У суботу, 21. јануара 2020. године, у дубровачкој катедрали Госпе Велике одржана је молитвена осмина (молитва за јединство хришћана), која се сваке године наизмјенично одржава у православној цркви и у римокатоличкој катедрали у Дубровнику.
Молитву је предводио дубровачки бискуп Роко Гласновић, а присуствовао јој је (и бесједио) епископ захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, као и већи број православних и римокатоличких свештеника, уз вјерни народ.
* * *
Бесједа Еп. Димитрија:
„Учите се добро чинити, правду тражите“ (Ис. 1, 17)
Драгa браћо и сестре, драги бискупе домаћине, драга браћо свештеници, редовници и редовнице, драги сви овдје окупљени,
Када је Господ наш и Спаситељ дошао на Јордан да прими крштење руком Јована Претече, чуо је ријечи: „Ти треба мене да крстиш, а Ти ли долазиш мени?
А Исус одговори и рече му: Остави сада, јер тако нам треба испунити сваку правду“ (Мт. 3, 14-15). Тада га је свети Претеча и крстио.
На какву је правду овдје Исус мислио? Прије свега, мислио је на законску правду како су је схватали оновремени Jевреји, али не и само на њу. Формална праведност је у то вријеме значила испуњавање законских прописа. Међутим, ту старосавезну правду Господ је у потпуности превазишао, испунивши је и усавршивши, као што смо чули од Светог Апостола Павла: „Укинувши тијелом својим закон са његовим заповијестима и прописима, да оба сазда у самоме себи“ (Еф. 2, 15). Шта је истинска праведност у свијетлу домостроја Христовог — Његовог рођења, крштења у Јордану, Његове јеванђелске проповиједи, чуда, добровољне смрти на крсту, васкрсења, вазнесења и силаска Светога Духа на Цркву Божију — казује нам исти апостол Павле:
„А сада се без закона јавила правда Божија, посвједочена од Закона и Пророка: И то правда Божија кроз вјеру у Исуса Христа за све и на све који вјерују, јер нема разлике. Јер сви сагријешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром, благодаћу његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу, Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз вјеру, да покаже правду своју опроштењем пређашњих гријехова, у дуготрпљењу Божијем, да се покаже правда његова у садашње вријеме, да је Он праведан и да оправдава онога који је од вјере Исусове“ (Рм. 3, 20-27).
Када би хтјели укратко протумачити главну тему овогодишњег нашег саборовања: „Учите се добро чинити, правду тражите“ (Ис. 1, 17), у свијетлу Новог Завјета, можда би најбоље било рећи да је Правда Божија, кроз вјеру у нашег Спаситеља, у ствари пронашла нас и савршено нам се открила. Правда је Христов предивни лик и све што је урадио за нас. Уосталом, ту нема ни спомена о некој људској правди, пошто је он Бог будући безгрешан дошао на земљу и дао живот свој да би испунио „сваку правду“ (Мт. 3, 15), тј. “да покаже правду своју“ (Рм. 3, 25), кроз вјеру (у ту парадоксалну јеванђелску правду) опраштајући нам гријехе и на крсту поразивши ђавола и смрт. А добро чинити је, с друге стране, наше уздарје за тај огромни дар несхватљив људском разуму, да Христос будући савршени Бог, нас ради „осиромаши“, то јест постаде човјек да се ми „Његовим сиромаштвом обогатимо“ (2. Кор. 8, 9) и да Његовом крвљу изливеном на крсту постанемо блиски Богу и једни другима (уп. Еф 2, 16).
У Новом Завјету као да се све окреће наглавце. Наиме, наше људско трагање за правдом и оправдање пред Богом је већ испуњено и окончано у Христу, али ипак нас то не ослобађа одговорности. Господ је укинуо закон и његове заповијести да би у себи, ипак, саздао нови „закон Духа живота“ (Рм. 8, 2), који нас ослобађа од гријеха, ђавола и смрти. Тај нови закон Духа су у ствари блага и спаносна упутства и боготкривен, и у Христу практично показан, правилан и спасоносан начин владања, дјелања и мишљења сваког људског бића. Душа је по природи хришћанка, говорили су древни учитељи Цркве. У овом духу један мој пријатељ љекар ми рече дивну богословску мисао — Христос је, вели он, наша епигенетика или, могло би се рећи, ипергентика, надгенетика, и то двоструко — 1) као икона по којој смо створени тј. као непревазиђена љепота и доброта која је најдубља унутрашња истина нашег бића и затим и динамички 2) као подобије и узор коме се уподобљавамо ако слушамо и држимо Његову ријеч.
Уосталом, како ми можемо друкчије изразити нашу захвалност и љубав према Богочовјеку због оправдања и спасења које нам је даровао, него исправним животом: „Ако Ме неко љуби, ријеч моју држаће, и Отац мој љубиће њега, и њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити“ (Јн. 14, 23). Господ, дакле, није дошао да суди свијету, него да се свијет спасе кроз Њега али ипак је рекао: „Ко одбацује Мене, и не прима ријечи Моје, има себи судију: ријеч коју Ја говорих, она ће му судити у последњи Дан. Јер Ја не говорих сам од Себе, него Отац Мој који Ме посла, Он Ми даде заповијест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповијест Његова живот вијечни“ (Јн. 12, 48-50).
Љубимо ли ми заиста читавим бићем и више од свега на свијету Господа? То питање би требало сваки хришћанин да поставља себи.
Можда ће се некоме учинити непотребне ове моје ријечи на овом екуменском сабрању али сам вам их упутио искрено се питајући зашто ми хришћани немамо данас ту силу какву су имали апостоли и сви свети у њиховом прегнућу да свијет и цивилизацију обрате добру, љубави, милости, Христу. Па и подјеле међу хришћанима, чини ми се да произилазе из те исте наше слабости у вјери и оне су, не требамо варати сами себе, почетак суда над нама. „Чућете ратове и гласове о ратовима“ (Мт. 24, 6) читамо у Новом Завјету.
Пред вазнесење Господ говори апостолима: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Свегога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповједио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“. (Мт. 28, 18-20)
Једини разуман одговор, на питање зашто смо безсилни и немоћни је, како ми се чини, то што ми у ствари не вјерујемо тако силно као што би требало да вјерују прави Христови ученици, уздамо се у себе а не у Господа и просто речено, не држимо све што нам је он заповиједио. Сусревши се са светоотачким тумачењима Светог Писма, која су толико детаљна, мудра и дубока, човјек се постиди и помисли – Боже, као да ми данас и они некада нисмо читали исти библијски текст. То је због тога што је, будући да су вољели Господа више него ми, светим тумачима Ријечи Божије било важно све што је Господ рекао, учинио и показао и све су то кроз подвиг и труд примјењивали у свом животу и тако стално напредовали у љубави, мудрости, у вјери, у радости, у сили Духа Светога којом су обратили многе народе Христу.
Приводећи крају ово обраћање, пробаћу да закључим мишљу да је пут који ће довести до истинског екуменског напретка заправо пут нашег личног покајања, преображаја, исправљања и исцјељења. Тако уосталом и почиње јеванђељска благовијест: Покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2; 4, 17). Пошто ми често користимо цитате да заправо осудимо ближњега или уопште друге и другачије а, кроз историју, нажалост, цркве су то често радиле у међусобним размирицама, може нам бити корисна мисао Светог Марка Подвижника, учитеља Цркве из 4. и почетка 5. вијека, који каже: „Смиреноумни и онај који чини духовна дјела, све што чита у Божанском Писму доводи у однос са собом, а не са другим“.
Од времена апостола, који су сами били рибари, Црква се често представљала и замишљала као брод. Кормило овог брода јесте ријеч Христова, а вјетар који покреће његова једра је сила Духа Светога. Наше разједињене цркве плове као бродови по пучини историје, суочавајући се са бројним изазовима, таласима, бурама, немирним морем и недаћама. Ако желимо да једра нашег брода буду раширена да приме сву силину Духа Светога, онда треба да се трудимо да себе учинимо блиским Богу, да узрастамо у сопственим традицијама, али и да непрекидно водимо, продубљујемо и градимо дијалог и заједништво једни са другима. А то не можемо чинити ако се и на личном плану не покајемо и исцјелимо, или макар почнемо да се кајемо, исцјељујемо, исправљамо и преображавамо. Ако тако будемо чинили, онда ћемо видјети куда нас води снага даха Духа Светога у нашим једрима, а мени се чини да нас води тамо куда нас усмјерава кормило брода. Кормило само, пак, није ништа друго него ријеч садржана у Христовој првосвештеничкој молитви Оцу – „да сви једно буду“, и то по слици Свете Тројице. Јер ако сви једно буду, онда ће и свијет вјеровати у Христа, као Очевог Месију, помазаног Духом Светим (Јн. 17, 21), а ми пребивати у љубави Бога Оца, благодати Господа нашег Исуса Христа и заједници (јединству) Духа Светога (2. Кор. 8, 9).
Нека би дао Бог, да узмемо озбиљно али и да се не уплашимо истине коју нам открива јеванђелска повијест о распетој на крсту оваплоћеној Правди Божијој — наиме, да правда у овоме свијету иде на ногама страдања. Не бојмо се, дакле „јер нико од нас не живи самоме себи, и нико не умире самоме себи“ (Рм. 14, 7), будући да је Господ „у све дане до свршетка вијека“ (Мт. 28, 18-20), са нама који се трудимо да, оснажени благодаћу Духа Светога, чинимо добро и вјером (сада већ не тражимо него) творимо, богооткривену и јављену правду Божију.
