Живимо у народу који је и поред све своје свијетле и мученичке историје и традиције, искрај свих свијетлих и мученичких примјера, од светог ђакона Авакума до светог Вукашина, ипак проциједио истину: свакоме је своја мука најтежа!
И намјесто трпљења и ћутања, на ревере и чела, на пазариште таштине износимо своје “муке и своја мучениства”, своја “страдања”, говорећи о њима са пијететом самодивљења, са опијеношћу својим борама и мишицама – који и какав пут прелазимо, коју и колику муку носимо. Слоновска је мука на нашој кичми мрављој и овај свијет, овај народ канда више не стоји на три слона, већ на нама, на три мрава “вриједна свакога дивљења”: на величанству моје маленкости, на теби-мени равноме и на њему-нама блискоме. Три огледала, три истомишљеника, три достојна страдалника и ухогладитеља.
Али има оних којима своја мука није најтежа, који је носе као да не постоји и са њом трче, са њом се смију осмјесима, игром и гласом најмлађе младости, са њом на плећима, радују се људима и траже непосредност, задовољавају се никаквим или ситним пажњама и слушају мученике са својим “никад виђеним главобољама”. Искрено придржавају страдалнике са њиховим “слоновским теретима на плећима мрављим”.
Било је у том уредном и једром, и веселом дјечаку и појцу ангелскога гласа, било је прикривеног калуђерског јецаја и муке голготске коју не хтио да дијели, којом не хтио да оптерећује свијет мрављи, и тако крај мене, крај тебе, ипак оде као вук самотњак, патник и странац нам. Не хтје искати ни кап грешног сажаљења, ни сузу грешног окрепљења. Владимир, вазда прав, чист, староставан у хаљинама модерним, опеглан и миомирисан, тек у потоње вријеме не могао скрити подочњаке и одсутност. Тек, ево схватамо да то била је ивица крхке плоти по којој је ходио као пеливан – тек пред конац не могао одеждама ућуткати плот која га издаје. А ово најмање се очекивало од младића збринутога, дјечака одњегованога којем вазда довољан био ђаконски чин!!! Протођакон Владимир Јарамаз, одњегован у духу новога вијека, а одњихан у пјесмама свештеномучеништва свога рода, парадигма је Ракићевог поимања духовне жилавости којом прожет је нови наш век. Младићи и девојке за које кажу да пемперс су генерација, утјеху и штит налазе у Острошком Лазару херцеговачког камена, у Морачком Јасновидцу светогорске пустиње, у страдању свештеномученика Риста Јарамаза који, гле чуда, управо на Јовањдан пресретнут и страдао на путу Кнеж до – Петровићи.
Не ламентирам на јавном мјесту што нема Те ко, Лијепи Владимире, достојно оплакати. Напротив. Безброј је дивних очију које су те сагледале у дивној мушкој висини и још у неизмјерљивијим божанским безмјерним мјерама. Знам да је Никшић имао и да вазда ће имати људе, песнике и пророке који умјеће да упркос свим маглама овога свијета назру, сагледају и искажу све љепоте језерских врхова на којима си се Ти напајао, у којима си купао своју плот и карактер, у којима си видао своју бол до мјере непрепознавања, већ што желим да скинем капу пред твојим кољенима и поклоним се јавно твојим стопалима који газали су путевима Небеског Јерусалима од Црне Горе до Америке, Крилати Владимире.
На крају, нешто сасвим лично. Наши први, сада већ давни, младићки сусрети, били су оптерећени мојом кратковидошћу и неспособношћу да испод Твојих бијелих, чистих, испегланих и мирисних хаљина млађаног, заводљивог лоле, сагледам и чујем гугут бијелога Голуба који се већ у теби био раскрилио сасвим. На нашем посљедњем сусрету, и даље си могао Стигме да сакријеш од мојих очију, али ниси то могао од мог срца и душе које су стале и стасале уз Твоју Љубав!!! Хвала Ти велики Владико!!!
Очима ме питаш, видим, Владимире:
“Да л’ ће да се коси, или да умире”?!
Косићеш, брате, Владимире, ево,
Нисам Ти залуд ради лека пев’о.
И овај јануар добро је понио!
Богић И. Булатовић
