.png)
У вишевјековној буковој и храстовој шуми, на проширењу са лијеве стране узводно које направи ријека Морача, живи древна светиња коју подиже Стефан, Вуканов син, унук Светог Симеона Мироточивог, а братанић двојице светитеља: Светог Саве и Светог Стефана Првовјенчаног. Манастир Морача живи на мјесту гдје се по предању често гледала свијећа која гори, на мјесту гдје је постављена часна трпеза.
Вјековима ова светиња слуша шум горе и водопада Светигоре, а у срцу свог храма Успења Пресвете Богородице чува, међу осталим драгоцјеностима, и мошти Светог Харалампија, мученика пострадалог за вјеру Христову. Дио историјата ових светих моштију и јесте повод настанка овог скромног текста.
Могуће је да је мошти Светог Харалампија донио Свети Сава путујући по светим земљама, јер се дио моштију (кичмени пршљен) налази у манастиру Никољац, а у манастиру Подврх је пронађен чеони дио моштију. Године 2015, такође у манастиру Никољац, пронађен је, испод видљивог кивота, још један мањи кивот, у којем се налазио већи дио моштију, који је исте те године пренесен у цркву Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу.
По породичном предању Копривица, мошти Светог Харалампија су од 1760. до 1785. године дошле у њихову кућу, у Велимље у Бањанима, и у њој биле чуване све до 1929. године када се навршило вријеме да се испуни прадједовски аманет и мошти врате у манастир Морачу. Поменути период, по породичном предању, био је карактеристичан по паљењу манастира. Међутим, историјска наука каже да је манастир паљен почетком 16. вијека и био је пуст седамдесет година, а сав период од оснивања 1252. године, па до данас је живио комплетним монашким животом, онолико колико су то друштвене околности допуштале.
Мошти Светог Харалампија не помиње ни Павле А. Ровински у детаљном опису манастира Мораче у књизи Црна Гора у прошлости и садашњости 4. том, што значи да оне нијесу биле у манастиру у вријеме боравка Павла Ровинског у Црној Гори. О моштима нема ријечи ни у часопису Просвјета који је излазио од 1889. до 1892. године, као ни у осталој периодици 19. и 20. вијека.
У опсежној Монографији о манастиру Морача, мошти су поменуте са пар реченица. Једини досад познати извор о моштима јесте акт који налази се у Архиви Митрополије црногорско-приморске, у фасцикли из 1929. године бр. 542. Тема тог акта јесте породично предање које је записао студент Богословије, Андрија Копривица, који каже да се једном приликом десило да је велика турска војска, на челу са пашом чије име није наведено, враћајући се у Мостар, прошла кроз Бањане и законачила око кућа Копривица, а сам паша преспавао код попа Саве који је тада уједно био и кнез.
У разговору са попом Савом, паша открије да се у његовим бисагама налази влашка светиња и да се иста налазила у манастиру Морачи. На попово инсистирање паша покаже шаку Светог мученика Харалампија. Захваљујући пашиној слабости на новац, а поповој упорности да светињу откупи, мошти Светог Харалампија пређу у православне руке, али без палца, који је паша у жару преговора откинуо и понио са собом (за који опет постоји предање да се данас чува такође негдје у Бањанима). Тако је рука светитељева вјековима чувана у породичној кући, спрам аманета попа Саве да је чувају свештеници из породице Копривица, а ако кућа престане да даје свештенике, да се мошти врате тамо одакле су и узете – у манастир Морачу.
У вези са тим аманетом и Андрија Копривица, потомак попа Саве, тражи благослов Митрополита др Гаврила Дожића да му пошаље неког свештеника који ће мошти преузети и организовати свечани пренос на дан Успења Пресвете Богородице, манастирске славе.
Заједно са моштима купљена је и: „панађија, она је у облику осмоугаоника. Са једне стране на сребрној плочи налази се икона Св. Богородице, а са друге стране налази се икона Св. Николе, а у средини се налази неко нарочито дрво.“ Зато су Копривице одлучиле да и панагију предају заједно са моштима.
Митрополит Дожић, на договор око свечане литије преноса моштију Светог Харалампија, шаље игумана, архимандрита Мирона Меденицу, када је договорен детаљан план преноса моштију, који је реализован 28. августа 1929. године у виду свечане литије, која је од Велимља, из Бањана па до манастира Мораче на манастирску славу вратила мошти у мјесто свог првобитног пребивања, а манастиру Морачи вратила још један драгуљ, који ову светињу чини препознатљивом немањићком лавром, а породици Копривица даривала благослов и захвалност Светог Харалампија и ове древне светиње посвећене Богомајци и њеном Успењу.
Преузето из часописа “Светигора” бр. 262
