ПИТАЊЕ: У Гласнику бр. 10 прошле, 1977. год., на стр. 208-209, у одговору на питање: Како свештеник поступа кад исповеда друго свештено лице? – речено је да при томе врши исти обред Тајне Исповести, исте молитве и над главом исповеданог чини знак крста десницом, као што чини и над другим покајницима. Но зашто би било боље да му на крају, при молитви, каже: „Да простит ти, јереје, архимандрите, или епископе всја согрешенија твоја…“, него: „Да простит ти, чадо…“, кад је исповедани тада у стању грешника који се каје, па дакле, и „чада духовног“ према оном који га исповеда?
ОДГОВОР: У одговору на постављено питање, у наведеном броју Гласника, изнет је овај разлог: Тајни покајања и исповедања својих грехова свештеник не прилази као литург, ради свештенодејствовања, него као покајник ради очишћења своје душе од греха. Но, као и у другим моментима и приликама живота, свештеник ни као покајник не престаје бити свештеник. Пошто он треба да исповеди не само грехе које је учинио као човек уопште, него и оне које је учинио као свештеник (нпр. био немаран у вршењу својих пастирских дужности: у поуци верних, богослужењу, хришћанском руковођењу својим домом, несабран на молитви, брзао при обредима, у одгоњењу злог духа овога света, саблазнио кога или недовољно бдео да неко не оде у раскол, јерес, неверство итд.), од којих такође треба да се очисти и од Бога добије опроштај – потребно је, дакле, овде исповеданом поменути његов свештени чин и дужности с њим везане, што се речју „брате“, поготово „чадо“ не постиже.
Навешћемо још један разлог, сматрамо не од мањег значаја.
Као што је у наведеном одговору речено, молитва у Тајни Исповести, о којој је реч, ушла је у православне руске Требнике у XVII в. из Требника митрополита кијевског Петра Могиле. Добијањем књига из Русије, ова молитва је ушла у праксу и код нас и код Бугара. Мада се митрополит Петар енергично борио против римског утицаја у Кијевској митрополији, и много радио на организацији Цркве, уздизању и образовању свештенства, али будући васпитан у Пољској и на Западу, усвојио је како схоластички метод, тако и извесне идеје западних писаца, те је и ову молитву написао у западном духу, што се уочава на први поглед. Док се у свима другим Тајнама и молитвословљима сам Господ јавља као извршилац Тајне и давалац благодати, а личност свештеника, као помоћника Божјег, преко кога он дејствује, повлачи се у страну и не примећује се, овде налазимо обратно: истиче се личност свештеника, човека: „Ја те разрешавам, ја ти опраштам“. Истина, каже се да се то чини влашћу добијеном од Бога („властију јего мње даноју“), али моћ свештениковог дејства се уочава и избија некако у први план. Док се, на пример, у претходним речима моли Господ Исус Христос да својом благодаћу и човекољубљем опрости сва сагрешења покајника, у овој молитви дејство свештеника изгледа непосредније и више – он опрашта грехе и разрешава сад одмах.
Треба уочити да цео обред Свете Тајне Покајања упућује исповеданог на признање своје ништавности и недостојности пред Богом, на смирење, ту основну хришћанску врлину, којом се може задобити опроштење греха (Лк. 18, 9-14) и на којој се, као на темељу, могу да изграђују остале еванђелске врлине. На смирено признање своје недостојности и пројављивање смирености треба указивати свима верним, не само при исповести и не само исповеданом него исто тако и исповеднику, да не би, при улози коју има у извршењу Тајне, на то заборавио. Ако би при речима наведене молитве говорио: „Да простит ти, чадо…“, нпр. седом архимандриту, или протојереју, или епископу, било би још мање онога што подстиче на смирење, а даје маха узношењу.
На ту неопходност настојања свим силама да се стекне благодат Божја, која је једнако потребна и исповеданом и исповеднику, а која се задобија смирењем – „јер се Бог гордим противи, а смиреним даје благодат“ (Приче Сол. 3, 34; 1 Петр. 5, 5) – треба, дакле, свакако указати и исповеднику. Мора бити да је ова мисао била присутна и код састављача ове молитве, Петра Могиле, док је после речи „аз“ ставио „недостојни“, но ипак, из наведених разлога сматрам не само да није сувишно, него и да литургички боље одговара да се каже: „Да простит ти, јереје, протојереје, епископе, всја согрјешенија твоја…“, него: „Да простит ти, чадо…“.
Гласник, август 1978.
