ПИТАЊЕ: Да ли је на венчању правилније говорити речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“ једанпут, и једанпут „Вјенчајетсја раба Божија…“, при постављању венаца на младенце, или oвe речи говорити по трипут?
ОДГОВОР: У чину венчања црквенословенских штампаних Требника прописано је да се речи: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“ говоре трипут, док за речи: „Вјенчајетсја раб Божиј… рабје Божијеј…“ нема помена да се говоре трипут. У грчким пак савременим Евхологионима и за ове речи се каже: „А ово говори трипут, чинећи знак крста (венцем)“. И при полагању венца на главу невесте такође се каже: „И ово трипут“. Исто тако стоји и у чину двобрачних. Бугарски Требник прописује исто тако да свештеник „најпре венчава младожењу, чинећи три пута, над главом му, крст са венцем, и говорећи: Вјенчајетсја раб Божиј…“. На исти начин венчава невесту и онда их благосиља три пута, уз речи: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“.
Ако се обратимо литургичким писцима, видећемо да проф. Мирковић јасно каже да се „Вјенчајетсја раб Божији…“, по словенском Требнику „изговара једанпут над жеником и једанпут над невестом…“. Да би ове речи требало говорити трипут, нема помена ни у Обредословљу X. Теофила Стевановића, а прота Василије Николајевић одређено вели: „Неправилно, дакле, чине они који говоре трипут Вјенчајетсја, већ треба рећи само једанпут, а трипут се говоре речи којима се призивље благослов Божји на женика и невесту“.
Од руских литургичара, Дебољски не помиње трократно говорење речи Вјенчајетсја…, а такође ни Никољски, ни Булгаков, а обојица знају да се по грчким новијим Евхологионима говоре трипут. Никољски при томе напомиње да у Гоаровом Евхологиону нема помена да би се оне говориле трипут, а Булгаков одређено вели: „У нашем Требнику, при постављању венаца на женика и невесту не прописује се изговарење ових речи трипут. Стога се њихово трократно понављање, које чине неки свештеници, јавља несагласним с нашим Требником“.
Проф. П. Трембелас, у свом излагању о Светој Тајни Брака, износи наводе многих старих грчких рукописа из којих се види да при полагању венаца, у старије доба, нису говорене речи „Вјенчајетсја раб Божиј“, него друге. У једноме од најстаријих рукописа које он наводи (из IХ-Х в.) вели се просто: „Онда их обоје венчава, и узевши им деснице предаје једну другом“. Према другом рукопису, „благосиља њихове главе трипут“, па онда „узима венце и говори овако: Положио си на главе њихове венац од драгог камења. И венчава“. У друга два рукописа стоји: !Узевши јереј венце са Свете трапезе, говори псалам: Господе, силом Твојом развеселиће се цар… Онда венчава обоје“, при чему се, у другом од њих, из XIII в., додаје: „И благосиља јереј и говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их“. По једном нешто млађем рукопису, јереј „венчава обоје, говорећи младожењи: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај га. А невести: Господе Боже наш,… венчај је. И певају присутни: Славом и чашћу венчао си их и поставио над делима руку Твојих. И узевши им деснице, даје једну другом“. Према једном рукопису из ХI-ХII в., свештеник венчавајући младенце говори: „Христос венчава“, а по другом из XIII в., „венчава их говорећи: Отац благосиља, Син венчава, Дух Свети присуствује и савршава“. Неки пак млађи рукописи наводе ове исте речи, али уз напомену да их треба говорити трипут: „Свештеник узима венце… и венчава их крстообразно, обема рукама, трипут говорећи: Отац благосиља, Син венчава, а Дух Свети заједно одобрава и заједно сведочи. То исто одговара и народ трипут. Онда говори јереј: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их. А ово говори двапут. Трећи пут говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај га. А жени говори: Господе Боже наш, славом и чашћу венчај је“. Но у још млађим рукописима поступак је готово као у савременим црквенословенским: „Узевши венце, јереј их ставља на главе њихове говорећи: Поставио си на главе њихове… Онда венчавајући га (младожењу) говори: Венчава се раб Божији, име, венцем радости, у име Оца… Слично и жени исто. Онда тако пева трипут: Господе Боже наш, славом и чашћу венчао си их и поставио над делима руку Твојих. И положио си на главе њихове венац“.
Чин полагања венаца на новобрачне и по нашим рукописима је унеколико друкчији од данашњег, поготово у погледу речи које су се при томе изговарале. У најстаријим од њих које сам могао прегледати, из XIV в., узимајући венце са Часне трапезе, свештеник је певао осми псалам: Г(оспо)ди, Г(оспо)ди наш, јако чудно име Твоје. „По скончанији же псалма, венцем крсте ваиспр глави мужеви (чинио је крст изнад главе мужа) прво вазлагаје мужу (венац), потом жене, и појет тропар гл(ас) четврти: Г(оспо)ди Боже наш, јако славоју и частију венчал јеси с(ве)тије мученики, ти и н(и)ња венчај раби твоје сије, име има рек, и венцем слави и ч(а)сти, венцем миру, венцем веселију, ва хвалу и славу О(т)цу и С(и)ну и С(ве)тому Д(у)ху. Имет поп (узме поп) жену за десну руку и даст мужеви ва руку деснују: Таже троп(ар) гл(ас) четврти: Положил јеси на главе јего венац…“, па се чита Апостол и Еванђеље. У два друга рукописа, такође из XIV в., пева се псалам 20: Господи силоју Твојеју вазвеселит се цар… За стихове овог псалма вели се: „и плетет (говори) сије ст(и)хи тришти, и полагајет на њих венце по тришти.
И у другим рукописима говори се о томе исто. Тек у једном рукопису из XVII в. говори се слично као у савременим Требницима, да свештеник знаменује крстообразно женика венцем, и пошто га овај целива, ставља му га на главу говорећи: „Вјенчајет се раб Божији (имерак), ва име О(т)ца и Сина и Светаго Духа“. Исто то чини и невести, па говори наведену молитву: „Господи Боже наш, иже славоју и частију венчал јеси…“.
Из тога, као и из примера грчких рукописа, видимо да су речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“, и „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, као и речи „Обручајетсја раб Божиј…“, Чина обручења, ушле у ове чинове доста касно, као што вели и проф. Трембелас, но свакако пре XV в., јер ову последњу молитву (Господи Боже наш, иже славоју и частију венчал јеси…) помиње Свети Симеон Солунски.
Што се тиче говорења псаламских стихова 8. и 20. псалма трипут, можемо разумети да су онда кад су као молитва упућивани Тројичном Богу, Који сваку Свету Тајну свршава, да Он благослови ове брачнике, дарујући им земаљска и небеска добра, и требало да се изговарају трипут. А да су заиста упућиване свим Трима Лицима Свете Тројице јасно се види из већ наведених речи грчких рукописа: Отац благосиља, Син венчава, Дух Свети присуствује и савршава. Према неким рукописима, трипут су се говориле речи псалма, а венцима чинио крст и новобрачни целивали их једанпут. По другима пак, по трипут се чинило и једно и друго.
Но кад се при постављању венаца почеле употребљавати речи „Вјенчајетсја раб Божиј…“, а затим: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, код нас и Руса утврди се принцип да се постављање венаца, као симбол Тајне Брака, а такође и речи „Вјенчајетсја раб Божиј…, раба Божија…“ говоре једанпут. Молитва пак Богу да их Он својом благодаћу венча: „Господи Боже наш, славоју и честију вјенчај ја“, упућује са свим Трима Лицима тројичног Божанства и зато се с правом говори трипут. Овакво мишљење, видели смо, заступају и наведени наши и руски литургички писци, па га се треба и држати.
Што се тиче речи „Обручајетсја раб Божиј…, раба Божија…“, у Чину обручења, њих треба говорити трипут, као што стоји у црквенословенским, грчким и бугарским Требницима, јер се сада при овој битној ствари у Чину обручења, тј. постављању прстења на руке заручника, трократно понављање ових речи чини у част Свете Тројице, Којом се, као што рекосмо, сваки чин у Цркви свршава. У раније доба није било потребе ове речи говорити трипут, јер је постојала посебна молитва: „Спаситељу добри и човекољубави, ово обручење сачувај јаким и сигурним, да ово мењање (прстења) буде за дуговечни живот без саблазни“, која се говорила трипут. Како сада ове молитве у чину обручења нема, треба да се уместо ње трипут говоре речи: „Обручајетсја раб Божиј… Обручајетсја раба Божија…“.
Напоменућемо још и то да се у савременим црквенословенским Требницима не помиње да свештеник узима десне руке новобрачних и предаје их једну другом. Не говори се о томе ни у бугарском Требнику, а ни у грчким савременим Евхологионима. Но у грчким рукописима тај чин се редовно наводи, и то у старијим обично по постављању венаца на брачнике, а у млађим пре тога, како је и код Светог Симеона Солунског, који, објашњавајући га, вели да свештеник „спаја њихове руке, показујући потпуно јединство“.
Свети Григорије Богослов, у 193, писму, због одсуства са венчања Олимпијаде, вели да је „вољом“ присуствовао „и сапразновао, и деснице младих ставио једну у другу, а обе у (руку) Божију“.
О давању десне руке невесте у десну руку младожење помињу и наши рукописи по полагању венаца: Имет (узме) поп жену за деснију дас(т) мужеви ва руку деснију.
У данашње време, обично се предају деснице једна другом после питања о добровољности ступања у брак, при чему се ове руке везују пешкиром, марамицом или платном.
Гласник, август 1985.
