима вером просветише разне земље, и стога достојних самог имена апостолског, споменућемо овде посебно.
Свети Лазар, који четири дана лежа мртав и Господ га васкрсе. У време великог гоњења на цркву Јерусалимску, после убиства светог првомученика Стефана, свети Лазар би прогнан из Јудеје и отиснут на море у чамцу без весала, заједно са светим учеником Господњим Максимином, и са светим Келидонијем који се родио слеп али био исцељен Господом. Ho пo промислу Божјем чамац доплови до острва Кипра, и свети Лазар тамо проповеда Христа у граду Кидонији. Доцније он би у том граду посвећен за епископа од стране светог апостола Варнаве, а тамо се на острву Кипру и упокоји у миру. Када после близу хиљаду година откопаше гроб Лазарев у граду Кидонији на Кипру, нађоше свето тело његово у мермерном ковчегу, на коме је стајао натпис: „Лазар Четвородневни – пријатељ Христов“.
Свети Јосиф из Ариматеје, тајни ученик Христов, који је измолио од Пилата тело Господа Исуса, такође је био од завидљивих Јевреја прогнан из Јудеје, и проповедао Христа у Енглеској, где се и преставио. Енглези га и почитају као апостола своје земље.
Свети Никодим, који је ноћу долазио Исусу да слуша науку Његову (Јн. 3, 1-2), и који је дао добар савет Јеврејима да не осуђују Исуса докле Га не саслушају и испитају шта ради (Јн. 7, 50-51), а који је потом заједно са Јосифом чесно укопао тело Исусово (Јн. 19, 39, 40), – такође пострада од Јевреја за веру у Христа и проповед апостолску будући прогнан из Јудеје.
Свети Гамалил био је учитељ светог апостола Павла. Он даде мудар савет Синедриону односно проповеди светих Апостола, рекавши: Прођите се ових људи и оставите их; јер ако буде од људи ово дело, поквариће се; ако ли је од Бога, не можете га уништити; чувајте се да се како не нађете као богоборци (Д.А. 5, 38-39). – Касније он верова у Христа и јавно Га апостолски проповеда. После мученичке кончине светог архиђакона Стефана он узе тело његово и сахрани га на свом имању недалеко од Јерусалима. Такође он скриваше код себе прогнаног због проповедања Христа светог Никодима, којега, када се упокоји, и сахрани близу гроба светога првомученика Стефана, где затим и сам би сахрањен.
Евнух царице Етиопске Кандакије, крштен светим апостолом Филипом на путу (Д.А. 5, 34-40), који и своју царицу обрати ка Христу, би први проповедник Христа у Етиопији, где и сконча мученичком смрћу.
Свети Закхеј који с радошћу прими Господа у дом свој и чу од Њега: „данас дође спасење дому овом“ (Лк. 19, 1-10), по вазнесењу Господњем следова светом апостолу Петру, и би од њега постављен за епископа Кесарије Палестинске, где апостолски проповеда Христа.
Свети Корнилије капетан, крштен светим апостолом Петром (Д.А. 10, 1-48), би потом постављен од њега за епископа и проповеда Христа у граду Скепсији, где и сконча у миру.
Свети Лонгин капетан који беше на стражи код крста Господњег и исповеди да је Исус заиста Син Божји (Мт. 27, 54), би такође на стражи код гроба Господња и беше очевидац Васкрсења Христова, о чему и сведочаше пред свима. Касније он проповедаше Христа као апостол у Кападокији, где и пострада мученички.
Свети Игњатије Богоносац, по предању, био је оно дете које Господ узе у Своје руке и на које указа апостолима, рекавши: Ако не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мт. 18, 2-5). Њега свети апостол Петар и рукоположи за епископа у Антиохији, где он апостолски проповеда Христа. Он мученички пострада за Христа у Риму, бачен лавовима који га растргоше.
Свети Поликарп, епископ града Смирне, као апостол је неуморно проповедао Еванђеље Христово. У Житију светог Игњатија Богоносца свети Симеон Метафраст назива светог Поликарпа божанственим апостолом, говорећи: „Допутоваше они у Смирну, и тамо свети Игњатије целива светог Поликарпа, божанственог апостола, евога саученика“. Свети Поликарп пострада мученички за Господа Христа.
Свети Јеротеј, члан Атинског ареопага: њега свети апостол Павле научи светој вери хришћанској, и би од њега постављен за епископа у Атини. Заједно са другим светим апостолима и свети Јеротеј би пренесен по ваздуху у Јерусалим пред Успеније Пречисте Богоматере. Скончао мученички.
Свети Антипа, епископ Пергамски[20], такође пострада због апостолског проповедања Христа[. О њему сам Господ Христос у Откривењу светог Јована Богослова говори овако: Антипа, верни сведок мој, би убијен (Откр. 2, 13).
Свети Димитрије, кога спомиње свети Јован Богослов у својој трећој посланици, говорећи: Димитрију сведочише сви, и сама истина; а и ми сведочимо; и знате да је сведочанство наше истинито (3. Јн. 12). Свети Димитрије би епископ у Асијском граду Филаделфији.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЗОСИМА МОНАХА И АТАНАСИЈА КОМЕНТАРИСИЈА
Овај свети Зосима беше из Киликије. Живљаше у пустињи заједно са зверињем. Ухваћен од кнеза Дометијана, он исповеди да је Христос истинити Бог. Усијаним гвожђем бушили му уши; бацили га у казан пун узаврелог блата; затим га главачке обесили; и на чудесан начин од свега тога остао неповређен. У том наиђе један лав који људским гласом говораше о Божанству Христовом. To привуче вери Христовој Атанасија Коментарисија. А мучитељ отпусти светитеља слободна. И он отиде у пустињу и у горе, где је раније боравио. И пошто научи Атанасија истинама вере, крсти га. А живљаху тамо заједно. Једном приликом се на необичан начин расцепи стена, у коју они уђоше, и предадоше душе своје у руке Божје.
* * *
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВСТАТИЈА I, архиепископа српског
Блажени Евстатије би рођен у Будимљанској жупи од богобојажљивих родитеља. Жарко волећи своје родитеље, он измалена развијаше у себи љубав к Богу: избегавао је таште забаве, неговао у себи врлине, ревносно посећивао цркву и с уживањем пратио божанствено појање и читање, старајући се да разуме смисао тога. Једном он дође к својим родитељима и рече им: „Ја силно желим да се учим; дајте ме да учим књигу“.
Чувши овакве речи, родитељи се обрадоваше, заблагодарише Богу што усади тако добру жељу у душу њиховог детета, па нађоше учитеља да њиховог сина учи књизи. И помоћју Божјом он за кратко време превазиђе у учењу све своје вршњаке. Посветивши се сав изучавању божанствених књига, он нимало није мислио ни о јелу, ни о пићу, ни о оделу, па је чак мало мислио и о родитељима, него је сву љубав своју и наду полагао на Господа. А када постаде пунолетан и озбиљно размисли о своме призвању, он одлучи да остави родитељски дом и пође путем Господњим као монах. Зато се упути у Зетску област, у манастир светог Архангела Михаила, где се налазило и седиште Зетске епископије. Ту га епископ Неофит постриже у монашки чин, н он стаде проводити врло строг подвижнички живот, дан и ноћ посвећујући молитви и не осврћући се натраг ка таштини света коју беше оставио. Одликујући се уздржањем и чистотом живота, изнуравајући себе постом и бдењем, он је непропустљиво хитао у цркву на дневна и ноћна богослужења, строго држао келејно молитвено правило, a y остало време предавао се богомислију и умној молитви. Немајући никакву сопственост, он се старао да од одређеног му манастиром удела за храну и одело уштеди ради раздавања ништима. Подвизавајући се у манастирској тишини са потпуним смирењем, он ипак брзо постаде познат у целом том крају као велики подвижник који подражава древне оце.
He задовољавајући се монашким подвижништвом у свом манастиру, Евстатије гораше од жеље да посети свети град Јерусалим ради поклоњења Гробу Господњем и осталим светињама. He откривајући ником ову тајну намеру своју, он са сузама мољаше Господа Христа да га удостоји да оствари пламену жељу своју: да срећно отпутује у Свети Град и поклони се месту где је Он пролио своју крв за спасење рода људског, и где је учинио велика чудеса.
Молитва угодника Божјег би услишена. Када он размишљаше о томе где би нашао богобојажљиве сапутнике, к њему дођоше два монаха, као од самог Господа послани, и они му у разговору рекоше да путују у Јерусалим да се поклоне Гробу Господњем. Заблагодаривши Господу Богу и поклонивши се пречистој икони Његовој и икони светог Архистратига Михаила, он радосна и весела срца крену са ова два монаха на давно жељени пут. Помоћу Божјом он лако и благополучно стиже у Јерусалим. Ту се он побожно поклони Гробу Господњем и свима светињама на месту страдања Господњих. He журећи, он обиђе сва света места и наслађиваше се посматрајући их. Посети он и сву околину Јерусалима где живљаху преподобни и богобојажљиви мужеви – подвижници, учећи се од њих и усвајајући њихова правила живота и подвига.
Пошто проведе дуго време у Светој Земљи, он крену натраг, али не право у своју отаџбину већ у Свету Гору Атонску, желећи да види тамошњи монашки живот и да се наслади душекорисним разговорима о подвижништву и чистоти душевној и телесној. Допутовавши у Свету Гору, преподобни Евстатије се настани у српском манастиру Пресвете Богородице Хилендару. Ту се он са великим усрђем предаде монашким подвизима, са смирењем и покорношћу обављајући сваки посао, одређен му као послушање, неизоставно посећујући сва црквена богослужења и предајући се насамо ноћној молитви и богомислију. Тако проведе он много година и постаде познат међу свима атонским подвижницима. Многи седи старци, а не само млађи монаси, често долажаху к Евстатију, и с љубављу и духовном утехом вођаху душеспасоносне разговоре.
После неколико година таквог подвижничког живота, Евстатије би једнодушном одлуком сабора целе Свете Горе постављен за игумана манастира Хилендара. Поставши управитељем манастира, Евстатије се стаде још усрдније подвизивати, пружајући пример у сваком труду и врлини, учећи речју и делом. Водећи врлински живот на тако видном положају, преподобни Евстатије се веома прочу и стече свеопшту љубав не само код атонских подвижника него и код мирјана, и то не само код простих људи него и код великаша и царева. Сви су хитали да Евстатију укажу почаст и да га обаспу даровима. Али те дарове он није примао за себе, него их је дарежљивом руком раздавао беднима, удовама, сирочади, који нису имали хране и крова. Благочестиви краљеви српски, чувши за високе врлине преподобног Евстатија, прибегаваху к њему за савет, и његову обитељ обасипаху изобилним даровима. Блажени Евстатије ревноваше да у свему иде трагом великог Саве, оснивача Хилендарске обитељи.
Није чудновато онда што при таким преимућствима и врлинама преподобни Евстатије би, и против своје воље, изабран и рукоположен за епископа Зетске епархије, са седиштем у оном манастиру светог Архистратига Михаила у коме он као младић прими ангелски образ монашки. Искусан у духовном животу и у црквеним пословима, блажени Евстатије, поставши владика, са великим успехом обављаше своје пастирске дужности и постаде најистакнутији епископ српски. А када сконча архиепископ српски Јоаникије, благочестиви краљ српски Милутин сазва сабор епископа, игумана и бољара; и сабор једногласно изабра на српски архиепископски престо светог Саве овог благочестивог епископа зетског Евстатија. По смирености својој епископ Евстатије покуша да се одрекне тако високог и одговорног положаја. Али му то не примише; и он ускоро би свечано од целокупног сабора узведен на архиепископски престо. Свети Евстатије се покори промислу Божјем, и пламеном молитвом заблагодари Господу Богу на великим милостима Његовим, којих он сматраше себе недостојним.
Истрајно се трудећи на спасењу своје душе, свети Евстатије се пламено брињаше око добра поверене му Српске цркве. Архиепископски престо српски располагао је у то време великим богатствима, и свети Евстатије уложи све старање на то, да ниједна црква не оскудева ни у чему потребном, и он штедро додељиваше сиромашним црквама оно што им је потребно.
Свети Евстатије није дуго управљао Српском црквом (од 1279-1286): седам година после свог ступања на високи престо он се тешко разболе и виде да му се приближава крај. Налазећи се у предсмртној болести, он није роптао него је с радошћу очекивао одлазак из овог земаљског света у небеске обитељи. Находећи се тада у својој архиепископији, у Жичи, он се усрдно спремао и молио Господа да му подари мирну кончину. Око болникове постеље беше се сабрао сав црквени Сабор српски: оближњи епископи, игумани и монаси, и сав клир црквени. Сви плакаху, видећи где се приближава крај њиховом учитељу и архипастиру. Но, болник, подигавши се с постеље, обрати се онима што плакаху: Оставите такву жалост; узвеличајте Господа са мном, и узвисимо име Његово заједно (Псал. 33, 4).
Сви присутни обратише се од плача к молитви и песнопјенију на исход душе. Затим се свети Евстатије причести Светим Тајнама. И после малог одмора он се обрати присутнима: Ходите, возљубљени, да дамо један другоме последњи целив, јер се ја растајем с вама.
Ово праштање изазва много ридања код духовне деце светог Евстатија. Напослетку, подигавши руке своје к небу, блажени изговори ове речи: „Ти знаш крај свачијег живота, Боже богова и Господе господа, у руке Твоје предајем дух мој!“ – Тако се дивно и славно престави свети Евстатије. To би године 1286, јануара четвртог.
Духовна лица, која се беху сабрала крај одра, заједно са мирјанима сахранише са чешћу тело блаженог архиепископа у Жичи, у храму Спаситеља, положивши га у мермерну раку, коју раније беше припремио себи сам свети Евстатије. Уcкopo после сахране, на гробу светог покојника стадоше се збивати знамења и чудеса. Понекад су на гробу виђали где горе свеће; понекад пак ноћу су се чуле код гроба неке речи, некакав разговор, као да се ту слегло много хиљада људи. Један човек, који служаше при храму Спаситеља, боловаше од носа. Много је средстава он пробао и много новаца на лечење истраћио, али помоћи није било. Изгубивши наду у земаљска средства, болесник се пламеном молитвом обрати ка Господу Богу и Пречистој Матери Његовој у храму Спаситеља, на сваком богослужењу стојећи неуморно крај раке преподобног Евстатија. Једне ноћи болесник виде у сну себе где стоји, као што имађаше обичај и на јави, крај раке преподобног Евстатија; к њему се јави благолики муж у архијерејском одјејању и упита га шта му треба. Болесник исприча све по реду. Тада му дошавши муж рече: „Мене је Господ послао да те исцелим; само не греши више, да не би још горе пострадао“. При овим речима он прекрсти болника и дотаче се ране његове. Болник га упита: Ко си ти, свети владико?“ Дошавши одговори: „Ја сам слуга Христов, монах, име ми је Евстатије, лежим на овом месту“.
Болник се пробуди и препаде, па са страхом похита к тадашњем архиепископу Јакову и обавести њега и цео сабор о овом чудесном виђењу. Тада пак болник се потпуно исцели, и сви прославише Господа и Његовог светитеља Евстатија.
Чудеса на гробу светог Евстатија стадоше се умножавати. Једном нађоше три изванредно лепа цвета где беху израсла на мермерној раки његовој, иако је она била потпуно сув камен, и на њој није било ни земље нити икакве влаге. Ово чудесно знамење наведе све на мисао, да Бог прославља Свога угодника и обнавља тело његово нераспадљивошћу. Тада се пак једноме од монаха тога манастира, еклисиарху, у ноћном виђењу јави неки страшан младић са пламеним мачем у рукама, и са гневом рече: „Зашто сте нехатни видећи таква знамења? или не разумете да телу преминулог није одређено да види труљење, већ треба да буде извађено из земље?“
Обавештен о свима овим чудесима, благочестиви краљ Милутин се посаветова са архиепископом Јаковом, па нареди да се рака свечано отвори. А кад рака би отворена, у њој се показа нетљено тело светитељево, као да је живо. Тада оно би са великом чешћу подигнуто из гробне раке, положено у кивот и постављено у храму. И би одређено да се празнује дан светитељевог престављања, четврти јануар.
После извесног времена, због опасности од непријатељских најезда, мошти светог Евстатија, старањем архиепископа Јакова, бише пренесене из Жиче у Пећ, где и почиваху под спудом у храму Пећке Патријаршије до 1737. г. када бише однесене на неко друго место.
* * *
СПОМЕН СВЕТИХ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ВАТОПЕДСКИХ ИГУМАНА ЈЕВТИМИЈА И ДВАНАЕСТ МОНАХА
Ови свети преподобномученици пострадаше од паписта који рушише Свету Гору Атонску за царовања византијског цара Михаила Полеолога (1258-1282. год.). Зато што смело изобличише латине због јереси, проподобни Јевтимије би потопљен а монаси обешени, и тако мученичком кончином прославише Господа који их увенча.
Спомен се њихов врши четвртог јануара у обитељи Ватопедској. Општи пак спомен свих светих новомученика празнује се у Светој Гори Атонској у другу недељу, по недељи Свих Светих.
Подробан опис страдања светих преподобномученика Ватопедских налази се под десетим октобром.
* * *
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ОНУФРИЈА
Свети преподобни мученик Онуфрије роди се у селу Габрову, у Трновској епархији, у Бугарској, од богатих и побожних родитеља. На светом крштењу он доби име Матеј. Када Матеј поодрасте, родитељи га дадоше v школу, у којој он показиваше велики успех.
Једном приликом Матеј скриви нешто, и родитељи га казнише. Но ова озбиљна родитељска казна изазва у његовом детињем уму мисао на одмазду, која је због његове детињске неразумности могла бити убитачна по њега самог. Тако једном, налазећи се у друштву Турака, а љут на своје родитеље због оне казне, изјави пред њима да жели примити мухамеданску веру. Ову детињску намеру своју он је могао лако остварити, да га родитељи не отеше из руку Мухамедових служитеља. Из тога се види да због вере и побожности родитеља љубав Небеског Оца не остави дечка који по неразумности својој изјави жељу да се одрекне хришћанске вере.
Када Матеј достиже пунолетство, опомену се он свога одречења, и због тога удаљи у Свету Гору Атонску и настани у манастиру Хилендару. Ту се он замонаши, добивши име Манасија, и прохођаше духовне подвиге будно и ревносно. После извесног времена он би, због свога врлинског и подвижничког живота, рукоположен за јерођакона. У овом свештеном звању Манасија прилагаше труд ка труду, подражавајући у врлинама подвижнике Христове, и на тај начин иђаше из силе у силу. Али, по учењу светих Отаца, уколико човек напредује у врлини, утолико се украшује смирењем, те му тада и најмањи греси изгледају велики, и он свим срцем тугује због њих, приносећи покајање. Тако и Манасија, напредујући у врлини и разгледајући сав свој пређашњи живот, стаде са ужасом гледати на свој пад, тојест на одречење од Христа, које му се догоди још у детињству, и које му од тога времена бејаше као неки тајни изобличитељ у души. Осим тога и срце његово немаше мира због Спаситељевих речи у божанском Еванђељу: „Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима; а ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мат. 10, 32-33)“.
Имајући стално у памети ове свештене речи, Манасија туговаше, и сва му душа беше обузета страхом. А шта, мишљаше он, ако ја за своје одречење не родим родове достојне покајања, па се у дан Великога Суда Христос одрекне мене пред Оцем Небеским као што се ја одрекох Њега пред људима? Срце његово не беше спокојно; у њему не цароваше онај радосни мир, који се од свемилосрдног Бога шаље подвижницима на поткрепљење и утеху. Стога му подвизи, које је обављао, изгледаху сасвим недовољни, да би га очистили од дубоког пада и умилостивили Бога. При томе душом му је кружила мисао, да он срце своје може помиририти са небеским Творцем једино ако Господа Христа буде исповедио пред невернима. Стога се он реши да за своје одречење од Христа исповеди Њега пред Турцима, проливши крв своју, и на тај начин очисти себе од пада и помири себе са Богом.
Ова света и мучна намера није га напуштала дан и ноћ. Ипак, немајући поверење у себе, он је усрдно и смирено молио Бога да му открије, да ли је то угодно Њему (ср. Рм. 12, 2). И, ако My je његова жеља угодна, онда нека је учини непоколебљивом, и нека благодаћу Својом укрепи да јуначки исповеди веру хришћанску пред непријатељима Христовим и мученички сконча. Но пошто су, по речима Светога Писма, „помисли смртних бојажљиве и намере њихове погрешиве“ (Прем. Сол. 9, 14), то се и Манасија не одлучи да ступи у велики подвиг мучеништва док не добије савет од опитних отаца. Стога он са смирењем и кротошћу откри своју жељу духовним старцима и замоли их за благоразумни савет. Старци му посаветоваше да добро размисли о својој намери, и да се не одлучи на тако страшан подвиг док не упозна своје моћи.
Савет опитних мужева Манасија прими са радошћу па се стаде још више подвизавати у посту, бдењу, молитви и трудовима. При томе жеља да пострада за Христа не само се није хладила у његовом срцу него се све јаче разгоревала, нарочито када дознаде за недавно страдање нових преподобномученика: Јевтимија, Игњатија и Акакија. Сазнавши да су се ови свети мученици, припремајући се за подвиг мучеништва, користили саветима и руководством духовника Никифора, он оде к њему у Претечин скит. И тамо пред опитним духовним Никифором он чистосрдачно изложи своју намеру, и замоли да га прими у своју келију и спреми за мученички подвиг, као што је то урадио са Јевтимијем, Игњатијем и Акакијем. Пристајем, чедо, рече му умиљато духовник Никифор, али само под условом, да нико од страних људи не зна о твојој намери да пострадаш за Христа, и да све време свога припремања на мучеништво ти проводиш тако као да се већ налазиш у страдањима за Христа пред жестоким мучитељима.
Пристајем, свети оче, с радошћу одговори блажени. И тако, постигавши што је желео: бити ученик опитног мужа, – Манасија се врати у свој манастир, распореди своје ствари и новац, од којих један део раздаде као милостињу, а други остави манастиру с тим да манастир храни његовог рођеног оца, који је у то време живео заједно с њим у манастиру Хилендару као пострижени монах.
После тога, под видом тога као да хоће да иде у Јерусалим ради поклоњења светим местима, он се сакри од свију и дође к духовнику Никифору. Овај с очинском љубављу прими блаженога и смести га у засебну келију. При томе му нареди, да нема никакве везе ни с ким, и да се сам насамо моли Богу. Закључавши се у тесној и мрачној келији, Манасија се стаде подвизавати у трајном бдењу и молитви. При томе он је тело своје укроћавао земним поклонима, које је у току двадесет и четири сата правио по 3500, и безбројним појасним поклонима. Молитва са сузама се такорећи сроди с њим: он ју је стално имао у устима и у уму. И на тај начин блажени подвижник у овој тесној келији, слично злату, прекаљивао је себе у трпљењу и јунаштву. А за поткрепљење тела употребљавао је као храну хлеб са водом, и то сваког другог дана, а понекад сваког трећег. Варену пак храну за све време јео је понекад само суботом и недељом.
Након четири месеца у његовој души, већ очишћеној и горећој пламеном љубављу према сладчајшем Исусу, јави се решеност да ступи на давножељени подвиг: пострадати за православну веру и примити мученичку кончину. У то време старац Никифор га постриже у велики анђелски образ са именом Онуфрије. И би решено од стране духовника и других стараца да га упуте на острво Хиос, да тамо прими мученички подвиг. И тако, испраћен заједничким молитвама и благословима, храбри војник Христов Онуфрије напусти Свету Гору Атонску, праћен оним истим иноком Григоријем који је пре тога с љубављу пратио три мученика Христова: Јевтимија, Игњатија и Акакија.
Кренуше на пут они, штићени промислом Божјим, ускоро стигоше срећно у Хиос. Ту они отседоше у дому код једног хришћанина, где у засебној соби проведоше седам дана у посту, бдењу и молитви, поткрепљујући душу своју честим причешћивањем Светим Тајнама Христовим. И наоружавши се на тај начин у сва духовна оружја, Онуфрије се реши да у идући петак, као дан спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, изађе у борбу против духа зла и пролије крв своју за Исуса Христа. A једне, од проведених у молитви, ноћи блажени Онуфрије, изнурен, приседе да одахне, и ухвати га лак и танан сан. У том сну он виде где пред њим стоји лик архијереја, свештеника и војника, који му рекоше: „Устани и иди к Цару који хоће да те види“. – „Због чега, одговори им блажени бојажљиво, Цар жели да види мене, и шта му требам ја, ништавни човек? Преклињем вас, оставите ме“. – „Немогуће је, рекоше му на то небески посетиоци, устани и хајде за нама“. Онуфрије устаде и пође за овим светлоносним мужевима. Потом дођоше они на неко отворено и пространо место; оно беше све заливено необичном светлошћу; и ту, на прекрасном и као од сунчаних зракова начињеном престолу, сеђаше у блеску и сјају Цар, коме блажени Онуфрије приђе и поклони се до земље. У то време Цар се обрати присутнима, и показујући руком на једно светло место рече: „Ено за њега је већ готова обитељ“.
При овим речима Онуфрија напусти танани сан, и он се пробуди, осећајући у срцу свом небеску радост. Прославивши Бога који га утеши чудесним виђењем, он се у молитви својој усрдно обрати и светом Василију Великом, пошто то беше ноћ његовог празника, да и он својим богопријатним молитвама посредује за њега пред престолом Божјим. Но велика туга обузе срце његово када он идуће ноћи већ не осећаше ту небеску радост, и место ње наиђе страх и трепет, те се он стаде плашити нечег. Видећи себе у таквом стању, он се са сузама обрати старцу Григорију: Оче, божанствени огањ, који загреваше срце моје, угасну! Због чега се ја кукавац лиших те утехе? – Због гордости, одговори му Григорије, јер ти уобрази у себи нешто велико. Ето, зато се сакри од тебе благодат Божја. – Тешко мени беднику. рече Онуфрије, ридајући и јецајући. Каквог се драгоценог дара лиших! Шта ће сада рећи свети оци и братија атонски? Уместо да чују о новом мученику и обрадују се моме спасењу, они ће чути о мом поновном одречењу од Христа. Тешко мени грешноме! тешко мени несрећноме!
Исплакавши свој бол, он припаде к ногама Григоријевим и лежећи крај његових ногу, кораше себе што не могаде сачувати божанствену утеху. Затим стаде на молитву, и дотле се мољаше пред Срцезналцем док поново не осети у срцу свом ону топлоту која га беше напустила. Осећајући у себи душевни мир, он се детињски простодушно, са сузама радосницама у очима, обрати Григорију рекавши: „Оче, благословен Бог! мени је сада опет добро“.
Сутрадан изјутра Григорије из предострожности обрати пажњу на то, да Онуфрије поново не западне у духовну гордост, јер су лукавства злобнога врага силна, и он као лав ричући ходи и тражи кога да прождере. Нарочито се он окомљује на оне који храбро одбијају све његове нападе. Древна злоба не дрема и готова је да наведе олује својих лукавстава, само ако код подвижника Христовог пронађе и најмању слабост. Стога опитни старац Григорије, да би смирио све помисли Онуфријеве, и да се Онуфрије не би уздао у себе, нареди му да од свих што су у том дому иште молитве за себе падајући им пред ноге и целивајући им ноге. После тога, тог истог дана блажени Онуфрије се закључа у цркви, и стаде се с јауком молити, изливајући пред Срцезналцем бол своје тужне душе.
Чујући Онуфрија где се моли са јауком, Григорије му овога пута не забрани да јавно излива своју тугу пред Оцем небеским, јер виде да његова гласна молитва излажаше из срца, загрејаног божанском топлином. А када блажени заврши своју молитву, Григорије му из предострожности примети говорећи: Зар ти ниси чуо шта каже Господ у Еванђељу: „да не зна левица твоја што чини десница твоја“ (Мт. 6, 3). Због чега се ти то хвасташ и молиш гласно? Разуме се, због тога да би те сви чули и хвалили. Несретниче! опет си пао у гордост и упропастио труд свој. Опет те духовна гордост ослепи!
Слушајући од старца Григорија ове речи, блажени му кротко одговори: Сагреших, оче! прости ми и помоли се за мене Богу, да ме Он избави од замки ђавољих. – Међутим, опитни Григорије, видећи дубоко смирење Онуфријево, радоваше се у души за њега, а изружи га ради тога, да би блаженога водио к подвигу мучеништва путем смирења и на тај начин сатро свезлобног и гордог ђавола. Циљ би постигнут, и сада Григорије стаде спремати блаженога да прими страдања за исповедање имена Христова. Сву ноћ они проведоше заједно на молитви. Потом, причестивши се Светим Тајнама Христовим, Григорије обуче Онуфрија у световно одело (коса и брада беху му обријани још с вечери), и чим стаде свитати отпусти га са жељом да срећно изврши мученички подвиг.
Путем блажени Онуфрије се срете са једним хришћанином, и у разговору с њим, видећи да је добронамеран, он му откри своју жељу: да жели пострадати за Христа. Добри Хришћанин се обрадова, али му примети да му је одело потпуно турско, само му недостају црвене ципеле, које у оваквом случају мора имати. И он му купи такве ципеле. Затим одоше у храм Пресвете Богородице, зване Обрадована, па у храм свете Матроне Хиоградске, где отслужише молепствије Царици Небеској, молећи од Богомајке поткрепљење и помоћ.
Одатле Онуфрије крену у Мехкеме (= Виши суд). Дошавши у Мехкеме, он упита послужитеља, може ли да види претседника. – Шта ће ти он? одговори послужитељ. – Имам да изјавим жалбу пред њим. – А имаш ли зато одобрење од нижег суда? упита послужитељ. – Немам одговори збуњено Онуфрије. – У таквом случају не можеш видети претседника, одговори му послужитељ грубо.
He постигавши циљ, Онуфрије се са тугом врати назад дому оног доброг хришћанина који му купи ципеле. Но овај га добронамерни хришћанин успокоји и посаветова му да поново иде у Мехкеме, и да се тамо никоме не пријављује, него да просто подигне завесу која дели молиоце и судије, и тако уђе где судије заседају.
Онуфрије поступи по савету доброга хришћанина, уђе у судницу и обрати се судијама следећим речима; Пре петнаест година ја на овом месту задобих опасну рану, и од тога времена обиђох разне градове и лекаре, али не добих исцељење. И сви они, као по неком договору, говорили су ми, да моју рану не може нико излечити сем оно место где сам рану задобио. Стога ја поново дођох овамо, да рану своју потпуно излечим. – А каква је твоја рана, упита га кадија (= судија), и шта ти управо желиш да добијеш од нас? – Рана је моја, одговори мученик, ове врсте: још као дечко ја се по неразумности својој одрекох хришћанске вере пред вашим муслиманима. Али никад нисам следовао муслиманској вери, већ сам свагда био истински хришћанин и испуњавао све хришћанске обреде. Но кад постадох пунолетан, мени тек тада пуче пред очима јасно као дан мој пад, који и сматрам за дубоку рану у мојој души. После тога обиђох многа света места да бих себе излечио покајањем, али се мисли моје не успокојише, нити срце моје досада нађе покоја. Стога проклињем вашу веру са вашим лажним пророком Мухамедом, и смело изјављујем пред вама да сам хришћанин. – Говорећи, то он баци према њима са своје главе зелену чалму, чији један крај паде на лице кадији а други на лице муфтији.
Судије се зачудише таквој смелости једног хришћанина. И један од њих стаде са гневом говорити светоме: Шта то, несретниче, радиш? Подигни и поново стави себи на главу ову свету ствар. – А мученик, осмехнувши се, стаде ружити све њихове ствари, које они називају светима, па и саму веру њихову са свима њеним обредима.
Чујући хулу на своју веру, судије бесно повикаше: „Смрт овоме човеку!“ и наредише да га у тамницу вргну и ноге му метну у кладе. Када свети мученик би уведен у мрачни затвор, нађе тамо у ланцима неке хришћане, који га са саучешћем распитиваху за његово име и отаџбину. Али, страдалник Христов, да не би дао повод за подозрење, не каза им да је монах, већ само да је из Трнова, и да му је име Матеј. Но светитељ не остаде дуго у тамници, јер судије га тог истог дана осудише на смрт. И када светог сужња изведоше из тамнице пред судије, они га питаху шта он мисли о себи. И када видеше да је храбри страдалник непоколебљив у своме вероисповедању, наредише да му се глава одруби а тело са одећом баци у море.
После тога поведоше светог Онуфрија на извршење смртне казне. Дошавши на место на коме је недавно био обезглављен нови преподобномученик Марк, Онуфрије преклони колена и би ножем заклан по грлу као кротко јагње, а његова чиста и непорочна душа одлете у небеске обитељи четвртог јануара 1818. године, у петак у три сата по подне, када блаженом Онуфрију беше 32. године.
Тако се заврши дивни подвиг светог страдалника Онуфрија, који је он тако дуго чекао, ради помирења себе са сладчајшим Исусом, за Кога он проли своју крв, те на тај начин опра себе од оне мрље која му је душу мучила. Тек се тиме излечи она смртна рана, о којој преподобномученик говораше пред турским судијама.
После извршења смртне казне, свете мошти мученикове бише стрпане у врећу, у другу врећу би убачена она земља на којој су лежале мошти, да хришћани не би узели ништа ради освећења, па обе вреће утоварише у чамац, одвезоше на морску пучину и тамо бацише у море. Шта се десило са светим моштима после бацања у море, за нас је остала тајна. Само знамо да их је Онај, за Кога је свети мученик пострадао, сачувао читаве и у таласима морским, јер се у Светом Писму каже: „Чува Господ све кости њихове, и ниједна се од њих неће сломити“ (Псал. 33, 21), и да се он удостојио добити од Христа Бога мученички венац што Га је исповедио пред мухамеданцима.
Молитвама светог преподобномученика Онуфрија, Христе Боже, удостоји и нас да добијемо хришћанску кончину и небеско царство, које си од постанка света уготовио Својим следбеницима. Амин.
