ПИТАЊЕ: Једно дете, крштено као женско, доцније је, хируршком интервенцијом, постало мушко. Како Православна црква гледа на ову промену? Не би ли требало ово лице поново крстити и дати му ново, мушко име, и ако намисли да се жени може ли се венчати у цркви?
ОДГОВОР: По науци Светог Писма, мушарац и жена једнако су људска бића, личности, створени „по слици и прилици Божјој“, те имају исту вредност пред Богом, као што каже Свети апостол Павле: Нема мушко и женско, него су пред Њим једно (Гал. 3, 28). Физиолошки, биолошки, разлике дабоме постоје, али за циљ због кога је Бог створио мушко и женско једнако су потребни и мушкарци и жене: У Господу нити је муж без жене, ни жена без мужа. Јер као што је жена од мужа, тако је и муж кроз жену, а све је од Бога (1 Кор. 11, 11-12).
Разлике нема ни у новозаветним прописима морала. Исти захтеви се стављају и пред мужеве и жене. Иако су блаженства и многи други еванђелски прописи исказани у мушком роду, једнако су упућени како мужевима тако и женама. Господ је своју науку излагао и мушким и женским, похваливши Марију што је слушајући Његову науку изабрала добри део (Лк. 10, 42), као и веру жене Хананејке (Мт. 15, 28). Тако узвишену истину, да је Бог дух и да му се треба клањати у духу и истини, изрекао је Спаситељ у разговору са једном женом, Самарјанком (Јов 4, 24). У новозаветној Цркви, општи чинови Светих тајни и молитвословља који се врше над женским исти су они који се врше над мушким.
У раније време, према тадашњим друштвеним схватањима, настали су законски прописи који су осигуравали мушкарцима права која нису давали женама. Но став Православне цркве јасно је изложио Свети Григорије Богослов († 389. г.), велећи да се не саглашава са законодавством по коме је прељуба жене грех, а прељуба мужа – ништа. „Мужеви су били законодавци“, вели Свети Григорије, „и зато је законодавство против жена… Али Бог није тако одредио. Један је Творац мужа и жене; обадвоје су из исте земље; једна слика (Божја); једна смрт; једно васкрсење. Једнако се рађамо од мужа и жене, једна дужност припада родитељима према деци. Па како, дакле, ти тражиш чистоту коју сам не пружаш? Како тражиш оно што ти не дајеш, како доносиш неправедни закон имајући тело једнаког достојанства?“
Треба имати у виду да полне способности имају вредност у овом пролазном, земаљском животу, да су потребне ради одржања врсте, не личности као такве, те немају метафизички вечни значај. Они који задобију непролазно, Небеско Царство „нити се жене нити се удају, него су као анђели Божји“ (Мт. 22, 30), како каже Господ. Из осталих казивања Новог Завета сагледају се јасно дејства крштења не на човека као биће пола, него на његово вечно биће, на оно у њему што га чини личношћу и уздиже изнад свега живог на земљи. У разговору са Никодимом Господ вели: „Ако се ко не роди водом и духом, не може ући у Царство Божје“ (Јов. 3, 5). Свети апостол Петар казује да се крштењем ослобађамо од грехова и примамо дар Духа Светога (Д. ап. 2, 38). А апостол Павле да крштењем умиремо са Христом за грех, а васкрсавамо с Њим за нови живот у праведности и светости (Рим. 6, 3-23), облачимо се у Христа постајући једно у њему (Гал. 3, 27).
Исти значај крштења за спасење човека износе Свети Оци и стари црквени писци. Свети Василије Велики, набрајајући дарове који се добивају крштењем, вели да се крштењем роб, не човека – него греха, избавља из ропства и бива слободан, „постаје суграђанин анђела, објављује сином Божјим усиновљеним по благодати и наследником добара Христових…“. Свети Кирило Јерусалимски, у својим беседама оглашеним, каже: „Велико је предстојеће крштење: (оно је) ослобођење заробљеника, опраштање грехова, смрт греху, поновно рођење душе, светла одећа, свети печат неразрушиви, колесница на небо, рајска гозба, заштита царства, дар усиновљења“, да би даље закључио: „Ако неко не прими крштење, спасења нема“. О истом вели Климент Александријски: „Крштени просвећујемо се, просвећени усиновљујемо се, усиновљени обесмрћујемо се“, а тако и други Оци и савремени учитељи Цркве: „У св. води Крштења“, вели о. Јустин Поповић, „човек се очишћује од свега грешног и препорађа Духом Светим. Ако је дете, очишћује се од прародитељског греха, ако је пак одрастао, очишћује се и од личних“. Проф. П. Трембелас: „Обновљење у Христу, које бива крштењем… јавља се као умртвљење у нама старог човека, и опроштење грехова, и као оправдање, и као ослобођење од казни за грехе…, као освећење, и усиновљење, и као нови живот који истиче из утеловљења нашег у Христу“.
Несумњиво су сви ови благодатни дарови крштења једнако потребни сваком људском бићу, без обзира на његову полну припадност, како мушкарцу тако и жени, како деци тако и ушкопљеницима било да су се тако родили, било да су их људи ушкопили (Мт. 19, 12). Потребни су и лицу о коме је реч, које је у време рођења и крштења свакако било хермафродит, тј. имало гениталије оба пола неодређено изражене. На изглед су биле изражене гениталије женског пола те је женским и сматрано. Но у пубертету, унутрашњим лучењем полних жлезда, показало се да су доминантне гениталије мушког пола, те је то лице, поред изгледа женског, било мушког пола и при рођењу и крштењу, али се то није примећивало. Сада су операцијом само уклоњени облици који су телу давали изглед женског пола. Јасно нам је да је ово лице било иста личност од рођења до операције и остало иста личност и после операције, онако као што иста личност остаје свако нормално људско биће поред свију промена које се с њом свакодневно дешавају, кад од дојенчета постаје младић, па зрео човек, да би у старости постепено престајале поједине функције, међу којима и полне. Па и кад се деси да се неком лицу операцијом одстране цели поједини органи: бубрези, руке, ноге, или гениталије, оперисани свакако остаје и надаље иста личност.
Због свега тога сматрам да се над оваквим лицем, без обзира да ли је оно крштено као женско или као мушко, па се доцније изразиле особине другог пола (које су операцијом доведене до одређеног изгледа и функције, а оне друге уклоњене), но оставши иста личност, не треба поново вршити Тајну Крштења, пошто је она над њим као личношћу већ извршена. А као што је познато, Тајна Крштења правилно извршена, у Православној цркви не понавља се. Довољно је само, на основу потврде медицинске установе где је операција извршена, у примедби Матице крштених увести да је лице постало мушког пола. Исто тако, на основу одлуке грађанске власти о промени имена тога лица, на истом месту уписати то ново име.
У случају да ово лице одлучи да се жени, а има уверење лекара да је за брак способно, може се без сметње брачно испитати и венчати у цркви, пошто се претходно изврше поменуте исправке у матичним књигама.
Гласник, јун 1986.
