Протојереј ставрофор Борис Б. Брајовић – бесједа изговорена на четрдесетодневном помену протођакону Владимиру Јармазу, 25. фебруара 2023. љета Господњег у Никшићу
Преосвећени владико Димитрије, часни оци, сестре монахиње, оче и мајко Владимирови, Десо и Ивана, Милице и Ангелина,
Лијепи мој ђаконе, гдје си све ових четрдесет дана лутао и ходочастио и кога си све видио и упознао тамо горе, Бог драги зна, али знам да си свакога кога си тамо срео обрадовао, као што си и нас у твојих земаљских четрдесет и три године па си нас опет данас сабрао и свако ко је овдје дошао Тебе и твој осмјех и радост је ових дана негдје на нечијем лицу препознао, исто као Твоја Дивна на Литургији у недјељи у Храму што је у оцу Вељи твој лик видјела па је потрчавши загрлила Га, помислила је да њен лијепи тата сишао са амвона да би је загрлио и пољубио. И гдје те све ових дана нијесмо налазили, на празној столици поред нас, у одлуталом погледу, у лијепој пјесми, кроз прозор туђег аута, у причи, у чаши, у анегдоти Твоје младости, један пријатељ ми се клео да Те је видио има неки дан, али си му замакао таман када је помислио да Те је сустигао. Али знам да те је наш Борис пронашао и да Те је радосног горе угледао јер Те се толико ужелио. Говорио ми је данима послије Твога одласка да када је оца и мајку у деветој години изгубио није толико туговао као за Тобом па се и он попео горе у тој игру живота и смрти.
И када о свему о Теби размишљам сада знам да си овакав крај од нас сакрио и да си све знао Лијепи мој ђаконе.
Знао си да је живот хришћанина сав у љепоти и радости и да смрт је крај од које почињемо, да на овом свијету наш живот почиње, али се овдје ништа не завршава. Игра се наставља, она игра коју си као голуждраво врапче започео за пјевницом манастира овдје у Никшићу а наставио у манастиру Острог, гдје си научио да монашке келије нијесу само молитвенице већ играонице у коме се Бог скрива па Га тражиш и некад Га изгубиш, а некад нађеш. Али, никад не престајеш да се играш у тој потрази за Христом. А Твоје играчке су биле не сликовнице већ молитвеници, паримејници, псалтири, кадионице и путири. Твоја и наша младост је сва била у Свемладости Христовој. Оној Свемладости кроз коју си заволио своју Милицу а Ангелину и Дивну научио да је Црква та играоница у којој си одрастао и којој си вјеран био.
Лијепи мој ђаконе. Колико сам пута видио и свједочио да си се радовао оним убожјацима, просјацима, мученицима овог свијета са којима си се шалио и које си често грлио и са Њима селфије правио. И тек када си отишао схаватио сам да никад нијеси одрастао већ си у тој дјечјој игри остарио. А како си тек служио, каква красота као да си на облацима летио па би тај литургијски лахор, радосни сваког дотакао и никог равнодушним није оставио. Знао си да је ова Христова игра љековита само ако је истинита и ако читавог себе њој предаш. И кад Ти је тијело обољело и кад нијеси све јасно видио, нити добро размишљао опет си се изборио и повратио па си последња два дана Христу у тој игри служио да би Те он и загрлио и помазио и пољубио и сачувао. Али Те од нас раставио и никаква мудрост ни теологија не може нам ту помоћи, никакве ријечи, ни утјехе се не могу пронаћи, ни за твоју мајку ни оца, за Десу и Ивану, за Милицу и Ангелину и Дивну, за нас…
Али оно што је за нас људе немогуће и нестварно у Богу је могуће и стварно. Знам, отвориће срца свих који су Те вољели и сваку ће рану залијечити, али срце ће запамтити, не можеш Га преварити, зато је срце што се игра у нашој души и тијелу дјечјом игром коју нико не може суспрегнути. И кад једном срце прескочи па опет настави да куца и игра се, кад нас стисне нека невидљива рука на нашим грудима знаћемо да си се то ти јавио Лијепи мој ђаконе и да Те нијесмо изгубили јер смо Те вољели. Не може умријети Љубав Онога кога волиш нити изблиједити лице Онога коме се радујеш. Љубав не стари, нема сиједе власи нити изборано лице већ има кићане одежде какве си и Ти носио. Једном сам Ти рекао да сам негдје пронашао канон у коме се забрањује да се ђакони превише украшавају сјајним одеждама, па си се насмијао и одговорио ми да нека то буде сав Твој гријех. Сада знам да је то гријех љубави за Христа за кога си се читав живот припремао. И зато не тугујемо Лијепи мој протођаконе, нити плачемо већ смо се само Тебе и твог осмијеха ужељели. Али ћемо се срести и видјет акоБогда оче Владимире и онда се братски натенане испричати. Твоја последња порука у мом телефону коју чувам као реликвију гласи: Хвала Ти брате мој па се гледамо и плаћам пиће. Држим Те за ријеч мој лијепи брате. До Васкрсења, До Васкрсења.
