ПИТАЊЕ: Сме ли свештеник дати Причешће тешком болеснику који је исповедио да је хулио Име Божје? Изложите опширније о хули на Духа Светога.
ОДГОВОР: Из еванђелског одељка, у коме је описан догађај поводом кога је Господ изрекао мисли о хули на Духа Светога (Мт. 12, 22-32), можемо сагледати околности и разлоге због којих је Он ово прогласио највећим грехом који се неће опростити ни овога ни онога света.
Пошто је исцелио бесомучног, који је био нем и слеп, народ, изван себе од дивљења због учињеног чуда, признаје Господа Исуса „Сином Давидовим“, Месијом. Фарисеји пак, из мржње и зависти, не само да Му не признају месијанство него Његова дела приписују Велзевулу, кнезу демонском. Из примера царства које пропада кад се подели и један део дигне на други, што сатана зна, те не дозвољава да се збуде с његовим царством, Господ показује да фарисеји сами не верују да ће демон изгонити демона, поготово што за друге егзорцисте то не говоре („синови ваши чијом помоћу терају?“). И сведочанства осталих еванђелиста (Мк. 3, 33; Лк. 11, 15; Јн. 7, 20; 8, 48, 32) јасно показују да се у овом ставу фарисеја не ради о недоразумевању, забуни о „идентитету Сина Божјег“, о неверовању у Њега због незнања. И апостол Павле је био „хулник, и гонитељ и насилник“, али је то чинио из неверовања које је потицало из незнања, зато је – како сам вели – био помилован и добио опроштај (1 Тим. 1, 13).
Ово оправдање „из незнања“, које Господ са крста упућује Оцу за своје гонитеље (Лк. 23, 34), а апостол Петар њиме објашњава поступак Јевреја и њихових старешина (Д. ап. 3, 17), не може се, дакле, применити на ове противнике Христове, јер они свесно замењују „истину Божју лажју“ (Рим. 1, 25). Према речима Блаженог Јеронима: „Ко јасно увиђа дела Божја, при чему не може одрицати да су добра, но обузет завишћу дела Духа Светог назива Велзевуловим, неће му се опростити“. Улогу свесног и намерног супротстављаља истини, у хули на Духа Светог подвлачи и Свети Атанасије Велики: „Духом Божјим… рече, не као да је мањи од Духа, нити да ово чини Дух дејствујући у Њему, него ради објашњења да, будући Реч Божја, сам Духом Божјим ствара све. Још поучава слушаоце да када се дела Духа придају Велзевулу, тиме се хули на Духа који их чини. И ово говорећи показује да, не из незнања, него намерно у овакву неизбежну хулу себе уводе и не стиде се. Иако знају да оваква дела припадају Богу, безаконици их приписују Велзевулу и веле да она бивају од нечистог духа“. На питање којим делима може неко да хули на Духа Светога (Мт. 12, 31-32; Мк. 3, 29). Свети Василије Велики даје овај одговор: Из оне хуле коју су произнели тада фарисеји, на које је и изречена ова осуда, види се да и сада онај „хули на Духа Светога ко дејство и плодове Светог Духа приписује ђаволу (противнику)“. Слично вели и Свети Јован Златоуст: „Ако велите да мене не знате, зар и то не знате да је изгонити демоне и вршити исцељење дело Духа Светога? Не вређате, дакле, само мене, него и Духа Светога. Стога вам се неће опростити хула“. Исту мисао налазимо и код византијског писца Јевтимија Зигабена (XI в.): „Који види моја божанска дела, која може чинити само Бог, и њих приписује Велзевулу, и на тај начин хули против Духа Светога… томе, јер хотимично чинећи зло, јасно и свесно ружећи Бога, неће се опростити“. На другом месту Зигабен каже: „Ко згреши против мога човечанства, тј. ко каже хулну реч против њега (човечанства), саблазнивши се оним што као човек једем, и спавам, и мучим се, и другим што припада човечанској природи, таквом ћe се опростити, јер не греши хотимично, него хули из незнања истине“.
И код савремених тумача налазимо иста схватања о суштини хуле на Духа Светога. Проф. др Димитрије Стефановић пише: „Сваки грех и хула, па и хула на Сина Човечјег, на Месију, може се опростити човеку, јер може неко да хули на Сина Човечјег зато што у њему не види онога кога треба да види… Но ко се противи очигледној и јасној истини, да Христос само помоћу Духа Божјег може терати из људи зле духове, и терање истих злобно приписује сотони, тај тиме хули на Светог Духа, и тај му се грех и хула никада, ни на овом ни на оном свету неће опростити. Такав се свесно противи Богу, и тога је душа тако огрезла у злу да више није кадра да се поправи и спасе“. У свом тумачењу Еванђеља, руски епископ Михаил вели слично: „У овом случају фарисеји, борећи се против јасног божанског откривења Светог Духа како је он јављао себе у Христу изгнањем бесова (ст. 29), стадоше у отворено непријатељство против овог Духа у толикој мери да Његова јасна дејства приписаше злом духу, Велзевулу. Стога, њихова хула на Духа означава не само одрицање очевидних откривења дејстава Духа Светога, него злобну увреду Духа, кад се Његова дејства приписују демону, што сведочи крајње неверовање и суровост срца… Неће се опростити овај грех зато што је морално стање какво он (грех) претпоставља, и у коме може наћи себи место овај грех изнад грехова, такво да човек губи моралну способност примања дејстава Светог Духа. То стање је исто као у непокајаних демона“. Кратко и јасно вели проф. др Емилијан Чарнић: „Ако је неко сазнао да у Исусу Бог прилази људима, па ипак окривио Исуса као ђавола, хулио је на Духа Светога“. Архиепископ Макарије у својој Догматици вели да се под хулом на Духа Светог „разумева упорно противљење очевидној Божјој истини, крајње неверовање и непокајаност“.
Хула на Духа Светога састоји се, дакле, у одбацивању очигледне истине (која не подлеже сумњи) хотимично и свесно, и тако се супротставља, из укорењене злобе, очигледном дејству Светог Духа, Који је „Дух Истине“ (Јов. 15, 26). Кад злоба допре до тог степена, немогуће је покајање, јер „ко хотимице греши пошто прими познање истине“ (Јевр. 10, 26), тај више не жели ни покајање, ни опроштење. Суштина хуле на Духа Светог није у некој хулној речи, или псовци, реченој у афекту, гневу, него у душевном стању моралне окорелости „којом се одбацује свако спасоносно дејство Духа Светога, и постаје потпуно немогућим свако чишћење и исправка“. Или према Августину, „свесно и упорно презирање и одбацивање благодати Духа Светог, и до краја живота непокајање човека“.
Неопростивост овог греха потиче из упорности непокајања. У писму Антиоху, које се приписује Светом Атанасију Великом, каже се: „Треба уочити да Христос није рекао: Heћe се опростити оном који похули и покаје се, него оном који хули, тј. оном који у хулењу остаје. Јер нема греха који Бог не опрашта онима који се преподобно и ваљано кају“. Неопростивост овог греха, као што вели Хр. Андруцос „није са стране Бога или Цркве, него по природи, због непокајања и окорелости грешника, због чега не може да делује божанска благодат“.
Са хулом на Духа Светог изједначује се свесно и хотимично самоубиство, јер је Дух Свети дароватељ живота и у њему (самоубиству) се онемогућује покајање.
Ако би тежак болесник исповедио пред причешће да је хулио на Светињу, на Бога, па и на Духа Светога, а за то се каје и од Бога моли опроштај, треба га свакако од греха разрешити и причестити. Ако оздрави, у договору с њим, наложити му извесну епитимију коју може да врши, како би се утврдио у исправци, одбацио дела тамна и обукао оружје светлости (Рим. 13, 12), што је стварна ознака искреног покајања.
Гласник, јул 1978.
